SARA LARK - U ZEMLJI BELOG OBLAKA

Kvinstaun

 

Sara Lark, jedan od pseudonima nemačke autorke Kristijan Gol, predstavlja pravo osveženje u savremenoj književnosti. Ono što ona menja, ono što deluje poput vetra u pustinji, jeste promena samog lokaliteta odigravanja radnje. U masi romana u kojima su američke i engleske destinacije mesta gde su smeštene radnje, autorka nas vodi do Novog Zelanda. Otkriva nam novu kulturu, običaje, nove predele, koji su gradovi u nastajanju, bar su bili u vremenu o kome se pripoveda. Stil pisanja je lagan, u isto vreme i težak, jer se između redova kriju mnoge gorke istine. Iako se čini da lagano idemo iz stranice u stranicu, na duši se tovari sve teži i teži teret. Kombinacija gorkog i slatkog je ono što Saru Lark izdvaja od ostalih autora - kod nje nije nikada ili jedno ili drugo, uvek je i jedno i drugo.

Likovi su vešto iznijansirani, osećamo svaki drhtaj, svaki trepet. Helen je od onih žena koje u svakoj situaciji zadržavaju otmenost i dostojanstvo, dok će u četiri zida svoje sobe dozvoliti emocijama da je preplave i izbiju na površinu. Njena prilagodljivost i spremnost da iz svake situacije izvuče ono najbolje je čine onim što jeste - heroinom koja ostaje u srcima dugo nakon čitanja. Iako razočarana, očekivala je nešto potpuno drugačije kada se javila na oglas i dobila prva pisma od budućeg muža (za koja se ispostavlja da ih nije on pisao), uspeva da ostane svoja i ne menja se kako bi udovoljila zahtevima koji su postavljeni pred nju. Uprkos tome što obavlja farmerske poslove, koje nije nikada radila, pronalazi svrhu u tome jer je svesna da njen muž ne ume da vodi farmu. S druge strane, imamo Gvinajru koja ne dolazi svojom voljom na Novi Zeland. Kod nje primećujemo neukrotivu, divlju prirodu i molimo se da je ne okrnje očekivanja njenog svekra Džeralda. Gvinajra smisao pronalazi u prostranstvima kojima jaše, zahteva slobodu i ne dozvoljava nikome da joj oduzme jedino zadovoljstvo koje pronalazi na nepoznatom mestu i među nepoznatim ljudima. Helen i Gvinajra dopunjuju jedna drugu, one su glas razuma (Helen) i glas srca (Gvinajra). Obe junakinje nose u sebi jačinu i izdržljivost, nose nadu u bolje sutra, sve dok se ne dese užasne stvari.

Saznavši da Helen putuje, sirotište šalje šest devojčica kako bi zauzele mesta sluškinja, koje su bile neophodne Novom Zelandu. Autorka nije slučajno izabrala da to budu deca, ona su najranjivija i najnevinija bića koja postoje. Izbavljenje i preokret u njihovim sudbinama je pokazatelj da je Gospod uvek uz nas i čuva nas, pogotovo decu koja nezasluženo pate. Upućene jedne na druge, devojčice i Helen su postale prava mala porodica, tako da im je prinudni rastanak teško pao. Istovremeno, ni broj devojčica nije slučajan - simbolika broja šest ima pozitivne i negativne konotacije. Pre svega, ovaj broj se smatra anđeoskim brojem, a deca jesu Anđeli na zemlji. Zatim, pozitivna konotacija za sebe vezuje ljubav, posvećenost, idealizam i odgovornost. Lako možemo prepoznati ove osobine kod devojčica: zahvaljujući Helen, one su naučile šta znači odgovornost i posvećenost onome što rade, a život u sirotištu ih je naučio da budu posvećene jedne drugima. Ljubav teče njihovim venama i izliva se poput najlepše reke, ona je nit koja se ne može pokidati ni kada budu razdvojene. Međutim, pored pozitivnih aspekata, koji se odnose i na Dafni, prisutna je i negativna konotacija - nemoralan posao kojim se bavi Dafni. Iako je njen posao nemoralan, kod Dafni prepoznajemo i izazovne aspekte značenja ovog broja: žrtva i nošenje tuđeg tereta. S druge strane, računajući i Helen, njih je sedam. Broj sedam je simbol savršenstva, što unapred daje nagoveštaj da će se ono loše ispraviti i da nije sve crno kao što izgleda.

Ono što ostavlja bez daha, ono što nas tera da u neverici iznova čitamo reč SVEŠTENIK jeste Boldvinovo pokoravanje neprijateljskom stavu svoje žene prema Helen i devojčicama. Šokantno je to da su devojčice, nedužnu decu, tretirali kao stoku. One su spavale u štali i dobijale ono što ostane od bogate trpeze, a ponekad uopšte nisu dobijale hranu. Ponašanje sveštenika Boldvina je sve, samo ne u skladu sa svešteničkim pozivom. Propovedao je veru i bio strog  kada je u pitanju pridržavanje dogmatskih pravila, ali ni u jednom trenutku nismo osetili onu hrišćansku blagost i ljubav prema drugome. Stajanje po strani, ne preduzimanje nikakve akcije u ključnim momentima, prepušanje drugima da odlučuju, pokazatelj su surovosti, koju pokušava da sakrije iza poštovanja ugovora koji je sklopljen sa sirotištem - jedna devojčica ide jednoj porodici. Ovo se vidi kada su došli po Lori, što je podrazumevalo razdvajanje od njene sestre Meri. Niko se nije obazirao na to što njih dve nisu želele da se razdvoje, nikome nije bila važna patnja ove dve duše. Ni Helen, ni ostale devojčice nisu uspele da nagovore gazdaricu da ih uzme obe, a kada je pozvan sveštenik Boldvin, situacija je postala gora - on se priklonio dvema nerazumnim ženama, svojoj supruzi i gazdarici. Umesto da se zauzme za to da Meri i Lori zajedno odu i služe porodicu kojoj je Lori obećana, on nije imao milosti i razdvojio ih je.

Uprkos udaljenosti farmi na kojima su služile, samim tim i onemogućenosti kontakta, Meri i Lori su uspele da pronađu jedna drugu i pobegnu zajedno. Njihova odiseja se završila kada su se srele sa Dafni, koja ih je povela sa sobom i prihvatila da se stara o njima. Sudbina nije bila milostiva ni prema Dafni - završila je kao radnica u bordelu, gde je dovela i dve sestre. Međutim, nije dozvolila da one uđu u prostituciju, one su samo izvodile ples i na taj način zadovoljavale klijentelu. Gospod je za njih imao bolji plan - na kraju su bile zaposlene u Rubenovoj i Fleretinoj radnji, u ženskom delu. Bile su zadužene za izbor garderobe, kuhinju i posluživanje. Život se najviše naklonio Elizabet i Rouzi. Elizabet je postala žena Džordža Grinvuda, nekadašnjeg Heleninog učenika, a Rouzi je bila družbenica gospođe Maklaren koja je Rouzi smatrala svojom unukom, ne sluškinjom.

Dafni, međutim, nije mogla bolje  da prođe jer je bila prinuđena da se bori sa gazdom koji je bio nastran i nasrtljiv. Ona je spasila Doroti od tog čoveka, čime su njena dobrota i hrabrost izašle na videlo. Drskost, sastavni deo Dafninog karaktera, sada se pokazala kao vrlina i jako odbrambeno oružje. Moramo se vratiti na sveštenika Boldvina i njegovu suprugu. Ni jedno ni drugo nisu prozreli loše namere gospodina Morisona. Postavlja se pitanje da li zaista nisu prepoznali šta ovaj čovek želi ili su se samo pravili da ništa ne primećuju. Čak je i Doroti, koja je bila samo dete i nije ništa znala o muško-ženskim odnosima, osetila da namere ovog čoveka nisu čiste. Kada je odbila da pođe sa njim, počela je rasprava. Videvši da raspravi nema kraja i da je Doroti preplašena, Dafni je istupila pred Morisona, rekla da će ona poći sa njim i presekla svaku dalju priču.

Lord Silkam je potvrda kako kartanje može imati pogubne posledice, pogotovo kada se igra sa Džeraldom Vordenom, čovekom koji sebe naziva kraljem ovčarstva i odličan je u trgovini. Naime, kada Silkam nije imao šta da ponudi, pošto je sve što je mogao prokockao, Vorden je predložio da igraju u Silkamovu ćerku Gvinajru. Lukavost i pokvarenost predstavljaju verne pratioce Džeralda Vordena - pomoću njih dobija sve što poželi. Izgubivši presudnu partiju, Silkam biva prinuđen da pošalje Gvinajru na putovanje sa Džeraldom. Prodata, Gvinajra tek tada shvata da je svom ocu bezvredna i da samo želi da je se otarasi. Odlazak na Novi Zeland i udaja za Džeraldovog sina Lukasa predstavljaju olakšanje za lorda Silkama, a izazivaju bes kod Gvinajre. Njena majka ostaje neutralna, odmah se baca na pripreme za venčanje kome neće prisustvovati. Važno joj je da Gvinajra ostavi dobar utisak na mladoženju i one koji budu na venčanju. Lord Silkam i njegova supruga su smatrali da je Lukas Vorden dobra prilika, jer u njihovoj okolini nije bilo prikladnog mladoženje za njihovu ćerku. Običaj da se ćerka udaje za onoga ko odgovara položaju porodice u društvu datira od davnina, duboko je ukorenjen u predstavnicima starijih generacija, ali nove generacije će se žestoko usprotiviti i uspeti da obezbede sebi mogućnost izbora partnera.

