STOJANKA RADENOVIĆ PETKOVIĆ - HEROJI IZ SENKE

 

Kroz pero Stojanke Radenović Petković provejavaju teskoba, borba, nada, vera, ljubav, požrtvovanost i podsećanje da se nikada ne predajemo. Ono što se posebno izdvaja jeste glorifikacija žene - žene zaista jesu, kako naslov kaže, heroji iz senke. Nevidljive i neupadljive dok je muška glava prisutna, senka muškarca, a kada ih vihori ratova razveju - neke i zauvek odnesu - one izlaze na svetlost dana, napuštaju senku i bore se svim snagama da očuvaju ono što su im muškarci ostavili u amanet.

Iako se svaki deo knjige bavi posebnom i drugačijom, a tako istom ženskom sudbinom, prva tri dela se mogu posmatrati kao zasebna celina, kao jedna porodična istorija jer se prate životi majke, ćerke i unuke. Svaka od njih daje svoj pečat "večitoj ženskoj sudbini".

Prvi deo je posvećen Katarini koja je predstavnica patrijarhalnog tipa žene. Međutim, ona je prva koja ukazuje na to da bi matrijarhat trebao da smeni patrijarhat. Žena, majka, ona je stub svake porodice i nosi najveći teret - tome prva svedoči Katarina. Ona se ne povlači pred siromaštvom i nemaštinom, shvata ih kao izazov i dužnost da od premalog stvori dovoljno, da ni iz čega stvori nešto. Kroz sve muke, uprkos njima, jača njena vera. Razgovara sa Bogorodicom i Gospodom i zahvaljuje im što je živa. Upravo ta vera i trpljenje je približavaju Gospodu koji joj pomaže u borbi da sačuva decu jer je svoje majčinstvo stavila iznad svega.

Katarina je često mislila o mrtvima i palila bi im sveću kad ode u crkvu. Njena životna priča je uticala na to da se kod nje formira osećaj zahvalnosti i duga prema mrtvima, što se najbolje vidi u citatu koji sledi:

Mnogo, previše je bilo mrtvih u njenom životu. Iako nije redovno išla u crkvu, smatrala je da nešto duguje svim tim mrtvima. Kad bi je neko upitao zašto toliko govori o mrtvima, zašto pali tolike sveće i ima tako dugačke pomenike, ona bi odgovorila - Da nije bilo njih ni mene ne bi bilo.

Naredni pasus nam otkriva da je izgubila sedmoro dece, da su Siniša i Milica jedine svetle tačke, jedini smisao njenog života i opstanka. Iako je preživela najteži gubitak , gubitak dece, nije dozvoljavala sebi da se slomi kod kuće i pred decom. Crkva je bila utočište njenog bola i samo u domu Gospodnjem je dozvoljavala sebi da se slomi i da je tuga preplavi. Tada, kada su deca umirala, so na rani joj je bio muž Zdravko, tačnije, njegovo odsustvo. Zdravkovo odsustvo u trenucima kada treba da bude prisutan i, koliko-toliko, trezven poništava patrijarhat.

Gubitak dece i njihova iznenadna smrt, kojoj se ne zna uzrok, otkrivaju jako važnu temu koja je aktuelna i danas, ali se ne govori mnogo o njoj. Reč je o verovanju da greh predaka može uticati na potomke. U ovom slučaju, Katarina veruje da joj deca umiru zbog nečijeg greha ili više njih. potencijalni nosioci grehova u njenom okruženju su muževljevi preci ili njeni usvojitelji koji su zgrešili nešto za šta im još uvek nije oprošteno, pa Katarina okajava  njihove grehe. Kraj prve glave prpiče o Katarinii donosi poetiku sećanja kao nešto što niko ne može da joj oduzme - sećanja su samo njena. Poetika sećanja će se ponovo javiti kasnije, kada budemo pratili Živkinu priču. 

Ovde ćemo zastati i porazmisliti o veštini preplitanja sadašnjosti i prošlosti kod autorke. Ova veština nije na istom nivou u svim delovima knjige, ponegde je to učinjeno izveštačeno, usiljeno, ne teče lagano kao sada. Isti je slučaj sa naracijom čiji kvalitet  opada kako se bližimo kraju knjige. Priče o Žaklini, Ana Luciji, Jadranki i Edini mogu se izostaviti jer narušavaju sklad i celovitost. Takođe, tako su zbrzano napisane da ne ostavljaju gotovo nikakav utisak. Deluje kao da su se tu našle ni od kuda, bačene da ispune prazan prostor i broj stranica koji je autorka želela. 

Kako čitanje odmiče, saznajemo da je pravo Katarinino ime Anka. Pristajanje na ime koje su joj dali usvojitelji je posledica straha da je ne vrate ponovo na ulicu. Ovde ne može biti reči o promeni ili krizi identiteta jer ga ona nije još uvek razvila kada su joj dali novo ime i krstili je. Ni u kasnijem starosnom dobu dva imena joj nisu smetala jer je za prvo znala samo ona, a sa drugim se stopila i prihvatila ga kao svoje. Uvek je osećala i ispoljavala zahvalnost Kosti i Evgeniji što su je prihvatili kao svoje rođeno deete, zahvalnost za njihovu dobrotu i osećaj da je ponovo nečije dete.

Pored toga što je krštenjem postala Božje dete, krštenje je ovde i simbol novog, lepšeg života, simbol Katarininog rođenja, a izbacivanje Anke i njenih trauma. Novo ime, krštenje, nova odeća i soba su nagoveštaji izgradnje identiteta koji će potisnuti, ali neće poslati u zaborav, sve ono loše što joj se desilo pre Koste i Evgenije. Iako ne znamo ništa o odnosu njenih pravih roditelja, privrženost Kosti ukazuje na nedostatak i odsustvo očinske figure. Doza nerazumevanja kojuEvgenija pokazuje još više zbližava Kostu i Katarinu.

Iako udaja za većinu devojaka predstavlja sreću, za našu junakinju nije tako jer se u njoj bude stare traume i strah od nepoznatog. Uprkos svemu, zavolela je svog muža Zdravka jer se razlikovao od drugih muškaraca tog vremena - često bi, tokom nesuglasica i svađa, stao na ženinu stranu i branio je, što je retko za patrijarhat. Ubeđenje i verovanje, karakteristično za patrijarhalno doba, da je žena kriva za sve loše što se dogodi navelo je Katarinu  na osećaj krivice za smrt sedmog deteta, kao i za prethodno šestoro dece. Krivicu bez krivice prati smrt pre smrti. Duhovno, iznutra, umrla je sa sedmim detetom. Dvoje preživele dece su joj dar od Boga, ali ni taj dar nije uspeo da vrati život u njenu dušu. Telesno prisustvo je prikrivalo duhovno odsustvo.

Treba posvetiti pažnju i Zdravkovom bratu Stojmiru jer on predstavlja antijunaka u očima čitaoca. Reč je o tome da on, nakon smrti žene koju je voleo, menja ličnost i stavove iz korena, postaje pravi nosilac patrijarhata. Kod njega se uočava ljubomora koja dovodi do kivnosti na brata Zdravka. Uzrok ljubomore je to što je Zdravko, pre umiranja dece, imao i više dece i više muške dece nego on. SStojmirova bratska izdaja najviše je zabolela Katarinu, ali ona se svojom dobrotom, verom, pobožnošću, krotkošću, pokornošću i neosuđivanjem izdigla iznaad situacije. Zdravko je u tim momentima rešio da preuzme inicijativu, da se bori i žrtvuje za porodicu. Potpuno je jasno da su Zdravko i Katarina veći u Božjim očima i miliji su Mu. Bog Katarini daje sve muke koje može da podnese da bi je uzvisio u Carstvu nebeskom - patnjama čovek postaje bliži Bogu. Katarinina duša je toliko čista da je zabrinuta za Stojmirovu dušu iako ih je izdao. Takođe, čistota njene duše se ogleda u tome što daje od svoje hrane, jedva dovoljne za nju i decu, Stojmirovoj porodici. Ona, uzevši u obzir sve što smo do sada ispričali, predstavlja ovaploćenje jednog citata iz Novog zaveta koji se odnosi na čovekovu dušu:

Jer kakva je korist čovjeku ako sav svet zadobije a duši svojoj naudi? Ili kakav će otkup dato čovjek za dušu svoju?  

Stojmirova devijantna priroda dolazi do izražaja kada oženi Veru, a tome svedoče njegove reči koje joj je uputio i stavio joj do znanja da mu je bezvredna i da je ne voli kao ženu.

Vero, tvoj pos`o je da čuvaš kuću i decu. A moj da radim, da imate šta da jedete, da imate drva za furunu i za oganj, da vam svima kupim odeću i obuću, da vam zimi nije hladno.

Ovaj citat ukazuje na to da si mu žene potrošna roba koja se lako menja. Vera je sluškinja i ništa više, tako da je i njemu i deci dozvoljeno da se prema njoj ponašaju kako im se prohte. Milica, Katarinina ćerka, prva uviđa i shvata situaciju i, iako samo dete, izgrađuje poseban odnos sa Verom.

Koliko god Zdravko bio dobar otac, napravio je tipičnu grešku u vaspitanju sina Siniše. Reč je o tome da ga je učio da muškarci ne plaču, da se to smatra slabošću. Ovoj tvrdnji u prilog ide to da je Siniša odlazio u dvorište, da ga niko ne vidi, kada ne bi mogao da zadrži suze zbog očeve smrti. Na taj način se suzbija prirodno iskazivanje osećanja, što u kasnijem dobu možeizazvati niz problema u odnosima sa drugim ljudima.

