NEDOSTAJANJA - ISIDORA DRAGOVIĆ

Zbirka Nedostajanja Isidore Dragović otvara brojne i važne teme - kako lične, tako i društvene. Dominira ljubav prema letu, moru i suncu. Čitajući ovu zbirku, shvatamo da su sunce i voda lajtmotivi, a njihovu simboliku otkrićemo u analizi koja sledi.

Pesma Nedelja otvara zbirku i odmah zapažamo da je pesma bez interpunkcije, imamo tačku samo na kraju poslednjeg stiha pesme. Tačka nije slučajno stavljena baš tu, ona označava i naglašava definitivni ishod koji se ponavlja. Takođe, tačka je potvrda iznete činjenice i autoritativno završavanje priče o tome da se planovi često ne izvrše, podložni su promeni i zaboravu - namernom ili slučajnom - što lirskom subjektu ne smeta. Ovde se uočava odlika autorkine poetike - odsustvo interpunkcije, tačnije, retka upotreba interpunkcijskih znakova. Iako su prisutni u dosta pesama, upotrebljeni su na samo nekoliko mesta

Nedelja nam donosi potvrdu o cikličnosti života, ističe činjenicu, i istinu, da je život večni krug, ponavljanje. Taj kružni tok života, ako se dobro zamislimo i razmislimo nekoliko minuta, krije u sebi prolaznost o kojoj najbolje piše Andrić u Prokletoj avliji. Kada kaže - promenila sam razmeštaj u dnevnoj sobi - to nije samo radnja koju je obavila i koju svako ponekad, ili često, obavlja, to je pokušaj prekida monotonije koju stvara svakodnevica, koju stvaraju svakodnevne, ustaljene radnje. Promena razmeštaja je i pokušaj promene ustaljene svakodnevice, pokušaj unošenja nečeg novog u dan. Lirski subjekt daje prednost spontanosti, iako ne negira važnost planiranja. Insistira na tome da je normalno i prirodno da se planovi promene, ali i da ih nemamo. 

Da je leto omiljeno godišnje doba lirskog subjekta daznajemo u pesmi L, koja predstavlja svojevrsnu himnu letu i glorifikuje ovo godišnje doba. Leto je sinonnim za slobodu, budi samopouzdanje u nama i daje nam slobodu da budemo ono što jesmo, da radimo ono što nam prija, da se usudimo da ostvarimo ono što želimo i započnemo ono što, zbog nesigurnosti, manjka vere i samopouzdanja, čuči u mraku, u nekom uglu, dalekom od naše svesti o njegovom postojanju, i čeka da se pokrenemo. Sunce, lajtmotiv i nezamenljiv motiv, predstavljeno je kao pokretač svega, što i jeste - bez njega ne bi bilo dana, svetlosti, toplote, života. Međutim, kada ga nema, kada zađe i ode na potreban odmor, ili ga nema danima, mi treba u sebi da pronađemo pokretačku snagu. Ne smemo da zavisimo od sunca i da se prepustimo pasivnosti kada ono nije tu. Ne samo ono, već sve drugo što nas tera da se pokrenemo - treba sami sebi da budemo pokretačka snaga, da nam želja da ostvarimo neki cilj bude vetar u leđa i, poput sunca, obasjava i greje naše unutrašnje biće, koje čeka da mu pružimo ono što zaslužuje. Leto prođe, a mi ostajemo.