Igra, koju Silkam ne shvata ozbiljno, pretvara se u njegovu noćnu moru koja traži žrtvu kako ga Džerald ne bi gonio da mu isplati dug. Takođe, asocira na Dostojevskog koji je bio zavisan od kocke - bio je zanesen idealom da se može obogatiti igrajući rulet. Za Džeralda Vordena, igranje blek-džeka je predstavljalo još jedan vid zabave, ako izgubi nekoliko partija nije bilo strašno - imao je dovoljno da sebi to može priuštiti. Međutim, Silkamu je i te kako bilo važno da dobije jer je imao šta da izgubi i nije mogao da nadoknadi tako lako gubitke. Povodljivost i borba za opstanak su Džeraldov predlog da, u zamenu za novac, uzme Gvinajru učinile logičnim rešenjem.

Dolazimo do najintrigantnijeg lika koji se pojavljuje u romanu, a to je Lukas Vorden. Doveden pred svršen čin, odlaže susret sa Gvinajrom koliko god je to moguće. Trpi očev bes i prekore, povlači se pred njim. Kada je započeo njegov život sa Gvinajrom, uočavamo da je hladan prema njoj, ali joj ne uskraćuje poštovanje koje zaslužuje. Predstavljen nam je kao umetnički tip ličnosti, kao neko ko voli slikarstvo i proučavanje imsekata - ne interesuju ga poslovi na farmi, a čini se i da mu se njegova supruga ne dopada. Problem koji ima tokom intimnih odnosa se shvata kao nedostatak privlačnosti, ali, ako pažljivo čitamo i naslućujemo šta je između redova, informacija da zamišlja muškarca na Gvinajrinom mestu vodi ka zaključku da je homoseksualac. U početku nismo sigurni, jer za neuspeh postoji više faktora: pritisak koji oseća, moguća stvarna nemogućnost da ima decu, možda i to da ne može da ima odnose sa devojkom koja ga ne privlači. Tek kasnije, kada odlazi među kitolovce, dobijamo potvrdu da je homoseksualac. Međutim, najveći šok je usledio pre Lukasovog napuštanja imanja. Reč je o tome da Džerald, pijan i besan poredi njih dvoje sa životinjama i naziva ih nesposobnim da naprave dete, pred Lukasom siluje Gvinajru. Dok se sve to dešavalo, Lukas je stajao po strani i nije ništa uradio da odbrani svoju suprugu. Iako zgađen i postiđen, nema snage, ni motiva da se pokrene ili nešto kaže. Nema opravdanja za ovo ne-činjenje, ali u pozadini je njegova preplašenost - toliko se plaši oca da se pred njegovim besom paralizuje, postaje nemoćan da išta preduzme.

Takođe, Lukas umire kao što je i živeo - neslavno. Emotivna, nežna i plemenita priroda se ispoljava kada beži od kitolovaca i lovaca na foke jer ne može da ubija te nedužne životinje, pogotovo foke u čijem pogledu je poverenje. On ima neki svoj svet, svet u koji ne pušta nikoga i koji brani kao svetinju. Ne dozvoljava da omalovaže njegov svemir i nateraju ga da napusti svoju oazu mira. Odlazi u potragu za zlatom i, pridruživši se kopačima zlata, stiče prijatelja. Neizbežno je zapitati se: Da li je njegova smrt puka slučajnost, ili je svesno doneo odluku da rizikuje, želevši smrt? Ne možemo biti sigurni ni u jedan odgovor, Lukas ipak okleva kada postaje svestan kakvoj opasnosti se izlaže ako pođe za prijateljem. Šta ga je nateralo da se upusti u avanturu, samo on zna. Mi možemo samo da nagađamo: da li je želeo da dokaže da je pravi muškarac (da uveri sebe i prijatelja u to), a ne mekušac; da li se stideo onoga što jeste, pa video izlaz u tome da postane heroj ako pronađe zlato i izbegne opasnost; da li je, znajući da nema kapaciteta za ovu avanturu, svesno pošao u smrt? Ne znamo, ali je evidentno da faktor suicida ne možemo isključiti kada razmišljamo o Lukasu Vordenu.

Džerald Vorden, njegov izvitopereni um i nečasni čin koji je izvršio, vode nas do Bore Stankovića i Sofke. Običaj koji je tada važio, da svekar provede prvu bračnu noć sa snajom, ovde dobija noviju verziju, ali neodoljivo asocira na ovu Stankovićevu junakinju. Džerald ne provodi prvu bračnu noć sa Gvinajrom, ali je uzima na silu kako bi „im pokazao“ kako se to radi. Pritom, ne poštuje ničiju intimu, ne poštuje Gvinajru kao ženu, što ga čini dijametralno suprotnim Sofkinom svekru.

Kada smo već kod asocijacija na druga književna dela, tu je i Šekspir sa svojim „Romeom i Julijom“. Gvinajra i Džejms Makenzi su par za koji navijamo, njihova ljubav nam donosi jedan poseban osećaj i čini atmosferu drugačijom. Ne možemo izostaviti ni to da među njima, do Džeraldove smrti, vlada estetska erotika Bore Stankovića. Upliv šekspirovske ljubavi je očigledan - jasno je da se pojavljuju ljubav-agape i erotska ljubav. Dominaciju preuzima ljubav-agape jer su oni više vremena bili razdvojeni, daleko jedno od drugog, nego što su bili jedno pored drugog. Erotska ljubav stupa na presto nakon Džeraldove smrti i godina razdvojenosti koje su usledile. Jedan nesporazum je bio dovoljan da Džejms odluči da napusti Kivord stejšn, a njihova ljubav podvrgnuta iskušenju. Iako nisu umrli jedno za drugo, njihova ljubav je izdržala test vremena. Takođe, sličnost sa Šekspirom se ogleda u tome što su se zavoleli Ruben i Fleret, deca zavađenih očeva. Na sreću, tragedija iz „Romea i Julije“ je izbegnuta, ali ne potpuno. Ne umiru dvoje zaljubljenih, već zavađeni očevi, a do pomirenja porodica nije došlo zato što su njihove majke najbolje prijateljice i sve vreme su podržavale tu vezu, pomagale deci svojim ćutanjem i skrivanjem istine od muževa. Ovde se otvara još jedna važna tema - zavada Hauarda O’Kifa i Džeralda Vordena. Pre zavade, oni su bili poslovni partneri, otuda i naziv farme - Kivord stejšn. Mđutim, desilo se to da su se obojica zaljubili u istu devojku, devojka se zaljubila u Hauarda, ali je, prisilno, udata za Džeralda. Tada se partnerstvo prekida i dolazi do međusobne mržnje. Ta mržnja će eskalirati kad Hauard iz pisama saznaje za Rubena i Fleret i odlazi da se obračuna sa Džeraldom. Ljubomora i osećaj nepravde, nastali ovom situacijom, Hauarda neće proći nikada. Ne može da se pomiri sa tim da tako podao, lukav i prevrtljiv čovek, kome je srce poput kamena, ima sve što poželi, a on ne može imati ni valjanu farmu. Ispostavlja se da će svoje frustracije iskaljivati primenom nasilja, psihičkog i fizičkog. Helen je često žrtva fizičkog nasilja, ali i Ruben trpi to isto nasilje. S druge strane, Fleret je žrtva Džeraldove tiranije koju sprovodi nad svima na imanju.

Ruben, pošto je dobio batine zato što je želeo da studira pravo, pobegao je da kopa zlato. Fleret je, s druge strane, rešila da se pobuni zbog prisiljavanja na udaju za nekog ko može deda da joj bude. Noću, ona beži što dalje od farme. Kako je ljubav uvek vodič naših srca, tako se njih dvoje sreću i prekidaju ljubav-agape. Takođe, Fleret sreće Džejmsa Makennzija i saznaje da joj je on otac. Zahvaljujući novcu koji je Makenzi dao Fleret, ona i Ruben uspevaju da otvore radnju. U početku nabavljaju i prodaju kvalitetnu opremu za kopanje zlata, a kasnije proširuju delatnost.

Pol Vorden, rođen kao plod silovanja, rastao je u okrutnog čoveka. Bio je naklonjen svom ocu Džeraldu i stekao njegove poglede na život. Odnos sa Maorima, koji je bio odličan, narušio je time što je želeo da bude sve po njegovom i često govorio ružno o njima. Odnos sa Maorima je bio važan i zbog posla na farmi, oni su bili najiskusniji šišači ovaca. Međutim, ono najvažnije se tiče Polovih sukoba sa Tongom, koji je kasnije postao poglavica Maorskog plemena. Sukobi među njima su počeli još u detinjstvu, a nastavili se zbog žene koju su obojica volela, zbog Marame. Marama je volela Pola, a Tonga ju je hteo za sebe, po svaku cenu. Pol je nastradao tokom jednog od sukoba sa Tongom. Reč je o tome da je oborio protivnika na zemlju, a sve to je video maorski dečak, koji niije bio iz Tonginog plemena. Maori su uvek branili jedni druge i štitili živote jedni drugima. Tako je i ovaj dečak, videvši da je Tonga ponižen i u životnoj opasnosti, ustrelio i usmrtio Pola. Njegova nedostojanstvena smrt je jednaka Lukasovoj smrti. Jedina razlika je što Pol umire sam, a Lukas je imao prijatelja uz sebe.