Čitajući dalje, nailazimo na poglavlje o tome na koje načine se Kartarina snalazila da zaradi novac i prehrani porodicu. Svedoci smo da žena sve može kad hoće i mora, a čuđenje ljudi je bilo normalna pojava jer se tada retko sretala žena koja nije ograničena na kuću i vaspitanje dece. Koliko su se čudilli, toliko su se divili njenoj hrabrosti i snalažljivosti. Za kraj Katarinine priče je važno istaći da je ona tipična predstavnica patrijarhalne žene, dok njena ćerka Milica ćeli da se devojke i žene osamostale, zalaže se za emancipaciju i obrazovanje žena, što asocira na Uskokovićevu Višnju. sličnost između Milice i Višnje leži u tome što im drugi određuju sudbinu i one ne uspevaju da ostvare svoje ideale. Ovde nastaje sukob generacija i nerazumevanje između majke i ćerke. Katarina ne može da prihvati da dolaze nova vremena i da svako samostalno donosi odluke o svom životu.

Počinjući Miličinu priču, prvo moramo istaći da joj majka nije dala nikakvu slobodu izbora. Pre svega, zabranila joj je da upiše i završi učiteljsku školu. Zatim je tu prisilna udaja za nekog koga Milica nije volela. U citatu koji sledi se jasno ocrtava prednost mupkog deteta u odnosu na žensko:

Zar ja zauvek da provedem život onako kako neko drugi zamišlja i `oće? Zar ja nisam mogla da izaberem svoj put i svoju ljubav?

Kako čitanje odmiče, sve jasniji je položaj žene u patrijarhatu. Iako se Mitar, njen muž, razlikovao po tome što je vodio računa o Miličinoj srećii i tome da bar neke stvari budu onakve kakve ona želi, to ne traje dugo. Mitar je samo potvrdio stari običaj da muževi nisu marili za decu, to je bio ženski posao. Kad smo  kod dece, činjenica da je i Milica izgubila dvoje dece, dve ćerke, simbolična je potvrda da se sudbina prenosi sa majke na ćerku. 

Miličina priča je simbol ženske snage, unutrašnje i fizičke, simbol snalažljivosti, požrtvovanosti i podsetnik svim ženama koliko mogu i vrede. Milica kao majka je sasvim drugačija od Katarine. Ona želi da njena ćerka bude bolja od nje, da ima bolju sudbinu, pa je ne sprečava u težnji za obrazovanjem i dopušta da je braća uče onome što su naučili u školi.

Živka unosi detinju radost i uči nas da se svemu treba diviti i u svemu naći sreću. Kao devojka, podseća na Uskokovićevu Višnju, ali Živka uspeva da se izbori do kraja i dovrši ono što je Višnja ostavila nedovršeno.

Prateći kako se Katarina, Milica i Živka probijaju kroz život, shhvatamo da su žene zaista heroji iz senke, heroji koji čuvaju leđa svojim muškarcima i deci. Zato, hajde da pomognemo ženama da izađu iz senke, osveste koliko su važne i preuzmu pobedničku štafetu.

VELJLKO MILIĆEVIĆ I MILUTIN USKOKOVIĆ

 Dragi čitsoci, odlučila sam da sa vama podelim tekst o delima i piscima koji sam pisala za odbranu master rada. Reč je o dva srpska, skoro zaboravljena, pisca i njihovim najznačajnijim delima. Nadam se da ću vas bar malo zainteresovati za čitanje ovih autora i pisanje osvrta na njihova dela. 

 Razvoj književnosti je dinamičan i nelinearan. Različiti pravci i epohe se pojavljuju istovremeno sa promenama u društvu, politici, shvatanju života i poštovanju različitih vrednosti. Milutin Uskoković i Veljko Milićević stvaraju na prelazu iz 19. u 20. vek, u jeku borbe patrijarhalnih i građanskih vrednosti. Poetičke promene su dominantne, a zajednička promena društva i književnosti je modernizacija koja se u društvu manifestuje jačanjem građanstva, urbanizacijom i industrijalizacijom. Obrazovanje postaje presudno za sticanje pozicije u društvu, dok je ranije ta uloga bila određena rođenjem. Modernizacija u književnosti započinje promenom umetničkog izraza, a ta promena sa sobom donosi nov sadržaj i nova raspoloženja. Napuštanje seoskih motiva i okretanje gradskom i palanačkom životu je nov izvor inspiracije pesnicima i prozaistima. Pažnja je usmerena na mladog čoveka koji napušta zavičaj i nastanjuje se u gradu tražeći bolje uslove za život i uspeh. U ovom radu smo obradili sve novine u književnosti, a kao najvažnije izdvajamo razočaranje u novu sredinu, povlačenje u sebe, u samoću i pokušaj bekstva. Novi literarni junaci donose i nove odlike koje su za njih karakteristične: nedostatak volje, razorena snaga i energija, apatija koja prati osećaj promašenosti, preživelosti i suvišnosti. 

 
Ono što je dovelo do nastanka ovog rada je neophodnost podizanja svesti o složenosti ljudskog bića i otključavanja psiholoških svetova i manifestacija nestabilnih temelja ličnosti. Specifičnost romana o kojima govorimo se ogleda u tome što je fokus stavljen na pojedinca i prikazivanje sveta kroz subjektivne doživljaje. Milićevićev roman Bespuće je psihološki roman koji kroz lik Gavre Đakovića najbolje pokazuje novinu prebacivanja fokusa na pojedinca. Najviše pažnje je posvećeno razočaranosti životom, maski ravnodušnosti, navučenoj kako bi ga zaštitila od svake vrste emocija. Ove teme prate nedostatak volje, snage i energije za bilo kakvu promenu, stvaranje i unapređivanje. Socijalne prilike su prikazane fragmentarno, što ukazuje na njihovu sporednu ulogu u romanu. Opisi prostora su sažeti, svedeni na formu skice, dati su onoliko koliko se tiču junaka i onoliko koliko je dovoljno da ukažu na trenutno duševno stanje aktera. Takođe, opisi prirode su često u skladu sa junakovim raspoloženjima u Uskokovićevom romanu. Pored te usklađenosti, opisi prirode često najavljuju dolazak junaka, pripremaju atmosferu za predstojeći događaj i nagoveštavaju ishod ili osećanja sa kojima će junak napustiti događaj. S druge strane, kod Milićevića imamo opis reke Une koji je u funkciji prikazivanja suprotnosti koja postoji između Đakovića i Une koja stalno teče, koja bi trebala da bude simbol živosti za junaka, ali je ona jedina spona sa prošlošću i stalno ga podseća da je iskorenjen, da ne može da se uklopi u seosku sredinu jer odavno tu ne pripada. Enterijeri i eksterijeri imaju svoju simboliku u oba romana. Kod Milićevića u eksterijer ubrajamo Unu i jablan. Jablan je simbol čovekovog života, a njegova sasušenost ukazuje na Gavrinu sasušenost. Ključnu ulogu igra simbol kuće, prazne kuće. Susret sa praznom i hladnom kućom ima dublje značenje, a ono prelazi fizičko opažanje, simbolizuje mnogo više od onoga što se može videti na prvi pogled. Prazna kuća je simbol Đakovićeve unutrašnje praznine, što iznosi na videlo činjenicu da se stanje enterijera poklapa sa stanjem unutar junaka. Ovo preklapanje rađa tugu, nedoumicu i želju da se nađe smisao sopstvenog postojanja. Potraga je unapred osuđena na neuspeh jer jedna praznina rađa drugu prazninu: prazna kuća = nepostojanje smisla. Kuća, koja je samo privid zaštite koju pruža dom, postaje metafora kroz koju se junak suočava sa iluzijom da će lako rešiti pitanje praznine i pronaći put kojim će ići. Kad se susretne sa pustom kućom iz koje izbija hladnoća, shvata da je za unutrašnju promenu potrebna hrabrost da se suoči sa „demonskim“ aspektima svog bića, istražii strahove i prihvati da je prazan iznutra. On tu hrabrost nema, a kuća biva ogledalo njegove duše, svih borbi koje se u njemu vode. Kod Uskokovića, opis prirode ima zadatak da otrezni i probudi iz sna i zanosa, a opis prolećnog pljuska ne treba da „umanji lepotu ljubavi i čari mladosti, već da prene zaljubljene, rashladi ih, spusti na tlo i vrati u grad.“  Činjenica je da Uskoković snažnije doživljava prirodu nego Milićević, a tome svedoči to što su njegova čula istančana i otvorena za sve promene u prirodi, ona registruju svaki pokret i drhtaj. Njegova ljubav prema prirodi se ispoljila još u detinjstvu. Novi literarni junaci donose i nove odlike koje su za njih karakteristične: nedostatak volje, razorena snaga i energija, apatija koja prati osećaj promašenosti, preživelosti i suvišnosti. Stoga, ne možemo očekivati da ton kojim se  pripoveda bude u neskladu sa postojećim pesimizmom. 

Pripovedni ton književnosti srpske moderne u naše biće ubacuje note tuge, čamotinje, privid groblja i smrti. Milićevićeva dela odražavaju duhovnu složenost i „odraz su borbe koja se vodi u ličnosti, u njenoj svesti i podsvesti“. Ta borba nije uvek vidljiva, ponekad je samo nagoveštena, ponekad „latentna“. Može biti ispoljena kroz dramski sukob za koji su karakteristični nagli preokreti, promene u načinu razmišljanja, ponašanja i življenja. S druge strane, junaci Milutina Uskokovića tragaju za izlazom u napuštanju ideala, izlaz nalaze i u povratku na početak ili, poput Čedomira Ilića, u samoubistvu. Pored prirode, osnovni motiv koji se provlači kroz Milićevićeve i Uskokovićeve pripovetke i romane je ljubav. Uprkos tome, najčešće je beznadežna i prate je tamni tonovi, razočaranja i bol iako je ostvarena u nekim delima. Literarni uticaji se uočavaju kod oba autora, a navešćemo samo neke od njih. Kod Milićevića se primećuje uticaj Sime Matavulja dok čitamo opis Gavrovog „straha da stvarni život ne prodre ni u vidu glasa i vetra u zamrlost puste kuće.“ Razlika je u tome što je Milićević primenio postupak koji je „sav satkan od misli, utisaka i emocija“, što ga čini modernijim od Matavuljevog. Uskoković je roman Čedomir Ilić prvi put objavio pod naslovom Hromi ideali, a kasnije ga menja zajedno sa sadržinom. Ove izmene nisu imale većeg uticaja na suštinu dela i njegovi ideju. Odgovor na pitanje: Zašto je promenjen naslov? nalazimo u činjenici da nije želeo povezivanje sa Svetolikom Rankovićem i njegovim romanom Porušeni ideali.

