SARA LARK - U ZEMLJI BELOG OBLAKA

Kvinstaun

 

Sara Lark, jedan od pseudonima nemačke autorke Kristijan Gol, predstavlja pravo osveženje u savremenoj književnosti. Ono što ona menja, ono što deluje poput vetra u pustinji, jeste promena samog lokaliteta odigravanja radnje. U masi romana u kojima su američke i engleske destinacije mesta gde su smeštene radnje, autorka nas vodi do Novog Zelanda. Otkriva nam novu kulturu, običaje, nove predele, koji su gradovi u nastajanju, bar su bili u vremenu o kome se pripoveda. Stil pisanja je lagan, u isto vreme i težak, jer se između redova kriju mnoge gorke istine. Iako se čini da lagano idemo iz stranice u stranicu, na duši se tovari sve teži i teži teret. Kombinacija gorkog i slatkog je ono što Saru Lark izdvaja od ostalih autora - kod nje nije nikada ili jedno ili drugo, uvek je i jedno i drugo.

Likovi su vešto iznijansirani, osećamo svaki drhtaj, svaki trepet. Helen je od onih žena koje u svakoj situaciji zadržavaju otmenost i dostojanstvo, dok će u četiri zida svoje sobe dozvoliti emocijama da je preplave i izbiju na površinu. Njena prilagodljivost i spremnost da iz svake situacije izvuče ono najbolje je čine onim što jeste - heroinom koja ostaje u srcima dugo nakon čitanja. Iako razočarana, očekivala je nešto potpuno drugačije kada se javila na oglas i dobila prva pisma od budućeg muža (za koja se ispostavlja da ih nije on pisao), uspeva da ostane svoja i ne menja se kako bi udovoljila zahtevima koji su postavljeni pred nju. Uprkos tome što obavlja farmerske poslove, koje nije nikada radila, pronalazi svrhu u tome jer je svesna da njen muž ne ume da vodi farmu. S druge strane, imamo Gvinajru koja ne dolazi svojom voljom na Novi Zeland. Kod nje primećujemo neukrotivu, divlju prirodu i molimo se da je ne okrnje očekivanja njenog svekra Džeralda. Gvinajra smisao pronalazi u prostranstvima kojima jaše, zahteva slobodu i ne dozvoljava nikome da joj oduzme jedino zadovoljstvo koje pronalazi na nepoznatom mestu i među nepoznatim ljudima. Helen i Gvinajra dopunjuju jedna drugu, one su glas razuma (Helen) i glas srca (Gvinajra). Obe junakinje nose u sebi jačinu i izdržljivost, nose nadu u bolje sutra, sve dok se ne dese užasne stvari.

Saznavši da Helen putuje, sirotište šalje šest devojčica kako bi zauzele mesta sluškinja, koje su bile neophodne Novom Zelandu. Autorka nije slučajno izabrala da to budu deca, ona su najranjivija i najnevinija bića koja postoje. Izbavljenje i preokret u njihovim sudbinama je pokazatelj da je Gospod uvek uz nas i čuva nas, pogotovo decu koja nezasluženo pate. Upućene jedne na druge, devojčice i Helen su postale prava mala porodica, tako da im je prinudni rastanak teško pao. Istovremeno, ni broj devojčica nije slučajan - simbolika broja šest ima pozitivne i negativne konotacije. Pre svega, ovaj broj se smatra anđeoskim brojem, a deca jesu Anđeli na zemlji. Zatim, pozitivna konotacija za sebe vezuje ljubav, posvećenost, idealizam i odgovornost. Lako možemo prepoznati ove osobine kod devojčica: zahvaljujući Helen, one su naučile šta znači odgovornost i posvećenost onome što rade, a život u sirotištu ih je naučio da budu posvećene jedne drugima. Ljubav teče njihovim venama i izliva se poput najlepše reke, ona je nit koja se ne može pokidati ni kada budu razdvojene. Međutim, pored pozitivnih aspekata, koji se odnose i na Dafni, prisutna je i negativna konotacija - nemoralan posao kojim se bavi Dafni. Iako je njen posao nemoralan, kod Dafni prepoznajemo i izazovne aspekte značenja ovog broja: žrtva i nošenje tuđeg tereta. S druge strane, računajući i Helen, njih je sedam. Broj sedam je simbol savršenstva, što unapred daje nagoveštaj da će se ono loše ispraviti i da nije sve crno kao što izgleda.