 

 

PRINCEZA DE KLEV

 

Kada se pomene prvi moderni psihološki roman francuske književnosti, neizbežno je da se pomene Mari Madlen de Lafajet (gospođa de Lafajet) jer se smatra začetnicom ovog romana u Francuskoj. Željka Janković ističe, u svom radu Recepcija romana Princeza de Klev gospođe De Lafajet na prostoru bivše Jugoslavije, da je prve romane i novele napisala precizno i u galantnom duhu baroknog romana.

Gospođa de Lafajet se razlikuje od ostalih prema tome što nju najviše interesuje psihologija likova i nastoji da nam što vernije prikaže njihove psihološke profile. Pored psihologije likova, fokusirana je na unutrašnja komešanja, dobro skrivena iza paravana uglađenog i izveštačenog dvora. Njene osnovne teme su strast i dužnost, a temu strasti, koju prikazuje kao pogubnu, istražila je u novelama Princeza de Monpansije i Grofica de Tand. Kada je reč o stilu, savršenstvo izraza postiže u romanu Princeza de Klev.

Svetislav Petrović ističe činjenicu, sa kojom se autorka ovog teksta slaže, da ovo delo nije dovoljno poznato, da se o njemu ne govori onoliko koliko bi trebalo, iako je naslov čuven. On ovo delo opisuje kao stapanje morala i poezije, a autorka teksta, Sofija Ivanović, dodala bi da je to poezija duše. Princezu de Klev svrstava u psihološki moralni i istorijski roman, što on i jeste, uz zamerku gospođi De Lafajet koja se odnosi na ulepšavanje slike francuskog dvora. Uz sve ovo, gospođa De Lafajet je napisala i roman naravi, koristila tehniku panoptikona i, što je još interesantnije, ne možemo reći da je prikazala društvo posredstvom pojedinca jer su i pojedinci prikazani posredstvom mase.

Čitajući roman Princeza de Klev, susrećemo se sa mladom gospođicom De Šartr, nakon udaje De Klev, koja oseća strast prema vojvodi De Nemuru. Pratimo borbu koju vodi sa sobom ne bi li joj čast i spokoj ostali netaknuti. Glavna odlika princeze De Klev jeste njena iskrenost u moru laži i lažljivih, ulagivačkih, izveštačenih dvorskih lica. Takođe, za nju je karakteristično i neiskustvo, pa i nesnađenost, zato što nije imala prilike da bilo šta oseti prema suprotnom polu. Udali su je čim je stasala za udaju i bacili je u nepoznato, prepuštajući je samoj sebi. Ako to imamo na umu, neće nas začuditi zbunjenost kad primeti osećanja prema De Nemuru.

Tema dužnosti, pomešana sa strašću, obrađena je na nesvakidašnji način. Ostanak u braku sa čovekom koga ne voli i nemoguća ljubav prema vojvodi su preveliko breme za njena nejaka leđa. U trenutku kada teret postaje pretežak, odlučuje da stane na stranu dužnosti i iskrenosti. Priznanje De Klevu, koje se događa nakon majčine smrti, predstavlja jedinstven i herojski čin koji je uzdiže iznad svih junakinja romana ostalih pisaca. Gospođa de Lafajet je stvorila odvažnu, dostojanstvenu ženu, spremnu da žrtvuje svoj ugled zarad spokoja, dužnosti i morala. Zato čini ono što smatra da mora i što smatra ispravnim.

Čitaoci su upoznati kolika je bila princezina ljubav prema majci, jedino uz nju je osećala sigurnost. Imajujći to u vidu, kao i to da ona nije volela princa De Kleva, mogla je da mu prizna ljubav koju oseća prema vojvodi De Nemuru. Još jedan razlog, koji pokazuje koliko je drugačija od ostalih dvorana, čini njeno priznanje dirljivijim, dubljim, većim i izaziva manje osude: princeza De Klev menja izgubljenu majku mužem. Izgubljeni oslonac i poverenje poklanja mužu u kome pronalazi mogućeg savetodavca i vodiča za njene dalje postupke. Međutim, ne nailazi na ono što očekuje – princ ne gubi poštovanje prema njoj i ceni iskrenost, ali više ne može da je voli kao pre.

Pomenuli smo da gospođa De Lafajet koristi tehniku panoptikona i sada je vreme da se njome pozabavimo. Reč je o tome da vojvoda De Nemur iz prikrajka, nevidljiv princu i princezi De Klev, posmatra trenutak njenog priznanja. Kako se tehnika panoptikona sastoji od posmatranog, koji ne zna da je posmatran, i posmatrača, tako je i ovde. Ono što, na neki način, poništava panoptikon, jeste otkrivanje onoga što je vojvoda video – otkrio je sebe kao posmatrača i onog koji zna ono što niko drugi ne zna i ne treba da zna. Postoji više simboličkih igara u romanu, ali ćemo navesti samo onu najvažniju, ostale neka otkrivaju čitaoci. Reč je o tome da je De Nemur, tokom takmičenja, nosio odeću crno-žute boje. Tim odabirom je princezi iskazao svoja osećanja, a da niko nije mogao da ga otkrije. On je zapamtio da princeza voli žutu boju, ali je nikada ne nosi zbog svoje plave kose. To što nikada ne nosi tu boju mu je ulilo dvostruku sigurnost: niko neće otkriti ime njegove drage, a princeza će znati da je zbog nje izabrao tu kombinaciju boja i da je ona ta koja mu je osvojila srce.

Dokaz da princeza pogrešno shvata svoju dužnost prema preminulom mužu nalazimo u upornom odbijanju da se uda za De Nemura, čoveka koga do iznemoglosti voli. Svetislav Petrović ističe i jedan egoistički razlog odbijanja vojvode: pored brige za spokoj i moral u aristokratskom svetu uzdržavanja, dostojanstva i uglađenosti, ona je svesna da je ljubav, ma koliko jaka, prolazna. Ta svest izaziva u njoj strah da se prepusti čoveku u čiju postojanost nije sigurna, ona sumnja da je De Nemur neće voleti nakon što zadovolji svoju strast. Milačić se na ovo nadovezuje stavom da spisateljica ovime kritikuje i psihu dvorskog plemstva.

Junaci gospođe De Lafajet su, zahvaljujući svojim ljudskim osobinama, bliži čitaocima i izazivaju divljenje, koga su dostojni, zato što su svoju pobedu sami izvojevali i pokazali da u teškoj borbi treba istrajati. Iz dosadašnjeg izlaganja se može zaključiti da je gospođa De Lafajet u francusku književnost unela nekoliko novina. Prva novina je prikazivanje drame udate žene, skidanje sa trona mladih ljubavnika i postepenog otkrivanja njihovih osećanja. Druga novina se ogleda u prikazivanju De Kleva kao plemenitog, simpatičnog i dirljivog, što ga razlikuje od muževa kod drugih pisaca.  

IZVORI:

1. http://www.knjizenstvo.rs/sr-lat/casopisi/2015/zenska-knjizevnost-i-kultura/recepcija-romana-princeza-de-klev-gospodje-de-lafajet-na-prostoru-bivse-jugoslavije#gsc.tab=0

2. Zapažanja Sofije Ivanović, autorke teksta

STOJANKA RADENOVIĆ PETKOVIĆ - HEROJI IZ SENKE

 

Kroz pero Stojanke Radenović Petković provejavaju teskoba, borba, nada, vera, ljubav, požrtvovanost i podsećanje da se nikada ne predajemo. Ono što se posebno izdvaja jeste glorifikacija žene - žene zaista jesu, kako naslov kaže, heroji iz senke. Nevidljive i neupadljive dok je muška glava prisutna, senka muškarca, a kada ih vihori ratova razveju - neke i zauvek odnesu - one izlaze na svetlost dana, napuštaju senku i bore se svim snagama da očuvaju ono što su im muškarci ostavili u amanet.

Iako se svaki deo knjige bavi posebnom i drugačijom, a tako istom ženskom sudbinom, prva tri dela se mogu posmatrati kao zasebna celina, kao jedna porodična istorija jer se prate životi majke, ćerke i unuke. Svaka od njih daje svoj pečat "večitoj ženskoj sudbini".

Prvi deo je posvećen Katarini koja je predstavnica patrijarhalnog tipa žene. Međutim, ona je prva koja ukazuje na to da bi matrijarhat trebao da smeni patrijarhat. Žena, majka, ona je stub svake porodice i nosi najveći teret - tome prva svedoči Katarina. Ona se ne povlači pred siromaštvom i nemaštinom, shvata ih kao izazov i dužnost da od premalog stvori dovoljno, da ni iz čega stvori nešto. Kroz sve muke, uprkos njima, jača njena vera. Razgovara sa Bogorodicom i Gospodom i zahvaljuje im što je živa. Upravo ta vera i trpljenje je približavaju Gospodu koji joj pomaže u borbi da sačuva decu jer je svoje majčinstvo stavila iznad svega.

Katarina je često mislila o mrtvima i palila bi im sveću kad ode u crkvu. Njena životna priča je uticala na to da se kod nje formira osećaj zahvalnosti i duga prema mrtvima, što se najbolje vidi u citatu koji sledi:

Mnogo, previše je bilo mrtvih u njenom životu. Iako nije redovno išla u crkvu, smatrala je da nešto duguje svim tim mrtvima. Kad bi je neko upitao zašto toliko govori o mrtvima, zašto pali tolike sveće i ima tako dugačke pomenike, ona bi odgovorila - Da nije bilo njih ni mene ne bi bilo.