Za razliku od Milićevićevih, Uskokovićevi junaci su aktivniji, intelektualno jači i borbeniji, ali ta borbenost traje sve dok se ne pojavi ozbiljnija prepreka. Kako vrlo brzo posustaju i umaraju se pred prvim neuspehom, oni ne bi imali snage i volje da nastave borbu i istraju u njoj. Obuzela bi ih klonulost usled priznavanja poraza, pa bi potražili izlaz u povlačenju u sebe, u tihoj i mirnoj „žabokrečini“ svakodnevice. Sponu među junacima ova dva dela čini prisustvo mladih intelektualaca koji su zaneseni idealima i iluzijama, a kada se oni sruše sledi povlačenje u sebe. Milićevićevi zanesenjaci su verovali u budućnost, slobodu i sreću svih ljudi, a njihova misija se sastojala u prosvećivanju, uzdizanju i stvaranju blagostanja za one koji rade, oskudevaju i pate. Kao i kod Uskokovića, posustaju pred prvom životnom preprekom i povlače se u sebe. Razočarani, postaju pasivni, što je, uz pomirenost sa sudbinom, tipično za likove Veljka Milićevića. Prvi neuspesi za sobom povlače osećaj da su prevareni, ostareli i suvišni. Pomireni sa sudbinom brodolomnika i bivših ljudi, birali su samoću, bekstvo i razmišljanje o smrti. Za drugi izlaz nisu znali. Uskokovićevi zanesenjaci i idealisti brzo bovaju razočarani, dovode sebe do dezintegracije ličnosti, postaju nesrećni, umorni i pasivni. Za njih je tragičan kraj neminovnost. 

Dvadeseti vek je u znaku osamostaljivanja braka i postavljaju se zahtevi da pojedinac ostvari veća prava nego što je to do sada bio slučaj. Ovi zahtevi dovode do smanjivanja moći porodične zajednice, što je jasan pokazatelj da se uloga porodice promenila – postala je emocionalna i vaspitna zajednica. Podela na patrijarhalnu i savremenu porodicu posledica je modernizacije koja zahvata Srbiju krajem 19. i početkom 20. veka. Istovremeno sa prelazom sa jednog tipa porodice na drugi, menja se odnos čoveka prema čoveku, muškarca prema ženi, starijih prema mlađima i obrnuto. 

Roman Čedomir Ilić obiluje različitim shvatanjima žene i u njemu uočavamo nekoliko tipova žena. Prvi tip predstavlja Čedomirova vizija Višnje – emancipovana socijalistkinja, u svemu jednaka muškarcima. Drugom tipu pripadaju Kaja, Anica i Višnja – sputane prirodnim i društvenim obavezama, pored svih napora ne uspevaju da kreiraju život po svojoj volji. Treći tip čine razmažene žene koje misle da svi treba da im ugađaju – nosilac ovog tipa je Bela. Višnjina majka zastupa tip žene koja je zatvorena u kuću i retko iz nje izlazi, ide samo od klupe do klupe da bi kratko porazgovarala sa komšinicama. 

U palankama su žene shvatane kao važan ekonomski faktor, a brak je povezivan sa tim shvatanjem. Prelomnim trenutkom u životu devojke se smatrala udaja, mnogi su je smatrali prilikom da se poboljša materijalni i društveni status. Ni Višnja Lazarević nije pošteđena, njoj je samo saopšteno „da su joj našli momka“. Prelazak pod okrilje muževljeve porodice je išao u prilog predstavi da žena pripada samo „kućnoj, porodičnoj sferi, i posedovanju kvaliteta i vrlina kao što su skromnost, poslušnost, stidljivost, posvećenost muškarcu.“ Ovakva obeleženost žene se potvrđuje u rečima Radoja Ostojića: „Da, meni je potrebno da me neko razume, da me ohrabri ako sustanem.“ (Uskoković 2019: 50) Nakon ovih izrečenih reči, pripovedač nas vodi kroz lavirint unutrašnjih prostora kako bismo došli do onog što želi, a ne izgovara naglas: „Meni treba jedan iskren drug […] jedna žena kao što si ti, tako učena u svojoj prostoti, tako prosta u svojoj učenosti... Ti, koja bi večito bila uza me, koja bi se posvetila mome delu, bila moj dobri genije...“ Sve tri devojke (Višnja, Kaja i Bela) određuje različita životna filozofija. Bela je građanski tip devojke – materijalno blagostanje, lenjost, slobodna ljubav; Kaja je predstavnik patrijarhalnog tipa – žrtvovaanje za porodicu, lišavanje svojih potreba, suzbijanje ega; Višnja pripada prelaznom tipu – razapetost između građanskog i patrijarhalnog vodi do stradanja. 

Kada su u pitanju Milićevićeve junakinje, Dragiša Vitošević ih karakteriše kao blago osenčenen siluete, kao mogućnosti koje treba da postanu nešto više. Jeku i Irenu povezuju neke zajedničke crte, a prve su strpljenje i odustajanje na koje ih je život primorao. Ne možemo se odupreti naslućivanju nečega što spada u domen opšteg ženskog udesa. Ova međusobna srodnost samo jače izražava koliko se razlikuju od Gavre Đakovića. Isto tako, njihova „mirna dobrota“ nagoveštava i opominje da u Gavri postoji odsustvo i mira i dobrote. „Jeka je prava kći polja i prirode, s nečim od starinske seoske smirenosti, ali i od strasti i smelosti: smelosti da zavoli i pogreši, i da se bar na čas otrgne iz sive seoske svakidašnjice.“ Njena lepota sadrži nešto pokroviteljsko i zaštitničko, što se ispoljava u brizi za Gavru kog je zavolela. Ionako tiha, postaje još tiša kad je Gavre ostavi i u njenim očima se nešto skamenilo. S druge strane, Irena dobija na značaju samim tim što joj je posvećeno poglavlje romana. Velibor Gligorić podseća da je i Irenin život obojen tamom. Njena nesreća pokreće „vihor nemira u Đakoviću“, ali ni ona nije bila pošteđena tog nemira. 

Jelena Jovanović progovara istovremeno o Gavri i Ireni predstavljajući Đakovića kao slušaoca Irenine ispovesti. Pripovedač stavlja Gavru u ovu poziciju koristeći dve tačke, što olakšava prebacivanje fokusa sa junaka na Irenu. Sasvim je na mestu dilema da li je sve što saznajemo zaista proizvod Irenine priče ili je to ono što je on zapamtio, što je uspeo da čuje. Lepota žene – očaranost, to je jedino što je, bar nakratko, izgradilo njegov svet, dalo smisao dolasku u zavičaj, životu, učinilo ga srećnim i izvuklo iz mraka.

Romani koje smo obrađivali zauzimaju veoma važno mesto u razvoju srpske književnosti, pogotovo kada su u pitanju psihološki i beogradski roman. Psihološka otključavanja su važna jer otkrivaju nevidljive uzroke posledica koje se ispoljavaju u ponašanju junaka i omogućavaju da se približimo onom najskrivenijem u biću protagonista. Takođe, važno je i to što se romani suptilno pozivaju na druga dela i njihove likove, što svedoči o povezanosti svih epoha i pravaca, ukazuje na povezanost uprkos razlikama koje postoje.

Stvarnost na dlanu - Don DeLilov svet

 

Don DeLilo spada u grupu pisaca koji nam daju detaljnu sliku života u Americi krajem 20. i početkom 21. veka. Međutim, iako piše o svetu koji najbolje poznaje, svaki čitalac će prepoznati svoju zemlju, svoju surovu realnost i put ka kome se sve više teži, put kojim se već uveliko krećemo. Moj utisak je da je DeLilo vizionar budućnosti, one budućnosti koja je strah i trepet, a mi smo joj sve bliži.

Kod ovog autora se jasno uočavaju foknerovski elementi, često prikazuje zbrkan tok svesti (anti)junaka, prelazi s teme na temu, pa se vrati i nastavlja prekinutu nit – baš u trenutku kada čitalac zaboravi na čemu je bio focus u prvom misaonom toku. Takođe, besmisleni dijalozi, rasprave o banalnim stvarima, kao i elementi koji ukazuju na emotivnu nezrelost, zaostalost ili trenutnii prekid filma, potpuni zaborav, ukazuju da je Fokner izvršio najveći uticaj na Don DeLila i odredio pravac njegovog stvaralaštva.

Beli šum je neobična, surovo realna, bolna i oštra knjiga. Ostajete zaleđeni pred mnogobrojnim rečenicama koje pogađaju tamo gde smo najosetljiviji. Knjiga nad kojom se treba zamisliti i uroniti duboko jer se pisac neprestano igra sa nama. Pruža nam viziju budućnosti ako nešto ne promenimo. Ovo je tipičan postmodernistički roman u kome smo stalno u dilemama. Iako ispričana u prvom licu, iz muškog ugla, u jednom trenutku stičemo utisak da je to u stvari ženska perspektiva prikazana kroz muško lice. Fragmentarnost ima diskutabilan uzrok. Ili je posledica zaboravnosti glavne junakinje koja govori o onome čega se i kako seća, ili je pisac hteo da naglasi prolaznost svega. Sve prolazi, samo smrt ostaje večna. Iako se ne spominje direktno, smrt je u podtekstu svakog pasusa. Dominacija smrti je izazvana strahom od nje, a junaci su uvereni da ga uspešno prikrivaju, što je samoobmana jer je čitaocu njihov strah očigledan. Simboličan je broj poglavlja kojih je 40. Mene je to asocitalo na 40 nedelja trudnoće, na rađanje novog života. Ta asocijacija nije slučajna jer tek 40. poglavlje donosi prve promene. Promena rasporeda rafova u marketu donosi najavu promena u životima ljudi. Međutim, ta promena ostaje samo kao mogućnost, još jedna neizvesnost.