Ono što ostavlja bez daha, ono što nas tera da u neverici iznova čitamo reč SVEŠTENIK jeste Boldvinovo pokoravanje neprijateljskom stavu svoje žene prema Helen i devojčicama. Šokantno je to da su devojčice, nedužnu decu, tretirali kao stoku. One su spavale u štali i dobijale ono što ostane od bogate trpeze, a ponekad uopšte nisu dobijale hranu. Ponašanje sveštenika Boldvina je sve, samo ne u skladu sa svešteničkim pozivom. Propovedao je veru i bio strog  kada je u pitanju pridržavanje dogmatskih pravila, ali ni u jednom trenutku nismo osetili onu hrišćansku blagost i ljubav prema drugome. Stajanje po strani, ne preduzimanje nikakve akcije u ključnim momentima, prepušanje drugima da odlučuju, pokazatelj su surovosti, koju pokušava da sakrije iza poštovanja ugovora koji je sklopljen sa sirotištem - jedna devojčica ide jednoj porodici. Ovo se vidi kada su došli po Lori, što je podrazumevalo razdvajanje od njene sestre Meri. Niko se nije obazirao na to što njih dve nisu želele da se razdvoje, nikome nije bila važna patnja ove dve duše. Ni Helen, ni ostale devojčice nisu uspele da nagovore gazdaricu da ih uzme obe, a kada je pozvan sveštenik Boldvin, situacija je postala gora - on se priklonio dvema nerazumnim ženama, svojoj supruzi i gazdarici. Umesto da se zauzme za to da Meri i Lori zajedno odu i služe porodicu kojoj je Lori obećana, on nije imao milosti i razdvojio ih je.

Uprkos udaljenosti farmi na kojima su služile, samim tim i onemogućenosti kontakta, Meri i Lori su uspele da pronađu jedna drugu i pobegnu zajedno. Njihova odiseja se završila kada su se srele sa Dafni, koja ih je povela sa sobom i prihvatila da se stara o njima. Sudbina nije bila milostiva ni prema Dafni - završila je kao radnica u bordelu, gde je dovela i dve sestre. Međutim, nije dozvolila da one uđu u prostituciju, one su samo izvodile ples i na taj način zadovoljavale klijentelu. Gospod je za njih imao bolji plan - na kraju su bile zaposlene u Rubenovoj i Fleretinoj radnji, u ženskom delu. Bile su zadužene za izbor garderobe, kuhinju i posluživanje. Život se najviše naklonio Elizabet i Rouzi. Elizabet je postala žena Džordža Grinvuda, nekadašnjeg Heleninog učenika, a Rouzi je bila družbenica gospođe Maklaren koja je Rouzi smatrala svojom unukom, ne sluškinjom.

Dafni, međutim, nije mogla bolje  da prođe jer je bila prinuđena da se bori sa gazdom koji je bio nastran i nasrtljiv. Ona je spasila Doroti od tog čoveka, čime su njena dobrota i hrabrost izašle na videlo. Drskost, sastavni deo Dafninog karaktera, sada se pokazala kao vrlina i jako odbrambeno oružje. Moramo se vratiti na sveštenika Boldvina i njegovu suprugu. Ni jedno ni drugo nisu prozreli loše namere gospodina Morisona. Postavlja se pitanje da li zaista nisu prepoznali šta ovaj čovek želi ili su se samo pravili da ništa ne primećuju. Čak je i Doroti, koja je bila samo dete i nije ništa znala o muško-ženskim odnosima, osetila da namere ovog čoveka nisu čiste. Kada je odbila da pođe sa njim, počela je rasprava. Videvši da raspravi nema kraja i da je Doroti preplašena, Dafni je istupila pred Morisona, rekla da će ona poći sa njim i presekla svaku dalju priču.

Lord Silkam je potvrda kako kartanje može imati pogubne posledice, pogotovo kada se igra sa Džeraldom Vordenom, čovekom koji sebe naziva kraljem ovčarstva i odličan je u trgovini. Naime, kada Silkam nije imao šta da ponudi, pošto je sve što je mogao prokockao, Vorden je predložio da igraju u Silkamovu ćerku Gvinajru. Lukavost i pokvarenost predstavljaju verne pratioce Džeralda Vordena - pomoću njih dobija sve što poželi. Izgubivši presudnu partiju, Silkam biva prinuđen da pošalje Gvinajru na putovanje sa Džeraldom. Prodata, Gvinajra tek tada shvata da je svom ocu bezvredna i da samo želi da je se otarasi. Odlazak na Novi Zeland i udaja za Džeraldovog sina Lukasa predstavljaju olakšanje za lorda Silkama, a izazivaju bes kod Gvinajre. Njena majka ostaje neutralna, odmah se baca na pripreme za venčanje kome neće prisustvovati. Važno joj je da Gvinajra ostavi dobar utisak na mladoženju i one koji budu na venčanju. Lord Silkam i njegova supruga su smatrali da je Lukas Vorden dobra prilika, jer u njihovoj okolini nije bilo prikladnog mladoženje za njihovu ćerku. Običaj da se ćerka udaje za onoga ko odgovara položaju porodice u društvu datira od davnina, duboko je ukorenjen u predstavnicima starijih generacija, ali nove generacije će se žestoko usprotiviti i uspeti da obezbede sebi mogućnost izbora partnera.