Sledeća pesma, pod nazivom Ada, veliča samoću. Lirski subjekt voli samoću jer je vidi kao štit od zlonamernih ljudi i njihove toksičnosti. Takođe, ovde su prisutni i simboli - u stihu lasta bi da leti, lastu poistovećujemo sa čovekom, a u sledećem stihu Južina je nosi nazad, vidimo da je naše povezivanje laste sa čovekom opravdano, jer južina simbolizuje ljude koji ne žele da uspemo i obeshrabruju nas. U ovoj pesmi postoje stihovi koji ukazuju na izdvojenost lirskog subjekta, na to da ona sama ide ispravnim putem, daleko od mase, što je približava cilju:

Letačica ne haje za vetrove

Ide svojim putem

Cilj tek naslućuje

Ovim stihovima nam poručuje da se ne plašimo da se izdvojimo iz mase i da, često, put kojim smo pošli, a koji smatramo ispravnim, zahteva da kroz njega prođemo sami. To što odbijamo da pođemo tamo gde ide većina, nikako ne znači da smo "promašili skretanje" i pošli pogrešnim putem - to znači da znamo šta želimo, da smo svesni svojih vrednosti i ne pristajemo na ono što smatramo lošim i da nije za nas. 

Potvrdu da su sunce i voda lajtmotivi zbirke i simboli života nalazimo u pesmi Pozdrav suncu. Takođe, ova pesma veliča sunce i vodu, predstavljajući ih i kao simbole postojanja, mira, nade i ponavljanja, vremena koje prolazi za nas, ali ne za prirodu i njen poredak. 

Jezik ljubavi obrađuje veoma važnu temu, koje su ljudi, većinom, svesni, ali je ne razumeju - ako razumeju, odbijaju da je prihvate takvu kakva jeste. Reč je o tome da svako drugačije izražava ljubav i da ne postoji univerzalni jezik ljubavi. Zato ponekad ne razumemo da nas neko voli na svoj način, tačnije, da izražava ljubav onako kako on smatra da treba i kako najbolje ume. Kad smo kod ljubavi, neminovno je da se pomene Prevara. Prvi stih pesme glasi - Varaću te sa morem - što personifikuje more kao ljubavnika koji večno ćuti. Govori se o moru kao beskrajnom prostranstvu i sreći. Ovde imamo asocijaciju na Hajdegera - on je plovidbom morem, na sredini mora, došao do velikih i važnih životnih spoznaja. Ova pesma poručuje da ne mora samo da se plovi morem i bude okružen vodom i nebom, dovoljno je gledati morsko prostranstvo i doći do tih spoznaja.

Sumrak, u pesmi U sumrak, lirski subjekt doživljava kao smiraj dana. Iako nagoveštava dolazak hladnijeg perioda, noći, koji traje do novog svitanja, sumrak nije početak večne tame, on je dozvola suncu da se odmori. U pesmi, simbol je prelaza jednog godišnjeg doba u drugo. Zadnja strofa ide u prilog tome da sumrak vodi hladnoći, ali zadnji stih - Sluti nadolazeću studen - govori da, ipak, ne znači večnu zimu. Na ovo tumačenje nas je navela reč SLUTI, jer slutnja ne mora uvek da postane istina. Pesma Praroditeljski plač se nadovezuje na pesmu U sumrak, jer se uočava da lirski subjekt gubi sebe čim se leto završi, nestaje one vrcave, nasmejane i samopouzdane verzije lirskog subjekta. Misli postaju mračne i teške, što se odražava i na poeziju - uočava se promena tona, koja je u skladu sa promenom raspoloženja. Da se ton promenio, postao mračniji i teži, uočava se već u drugom stihu prve strofe: Zatočena hodam svojim živcima. Nema više one živosti, vrcavosti i lakoće, zamenila ih je teskoba.

Jasnoću duhovnog pada, u odnosu na letnji period, osećamo u pesmi Početak. Samopouzdanje pada, sve što bi se poželelo - sada je nevažno. Za druge se stavlja maska, dok je u duši nered, oluja, lom, bol - nastao bog nedostajanja leta. To nedostajanje dovodi do smanjivanja vedrine, a bol zauzima tron i proglašava sebe gospodarem. 