Roman Tišina otkriva ponor u koji smo već zagazili. Zavisnost od tehnologije, televizije, mobilnih telefona je prikazana kroz opsesiju fudbalom i nemogućnošću gledanja fudbalske utakmice usled nestanka struje. Pogašeni telefoni i televizori primoravaju nas da se okrenemo jedni drugima, razgovaramo, provedemo vreme kao porodica i prijatelji. Tu se otkriva koliko smo udaljeni jedni od drugih, stranci koji žive zajedno, stranci koji nemaju o čemu da razgovaraju. Zajedno, a sami, svako za sebe. Boli, zar ne? Ljudi pretvoreni u robote, misli usmerene samo da reše problem kako bi vratili tehnologiju u funkciju. Nemarnost za tuđe živote, za borbe kroz koje prolaze – surovo, da surovije ne može biti!

Anđeo Esmeralda je treća knjiga ovog pisca sa kojom se susrećem, ujedno i najslabiija do sada. Ovo je zbirka koja sadrži devet priča različitih tema, ali prožetih delilovskim motivima koji su već pomenuti. Istoimena priča, Anđeo Esmeralda, ostavila je najjači utisak n amene. Ne, nemojte tražiti na internetu i u knjigama ko je Anđeo Esmeralda – nećete naći. Tek čitanjem priče saznaje se tragična sudbina jednog mladog života. Pre nego što progovorim o Esmeraldi, moram reći da me je autor oduševio simbolima i emotivnim segmentima priče. Nisam navikla na takvog DeLila, ali lepo mu stoji. Naime, Ismail crta grafite na praznom zidu jedne zgrade, ali ne bilo kakve grafite. Slika Anđele koji predstavljaju svu umrlu decu – ispod svakog Anđela stoji ime deteta, godina i razlog smrti. Među njima je i Esmeralda koja u trenutku nasilne smrti ima samo dvanaest godina. Čitajući priču, srce mi se stezalo pri sećanju na decu koja su izgubila svoje živote, na strašnu činjenicu da ih je danas sve više. Da, drugačiji su razlozi, druge su bolesti, ali je ishod isti – smrt.

Hvala Don DeLilu što je izabrao baš ovaj način da oda počast nevino stradaloj deci i što svojim delima pokušava da nas upozori da treba povući kočnicu, zaustaviti pomahnitalu traku I zapitati se kako da se ovo zaustavi.

VIDOSAV STEVANOVIĆ - ISTA STVAR

Vidosav Stevanović je autor koji obrađuje mnogobrojne važne teme, koji sa malo reči kaže puno. Njegova oštrina, brutalna iskrenost, težnja da zbuni i unese pometnju mešaju se sa mestimičnim lirskim izlivima. Ista stvar je delo koje autora ističe kao dobrog psihologa, dobrog poznavaoca ljudi koji na malo stranica mnogo kaže. Takođe, uspeva da zaintrigira, da bude tajnovit i mističan, uspeva da pretvori čitaoca u detektiva pred kojim je misterija koju treba rešiti.

Prva specifičnost je da su umesto poglavlja prisutni krugovi. To nije slučajno jer svaki krug obuhvata fragmente o svim ličnostima koje se pojavljuju u delu. Pored fragmentarnosti, kroz koju upoznajemo likove, dominira filozofsko izražavanje. Uz sve to, uočavamo Stevanovićevu veštinu da bude bez dlake na jeziku, ali ne i vulgaran.

Prvi krug donosi poetiku ćutanja i razgovora likova sa sobom (ovo će se ispoljavati do kraja romana). Zatim se suočavamo sa nestalnošću identiteta, čak i njegovim odsustvom, tu su dvostrukost i trostrukost imena (Pol/Pavle; Zaza/La Kuron/Margo) koje često poništavaju jednu egzistenciju i zamenjuju je drugom. Ime je jedini preduslov i dokaz postojanja, a promena identiteta u ovom delu predstavlja znak pripadnosti i stvara osećaj da se negde pripada. U Profesorovom slučaju, identitet se gubi sa osećajem nepripadanja, dok profesija zamenjuje ime. U prvom krugu nailazimo na motiv prisutnog odsustva:

 

Sela je sama u srušenoj kući, a zna da nije sama. Nešto je prati, sledi, stiže. Neko je stalno s njom, neko se ne odvaja od nje. Taj neko nema lica, nema imena. Kako da ga zove kad je niko? Kako da mu se obrati kad ga nema? Zato priča sa sobom, reči moraju da izađu, inače ispune usamljenu ženu i ona prska, cepa se i sve ispada iz nje, prosipa se kao voda.

 

Ovaj citat ne govori samo o prisutnoom odsustvu, već potvrđuje neophodnost razgovora likova sa samim sobom i ukazuje na potrebu svakog bića da govori. Kada čitamo o La Kuron i njenoj majci, vidimo da se nemoral prenosi sa majke na ćerku, poput porodičnog nasleđa koje prati samo  žensku liniju. Fragment o Monsieur Buvijeu uvodi poetiku zaborava koji i nije zaborav, to je samo potiskivanje onoga čega ne želi da se seća, dok kod Julijusa nailazimo na odbacivanje i odricanje od onoga što jeste zarad imaginacije. Šesti uvodi temu pedofilije svojom izjavom:

Ja volim male žene, što manje. [...] Devojčice su lake za nošenje, još nisu sasvim kurve, nisu otežale od seksa.

 

Priča o gradu koji ima tri imena u sebi sadrži aluziju na čoveka, a ona se prepoznaje u sledećem opisu:

Taj grad se nalazi blizu rata, u ratu je, nije u ratu, opkoljen je nevidljivom vojskom, nije bombardovan, izložen je bedi, u njemu ima mnogo bogatih ljudi, dečaci se igraju bombama na pustim ulicama, stariji crtaju zemljopisne karte i na tim kartama osvajaju zemlje i gradove. Grad je stvaran, sakriven u magli, napadan vetrovima iz ravnice i sa istočnih planina, ponekad sunčan kao stena na obali mora koje se povuklo, ponenkad zavejan snegom kao grob paganskog ratnika.

 

Naizgled, delovi opisa, koji ne govore šta rade stariji i dečaci, pripadaju samo gradu. Ipak, ako se zapitamo šta je to ljudsko u tim delovima, između redova ćemo pročitati da je kroz medijum grada prikazan čovek u svim svojim stanjima. Zapazićemo da se primenjuju obe tehnike pripovedanja: prikazivanje celine (grada) preko pojedinca i prikazivanje pojedinca posredstvom celine (grada).

Sledeći pasus se bavi zgradom u kojoj živi Pisac. Čitajući opis ove višespratnice, jasno nam je da je ona ovaploćenje smrti, ratište na kome se gine bez borbe. Pre nego što se pozabavimo završetkom prvog kruga, napomenućemo da je, uprkos kratkoći romana, postignuta namera da shvatimo da ljudske samoobmane i gadosti nisu tvorevine 21. veka, već postoje odavno, samo sada nisu prikrivene kao tada. Tada su smatrane društvenim anomalijama, a danas se prikazuju kao normalne iako su daleko od normalnog.

Prvi krug se završava pasusom koji pred nas postavlja dosta  mogućnosti kada je u pitanju pravac tumačenja, a sve one su relevantne:

Ja se zovem drukčije. […] Ja imam pseudonym. Simon, Pol, Sela, La Kuron, Slepac, Monsieur Buvije, Profesor, Za, Šesti, Julijus? Ja nisam sam. Ja nemam nikoga pored sebe ali nisam sam.

 

Moguće je da se radi o poremećaju višestruke ličnosti, ali je moguće i da samoća i borba nagone Pisca da u mislima druguje sa pomenutim ličnostima. Opet, ne možemo sa sigurnošću reći da nisu stvarne, da ih nije poznavao, i to toliko dobro da ih sjedinjuje u sebi, na momente postaje oni i oseća ih kao neodvojive delove svoje ličnosti. Ili, jednostavno, Stevanović kroz oneobičavanje želi da kaže da u nama žive svi tipovi ličnosti, samo čekaju svojih pet minuta da se ispolje.

Drugi krug počinje naglašavanjem samoće, isticanjem da je Simon sam. Saznajemo da su Simonovi roditeelji poginuli pred njegovim očima, što predstavlja trenutak kada se njegovo detinjstvo prekida. Prekid detinjstva rezultira ranim sazrevanjem, ali trauma ostaje. Posledica svega ovoga je psihička nestabilnost, kao i otuđenost od samog sebe usled osećaja krivice što je živ. Osećaj krivice je učinio da ne zna ko je, on može biti svako i niko, može biti praznina. S druge strane, tu je Sela koja svedoči o majčinskom instinktu kada govori da će njena ćerka možda preživeti rat, a još se nije porodila. Stevanović nam kroz lik Slepca poručuje da treba da volimo svoje telo, da osvestimo njegovo postojanje umesto da ga podrazumevamo. Slepac će nam kasnije, u desetom krugu, pokazati istinitost naučne tvrdnje da telo pamti pokrete i oblike, tako da možemo slikati ili svirati iako ne vidimo ili ne čujemo. U drugom krugu Monsieura Buvijea vidimo kao pristalicu rutine, njega ona usrećuje, donosi mu mir i ispunjenje, što znači da svako od nas ponekad treba da se prepusti svojim rutinama na neko vreme. Međutim, rutine ne smeju da ispunjavaju cele dane, onda prelaze u monotoniju, gube smisao. Samo jedan lik romana Ista stvar je zadovoljan svojim životom i uživa u samoći – Šesti. Na kraju fragmenta o njemu se javlja ideja o suicide koji će izvršiti nakon što pobije sve druge. Ovo pokazuje da su zadovoljstvo i uživanje samo maske, prikrivaju devijantnost ovog lika. Na kraju drugog kruga se pojavljuje još jedna mogućnost, a do nje smo došli jer su fragmenti o Piscu uvek ostavljeni za kraj kruga. Dakle, moguće je da je ovo knjiga – skica o stvaranju dela, delo o izgradnji likova za drugo delo.