Naredni pasus nam otkriva da je izgubila sedmoro dece, da su Siniša i Milica jedine svetle tačke, jedini smisao njenog života i opstanka. Iako je preživela najteži gubitak , gubitak dece, nije dozvoljavala sebi da se slomi kod kuće i pred decom. Crkva je bila utočište njenog bola i samo u domu Gospodnjem je dozvoljavala sebi da se slomi i da je tuga preplavi. Tada, kada su deca umirala, so na rani joj je bio muž Zdravko, tačnije, njegovo odsustvo. Zdravkovo odsustvo u trenucima kada treba da bude prisutan i, koliko-toliko, trezven poništava patrijarhat.

Gubitak dece i njihova iznenadna smrt, kojoj se ne zna uzrok, otkrivaju jako važnu temu koja je aktuelna i danas, ali se ne govori mnogo o njoj. Reč je o verovanju da greh predaka može uticati na potomke. U ovom slučaju, Katarina veruje da joj deca umiru zbog nečijeg greha ili više njih. potencijalni nosioci grehova u njenom okruženju su muževljevi preci ili njeni usvojitelji koji su zgrešili nešto za šta im još uvek nije oprošteno, pa Katarina okajava  njihove grehe. Kraj prve glave prpiče o Katarinii donosi poetiku sećanja kao nešto što niko ne može da joj oduzme - sećanja su samo njena. Poetika sećanja će se ponovo javiti kasnije, kada budemo pratili Živkinu priču. 

Ovde ćemo zastati i porazmisliti o veštini preplitanja sadašnjosti i prošlosti kod autorke. Ova veština nije na istom nivou u svim delovima knjige, ponegde je to učinjeno izveštačeno, usiljeno, ne teče lagano kao sada. Isti je slučaj sa naracijom čiji kvalitet  opada kako se bližimo kraju knjige. Priče o Žaklini, Ana Luciji, Jadranki i Edini mogu se izostaviti jer narušavaju sklad i celovitost. Takođe, tako su zbrzano napisane da ne ostavljaju gotovo nikakav utisak. Deluje kao da su se tu našle ni od kuda, bačene da ispune prazan prostor i broj stranica koji je autorka želela. 

Kako čitanje odmiče, saznajemo da je pravo Katarinino ime Anka. Pristajanje na ime koje su joj dali usvojitelji je posledica straha da je ne vrate ponovo na ulicu. Ovde ne može biti reči o promeni ili krizi identiteta jer ga ona nije još uvek razvila kada su joj dali novo ime i krstili je. Ni u kasnijem starosnom dobu dva imena joj nisu smetala jer je za prvo znala samo ona, a sa drugim se stopila i prihvatila ga kao svoje. Uvek je osećala i ispoljavala zahvalnost Kosti i Evgeniji što su je prihvatili kao svoje rođeno deete, zahvalnost za njihovu dobrotu i osećaj da je ponovo nečije dete.

Pored toga što je krštenjem postala Božje dete, krštenje je ovde i simbol novog, lepšeg života, simbol Katarininog rođenja, a izbacivanje Anke i njenih trauma. Novo ime, krštenje, nova odeća i soba su nagoveštaji izgradnje identiteta koji će potisnuti, ali neće poslati u zaborav, sve ono loše što joj se desilo pre Koste i Evgenije. Iako ne znamo ništa o odnosu njenih pravih roditelja, privrženost Kosti ukazuje na nedostatak i odsustvo očinske figure. Doza nerazumevanja kojuEvgenija pokazuje još više zbližava Kostu i Katarinu.

Iako udaja za većinu devojaka predstavlja sreću, za našu junakinju nije tako jer se u njoj bude stare traume i strah od nepoznatog. Uprkos svemu, zavolela je svog muža Zdravka jer se razlikovao od drugih muškaraca tog vremena - često bi, tokom nesuglasica i svađa, stao na ženinu stranu i branio je, što je retko za patrijarhat. Ubeđenje i verovanje, karakteristično za patrijarhalno doba, da je žena kriva za sve loše što se dogodi navelo je Katarinu  na osećaj krivice za smrt sedmog deteta, kao i za prethodno šestoro dece. Krivicu bez krivice prati smrt pre smrti. Duhovno, iznutra, umrla je sa sedmim detetom. Dvoje preživele dece su joj dar od Boga, ali ni taj dar nije uspeo da vrati život u njenu dušu. Telesno prisustvo je prikrivalo duhovno odsustvo.

Treba posvetiti pažnju i Zdravkovom bratu Stojmiru jer on predstavlja antijunaka u očima čitaoca. Reč je o tome da on, nakon smrti žene koju je voleo, menja ličnost i stavove iz korena, postaje pravi nosilac patrijarhata. Kod njega se uočava ljubomora koja dovodi do kivnosti na brata Zdravka. Uzrok ljubomore je to što je Zdravko, pre umiranja dece, imao i više dece i više muške dece nego on. SStojmirova bratska izdaja najviše je zabolela Katarinu, ali ona se svojom dobrotom, verom, pobožnošću, krotkošću, pokornošću i neosuđivanjem izdigla iznaad situacije. Zdravko je u tim momentima rešio da preuzme inicijativu, da se bori i žrtvuje za porodicu. Potpuno je jasno da su Zdravko i Katarina veći u Božjim očima i miliji su Mu. Bog Katarini daje sve muke koje može da podnese da bi je uzvisio u Carstvu nebeskom - patnjama čovek postaje bliži Bogu. Katarinina duša je toliko čista da je zabrinuta za Stojmirovu dušu iako ih je izdao. Takođe, čistota njene duše se ogleda u tome što daje od svoje hrane, jedva dovoljne za nju i decu, Stojmirovoj porodici. Ona, uzevši u obzir sve što smo do sada ispričali, predstavlja ovaploćenje jednog citata iz Novog zaveta koji se odnosi na čovekovu dušu:

Jer kakva je korist čovjeku ako sav svet zadobije a duši svojoj naudi? Ili kakav će otkup dato čovjek za dušu svoju?  

Stojmirova devijantna priroda dolazi do izražaja kada oženi Veru, a tome svedoče njegove reči koje joj je uputio i stavio joj do znanja da mu je bezvredna i da je ne voli kao ženu.

Vero, tvoj pos`o je da čuvaš kuću i decu. A moj da radim, da imate šta da jedete, da imate drva za furunu i za oganj, da vam svima kupim odeću i obuću, da vam zimi nije hladno.

Ovaj citat ukazuje na to da si mu žene potrošna roba koja se lako menja. Vera je sluškinja i ništa više, tako da je i njemu i deci dozvoljeno da se prema njoj ponašaju kako im se prohte. Milica, Katarinina ćerka, prva uviđa i shvata situaciju i, iako samo dete, izgrađuje poseban odnos sa Verom.

Koliko god Zdravko bio dobar otac, napravio je tipičnu grešku u vaspitanju sina Siniše. Reč je o tome da ga je učio da muškarci ne plaču, da se to smatra slabošću. Ovoj tvrdnji u prilog ide to da je Siniša odlazio u dvorište, da ga niko ne vidi, kada ne bi mogao da zadrži suze zbog očeve smrti. Na taj način se suzbija prirodno iskazivanje osećanja, što u kasnijem dobu možeizazvati niz problema u odnosima sa drugim ljudima.

Čitajući dalje, nailazimo na poglavlje o tome na koje načine se Kartarina snalazila da zaradi novac i prehrani porodicu. Svedoci smo da žena sve može kad hoće i mora, a čuđenje ljudi je bilo normalna pojava jer se tada retko sretala žena koja nije ograničena na kuću i vaspitanje dece. Koliko su se čudilli, toliko su se divili njenoj hrabrosti i snalažljivosti. Za kraj Katarinine priče je važno istaći da je ona tipična predstavnica patrijarhalne žene, dok njena ćerka Milica ćeli da se devojke i žene osamostale, zalaže se za emancipaciju i obrazovanje žena, što asocira na Uskokovićevu Višnju. sličnost između Milice i Višnje leži u tome što im drugi određuju sudbinu i one ne uspevaju da ostvare svoje ideale. Ovde nastaje sukob generacija i nerazumevanje između majke i ćerke. Katarina ne može da prihvati da dolaze nova vremena i da svako samostalno donosi odluke o svom životu.

Počinjući Miličinu priču, prvo moramo istaći da joj majka nije dala nikakvu slobodu izbora. Pre svega, zabranila joj je da upiše i završi učiteljsku školu. Zatim je tu prisilna udaja za nekog koga Milica nije volela. U citatu koji sledi se jasno ocrtava prednost mupkog deteta u odnosu na žensko:

Zar ja zauvek da provedem život onako kako neko drugi zamišlja i `oće? Zar ja nisam mogla da izaberem svoj put i svoju ljubav?

Kako čitanje odmiče, sve jasniji je položaj žene u patrijarhatu. Iako se Mitar, njen muž, razlikovao po tome što je vodio računa o Miličinoj srećii i tome da bar neke stvari budu onakve kakve ona želi, to ne traje dugo. Mitar je samo potvrdio stari običaj da muževi nisu marili za decu, to je bio ženski posao. Kad smo  kod dece, činjenica da je i Milica izgubila dvoje dece, dve ćerke, simbolična je potvrda da se sudbina prenosi sa majke na ćerku. 