Igra, koju Silkam ne shvata ozbiljno, pretvara se u njegovu noćnu moru koja traži žrtvu kako ga Džerald ne bi gonio da mu isplati dug. Takođe, asocira na Dostojevskog koji je bio zavisan od kocke - bio je zanesen idealom da se može obogatiti igrajući rulet. Za Džeralda Vordena, igranje blek-džeka je predstavljalo još jedan vid zabave, ako izgubi nekoliko partija nije bilo strašno - imao je dovoljno da sebi to može priuštiti. Međutim, Silkamu je i te kako bilo važno da dobije jer je imao šta da izgubi i nije mogao da nadoknadi tako lako gubitke. Povodljivost i borba za opstanak su Džeraldov predlog da, u zamenu za novac, uzme Gvinajru učinile logičnim rešenjem.

Dolazimo do najintrigantnijeg lika koji se pojavljuje u romanu, a to je Lukas Vorden. Doveden pred svršen čin, odlaže susret sa Gvinajrom koliko god je to moguće. Trpi očev bes i prekore, povlači se pred njim. Kada je započeo njegov život sa Gvinajrom, uočavamo da je hladan prema njoj, ali joj ne uskraćuje poštovanje koje zaslužuje. Predstavljen nam je kao umetnički tip ličnosti, kao neko ko voli slikarstvo i proučavanje imsekata - ne interesuju ga poslovi na farmi, a čini se i da mu se njegova supruga ne dopada. Problem koji ima tokom intimnih odnosa se shvata kao nedostatak privlačnosti, ali, ako pažljivo čitamo i naslućujemo šta je između redova, informacija da zamišlja muškarca na Gvinajrinom mestu vodi ka zaključku da je homoseksualac. U početku nismo sigurni, jer za neuspeh postoji više faktora: pritisak koji oseća, moguća stvarna nemogućnost da ima decu, možda i to da ne može da ima odnose sa devojkom koja ga ne privlači. Tek kasnije, kada odlazi među kitolovce, dobijamo potvrdu da je homoseksualac. Međutim, najveći šok je usledio pre Lukasovog napuštanja imanja. Reč je o tome da Džerald, pijan i besan poredi njih dvoje sa životinjama i naziva ih nesposobnim da naprave dete, pred Lukasom siluje Gvinajru. Dok se sve to dešavalo, Lukas je stajao po strani i nije ništa uradio da odbrani svoju suprugu. Iako zgađen i postiđen, nema snage, ni motiva da se pokrene ili nešto kaže. Nema opravdanja za ovo ne-činjenje, ali u pozadini je njegova preplašenost - toliko se plaši oca da se pred njegovim besom paralizuje, postaje nemoćan da išta preduzme.

Takođe, Lukas umire kao što je i živeo - neslavno. Emotivna, nežna i plemenita priroda se ispoljava kada beži od kitolovaca i lovaca na foke jer ne može da ubija te nedužne životinje, pogotovo foke u čijem pogledu je poverenje. On ima neki svoj svet, svet u koji ne pušta nikoga i koji brani kao svetinju. Ne dozvoljava da omalovaže njegov svemir i nateraju ga da napusti svoju oazu mira. Odlazi u potragu za zlatom i, pridruživši se kopačima zlata, stiče prijatelja. Neizbežno je zapitati se: Da li je njegova smrt puka slučajnost, ili je svesno doneo odluku da rizikuje, želevši smrt? Ne možemo biti sigurni ni u jedan odgovor, Lukas ipak okleva kada postaje svestan kakvoj opasnosti se izlaže ako pođe za prijateljem. Šta ga je nateralo da se upusti u avanturu, samo on zna. Mi možemo samo da nagađamo: da li je želeo da dokaže da je pravi muškarac (da uveri sebe i prijatelja u to), a ne mekušac; da li se stideo onoga što jeste, pa video izlaz u tome da postane heroj ako pronađe zlato i izbegne opasnost; da li je, znajući da nema kapaciteta za ovu avanturu, svesno pošao u smrt? Ne znamo, ali je evidentno da faktor suicida ne možemo isključiti kada razmišljamo o Lukasu Vordenu.

Džerald Vorden, njegov izvitopereni um i nečasni čin koji je izvršio, vode nas do Bore Stankovića i Sofke. Običaj koji je tada važio, da svekar provede prvu bračnu noć sa snajom, ovde dobija noviju verziju, ali neodoljivo asocira na ovu Stankovićevu junakinju. Džerald ne provodi prvu bračnu noć sa Gvinajrom, ali je uzima na silu kako bi „im pokazao“ kako se to radi. Pritom, ne poštuje ničiju intimu, ne poštuje Gvinajru kao ženu, što ga čini dijametralno suprotnim Sofkinom svekru.