Treći krug predstavlja vojnike kao nosioce smrti. Njihov miris upozorava da je smrt stalno tu i može nastupiti bilo kada, bilo gde. Fragment koji govori da Slepac nije oduvek slep donosi, u podtekstu, mit o nastanku sveta velikim praskom. Takođe, treći krug sadrži asocijaciju na Čehova i njegovo delo Ujka Vanja. Ovu asocijaciju nam je omogućio Profesor koji sebe uzdiže do božanstva. Sa Čehovljevim profesorom je povezan jer obojica misle da su najpametniji, da su otkrili do sada neotkriveno, a samo ponavljaju i prepričavaju ono što su drugi napisali ili rekli. Pored toga, povezuje ih želja da se svi povinuju onome što oni smatraju istinom i svojim otkrićem.

Ako sledimo mogućnost da u svakome od nas postoje svi tipovi ličnosti i uzmemo u obzir ženske likove u delu, do sada smo dobili potvrdu postojanja ANIMUSA (muški deo ličnosti) i ANIME (ženski deo ličnosti) u jednoj osobi, bez obzira da li je muško ili žensko. Čitajući treći krug do kraja, postajemo sigurni u asocijaciju na Milorada Pavića i Hazarski rečnik. Ova asocijacija će nas pratiti do kraja romana, a radi se o tome da možemo čitati delove koji se odnose samo na jednu ličnost i tako sklopiti više priča u jednoj.

Pre nego što uđemo u četvrti krug, potrebno je obratiti pažnju na ponavljanje onoga čime se jedan pasus završava na početku sledećeg pasusa. Naime, jedan fragment o jednoj ličnosti se završava nekim osećanjem, pominjanjem nekog predmeta ili neke osobine i radnje, a drugi fragment, o drugoj ličnosti, počinje istim tim završetkom. Ovo je anadiploza – stilska figura ponavljanja koja je česta u poeziji, a ređe se sreće u prozi. Kad smo kod stilskih figura, neprestano se susrećemo sa kontrastom. Najočigledniji je kada Zaza želi da sakrije svoju istinu, a Profesor svoju želi da obelodani.

U četvrtom krugu nailazimo na simbol beline koja je ovde zamućena. Nevinost i čistota, koje bela boja simbolizuje, nestaju pred nasiljem o kome Sela ne govori direktno, a mi ga iščitavamo između redova.  Na početku smo pomenuli da se u ovom romanu imena lako odbacuju i zamenjuju novim, pa nas ne iznenađuje pojava skladišta izgubljenih imena koje je poput tezge na kojoj stoje maske. Ove maske uzima svako, kad hoće i koju hoće. Nekoliko pasusa kasnije, Slepac indirektno, putem zamišljanja sebe kao stranca, progovara o tome da u svima nama postoji stranac koga nismo upoznali i, iz nekog razloga, ne možemo da ga upoznamo. Stranac u nama se ispoljava kada uradimo nešto što nije tipično za nas, pa ne prepoznajemo sebe.

Pred kraj četvrtog kruga, javlja se poduži pasus sa kratkim rečenicama, ali one više liče na teze, na concept, nego na rečenice. Tako mi imamo slobodu da taj pasus protumačimo kao misli i teme o kojima bi Pisac želeo da piše, što ide u prilog tumačenju da je ovo knjiga - skica. Najdominantniji zaključak, kojim zatvaramo ovaj krug, tiče se imena – ona imaju svoj, zaseban, život.

Za peti krug je neophodno da istaknemo samo dve stvari. Sada su svi likovi, prvi i jedini put, na istom mestu. Šesti ih posmatra i kuje planove kako da nestanu, da ih sve ubije, ostane sam na svetu i gospodari. On je poput panoptikona, sve ih vidi i posmatra, a oni ne znaju da su pod prismotrom. Druga stvar koju treba primetiti jeste postojanje ruskog detaljizma, ali na Stevanovićev način. Poput Andrića, najviše se zadržava na licu i onome što, na osnovu njega, otkrivamo o likovima i ljudima koji ih okružuju.

Kako čitanje odmiče, sve više se priklanjamo mogućnosti da sve ovo pripoveda Pisac iako ne ističe sebe u prvi plan. Na osnovu rečenog, nije netačna misao da je Stevanović napisao roman o pisanju, tačnije, o fazi formiranja likova i njihovih života. Veoma važna pojava je pojava Ništavila. Stevanovićevo filozofsko Ništa, Ništavilo, drugačije je od Crnjanskovog. Kod Crnjanskog se naglo upada u Ništa, Ništavilo, dok se kod Stevanovića propada postepeno – preživljava se dan po dan da bi se upalo u Ništavilo. Dosada je predstavljena kao zadnji korak do Ništavila. Šesti krug donosi zloupotrebu prve Božje zapovesti, što se vidi kada Šesti kaže za sebe: Ja sam bog. Nemojte imati drugih bogova osim mene. Šesti nije slučajno dobio to ime – on je šesti ljubavnik, on je nosilac negativne rekonstrukcije činjenice da je Bog stvarao svet šest dana, on je svedočanstvo značenja broja šest kao nečega zlog. Takođe, na kraju romana će nam biti jasno da on neće ispaliti metak u sebe, biće ubijen – ubiće ga sedmi ljubavnik.

Pored zgrade, koju smo pomenuli ranije, ovaploćenje smrti pronalazimo i u pejzažu: Pada žut i prljav sneg na Stad, Dunum i Palam, misli pisac. Leden vetar duva sa zaleđenih reka, ledolomci ne rade, mornari su na frontu kao dobrovoljci, mrznu se uši, nosevi i lica, smrzavaju se ruke u pocepanim rukavicama, krajem ove decenije kupićemo nove, možda će nam ih poslati naši iz inostranstva, ne radi grejanje, cevi pucaju, voda je zagađena i mora se prokuvavati, sve se pokvarilo i promenilo, isti ljudi više nisu isti i hleb njihov nasušni više nije hleb.

Takođe, iskrsava mogućnost da je ovo neka vrsta Piščevog dnevnika, ali u formi književnog dela. Fragmentarnost i kratki zapisi o ličnostima ukazuju na dnevničku formu bez datuma. Fragmentarnost i, naizgled neusaglašeni i neskladni, delovi o pojedinačnim ličnostima sugerišu nam da piše oslanjajući se na sećanje.

Prva važna stvar sedmog kruga je Profesorova ličnost. On sada ispoljava jasnu mržnju prema onima koji ga ne poštuju i ne slušaju, što ga približava Čehovljevom profesoru u drami Ujka Vanja. Ova dva profesora najbolje prikazuju većinu današnjih ljudi, a autori romana i drame su na pravi način prikazali masu posredstvom pojedinca. U zadnjem pasusu imamo aluziju na Aleksandrijsku biblioteku, najveću antičku biblioteku, koja je nekoliko puta uništavana. Možda najvažnije u ovom krugu jeste osvešćivanje da se skoro svaki krug završava asocijacijom na Simona, a sledeći počinje fragmentom o njemu. To nije slučajno jer je Simonov lik najdublje obrađen i on, budući dete, zaslužuje najviše čitalačke pažnje.       

 U osmom krugu se izdvaja poetika nestajanja, promene, zaborava i smrti, ali je važno pomenuti i prisustvo snova, težnje da se bude neko drugi, neko ko je važan i ima autoritet. Ovo nas navodi da pomislimo na Šekspira i njegovu tezu da je život kao pozornica, a svi ljudi su glumci pod maskama. Za deveti krug je karakteristično to što dominira želja za osvetom, svako želi svoju osvetu.

Od desetog kruga neke stvari počinju da se menjaju i postaju jasnije. Slepac pronalazi sebe, shvata da je nekada bio slikar, a opis noćnog bombardovanja sadrži privid lepote u ružnom koji, makar na trenutak, razvejava mučnu i mračnu atmosferu:

Granate doleću kao meteoriti koji zaasipaju zemlju, svetleći meci pletu paukovu mrežu iznad grada, požari to osvetljavaju odozdo kao treperavi reflektori. Bio bi to dobar film kad bi se filmovi još snimali. U nedostatku boljeg, ništa nije lepše od noćnog bombardovanja, čak ni  siva mačka.

Jedanaesti krug je veoma važan jer uočavamo promenu kod Simona. Simon je naučio da živi sa strahotama koje su postale svakodnevica. Očvrsnuo je nakon što su mu roditelji stradali pred očima, nema više onog plašljivog dečaka. Dvanaesti krug nam donosi saznanja o povezanosti nekih likova: Simon je Profesorov unuk, a Sela je Slepčeva žena. Za Monsieur Buvijea umetnost ništa ne znači, za njega je posedovanje slika statusni simbol, dokaz da ima dovoljno novca da ih kupi, bogatiji je od ostalih. Profesor je, kao i većina ljudi danas, ubeđen da se sve radi  zbog njega i protiv njega.

Čitajući epilog, nailazimo na rekonstruisan mit o Sibili koja je molila za večni život, koji je dobila, ali je zaboravila da zatraži večnu mladost i lepotu. Kod Stevanovića, nosilac ovog mita je muškarac (Profesor), a prepoznajemo ga kada pročitamo da će Profesor biti starac koji ne može umreti.