Miličina priča je simbol ženske snage, unutrašnje i fizičke, simbol snalažljivosti, požrtvovanosti i podsetnik svim ženama koliko mogu i vrede. Milica kao majka je sasvim drugačija od Katarine. Ona želi da njena ćerka bude bolja od nje, da ima bolju sudbinu, pa je ne sprečava u težnji za obrazovanjem i dopušta da je braća uče onome što su naučili u školi.

Živka unosi detinju radost i uči nas da se svemu treba diviti i u svemu naći sreću. Kao devojka, podseća na Uskokovićevu Višnju, ali Živka uspeva da se izbori do kraja i dovrši ono što je Višnja ostavila nedovršeno.

Prateći kako se Katarina, Milica i Živka probijaju kroz život, shhvatamo da su žene zaista heroji iz senke, heroji koji čuvaju leđa svojim muškarcima i deci. Zato, hajde da pomognemo ženama da izađu iz senke, osveste koliko su važne i preuzmu pobedničku štafetu.

VELJLKO MILIĆEVIĆ I MILUTIN USKOKOVIĆ

 Dragi čitsoci, odlučila sam da sa vama podelim tekst o delima i piscima koji sam pisala za odbranu master rada. Reč je o dva srpska, skoro zaboravljena, pisca i njihovim najznačajnijim delima. Nadam se da ću vas bar malo zainteresovati za čitanje ovih autora i pisanje osvrta na njihova dela. 

 Razvoj književnosti je dinamičan i nelinearan. Različiti pravci i epohe se pojavljuju istovremeno sa promenama u društvu, politici, shvatanju života i poštovanju različitih vrednosti. Milutin Uskoković i Veljko Milićević stvaraju na prelazu iz 19. u 20. vek, u jeku borbe patrijarhalnih i građanskih vrednosti. Poetičke promene su dominantne, a zajednička promena društva i književnosti je modernizacija koja se u društvu manifestuje jačanjem građanstva, urbanizacijom i industrijalizacijom. Obrazovanje postaje presudno za sticanje pozicije u društvu, dok je ranije ta uloga bila određena rođenjem. Modernizacija u književnosti započinje promenom umetničkog izraza, a ta promena sa sobom donosi nov sadržaj i nova raspoloženja. Napuštanje seoskih motiva i okretanje gradskom i palanačkom životu je nov izvor inspiracije pesnicima i prozaistima. Pažnja je usmerena na mladog čoveka koji napušta zavičaj i nastanjuje se u gradu tražeći bolje uslove za život i uspeh. U ovom radu smo obradili sve novine u književnosti, a kao najvažnije izdvajamo razočaranje u novu sredinu, povlačenje u sebe, u samoću i pokušaj bekstva. Novi literarni junaci donose i nove odlike koje su za njih karakteristične: nedostatak volje, razorena snaga i energija, apatija koja prati osećaj promašenosti, preživelosti i suvišnosti. 

 
Ono što je dovelo do nastanka ovog rada je neophodnost podizanja svesti o složenosti ljudskog bića i otključavanja psiholoških svetova i manifestacija nestabilnih temelja ličnosti. Specifičnost romana o kojima govorimo se ogleda u tome što je fokus stavljen na pojedinca i prikazivanje sveta kroz subjektivne doživljaje. Milićevićev roman Bespuće je psihološki roman koji kroz lik Gavre Đakovića najbolje pokazuje novinu prebacivanja fokusa na pojedinca. Najviše pažnje je posvećeno razočaranosti životom, maski ravnodušnosti, navučenoj kako bi ga zaštitila od svake vrste emocija. Ove teme prate nedostatak volje, snage i energije za bilo kakvu promenu, stvaranje i unapređivanje. Socijalne prilike su prikazane fragmentarno, što ukazuje na njihovu sporednu ulogu u romanu. Opisi prostora su sažeti, svedeni na formu skice, dati su onoliko koliko se tiču junaka i onoliko koliko je dovoljno da ukažu na trenutno duševno stanje aktera. Takođe, opisi prirode su često u skladu sa junakovim raspoloženjima u Uskokovićevom romanu. Pored te usklađenosti, opisi prirode često najavljuju dolazak junaka, pripremaju atmosferu za predstojeći događaj i nagoveštavaju ishod ili osećanja sa kojima će junak napustiti događaj. S druge strane, kod Milićevića imamo opis reke Une koji je u funkciji prikazivanja suprotnosti koja postoji između Đakovića i Une koja stalno teče, koja bi trebala da bude simbol živosti za junaka, ali je ona jedina spona sa prošlošću i stalno ga podseća da je iskorenjen, da ne može da se uklopi u seosku sredinu jer odavno tu ne pripada. Enterijeri i eksterijeri imaju svoju simboliku u oba romana. Kod Milićevića u eksterijer ubrajamo Unu i jablan. Jablan je simbol čovekovog života, a njegova sasušenost ukazuje na Gavrinu sasušenost. Ključnu ulogu igra simbol kuće, prazne kuće. Susret sa praznom i hladnom kućom ima dublje značenje, a ono prelazi fizičko opažanje, simbolizuje mnogo više od onoga što se može videti na prvi pogled. Prazna kuća je simbol Đakovićeve unutrašnje praznine, što iznosi na videlo činjenicu da se stanje enterijera poklapa sa stanjem unutar junaka. Ovo preklapanje rađa tugu, nedoumicu i želju da se nađe smisao sopstvenog postojanja. Potraga je unapred osuđena na neuspeh jer jedna praznina rađa drugu prazninu: prazna kuća = nepostojanje smisla. Kuća, koja je samo privid zaštite koju pruža dom, postaje metafora kroz koju se junak suočava sa iluzijom da će lako rešiti pitanje praznine i pronaći put kojim će ići. Kad se susretne sa pustom kućom iz koje izbija hladnoća, shvata da je za unutrašnju promenu potrebna hrabrost da se suoči sa „demonskim“ aspektima svog bića, istražii strahove i prihvati da je prazan iznutra. On tu hrabrost nema, a kuća biva ogledalo njegove duše, svih borbi koje se u njemu vode. Kod Uskokovića, opis prirode ima zadatak da otrezni i probudi iz sna i zanosa, a opis prolećnog pljuska ne treba da „umanji lepotu ljubavi i čari mladosti, već da prene zaljubljene, rashladi ih, spusti na tlo i vrati u grad.“  Činjenica je da Uskoković snažnije doživljava prirodu nego Milićević, a tome svedoči to što su njegova čula istančana i otvorena za sve promene u prirodi, ona registruju svaki pokret i drhtaj. Njegova ljubav prema prirodi se ispoljila još u detinjstvu. Novi literarni junaci donose i nove odlike koje su za njih karakteristične: nedostatak volje, razorena snaga i energija, apatija koja prati osećaj promašenosti, preživelosti i suvišnosti. Stoga, ne možemo očekivati da ton kojim se  pripoveda bude u neskladu sa postojećim pesimizmom. 

Pripovedni ton književnosti srpske moderne u naše biće ubacuje note tuge, čamotinje, privid groblja i smrti. Milićevićeva dela odražavaju duhovnu složenost i „odraz su borbe koja se vodi u ličnosti, u njenoj svesti i podsvesti“. Ta borba nije uvek vidljiva, ponekad je samo nagoveštena, ponekad „latentna“. Može biti ispoljena kroz dramski sukob za koji su karakteristični nagli preokreti, promene u načinu razmišljanja, ponašanja i življenja. S druge strane, junaci Milutina Uskokovića tragaju za izlazom u napuštanju ideala, izlaz nalaze i u povratku na početak ili, poput Čedomira Ilića, u samoubistvu. Pored prirode, osnovni motiv koji se provlači kroz Milićevićeve i Uskokovićeve pripovetke i romane je ljubav. Uprkos tome, najčešće je beznadežna i prate je tamni tonovi, razočaranja i bol iako je ostvarena u nekim delima. Literarni uticaji se uočavaju kod oba autora, a navešćemo samo neke od njih. Kod Milićevića se primećuje uticaj Sime Matavulja dok čitamo opis Gavrovog „straha da stvarni život ne prodre ni u vidu glasa i vetra u zamrlost puste kuće.“ Razlika je u tome što je Milićević primenio postupak koji je „sav satkan od misli, utisaka i emocija“, što ga čini modernijim od Matavuljevog. Uskoković je roman Čedomir Ilić prvi put objavio pod naslovom Hromi ideali, a kasnije ga menja zajedno sa sadržinom. Ove izmene nisu imale većeg uticaja na suštinu dela i njegovi ideju. Odgovor na pitanje: Zašto je promenjen naslov? nalazimo u činjenici da nije želeo povezivanje sa Svetolikom Rankovićem i njegovim romanom Porušeni ideali.

Za razliku od Milićevićevih, Uskokovićevi junaci su aktivniji, intelektualno jači i borbeniji, ali ta borbenost traje sve dok se ne pojavi ozbiljnija prepreka. Kako vrlo brzo posustaju i umaraju se pred prvim neuspehom, oni ne bi imali snage i volje da nastave borbu i istraju u njoj. Obuzela bi ih klonulost usled priznavanja poraza, pa bi potražili izlaz u povlačenju u sebe, u tihoj i mirnoj „žabokrečini“ svakodnevice. Sponu među junacima ova dva dela čini prisustvo mladih intelektualaca koji su zaneseni idealima i iluzijama, a kada se oni sruše sledi povlačenje u sebe. Milićevićevi zanesenjaci su verovali u budućnost, slobodu i sreću svih ljudi, a njihova misija se sastojala u prosvećivanju, uzdizanju i stvaranju blagostanja za one koji rade, oskudevaju i pate. Kao i kod Uskokovića, posustaju pred prvom životnom preprekom i povlače se u sebe. Razočarani, postaju pasivni, što je, uz pomirenost sa sudbinom, tipično za likove Veljka Milićevića. Prvi neuspesi za sobom povlače osećaj da su prevareni, ostareli i suvišni. Pomireni sa sudbinom brodolomnika i bivših ljudi, birali su samoću, bekstvo i razmišljanje o smrti. Za drugi izlaz nisu znali. Uskokovićevi zanesenjaci i idealisti brzo bovaju razočarani, dovode sebe do dezintegracije ličnosti, postaju nesrećni, umorni i pasivni. Za njih je tragičan kraj neminovnost. 