Kada smo već kod asocijacija na druga književna dela, tu je i Šekspir sa svojim „Romeom i Julijom“. Gvinajra i Džejms Makenzi su par za koji navijamo, njihova ljubav nam donosi jedan poseban osećaj i čini atmosferu drugačijom. Ne možemo izostaviti ni to da među njima, do Džeraldove smrti, vlada estetska erotika Bore Stankovića. Upliv šekspirovske ljubavi je očigledan - jasno je da se pojavljuju ljubav-agape i erotska ljubav. Dominaciju preuzima ljubav-agape jer su oni više vremena bili razdvojeni, daleko jedno od drugog, nego što su bili jedno pored drugog. Erotska ljubav stupa na presto nakon Džeraldove smrti i godina razdvojenosti koje su usledile. Jedan nesporazum je bio dovoljan da Džejms odluči da napusti Kivord stejšn, a njihova ljubav podvrgnuta iskušenju. Iako nisu umrli jedno za drugo, njihova ljubav je izdržala test vremena. Takođe, sličnost sa Šekspirom se ogleda u tome što su se zavoleli Ruben i Fleret, deca zavađenih očeva. Na sreću, tragedija iz „Romea i Julije“ je izbegnuta, ali ne potpuno. Ne umiru dvoje zaljubljenih, već zavađeni očevi, a do pomirenja porodica nije došlo zato što su njihove majke najbolje prijateljice i sve vreme su podržavale tu vezu, pomagale deci svojim ćutanjem i skrivanjem istine od muževa. Ovde se otvara još jedna važna tema - zavada Hauarda O’Kifa i Džeralda Vordena. Pre zavade, oni su bili poslovni partneri, otuda i naziv farme - Kivord stejšn. Mđutim, desilo se to da su se obojica zaljubili u istu devojku, devojka se zaljubila u Hauarda, ali je, prisilno, udata za Džeralda. Tada se partnerstvo prekida i dolazi do međusobne mržnje. Ta mržnja će eskalirati kad Hauard iz pisama saznaje za Rubena i Fleret i odlazi da se obračuna sa Džeraldom. Ljubomora i osećaj nepravde, nastali ovom situacijom, Hauarda neće proći nikada. Ne može da se pomiri sa tim da tako podao, lukav i prevrtljiv čovek, kome je srce poput kamena, ima sve što poželi, a on ne može imati ni valjanu farmu. Ispostavlja se da će svoje frustracije iskaljivati primenom nasilja, psihičkog i fizičkog. Helen je često žrtva fizičkog nasilja, ali i Ruben trpi to isto nasilje. S druge strane, Fleret je žrtva Džeraldove tiranije koju sprovodi nad svima na imanju.

Ruben, pošto je dobio batine zato što je želeo da studira pravo, pobegao je da kopa zlato. Fleret je, s druge strane, rešila da se pobuni zbog prisiljavanja na udaju za nekog ko može deda da joj bude. Noću, ona beži što dalje od farme. Kako je ljubav uvek vodič naših srca, tako se njih dvoje sreću i prekidaju ljubav-agape. Takođe, Fleret sreće Džejmsa Makennzija i saznaje da joj je on otac. Zahvaljujući novcu koji je Makenzi dao Fleret, ona i Ruben uspevaju da otvore radnju. U početku nabavljaju i prodaju kvalitetnu opremu za kopanje zlata, a kasnije proširuju delatnost.

Pol Vorden, rođen kao plod silovanja, rastao je u okrutnog čoveka. Bio je naklonjen svom ocu Džeraldu i stekao njegove poglede na život. Odnos sa Maorima, koji je bio odličan, narušio je time što je želeo da bude sve po njegovom i često govorio ružno o njima. Odnos sa Maorima je bio važan i zbog posla na farmi, oni su bili najiskusniji šišači ovaca. Međutim, ono najvažnije se tiče Polovih sukoba sa Tongom, koji je kasnije postao poglavica Maorskog plemena. Sukobi među njima su počeli još u detinjstvu, a nastavili se zbog žene koju su obojica volela, zbog Marame. Marama je volela Pola, a Tonga ju je hteo za sebe, po svaku cenu. Pol je nastradao tokom jednog od sukoba sa Tongom. Reč je o tome da je oborio protivnika na zemlju, a sve to je video maorski dečak, koji niije bio iz Tonginog plemena. Maori su uvek branili jedni druge i štitili živote jedni drugima. Tako je i ovaj dečak, videvši da je Tonga ponižen i u životnoj opasnosti, ustrelio i usmrtio Pola. Njegova nedostojanstvena smrt je jednaka Lukasovoj smrti. Jedina razlika je što Pol umire sam, a Lukas je imao prijatelja uz sebe.