Na kraju, uočavamo da je ovo priča o novom svetu, svetu u kome nema života, već samo smrti i nestajanja. Nejasan kraj potvrđuje tezu o knjizi – skici, a na čitaocu je da ispiše priču na osnovu pročitanih fragmenata. 

VILA KADER - MOJA ANTONIJA

 
Vila Kader je neko ko, svojim opisima, igrama reči, vešto osmišljenim tokovima života i sudbina junaka, ostavlja neizbrisiv trag u srcima čitalaca. Slika prerije, boje, mirisi, način života, odnosi među ljudima – sve to postaje jedna uspomena, jedan doživljaj koji se ne zaboravlja. Autorka nam je omogućila putovanje iz udobnosti našeg doma, uslov je samo da se prepustimo čarima koje njene reči dovode do naših duša.

Roman Moja Antonija je istorija odrastanja, ali i oda prijateljstvu koje traje ceo život i prevazilazi sve prepreke, ne pita za kilometre i vreme. Takođe, možemo reći da ova priča predstavlja nit sudbina, naizgled nevezanih jedna za drugu, čvrsto oslonjenih na svačija leđa. Naime, fragmenti o Leni Lingard su značajni jer prikazuju kontrast na kome se zasniva dobar deo romana, ali su svedoci prihvatanja i razumevanja različitosti. Isto tako, sudbina Lene Lingard potvrđuje činjenicu da su putevi do uspeha i sreće različiti za svakog pojedinca. Neko, kao što je to Antonija, mora grčevito da se bori i položi sve testove izdržljivosti da bi, na kraju, uživao u zasluženoj sreći.

Nije teško zaključiti da Antonijin put umnogome određuju tragedije i nesreće koje je okružuju. Sudbina je izmešala karte tako da tuđi životi utiču na tok njenog života. Pre nego što otkrijemo kako su životi tih ljudi promenili Antonijin, treba napomenuti da Vila Kader umešno uklapa formu ispovesti u naraciju. To čini tako spontano i neosetno, tako da vrlo lako može proći nezapaženo. Priča o Pavelu, koji se, pavši u postelju, ispoveda Antoniji i Džimu, predstavlja ovu formu na najbolji način. Njegova ispovest sa sobom nosi rableovske momente (uživanje u jelu i piću) i motiv preokreta svadbene povorke u pogrebnu, koji nalazimo u narodnoj pesmi Ženidba Milića barjaktara. Reč je o tome da prilično pijani gosti kreću kući sa svadbenog veselja, a u noćnoj tami ih proždiru vukovi i tada se svadbeno veselje pretvara u krvavi pir. Kada su svi gosti postali hrana vukovima, Pavel je, kako bi sačuvao sebe i brata, gurnuo mladence pravo u čeljusti vukova. Nije prošlo mnogo od ovog događaja kada ga je sustigla kazna u vidu teške bolesti i savesti koja mu ne da mira. Ispovedivši svoj greh, olakšao je dušu i mirno umro nakon nekoliko dana.

Čest je slučaj u književnosti da jedna smrt najavljuje drugu i da te smrti presudno utiču na život ljudi koji su im prisustvovali. Prvu najavu tragedije koja će zadesiti Antoniju i njenu porodicu pronalazimo u samoubistvu ruskog Pitera, Pavelovog brata. Nedugo nakon ovog samoubistva desilo se i drugo. Antonijin otac je oduzeo sebi život i, tim činom, svoju nesreću preneo na Antonijinu budućnost. Od tada, sve do udaje za Kuzaka, Antonija je upadala u sve veće nesreće i tuge, ali je njena ljubav prema životu bila dovoljno snažna da preokrene stvari u njenu korist. Ona je, tokom celog života, bila borac za svoju slobodu, borila se za svoja prava. Ipak, u jednom trenutku se ta borba učinila uzaludnom i beznadnom. Uprkos tome, nastavila je da se bori i zadržala unutrašnju lepotu, ostala je dosledna sebi. Doslednost se najviše ispoljila u tome što je, kada joj se pružila prilika da se školuje, odbila tu mogućnost i ostala da pomaže majci i bratu. Ovde se ispoljila i njena odlučnost, kao i činjenica da je oduvek znala šta želi, oduvek je osećala gde je sudbina vodi. Samo je pratila unutrašnji osećaj i nije pogrešila. Sada ćemo navesti Džimove reči koje samo potvrđuju onoo što smo do sada rekli o Antoniji.

Ona je bila otelotvorenje iskonskih ljudskih načela koja instinktivno prepozajemo kao univerzalna i istinita. Nisam pogrešio. Ona je sada bila izmorena žena, ne ljupka devojka; ali je još uvek imala to nešto što potpaljuje maštu i još uvek je mogla za trenutak da vam oduzme dah samo jednimpogledom ili pokretom koji su na neki način otkrivali značenje običnih stvari.

Sada je pravo vreme da sagledamo posledice usamljenosti, dolaska u nepoznatu zemlju, svedočenja samoubistvima i suočavanja sa zlobom u ljudima. Sve nabrojano, uključujući i Antonijinu prirodu, dovelo je do toga da ona postane prava patrijarhalna žena,  posvećena kući, služenju muških članova porodice, kasnije i muža, očuvanju porodice i brizi o svemu što je drugima potrebno, a najmanje brige je posvećivala sebi. Uplitanje motiva patrijarhalne žene nas vodi do asocijacije na roman Čedomir Ilić Milutina Uskokovića. U ovom romanu se sreću tri tipa žene, ali za nas su relevantna dva: tip patrijarhalne žene (majka Višnje Lazarević), kome pripada Antonija, i tip moderne žene koja hoće da je u centru pažnje i da joj svi udovoljavaju (Bela Matović), kome pripada Lena Lingard.

Iako naslov najavljuje priču o jednoj ličnosti, što je odlika romana epohe realizma, Vila Kader plete priču o mnogobrojnim ličnostima koje prave veliki krug oko glavne ličnosti, Antonije, i stavljaju je u  centar. Ovo podseća na Čehovljevo delo Ujka Vanja, gde su svi životi podređeni profesoru oko koga je napravljen isti ovakav krug. Razlika je u tome što životi ličnosti koje okružuju Antoniju nisu usmereni ka njoj, niti su joj podređeni, već se kroz njih reflektuje Antonijina ličnost. Tačnije, kroz odnos sa njima mi upoznajemo Antoniju. 

Pomenuvši naslov dela, moramo se osvrnuti na još neke formalnosti. Struktura romana Moja Antonija je specifična jer počinje prvim licem, u uvodu nam ženska osoba najavljuje da sledi priča o Antoniji, ali baš onakva kako je se seća Džim Berden. Zatim, do kraja romana imamo pripovedanje u prvom licu, ali sada iz muške perspektive. Ovde imamo i izneverena očekivanja čitaoca. Ženska osoba obećava da će napisati svoju stranu priče o Antoniji kako bi ubedila Džima da napiše svoju. Rečenica kojom se završava uvod – Moja priča nikada nije napisana, ali tekst koji sledi je Džimijev rukopis, uglavnomm onakav kakvog mi ga je doneo. – izneverava čitaočeva očekivanja da će saznati obe strane priče i moći da ih uporedi. Bezimienost ženske osobe u uvodnom poglavlju tera čitaoca da naslućuje i, poput detektiva, istražuje ko bi to mogao biti. Ukoliko sagledamo celinu i razmislimo o uvodu i kraju romana, najverovatnije je da je u pitanju Lena Lingard, ali svako će imati svoju teoriju. 

Za kraj, pozabavićemo se jednim moćnim pasusom koji u sebi sadrži opis simbola prerije i njenog zaštitnog znaka. 

Ubrzo smo videli jednu čudnu stvar: nije bilo oblaka, sunce se spuštalo niz prozračno,  zlatom okupano nebo. Tek što se donja ivica cervenog diska oslonila na visoka polja koja su činila horizont, jedan veliki crni obris iznenada se pojavio nasuprot suncu. Skočili smo na noge, naprežući oči prema njemu. U trenutku smo shvatili šta je to. Na nekom imanju u gornjem delu, ostao je jedan plug u polju. Sunce je tonulo baš iza njega. Pošto ga je svetlo koje seprostiralo vodoravno uvećalo preko razdaljine, stajao je nasuprot suncu i tačno se uklapao u krug diska; ručke, ralo, raonik – crni nasuprot užareno crvene boje. Stajao je tu, uzvišen u svojoj veličini, slika ispisana na suncu.

Pojava ovog simbola na nebu poručuje da je prerija uvek tu i da Antonija i Džim mogu da se vrate kad požele. Možda ih put više neće dovesti da zaista posmatraju preriju i njene čari, ali će uvek moći u mislima da otputuju na ovo mesto, mesto gde su bili srećni zajedno i uživali u svom prijateljstvu.

ROMANI MILENE SEKULIĆ ODALOVIĆ

 

Milena Sekulić Odalović je neko ko se u svoje priče unese potpuno. Poseduje tu lakoću prebacivanja u vreme koje nam prikazuje, prilagođava jezik i stil toom vremenu, a opet ostaje svoja, jedinistvena i autentična. Njene knjige izdvaja i to  što su, na jedinstven način, protkane asocijacijama na velikane naše i svetske književnosti. To ćemo najbolje uočiti kroz osvrte na Milenine knjige. Počećemo od Ledene lejdi, zatim sledi saga o Hanterovima. Nakon ovoga se selimo u srednji vek, gde ćemo osetiti dašak Vetra sa Pirineja. Na kraju, društvo će nam praviti Devojka sa violinom.