Dvadeseti vek je u znaku osamostaljivanja braka i postavljaju se zahtevi da pojedinac ostvari veća prava nego što je to do sada bio slučaj. Ovi zahtevi dovode do smanjivanja moći porodične zajednice, što je jasan pokazatelj da se uloga porodice promenila – postala je emocionalna i vaspitna zajednica. Podela na patrijarhalnu i savremenu porodicu posledica je modernizacije koja zahvata Srbiju krajem 19. i početkom 20. veka. Istovremeno sa prelazom sa jednog tipa porodice na drugi, menja se odnos čoveka prema čoveku, muškarca prema ženi, starijih prema mlađima i obrnuto. 

Roman Čedomir Ilić obiluje različitim shvatanjima žene i u njemu uočavamo nekoliko tipova žena. Prvi tip predstavlja Čedomirova vizija Višnje – emancipovana socijalistkinja, u svemu jednaka muškarcima. Drugom tipu pripadaju Kaja, Anica i Višnja – sputane prirodnim i društvenim obavezama, pored svih napora ne uspevaju da kreiraju život po svojoj volji. Treći tip čine razmažene žene koje misle da svi treba da im ugađaju – nosilac ovog tipa je Bela. Višnjina majka zastupa tip žene koja je zatvorena u kuću i retko iz nje izlazi, ide samo od klupe do klupe da bi kratko porazgovarala sa komšinicama. 

U palankama su žene shvatane kao važan ekonomski faktor, a brak je povezivan sa tim shvatanjem. Prelomnim trenutkom u životu devojke se smatrala udaja, mnogi su je smatrali prilikom da se poboljša materijalni i društveni status. Ni Višnja Lazarević nije pošteđena, njoj je samo saopšteno „da su joj našli momka“. Prelazak pod okrilje muževljeve porodice je išao u prilog predstavi da žena pripada samo „kućnoj, porodičnoj sferi, i posedovanju kvaliteta i vrlina kao što su skromnost, poslušnost, stidljivost, posvećenost muškarcu.“ Ovakva obeleženost žene se potvrđuje u rečima Radoja Ostojića: „Da, meni je potrebno da me neko razume, da me ohrabri ako sustanem.“ (Uskoković 2019: 50) Nakon ovih izrečenih reči, pripovedač nas vodi kroz lavirint unutrašnjih prostora kako bismo došli do onog što želi, a ne izgovara naglas: „Meni treba jedan iskren drug […] jedna žena kao što si ti, tako učena u svojoj prostoti, tako prosta u svojoj učenosti... Ti, koja bi večito bila uza me, koja bi se posvetila mome delu, bila moj dobri genije...“ Sve tri devojke (Višnja, Kaja i Bela) određuje različita životna filozofija. Bela je građanski tip devojke – materijalno blagostanje, lenjost, slobodna ljubav; Kaja je predstavnik patrijarhalnog tipa – žrtvovaanje za porodicu, lišavanje svojih potreba, suzbijanje ega; Višnja pripada prelaznom tipu – razapetost između građanskog i patrijarhalnog vodi do stradanja. 

Kada su u pitanju Milićevićeve junakinje, Dragiša Vitošević ih karakteriše kao blago osenčenen siluete, kao mogućnosti koje treba da postanu nešto više. Jeku i Irenu povezuju neke zajedničke crte, a prve su strpljenje i odustajanje na koje ih je život primorao. Ne možemo se odupreti naslućivanju nečega što spada u domen opšteg ženskog udesa. Ova međusobna srodnost samo jače izražava koliko se razlikuju od Gavre Đakovića. Isto tako, njihova „mirna dobrota“ nagoveštava i opominje da u Gavri postoji odsustvo i mira i dobrote. „Jeka je prava kći polja i prirode, s nečim od starinske seoske smirenosti, ali i od strasti i smelosti: smelosti da zavoli i pogreši, i da se bar na čas otrgne iz sive seoske svakidašnjice.“ Njena lepota sadrži nešto pokroviteljsko i zaštitničko, što se ispoljava u brizi za Gavru kog je zavolela. Ionako tiha, postaje još tiša kad je Gavre ostavi i u njenim očima se nešto skamenilo. S druge strane, Irena dobija na značaju samim tim što joj je posvećeno poglavlje romana. Velibor Gligorić podseća da je i Irenin život obojen tamom. Njena nesreća pokreće „vihor nemira u Đakoviću“, ali ni ona nije bila pošteđena tog nemira. 

Jelena Jovanović progovara istovremeno o Gavri i Ireni predstavljajući Đakovića kao slušaoca Irenine ispovesti. Pripovedač stavlja Gavru u ovu poziciju koristeći dve tačke, što olakšava prebacivanje fokusa sa junaka na Irenu. Sasvim je na mestu dilema da li je sve što saznajemo zaista proizvod Irenine priče ili je to ono što je on zapamtio, što je uspeo da čuje. Lepota žene – očaranost, to je jedino što je, bar nakratko, izgradilo njegov svet, dalo smisao dolasku u zavičaj, životu, učinilo ga srećnim i izvuklo iz mraka.

Romani koje smo obrađivali zauzimaju veoma važno mesto u razvoju srpske književnosti, pogotovo kada su u pitanju psihološki i beogradski roman. Psihološka otključavanja su važna jer otkrivaju nevidljive uzroke posledica koje se ispoljavaju u ponašanju junaka i omogućavaju da se približimo onom najskrivenijem u biću protagonista. Takođe, važno je i to što se romani suptilno pozivaju na druga dela i njihove likove, što svedoči o povezanosti svih epoha i pravaca, ukazuje na povezanost uprkos razlikama koje postoje.

Stvarnost na dlanu - Don DeLilov svet

 

Don DeLilo spada u grupu pisaca koji nam daju detaljnu sliku života u Americi krajem 20. i početkom 21. veka. Međutim, iako piše o svetu koji najbolje poznaje, svaki čitalac će prepoznati svoju zemlju, svoju surovu realnost i put ka kome se sve više teži, put kojim se već uveliko krećemo. Moj utisak je da je DeLilo vizionar budućnosti, one budućnosti koja je strah i trepet, a mi smo joj sve bliži.

Kod ovog autora se jasno uočavaju foknerovski elementi, često prikazuje zbrkan tok svesti (anti)junaka, prelazi s teme na temu, pa se vrati i nastavlja prekinutu nit – baš u trenutku kada čitalac zaboravi na čemu je bio focus u prvom misaonom toku. Takođe, besmisleni dijalozi, rasprave o banalnim stvarima, kao i elementi koji ukazuju na emotivnu nezrelost, zaostalost ili trenutnii prekid filma, potpuni zaborav, ukazuju da je Fokner izvršio najveći uticaj na Don DeLila i odredio pravac njegovog stvaralaštva.

Beli šum je neobična, surovo realna, bolna i oštra knjiga. Ostajete zaleđeni pred mnogobrojnim rečenicama koje pogađaju tamo gde smo najosetljiviji. Knjiga nad kojom se treba zamisliti i uroniti duboko jer se pisac neprestano igra sa nama. Pruža nam viziju budućnosti ako nešto ne promenimo. Ovo je tipičan postmodernistički roman u kome smo stalno u dilemama. Iako ispričana u prvom licu, iz muškog ugla, u jednom trenutku stičemo utisak da je to u stvari ženska perspektiva prikazana kroz muško lice. Fragmentarnost ima diskutabilan uzrok. Ili je posledica zaboravnosti glavne junakinje koja govori o onome čega se i kako seća, ili je pisac hteo da naglasi prolaznost svega. Sve prolazi, samo smrt ostaje večna. Iako se ne spominje direktno, smrt je u podtekstu svakog pasusa. Dominacija smrti je izazvana strahom od nje, a junaci su uvereni da ga uspešno prikrivaju, što je samoobmana jer je čitaocu njihov strah očigledan. Simboličan je broj poglavlja kojih je 40. Mene je to asocitalo na 40 nedelja trudnoće, na rađanje novog života. Ta asocijacija nije slučajna jer tek 40. poglavlje donosi prve promene. Promena rasporeda rafova u marketu donosi najavu promena u životima ljudi. Međutim, ta promena ostaje samo kao mogućnost, još jedna neizvesnost.

Roman Tišina otkriva ponor u koji smo već zagazili. Zavisnost od tehnologije, televizije, mobilnih telefona je prikazana kroz opsesiju fudbalom i nemogućnošću gledanja fudbalske utakmice usled nestanka struje. Pogašeni telefoni i televizori primoravaju nas da se okrenemo jedni drugima, razgovaramo, provedemo vreme kao porodica i prijatelji. Tu se otkriva koliko smo udaljeni jedni od drugih, stranci koji žive zajedno, stranci koji nemaju o čemu da razgovaraju. Zajedno, a sami, svako za sebe. Boli, zar ne? Ljudi pretvoreni u robote, misli usmerene samo da reše problem kako bi vratili tehnologiju u funkciju. Nemarnost za tuđe živote, za borbe kroz koje prolaze – surovo, da surovije ne može biti!