Pesme Nema Zupca i Simbolizam se izdvajaju od ostalih, jedine imiaju rimu. Nema Zupca nam donosi kombinaciju parne i ukrštene rime. Međutim, uočava se izvesna izveštačenost, prividnost pokušaja da se popravi raspoloženje i obodri duh, čiji se pad oseća u prethodnim pesmama. To, slobodno možemo reći, nasilno proizvođenje melodičnosti, stvaranje zvučnosti, koja treba da razveseli, proizvodi suprotan efekat - dodatno naglašava duhovni pad, bol i  teskobu. U pesmi Simbolizam nailazimo na specifičnu upotrebu rime. u prvoj strofi, koja se sastoji od četiri stiha, rimuju se samo drugi i četvrti stih - tako da je u pitanju okrnjena obgrljena rima. U drugoj strofi je nepotpuna obgrljena rima - rimuju se drugi i četvrti stih (SMRTI - PRTI), a kod prvog i trećeg se rimuje samo kraj reči (prašINE - daljINE). U trećoj strofi se ponavlja obrazac rimovanja prve strofe. Takođe, u ovoj pesmi primećujemo talasanje između iskrene želje da se bude dobro i duhovnog pada, koji je još uvek preveliki da bi dozvolio lirskom subjektu da se oporavi od teskobe i tuge, koje je izazvao završetak leta i koje su pojačane nedostajanjem. Na leoninsku rimu - kada se rimuju sredina i završetak istog stiha - nailazimo u pesmi Zbor, i to u samo jednomo stihu: Nosi ih STVARANJE kroz RAZARANJE. Ovde se lirski subjekt bori da letnja atmosfera nadvlada jesenju tugu. Takođe, vidimo da, uprkos tužnim mislima i tamnom tonu, Božja svetlost, kao što uvek čini, pronalazi način da proviri i razgrne tamu.

Pesma Sneg svedoči o tome da lirski subjekt nije uspeo da se izbori za vedro raspoloženje nakon leta - naprotiv, u depresivnom je raspoloženju, koje ni belina snega ne uspeva da promeni. Zima se doživljava kao privremena smrt prirode i ograničenje željenih aktivnosti. Druga strofa govori o tome kako lišenost  željenih aktivnosti nije uvek kazna, već mogućnost za realizaciju drugih, koje smo dugo odlagali. Zima primorava lirski subjekt da se pomiri sa tim da ponekad moramo promeniti planove i prilagoditi svoje aktivnosti vremenu i situaciji u kojoj se nalazimo. Zima joj poručuje da sada treba da se posveti stvaranju i duhovnom uzdizanju:

Tražila sam vreme za pisanje

Nema ga i nema

Bog pošalje oluju i kaže

Sedi i stvaraj

Napolju je zavejano

Nemaš kamašne i kuda ćeš bosa

Sneg ne trpi golotinju

Kao ni svet, uostalom

Samoća potvrđuje da je lirski subjekt ophrvan tugom, da oseća da joj ništa, osim samoće ne pripada. Ne snalazi se u samoći, ali je svesna njenog prisustva i prihvata ga. Sad se, prvi put, uočava pasivizacija lirskog subjekta - stoji ukopana između polaska napred i ostajanja tu gde jeste. Ako pođe napred, neće znati, a možda ni moći, da se vrati. Ako ostane tu gde jeste, propašće kroz pukotine leda, koji se sa duše premestio pod noge. Ovaj položaj, koji možemo nazvati nigdinom, asocira na Miloša Crnjanskog i njegovo filozofsko Ništa. Razlika između Aranđela Isakoviča i lirskog subjekta je u tome što Aranđelu nije dato da bira, on naglo propada, on je bačen u to Ništa. Lirski subjekt, iz svoje pasivne pozicije, može da bira da li će svojevoljno uskočiti u Ništa ili će to ništavilo zameniti korakom napred. 