Ledena lejdi je fenomenalno delo sa svih aspekata. Pre svega, fascinantno je kako se autorka potpuno "preselila" u to vreme i pisala stilom kojim su pisane životne drame Eme Bovari i Ane Karenjine. Ovo delo odiše slojevitošću koju nalazimo u romanu Bespuće Veljka Milićevića. Reč je o roditeljima koji guše, potcenjuju i omalovažavaju svoje dete. Alanis neprestano lebdi između dva sveta, onoga što želi i onoga što joj je nametnuto. Čezne za slobodom, za potpunim ostvarenjem svog Ja koje je ispunjeno umetnošću, slikanjem aktova. Za tadašnje društvo to predstavlja novinu i bestidno je za većinu tadašnjih pripadnika strogo normiranih kodeksa ponašanja. Svako kršenje istih se smatra skandalom, sve što je izvan granica društveno razumljivog se odbacuje. Uzimajući to u obzir, neizbežno je povezati njenog oca sa mužem Ane Karenjine. Obema junakinjama je data sloboda u okviru društveno prihvatljivog. Alanisina jačina se ogleda u tome što se svim silama bori za ostvarenje sna, a ujedno pomaže porodici da isplati dugovanje iako joj oni zatvaraju vrata svojih srca. Priča o ledenoj lejdi je trijumf ljubavi i strasti koje menjaju čoveka i skidaju svima dobro poznate maske sa Alanisinog i Kalenovog lica.

Kada je u pitanju prvi deo sage o Hanterovima, Kneginja Nariškina, nailazimo na potpuno uživljavanje u sliku tadašnjeg vremena i divimo se kako vešto autorka vlada stilom i  jezikom vremena o kome piše. Nije iz sadašnjosti prikazana priča iz prošlosti, već se Milena potrudila da nam sa svih strana dočara vreme kneginje Nariškine. Ekaterina Nariškina je jaka, hrabra i stabilna ličnost koja se ne da poljuljati tako lako. Drugačija od svih, gradi svoj svet, svoja pravila i ne odstupa od njih. Dok sve žene i devojke brinu o tome šta će reći ostali, lažni moralisti koji ne prihvataju ništa drugačije od svojih uskih shvatanja, ona je bezbrižna. Živi svoj život kako njoj odgovara. Ako voli, neće kriti i voleće do zadnjeg daha. Ovo delo nam pruža priliku da uočimo elemente majstorstva Bore Stankovića kada je reč o strasti i njenom ispoljavanju. Reč je o tome da Nariškina neguje Borinu estetsku erotiku koja je sva u nagoveštajima, pogledima. Na momente se u njoj rađa divlja stast koja je nadvladava, ali se brzo vraća suptilnosti i tananosti. Pripovedanje miluje poput Ninine muzike. Rečenice su notni zapisi najnežnije pesme duše. Atmosfera većeg dela romana je romantičarska, spoj ljubavi i tragičnosti. Najuočljivija romantičarska crta je prisustvo patosa koji uočavamo kada lord Dankan zapadne u stanje bezizlaza i poroka. Ekaterina je u tim trenucima glas razuma, a svojom ljubavlju ga uzdiže i daje mu snagu da nastavi. Njena jačina se ogleda u tome što odlučnost da se kaže istina, ma koliko teška bila, ne može biti sprečena strahom. Ona je svesna svih svojih postupaka i čvrsto stoji iza njih, što je odlika izuzetno hrabre žene i žene koja zna koliko vredi.

Drugi i treći deo o prokletstvu Hanterovih, Iz zemlje kamena i Beg iz zlatnog kaveza, predstavićemo zajedno jer se čitaju u dahu i razumeju srcem. Radi se o dve junakinje, Lori i Ekaterini, koje vole istog čoveka. Igrom sudbine, njegovo srce kuca za obe. Lori je njegov spas i svetlost, ona ga i proklinje i obožava. Ipak, kletva koju mu upućuje joj se vraća, a njega drži sputanim. Njena kletva i njegovo prokletstvo otuđenosti, nepripadanja, prokletstvo da stalno sakriva pravo biće pod maskama hladnoće i grubosti, čine nepodnošljiv spoj. Erik Hanter je praćen i prokletstvom svog prezimena (lovac), prinuđen da na svet gleda kao na livadu punu divljači koju treba usmrtiti ili ukrotiti. Imena njegovih vukova, Senka i Košmar, simbolizuju glavne karakteristike njegove egzistencije. Lori unosi svetlost u tu tamu, a Ekaterina je iskušenje koje stavlja na probu ono što je Lori probudila u njemu. Odlazak u Škotsku nije slučajan jer ga tamo Lorin duh oslobađa okova koje je sebi stavio zbog uspomene na nju. Daje mu blagoslov da ostvari svoju sreću sa ženom iz zemlje snega i leda.

 Završnica porodične sage o Hanterovima, Kuća na ostrvu Skaj,  posebna je i tako dirljiva. Jedno veliko putovanje kroz dva vremenska perioda koje će vam otopiti srca. Vešto isprepletene niti prošlosti i sadašnjosti, pripovedač koji tačno zna na koji način treba da prenese priču, zaintrigira i uvuče se u srce čitaocimia. Susrećemo se sa Elizabet Dankan i Sebastijanom Hanterom koje na prvi pogled ne vezuje ništa. Zapravo, mi smo u ogromnoj zabludi jer strast je samo pokretač za ispoljavanje i otkrivanje unutrašnjeg bića. Oni, kao predstavnici neprijateljskih porodica, uleću u borbu za svoju ljubav. Ta situacija neminovno odvodi do Šekspirovih Romea i Julije, s tom što ovde nema tragičnog kraja. Možemo reći da njihova priča ima segmente bajke: počinje slučajnim susretom, privučeni su od prvog pogleda, osećanja se produbljuju i sve su iskrenija što su prepreke veće, uspešno prevazilaze prepreke i bivaju srećni. Iako ovo deluje kao uobičajeni tok radnje, tu se krije nešto mnogo dubljle. Tu se kriju senke prošlosti, sukob između starog i novog vremena, tu je generacijski jaz, ali i ponavljanje istorije. Istorija se ponavlja, ali sada su posledice susreta, prepreke i ponašanja junaka bili drugačiji. Piter i Ester su ostali zarobljeni u prošlosti, nisu želeli da prihvate nove vrednosti i postojanje slobode izbora partnera. Nisu mogli da se pomire sa činjenicom da novim generacijama nisu važna nekadašnja neprijateljstva, da su se uzdigli iznad njih. Kao da nisu prisutni u vremenu u kome žive. Elizabet je žena koja, u moru istih, uspeva da očuva svoj identitet koji je izgradila na sopstvenim vrednostima i boreći se za to da izabere kakav život želi, odluči šta je ono što će joj doneti ispunjenje. Nesvesno, ona dovršava ono što Uskokovićeva Višnja nije uspela da izvede do kraja. Elizabet se izborila za emancipaciju žena i njihovu intelektualnu nadgradnju. To je možda i najjača poruka ove završnice. Poruka da ne treba potcenjivati žene i braniti im da ostvaruju snove, ma koliko oni delovali nerealno i idealizovano. Sve se može kada je srce otvoreno za nove ljude i doživljaje.

Srednji vek, legenda o prvoj montanjskoj veštici, novo putovanje i avanture biće propraćeni daškom Vetra sa Pirineja. Slobodno možemo reći da je ovim romanom autorka nadmašila sebe. Isplela je pletenicu pomoću vihora vetrova koji su nam doneli priču punu tame, tragičnosti, sujeverja, borbe, ali u njoj ima i nade, ljubavi, vere u ljude i dobrotu. Viteštvo i ljubav pobeđuju zlo i rušiteljski nagon koji je prirodan za čoveka pred kojim se ispreči osećaj egzistencijalne ugroženosti. Primer pravog viteza, heroja i junaka je don Rikardo koji je odbio da poveruje u postojanje montanjske veštice. On je u devojci koja, prema predanju, nosi obeležja veštice video ono što niko nije. Ostali nisu mogli dalje od površine i verovanja  u predanje, tako nisu ni prepoznali dobrotu i ljubav u devojci crvene kose i crnih očiju. Na kraju se ispostavilo da je ona, za koju su mislili da im je donela svu nesreću, njihova isceliteljka i spasiteljka. Intuicija i inteligencija koje poseduje su je dovele do rešenja Markosove misteriozne bolesti i naveli je da se potpuno zauzme za dete koje ispašta roditeljske grehe. Ona mu zamenjuje majku i između njih se rađa jaka i čvrsta veza ispletena ljubavlju. Pobedu ljubavi nad smrću je Milena simbolično predstavila. Najveći dokaz da ljubav vraća u život pred naše oči iskrsava pred sam kraj romana. Marija Luiza vraća u život svog zaštitnika, viteza, svoju prvu i poslednju ljubav poljupcima, suzama i konačnim obelodanjivanjem osećanja. Ljubav je svemoguća i ona je svetlost najveće tame.

U najnovijoj knjizi, Milena nam predstavlja Devojku sa violinom i ponovo briljira. Ovaj put je podigla lestvicu na viši nivo. U Sandrin Neker su se sjatile brojne junakinje i uloge koje jedna žena, posebno u to vreme, nije smela da igra. Milena je ispričala priču u kojoj ima nešto od Andrićeve Aske, priču u kojoj ima nešto od Tolstojeve Ane Karenjine. Uprkos preplitanjima junakinja i junaka koje prepoznajemo, pred nama je autentična, unikatna i neponovljiva Sandrin Neker. Aska u našoj junakinji dominira u trenucima kada se umetnošću, u ovom slučaju, sviranjem violine, ona bori za opstanak u nemilosrdnom svetu. Ona svira za život, kao što Aska igra kako bi preživela. U svetu koji ne zna za umetnost i ne prihvata nušta što je drugačije, ona opstaje baš zato što se izdvaja od drugih. Ana Karenjina i Vronski plešu svoj ples kada se prvi put sretnu Sandrin Neker i Sajmon Kliford. Sandrin privlači Sajmona jer se njeno ophođenje prema njemu razlikuje od ophođenja ostalih devojaka. Ona je slobodna da mu se suprotstavi i iskaže svoje mišljenje, ne povlađuje mu kako bi mu se dopala. Sajmon Kliford je gori od Vronskog! Još nešto, dublje i važnije, nosi dah Tolstojevog romana sa sobom. Lik Etjena Nekera se dosta poklapa sa Aninim mužem. Želja za kontrolom, lišavanje slobode, ograničene aktivnosti. Ona je mogla da bude slobodna u okviru onoga što je prihvatljivo društvu i Etjenu Nekeru koji, isto kao Karenjin, ne može da vidi dalje od svog ugleda.