Anđeo Esmeralda je treća knjiga ovog pisca sa kojom se susrećem, ujedno i najslabiija do sada. Ovo je zbirka koja sadrži devet priča različitih tema, ali prožetih delilovskim motivima koji su već pomenuti. Istoimena priča, Anđeo Esmeralda, ostavila je najjači utisak n amene. Ne, nemojte tražiti na internetu i u knjigama ko je Anđeo Esmeralda – nećete naći. Tek čitanjem priče saznaje se tragična sudbina jednog mladog života. Pre nego što progovorim o Esmeraldi, moram reći da me je autor oduševio simbolima i emotivnim segmentima priče. Nisam navikla na takvog DeLila, ali lepo mu stoji. Naime, Ismail crta grafite na praznom zidu jedne zgrade, ali ne bilo kakve grafite. Slika Anđele koji predstavljaju svu umrlu decu – ispod svakog Anđela stoji ime deteta, godina i razlog smrti. Među njima je i Esmeralda koja u trenutku nasilne smrti ima samo dvanaest godina. Čitajući priču, srce mi se stezalo pri sećanju na decu koja su izgubila svoje živote, na strašnu činjenicu da ih je danas sve više. Da, drugačiji su razlozi, druge su bolesti, ali je ishod isti – smrt.

Hvala Don DeLilu što je izabrao baš ovaj način da oda počast nevino stradaloj deci i što svojim delima pokušava da nas upozori da treba povući kočnicu, zaustaviti pomahnitalu traku I zapitati se kako da se ovo zaustavi.

VIDOSAV STEVANOVIĆ - ISTA STVAR

Vidosav Stevanović je autor koji obrađuje mnogobrojne važne teme, koji sa malo reči kaže puno. Njegova oštrina, brutalna iskrenost, težnja da zbuni i unese pometnju mešaju se sa mestimičnim lirskim izlivima. Ista stvar je delo koje autora ističe kao dobrog psihologa, dobrog poznavaoca ljudi koji na malo stranica mnogo kaže. Takođe, uspeva da zaintrigira, da bude tajnovit i mističan, uspeva da pretvori čitaoca u detektiva pred kojim je misterija koju treba rešiti.

Prva specifičnost je da su umesto poglavlja prisutni krugovi. To nije slučajno jer svaki krug obuhvata fragmente o svim ličnostima koje se pojavljuju u delu. Pored fragmentarnosti, kroz koju upoznajemo likove, dominira filozofsko izražavanje. Uz sve to, uočavamo Stevanovićevu veštinu da bude bez dlake na jeziku, ali ne i vulgaran.

Prvi krug donosi poetiku ćutanja i razgovora likova sa sobom (ovo će se ispoljavati do kraja romana). Zatim se suočavamo sa nestalnošću identiteta, čak i njegovim odsustvom, tu su dvostrukost i trostrukost imena (Pol/Pavle; Zaza/La Kuron/Margo) koje često poništavaju jednu egzistenciju i zamenjuju je drugom. Ime je jedini preduslov i dokaz postojanja, a promena identiteta u ovom delu predstavlja znak pripadnosti i stvara osećaj da se negde pripada. U Profesorovom slučaju, identitet se gubi sa osećajem nepripadanja, dok profesija zamenjuje ime. U prvom krugu nailazimo na motiv prisutnog odsustva:

 

Sela je sama u srušenoj kući, a zna da nije sama. Nešto je prati, sledi, stiže. Neko je stalno s njom, neko se ne odvaja od nje. Taj neko nema lica, nema imena. Kako da ga zove kad je niko? Kako da mu se obrati kad ga nema? Zato priča sa sobom, reči moraju da izađu, inače ispune usamljenu ženu i ona prska, cepa se i sve ispada iz nje, prosipa se kao voda.

 

Ovaj citat ne govori samo o prisutnoom odsustvu, već potvrđuje neophodnost razgovora likova sa samim sobom i ukazuje na potrebu svakog bića da govori. Kada čitamo o La Kuron i njenoj majci, vidimo da se nemoral prenosi sa majke na ćerku, poput porodičnog nasleđa koje prati samo  žensku liniju. Fragment o Monsieur Buvijeu uvodi poetiku zaborava koji i nije zaborav, to je samo potiskivanje onoga čega ne želi da se seća, dok kod Julijusa nailazimo na odbacivanje i odricanje od onoga što jeste zarad imaginacije. Šesti uvodi temu pedofilije svojom izjavom:

Ja volim male žene, što manje. [...] Devojčice su lake za nošenje, još nisu sasvim kurve, nisu otežale od seksa.

 

Priča o gradu koji ima tri imena u sebi sadrži aluziju na čoveka, a ona se prepoznaje u sledećem opisu:

Taj grad se nalazi blizu rata, u ratu je, nije u ratu, opkoljen je nevidljivom vojskom, nije bombardovan, izložen je bedi, u njemu ima mnogo bogatih ljudi, dečaci se igraju bombama na pustim ulicama, stariji crtaju zemljopisne karte i na tim kartama osvajaju zemlje i gradove. Grad je stvaran, sakriven u magli, napadan vetrovima iz ravnice i sa istočnih planina, ponekad sunčan kao stena na obali mora koje se povuklo, ponenkad zavejan snegom kao grob paganskog ratnika.

 

Naizgled, delovi opisa, koji ne govore šta rade stariji i dečaci, pripadaju samo gradu. Ipak, ako se zapitamo šta je to ljudsko u tim delovima, između redova ćemo pročitati da je kroz medijum grada prikazan čovek u svim svojim stanjima. Zapazićemo da se primenjuju obe tehnike pripovedanja: prikazivanje celine (grada) preko pojedinca i prikazivanje pojedinca posredstvom celine (grada).

Sledeći pasus se bavi zgradom u kojoj živi Pisac. Čitajući opis ove višespratnice, jasno nam je da je ona ovaploćenje smrti, ratište na kome se gine bez borbe. Pre nego što se pozabavimo završetkom prvog kruga, napomenućemo da je, uprkos kratkoći romana, postignuta namera da shvatimo da ljudske samoobmane i gadosti nisu tvorevine 21. veka, već postoje odavno, samo sada nisu prikrivene kao tada. Tada su smatrane društvenim anomalijama, a danas se prikazuju kao normalne iako su daleko od normalnog.

Prvi krug se završava pasusom koji pred nas postavlja dosta  mogućnosti kada je u pitanju pravac tumačenja, a sve one su relevantne:

Ja se zovem drukčije. […] Ja imam pseudonym. Simon, Pol, Sela, La Kuron, Slepac, Monsieur Buvije, Profesor, Za, Šesti, Julijus? Ja nisam sam. Ja nemam nikoga pored sebe ali nisam sam.

 

Moguće je da se radi o poremećaju višestruke ličnosti, ali je moguće i da samoća i borba nagone Pisca da u mislima druguje sa pomenutim ličnostima. Opet, ne možemo sa sigurnošću reći da nisu stvarne, da ih nije poznavao, i to toliko dobro da ih sjedinjuje u sebi, na momente postaje oni i oseća ih kao neodvojive delove svoje ličnosti. Ili, jednostavno, Stevanović kroz oneobičavanje želi da kaže da u nama žive svi tipovi ličnosti, samo čekaju svojih pet minuta da se ispolje.

Drugi krug počinje naglašavanjem samoće, isticanjem da je Simon sam. Saznajemo da su Simonovi roditeelji poginuli pred njegovim očima, što predstavlja trenutak kada se njegovo detinjstvo prekida. Prekid detinjstva rezultira ranim sazrevanjem, ali trauma ostaje. Posledica svega ovoga je psihička nestabilnost, kao i otuđenost od samog sebe usled osećaja krivice što je živ. Osećaj krivice je učinio da ne zna ko je, on može biti svako i niko, može biti praznina. S druge strane, tu je Sela koja svedoči o majčinskom instinktu kada govori da će njena ćerka možda preživeti rat, a još se nije porodila. Stevanović nam kroz lik Slepca poručuje da treba da volimo svoje telo, da osvestimo njegovo postojanje umesto da ga podrazumevamo. Slepac će nam kasnije, u desetom krugu, pokazati istinitost naučne tvrdnje da telo pamti pokrete i oblike, tako da možemo slikati ili svirati iako ne vidimo ili ne čujemo. U drugom krugu Monsieura Buvijea vidimo kao pristalicu rutine, njega ona usrećuje, donosi mu mir i ispunjenje, što znači da svako od nas ponekad treba da se prepusti svojim rutinama na neko vreme. Međutim, rutine ne smeju da ispunjavaju cele dane, onda prelaze u monotoniju, gube smisao. Samo jedan lik romana Ista stvar je zadovoljan svojim životom i uživa u samoći – Šesti. Na kraju fragmenta o njemu se javlja ideja o suicide koji će izvršiti nakon što pobije sve druge. Ovo pokazuje da su zadovoljstvo i uživanje samo maske, prikrivaju devijantnost ovog lika. Na kraju drugog kruga se pojavljuje još jedna mogućnost, a do nje smo došli jer su fragmenti o Piscu uvek ostavljeni za kraj kruga. Dakle, moguće je da je ovo knjiga – skica o stvaranju dela, delo o izgradnji likova za drugo delo.