Pesma Prevrat nam je važna zbog funkcije tačke na kraju pesme. To nas vraća pesmi Nedelja, u kojoj je funkcija tačke ista kao u Prevratu, ali je ovde izraženija, jača - odlučnija. Naime, tačka na kraju ove pesme stoji kao znak odlučnosti i šalje poruku da je sve što je rečeno konačno, nema mogućnosti za povlačenje rečenog i pregovore. Nema mogućnosti za dodavanje još dve tačke, to bi značilo neodlučnost, nesigurnost i prostor za nove misli i rešenja - vuklo bi lirskog subjekta da ponovo oprosti.

Pesma Književna analiza se može posmatrati kao nastavak prethodne, a naš asocijativni put vodi do Sombora - do Laze Kostića i pesme Santa Maria Della Salute. Reč je o tome da se prve četiri strofe Kostićeve pesme mogu smatrati nastavkom i završetkom epske pesme Ženidba Milića Barjaktara. U našem slučaju, pesma Književna analiza mastavlja da pokazuje zbunjenost i rastrzanost lirskog subjekta, čija osećanja idu iz krajnosti u krajnost. U ovoj pesmi, lirski subjekt je dozvolio sebi da povređenost progovori iz nje.

Da lirski subjekt tone sve sublje i dublje, otrkriva pesma Ne budi se. Postaje očigledno da je lirski subjekt obuzet pesimizmom, beznađem i ogorčenošću. Ne vidi smisao bivstvovanja na ovom svetu i, prvi put, jasno vidimo da smatra boljim život u ononstranom, metafizičkom - što smo, do sada, samo naslućivali. Stiče se utisak da je to sve zato što je prošlo leto i što, i fizički i duhovno, olujni talasi nose sve pred sobom. Lirski subjekt je sve bliži uskakanju u Crnjanskovo Ništa.

 

Pesma Visibabe samo potvrđuje bojazan da veruje u bolje, u ponovno buđenje prirode i sopstvene duše. Iako su vidsibabe vesnici proleća, plaši se da im veruje, ionako je izgubila poverenje u ljude, sebe,svoje poistojanje, pa ni visibabama ne može verovati. Ni njima, ni prirodi.

Buđenje proleća nam donosi proleće kao ponovno rađanje i buđenje života. Ipak, da bi se rodilo, mora i da se umre. Život i smrt su delovi iste celine, ne mogu jedno bez drugog - uslovljavaju jedno drugo. Priroda i čovek prolaze kroz iste faze (cikluse) postojanja - rode se i umiru, ali čovek ima međufaze: rast i razvoj, fizički i duhovni. Razlika između čoveka i prirode je ta što se priroda večno obnavlja. Uvek nadživi čoveka, koji je prolazan. Svest o čovekovoj prolaznosti, i prolaznosti uopšte, najbolje je obradio Ivo Andrić u svojoj Prokletoj avliji. 

Pesmu Posle rata pomenućemo zbog njena dva stiha:

Jednom kad ovo prođe i sa mene skinu optužbe

Sagradiću ciglu po ciglu novi život na zgarištu

Ovi stihovi su važni zato što sadrže proplamsaj nove nade i samopouzdanja. Kako se leto bliži, bliži se i povratak lirskog subjekta staroj sebi. Ne, ispravnije je reći - pravoj sebi. Sada je bliža pobedi nad sobom, bliža spremnosti da počne ispočetka i gradi bolje, čvvršće. Ne samo ona, svi mi.

Pesma Imaš li ogledalo je najkompleksnija u zbirci. Na samom početku se susrećemo sa pokušajem brisanja identiteta i nametanja robotizovanog uma, pod kojim autorka teksta podrazumeva da se briše sećanje i da se zna samo ono što nam se kaže i što drgi žele da znamo, makar sve to bile laži. Potvrdu rečenog nalazimo u stihovima:

Toliko ste mi puta brisali pamćenje

Da više ne znam ko sam

Sve ovo nas, neminovno, podseća na roman 1984 Džordža Orvela, gde je istinasamo ono što vlast kaže i, iako to nije taćno, 2+2=5, jer su oni na višim i moćnijim položajima tako rekli. Takođe, imamo i asocijaciju na Kiša i njegov roman Grobnica za Borisa Davidoviča, tačnije priču Čarobni plašt - u ovoj priči se pojavljuje motiv konstruisanog ispitivanja, islednik unapred ispisuje ispitanikovo "priznanje", iako je ono daleko od istine, što najbolje objašnjava pojam robotizovani um.