 

IVO TORBICA - SA SVIIH IZVORIŠTA TVOJIH

Pre nego što započnemo putovanje kroz szihove, istakla bih da su pesme koje će se pominjati u daljem tekstu nosioci zbirke, u njima je satkano ono najvažnije. Ostale pesme samo potvrđuju izrečeno na nove načine i jačim intenzitetom. 

Pesma kojom zbirka započinje nosi naziv Tvoja haljina i, na samom početku, usmerava čitaoca u kom pravcu će teći čitanje. Ovo usmerenje je omogućila asocijacija na Lazu Kostića i pesmu Santa Maria Della Salute. Prve dve strofe Ivove pesme predstavljaju odu prirodi i njenoj lepoti, što je preduslov za pojavu subjektove drage. Oda prirodi i lepoti zamenjuje pokajanje u Kostićevoj pesmi, ali i jedno i drugo dozvoljavaju njihovim „vilama“ da se pojave. Kod Torbice su naglašena osećanja koja priroda budi u lirskom subjektu, ona su u direktnoj vezi sa onim što oseća prema voljenoj. Kada se ona pojavi, prisustvujemo eksploziji osećanja propraćenoj snažnom olujom. Osvrnemo li se na reč NAJEDNOM, u sećanje nam dolazi da se i Kostiću draga javlja iznenada, a to iznenadno javljanje narušava iluziju stvarnog, realnog susreta. To pesmu Tvoja haljina uzdiže na viši, transcendentalni nivo. Lebdimo negde između sna i jave, osećajući da smo više u prostoru sna.

Kao i kod Kostića, kod Torbice zatičemo formu pesme u pesmi. Prve dve strofe se mogu posmatrati i kao jedna pesma, što važi i za preostale dve. Isticanje nežnih tonova dugujemo obgrljenoj rimi koja je dala svoj doprinos melodičnosti pesme. Poslednja dva stiha potvrđuju utisak neostvarenosti ljubavi, dok znak uzvika upućuje na vapaj zaljubljene i ranjene duše. Lirski subjekt svoju ranjivost skriva velom sreće kad pomisli na nju i kad je vidi u magnovenju. Međutim, probuđen i suočen sa nemanjem voljene, ne može da prikrije očaj koji se nazire u pozivu da mu se prepusti. Poetika noći, strast, mesec, žudnja, idealna atmosfera za ljubav i igre u tami – sve to nas dočekuje u pesmi Budi sjaj očiju mojih.

Čitajući  stihove Ive Torbice, pred očima nam se lagano i ritmično talasa potok, a u ušima čujemo lako i prijatno žuborenje vode. Ukoliko zastanemo, malo razmislimo o pesmama koje smo pročitali i poslušamo prvu misao koja se javlja, postaćemo svesni da je ovo zbirka u kojoj su pesme izjednačene sa himnama ženi. Lirskog subjekta i uzvišenost njegove poezije će razumeti samo srce koje je ludo volelo ili upravo sada ludo voli. Kao da joj priča priču o tome kako bi im bilo kad bi bila njegova. Stalno smo na ivici sreće (maštanje da je njegova) i tuge (bolna beznjenica). Samo njeno postojanje je glavni element njegovih udaha, bez nje, makar bila samo u mislima, za njega život ne bi postojao. Ona mu je jedina misao, tema, ona je razlog svakog otkucaja njegovog srca. Vrata njene duše su isto što i vrata Raja. Njen glas ga održava u životu, on ostaje i kad je ona daleko, za njega niko ne postoji, sam je u gomili. Samo on i priviđenje njegove idealne drage. 

Za pecmu Radi nas je karakteristično to što pokušava da poistoveti voljenu sa Bogorodicom na, naizgled, manje upadljiv način nego u prvoj pesmi. Umesto te neupadljivosti, otišao je u očiglednost, čemu svedoči veliko slovo u rečima – TEBE, TI – sledećih stihova:

Ma koliko od Tebe daleko bio...

Uvek se pojaviš, samo Ti

Naravno, ne uspeva mu, kao što nije uspelo ni Lazi Kostiću, ni Momčilu Nastasijeviću. Nakon ovog pokušaja, sledi evociranje izmišljenih, izmaštanih uspomena sa njom, što je potvrđuje kao ljudsko biće. Iako predivna (mašta ne može biti drugačija), sećanja su tu da ga podsete na realnost i  da ništa od toga nije istina. Zato kaže da su nalik krupnim pahuljama – podsećaju na iluziju doživljene sreće. Potvrdu da je ona jedini element njegovog bitisanja na ovom svetu i da ga njen glas održava u životu nalazimo u stihovima:

Pričaj mi. Nemoj prestati,

Jer glas tvoj volim da slušam,

Jer se dvaput nećemo roditi!

Pesma Cvet iz Raja nam donosi upečatljivu sliku uzburkanosti bića strašću i uzbuđenje pred telesnim obličjem drage. Takođe, lirski subjekt pruža dokaz nemogućnosti postojanja bez nje, dokaz da se,  ako ona biva otrgnuta od njega, briše i njegovo postojanje. Ovo je pesma nezadovoljene požude, pesma o neuzvraćenoj strasti koja dovodi do neke vrste ludila. Iza insistiranja na strastima i telesnom se krije ono što subjekt ne želi da prizna ni sebi ni nama – očajan je što nije njegova. Kako čitanje odmiče, postajemo svesni da je u svakoj pesmi sadržan krik, samrtnički ropac. Ljubav prema ovoj ženi je njegov kraj, smrt koju pokušava da odloži jer se još uvek nada da će uspeti da je ubedi da se prepusti njegovoj ljubavi. U pesmi Možda sam, a možda i nisam zatičemo lirskog subjekta u stanju preispitivanja i jasno nam je da prolazi kroz krizu identiteta koja je karakteristična za Milićevićeve likove.

Naslućivali smo, još od prve pesme, smrt i videli njegovu borbu da je odloži, ali ta smrt dobija još jedno obličje nakon što pročitamo pesmu Nesan. Tek sada smo  sigurni da je njegova draga mrtva. Lirski subjekt sada postaje Orfej koji pokušava da vrati svoju Euridiku. Međutim, naš subjekt je svestan da je samo smrtno biće koje nema moć da pobedi smrt, ni svoju ni njenu. Stihovima pokušava da umoli smrt da mu je vrati iako zna da je svaki pokušaj uzaludan. 

Osmeh u ramu potvrđuje tumačenja koja smo izneli u govoru o prvoj pesmi zbirke. Kada kaže: Kao ikonu, čuvam tvoj osmeh u ramu – podseća nas da je dragu uzdigao do nivoa božanstva i da još uvek nije odustao od pokušaja da je izjednači sa Bogorodicom. Takođe, zadnja strofa ove pesme svedoči o njegovom laganom umiranju koga sve više postaje svestan. Jasno mu je da ne može više da odlaže neminovno i prepušta se smrti poistovetivši se sa mesečinom na koju asocira bledilo lica u spoju sa kišama (suzama) koje niz njega liju.

Čitajući dalje, sve jasnije vidimo raspolućenost lirskog subjekta, pred nas iskače, u prirodnoj veličini, silueta nekadašnjeg subjekta koju zaklanja labilnost sadašnjeg bića. Ova nedoslednost, rasejanost i promenljivost psihičkog stanja se najbolje vidi u tome što čas peva o njihovoj ljubavi kao da je ona tu, a čas je bolno svestan da nje više nema. Podseća na Čehova to što u njegovom ludilu ima isuviše normalnosti koje ne bi ni bilo da nije tog ludila. Kad bolje razmislimo, ima još nešto u tom pevanju kao da je tu. Zapravo, na taj način pokušava da zaboravi trijumf smrti, na poraz ljudske prirode pred gospođom u crnom. Želi da oživotvori iluziju da je mudriji od Orfeja, da je uspeo ono što on nije. U svakom slučaju, uspeo je da je učini besmrtnom pišući o njoj i posvećujući joj svaki stih. Torbica na još jedan način ističe nestalnost i rastrojen um lirskog subjekta – različita dužina pesama čini očiglednim njegov nemir, nestrpljenje da se vrati mašti i iluziji pretrčavši stvarnost i, samim tim pretrčavanjem, brišući trezvenost. 

U pesmi Put ka ludilu uočavamo sposobnost lirskog subjekta da hirurški precizno, pomalo hladno i ravnodušno kaže kako se oseća i predstavi ono što ga okružuje. Doza uzbuđenja se javlja u stihovima:

Ni za milion novih ljubavi, proći me nećeš!

Za nas dvoje neće više biti mirisnih proleća

Obuzelo me je zlo!

Subjekt je svestan da je stanje u kome se nalazi poslednji trzaj razuma i ulazak u ludilo. Potvrdu da nije uspeo da se vrati nazad pruža nam stih kojim se pesma završava:

I prazne duše gubim još jednu bitku, najtežu. 

Kako čitanje odmiče, sve više se nameće misao da je svaka pesma pismo voljenoj koja u onostranosti, posle ovozemaljske smrti, živi život u kome nema mesta za njega. Sve što su imali je izbrisano iz njenog srca i sećanja prelaskom u metafizičku egzistenciju. Ta pisma niikada neće stići do nje jer više ne postoji adresa na koju bi ih poslao. Jedina mogućnost da joj ih preda je da ih čuva do svoje smrti i ponese sa sobom na to novo putovanje sa nadom da će se sresti.