Treći krug predstavlja vojnike kao nosioce smrti. Njihov miris upozorava da je smrt stalno tu i može nastupiti bilo kada, bilo gde. Fragment koji govori da Slepac nije oduvek slep donosi, u podtekstu, mit o nastanku sveta velikim praskom. Takođe, treći krug sadrži asocijaciju na Čehova i njegovo delo Ujka Vanja. Ovu asocijaciju nam je omogućio Profesor koji sebe uzdiže do božanstva. Sa Čehovljevim profesorom je povezan jer obojica misle da su najpametniji, da su otkrili do sada neotkriveno, a samo ponavljaju i prepričavaju ono što su drugi napisali ili rekli. Pored toga, povezuje ih želja da se svi povinuju onome što oni smatraju istinom i svojim otkrićem.

Ako sledimo mogućnost da u svakome od nas postoje svi tipovi ličnosti i uzmemo u obzir ženske likove u delu, do sada smo dobili potvrdu postojanja ANIMUSA (muški deo ličnosti) i ANIME (ženski deo ličnosti) u jednoj osobi, bez obzira da li je muško ili žensko. Čitajući treći krug do kraja, postajemo sigurni u asocijaciju na Milorada Pavića i Hazarski rečnik. Ova asocijacija će nas pratiti do kraja romana, a radi se o tome da možemo čitati delove koji se odnose samo na jednu ličnost i tako sklopiti više priča u jednoj.

Pre nego što uđemo u četvrti krug, potrebno je obratiti pažnju na ponavljanje onoga čime se jedan pasus završava na početku sledećeg pasusa. Naime, jedan fragment o jednoj ličnosti se završava nekim osećanjem, pominjanjem nekog predmeta ili neke osobine i radnje, a drugi fragment, o drugoj ličnosti, počinje istim tim završetkom. Ovo je anadiploza – stilska figura ponavljanja koja je česta u poeziji, a ređe se sreće u prozi. Kad smo kod stilskih figura, neprestano se susrećemo sa kontrastom. Najočigledniji je kada Zaza želi da sakrije svoju istinu, a Profesor svoju želi da obelodani.

U četvrtom krugu nailazimo na simbol beline koja je ovde zamućena. Nevinost i čistota, koje bela boja simbolizuje, nestaju pred nasiljem o kome Sela ne govori direktno, a mi ga iščitavamo između redova.  Na početku smo pomenuli da se u ovom romanu imena lako odbacuju i zamenjuju novim, pa nas ne iznenađuje pojava skladišta izgubljenih imena koje je poput tezge na kojoj stoje maske. Ove maske uzima svako, kad hoće i koju hoće. Nekoliko pasusa kasnije, Slepac indirektno, putem zamišljanja sebe kao stranca, progovara o tome da u svima nama postoji stranac koga nismo upoznali i, iz nekog razloga, ne možemo da ga upoznamo. Stranac u nama se ispoljava kada uradimo nešto što nije tipično za nas, pa ne prepoznajemo sebe.

Pred kraj četvrtog kruga, javlja se poduži pasus sa kratkim rečenicama, ali one više liče na teze, na concept, nego na rečenice. Tako mi imamo slobodu da taj pasus protumačimo kao misli i teme o kojima bi Pisac želeo da piše, što ide u prilog tumačenju da je ovo knjiga - skica. Najdominantniji zaključak, kojim zatvaramo ovaj krug, tiče se imena – ona imaju svoj, zaseban, život.

Za peti krug je neophodno da istaknemo samo dve stvari. Sada su svi likovi, prvi i jedini put, na istom mestu. Šesti ih posmatra i kuje planove kako da nestanu, da ih sve ubije, ostane sam na svetu i gospodari. On je poput panoptikona, sve ih vidi i posmatra, a oni ne znaju da su pod prismotrom. Druga stvar koju treba primetiti jeste postojanje ruskog detaljizma, ali na Stevanovićev način. Poput Andrića, najviše se zadržava na licu i onome što, na osnovu njega, otkrivamo o likovima i ljudima koji ih okružuju.

Kako čitanje odmiče, sve više se priklanjamo mogućnosti da sve ovo pripoveda Pisac iako ne ističe sebe u prvi plan. Na osnovu rečenog, nije netačna misao da je Stevanović napisao roman o pisanju, tačnije, o fazi formiranja likova i njihovih života. Veoma važna pojava je pojava Ništavila. Stevanovićevo filozofsko Ništa, Ništavilo, drugačije je od Crnjanskovog. Kod Crnjanskog se naglo upada u Ništa, Ništavilo, dok se kod Stevanovića propada postepeno – preživljava se dan po dan da bi se upalo u Ništavilo. Dosada je predstavljena kao zadnji korak do Ništavila. Šesti krug donosi zloupotrebu prve Božje zapovesti, što se vidi kada Šesti kaže za sebe: Ja sam bog. Nemojte imati drugih bogova osim mene. Šesti nije slučajno dobio to ime – on je šesti ljubavnik, on je nosilac negativne rekonstrukcije činjenice da je Bog stvarao svet šest dana, on je svedočanstvo značenja broja šest kao nečega zlog. Takođe, na kraju romana će nam biti jasno da on neće ispaliti metak u sebe, biće ubijen – ubiće ga sedmi ljubavnik.

Pored zgrade, koju smo pomenuli ranije, ovaploćenje smrti pronalazimo i u pejzažu: Pada žut i prljav sneg na Stad, Dunum i Palam, misli pisac. Leden vetar duva sa zaleđenih reka, ledolomci ne rade, mornari su na frontu kao dobrovoljci, mrznu se uši, nosevi i lica, smrzavaju se ruke u pocepanim rukavicama, krajem ove decenije kupićemo nove, možda će nam ih poslati naši iz inostranstva, ne radi grejanje, cevi pucaju, voda je zagađena i mora se prokuvavati, sve se pokvarilo i promenilo, isti ljudi više nisu isti i hleb njihov nasušni više nije hleb.

Takođe, iskrsava mogućnost da je ovo neka vrsta Piščevog dnevnika, ali u formi književnog dela. Fragmentarnost i kratki zapisi o ličnostima ukazuju na dnevničku formu bez datuma. Fragmentarnost i, naizgled neusaglašeni i neskladni, delovi o pojedinačnim ličnostima sugerišu nam da piše oslanjajući se na sećanje.

Prva važna stvar sedmog kruga je Profesorova ličnost. On sada ispoljava jasnu mržnju prema onima koji ga ne poštuju i ne slušaju, što ga približava Čehovljevom profesoru u drami Ujka Vanja. Ova dva profesora najbolje prikazuju većinu današnjih ljudi, a autori romana i drame su na pravi način prikazali masu posredstvom pojedinca. U zadnjem pasusu imamo aluziju na Aleksandrijsku biblioteku, najveću antičku biblioteku, koja je nekoliko puta uništavana. Možda najvažnije u ovom krugu jeste osvešćivanje da se skoro svaki krug završava asocijacijom na Simona, a sledeći počinje fragmentom o njemu. To nije slučajno jer je Simonov lik najdublje obrađen i on, budući dete, zaslužuje najviše čitalačke pažnje.       

 U osmom krugu se izdvaja poetika nestajanja, promene, zaborava i smrti, ali je važno pomenuti i prisustvo snova, težnje da se bude neko drugi, neko ko je važan i ima autoritet. Ovo nas navodi da pomislimo na Šekspira i njegovu tezu da je život kao pozornica, a svi ljudi su glumci pod maskama. Za deveti krug je karakteristično to što dominira želja za osvetom, svako želi svoju osvetu.

Od desetog kruga neke stvari počinju da se menjaju i postaju jasnije. Slepac pronalazi sebe, shvata da je nekada bio slikar, a opis noćnog bombardovanja sadrži privid lepote u ružnom koji, makar na trenutak, razvejava mučnu i mračnu atmosferu:

Granate doleću kao meteoriti koji zaasipaju zemlju, svetleći meci pletu paukovu mrežu iznad grada, požari to osvetljavaju odozdo kao treperavi reflektori. Bio bi to dobar film kad bi se filmovi još snimali. U nedostatku boljeg, ništa nije lepše od noćnog bombardovanja, čak ni  siva mačka.

Jedanaesti krug je veoma važan jer uočavamo promenu kod Simona. Simon je naučio da živi sa strahotama koje su postale svakodnevica. Očvrsnuo je nakon što su mu roditelji stradali pred očima, nema više onog plašljivog dečaka. Dvanaesti krug nam donosi saznanja o povezanosti nekih likova: Simon je Profesorov unuk, a Sela je Slepčeva žena. Za Monsieur Buvijea umetnost ništa ne znači, za njega je posedovanje slika statusni simbol, dokaz da ima dovoljno novca da ih kupi, bogatiji je od ostalih. Profesor je, kao i većina ljudi danas, ubeđen da se sve radi  zbog njega i protiv njega.

Čitajući epilog, nailazimo na rekonstruisan mit o Sibili koja je molila za večni život, koji je dobila, ali je zaboravila da zatraži večnu mladost i lepotu. Kod Stevanovića, nosilac ovog mita je muškarac (Profesor), a prepoznajemo ga kada pročitamo da će Profesor biti starac koji ne može umreti.

Na kraju, uočavamo da je ovo priča o novom svetu, svetu u kome nema života, već samo smrti i nestajanja. Nejasan kraj potvrđuje tezu o knjizi – skici, a na čitaocu je da ispiše priču na osnovu pročitanih fragmenata.