Shodno ovome, lirskog subjekta zatičemo u borbi da sačuva bar deo novog života, kad su joj izbrisali sećanje na stari. Zatim, otvara se tema roditeljstva - kritikuje se nekadašnji način vaspitavanja dece, pogotovo ženske, da budu "dobra", da ne plaču i ne ispoljavaju osećanja. U nekoliko stihova provejava bunt, otpor prema ovome:

Nisu me pustili da budem dete

I danas mi se smuči kad čujem - bila si dobro dete

Dete ne treba da bude dobro!

Treba da se igra, pravi nered i vrišti

Ja sam provrištala tek posle dvadeset pete

Za neke glasne žice već je bilo kasno da se razviju

Ovde progovara o generacijskom prenošenju modela vaspitanja, koji se, u današnje vreme, ispostavio kobnim. Ni danas se, u velikom broju slučajeva, ne shvata da ovakvo vaspitanje loše utiče na formiranje ličnosti deteta i da će ono, u odraslom dobu, trpeti ono što ne sme da se trpi i prećutkuje - samo zato što je tako naučeno i ne zna drugačije.

SARA LARK - U ZEMLJI BELOG OBLAKA

Kvinstaun

 

Sara Lark, jedan od pseudonima nemačke autorke Kristijan Gol, predstavlja pravo osveženje u savremenoj književnosti. Ono što ona menja, ono što deluje poput vetra u pustinji, jeste promena samog lokaliteta odigravanja radnje. U masi romana u kojima su američke i engleske destinacije mesta gde su smeštene radnje, autorka nas vodi do Novog Zelanda. Otkriva nam novu kulturu, običaje, nove predele, koji su gradovi u nastajanju, bar su bili u vremenu o kome se pripoveda. Stil pisanja je lagan, u isto vreme i težak, jer se između redova kriju mnoge gorke istine. Iako se čini da lagano idemo iz stranice u stranicu, na duši se tovari sve teži i teži teret. Kombinacija gorkog i slatkog je ono što Saru Lark izdvaja od ostalih autora - kod nje nije nikada ili jedno ili drugo, uvek je i jedno i drugo.

Likovi su vešto iznijansirani, osećamo svaki drhtaj, svaki trepet. Helen je od onih žena koje u svakoj situaciji zadržavaju otmenost i dostojanstvo, dok će u četiri zida svoje sobe dozvoliti emocijama da je preplave i izbiju na površinu. Njena prilagodljivost i spremnost da iz svake situacije izvuče ono najbolje je čine onim što jeste - heroinom koja ostaje u srcima dugo nakon čitanja. Iako razočarana, očekivala je nešto potpuno drugačije kada se javila na oglas i dobila prva pisma od budućeg muža (za koja se ispostavlja da ih nije on pisao), uspeva da ostane svoja i ne menja se kako bi udovoljila zahtevima koji su postavljeni pred nju. Uprkos tome što obavlja farmerske poslove, koje nije nikada radila, pronalazi svrhu u tome jer je svesna da njen muž ne ume da vodi farmu. S druge strane, imamo Gvinajru koja ne dolazi svojom voljom na Novi Zeland. Kod nje primećujemo neukrotivu, divlju prirodu i molimo se da je ne okrnje očekivanja njenog svekra Džeralda. Gvinajra smisao pronalazi u prostranstvima kojima jaše, zahteva slobodu i ne dozvoljava nikome da joj oduzme jedino zadovoljstvo koje pronalazi na nepoznatom mestu i među nepoznatim ljudima. Helen i Gvinajra dopunjuju jedna drugu, one su glas razuma (Helen) i glas srca (Gvinajra). Obe junakinje nose u sebi jačinu i izdržljivost, nose nadu u bolje sutra, sve dok se ne dese užasne stvari.

Saznavši da Helen putuje, sirotište šalje šest devojčica kako bi zauzele mesta sluškinja, koje su bile neophodne Novom Zelandu. Autorka nije slučajno izabrala da to budu deca, ona su najranjivija i najnevinija bića koja postoje. Izbavljenje i preokret u njihovim sudbinama je pokazatelj da je Gospod uvek uz nas i čuva nas, pogotovo decu koja nezasluženo pate. Upućene jedne na druge, devojčice i Helen su postale prava mala porodica, tako da im je prinudni rastanak teško pao. Istovremeno, ni broj devojčica nije slučajan - simbolika broja šest ima pozitivne i negativne konotacije. Pre svega, ovaj broj se smatra anđeoskim brojem, a deca jesu Anđeli na zemlji. Zatim, pozitivna konotacija za sebe vezuje ljubav, posvećenost, idealizam i odgovornost. Lako možemo prepoznati ove osobine kod devojčica: zahvaljujući Helen, one su naučile šta znači odgovornost i posvećenost onome što rade, a život u sirotištu ih je naučio da budu posvećene jedne drugima. Ljubav teče njihovim venama i izliva se poput najlepše reke, ona je nit koja se ne može pokidati ni kada budu razdvojene. Međutim, pored pozitivnih aspekata, koji se odnose i na Dafni, prisutna je i negativna konotacija - nemoralan posao kojim se bavi Dafni. Iako je njen posao nemoralan, kod Dafni prepoznajemo i izazovne aspekte značenja ovog broja: žrtva i nošenje tuđeg tereta. S druge strane, računajući i Helen, njih je sedam. Broj sedam je simbol savršenstva, što unapred daje nagoveštaj da će se ono loše ispraviti i da nije sve crno kao što izgleda.

Ono što ostavlja bez daha, ono što nas tera da u neverici iznova čitamo reč SVEŠTENIK jeste Boldvinovo pokoravanje neprijateljskom stavu svoje žene prema Helen i devojčicama. Šokantno je to da su devojčice, nedužnu decu, tretirali kao stoku. One su spavale u štali i dobijale ono što ostane od bogate trpeze, a ponekad uopšte nisu dobijale hranu. Ponašanje sveštenika Boldvina je sve, samo ne u skladu sa svešteničkim pozivom. Propovedao je veru i bio strog  kada je u pitanju pridržavanje dogmatskih pravila, ali ni u jednom trenutku nismo osetili onu hrišćansku blagost i ljubav prema drugome. Stajanje po strani, ne preduzimanje nikakve akcije u ključnim momentima, prepušanje drugima da odlučuju, pokazatelj su surovosti, koju pokušava da sakrije iza poštovanja ugovora koji je sklopljen sa sirotištem - jedna devojčica ide jednoj porodici. Ovo se vidi kada su došli po Lori, što je podrazumevalo razdvajanje od njene sestre Meri. Niko se nije obazirao na to što njih dve nisu želele da se razdvoje, nikome nije bila važna patnja ove dve duše. Ni Helen, ni ostale devojčice nisu uspele da nagovore gazdaricu da ih uzme obe, a kada je pozvan sveštenik Boldvin, situacija je postala gora - on se priklonio dvema nerazumnim ženama, svojoj supruzi i gazdarici. Umesto da se zauzme za to da Meri i Lori zajedno odu i služe porodicu kojoj je Lori obećana, on nije imao milosti i razdvojio ih je.

Uprkos udaljenosti farmi na kojima su služile, samim tim i onemogućenosti kontakta, Meri i Lori su uspele da pronađu jedna drugu i pobegnu zajedno. Njihova odiseja se završila kada su se srele sa Dafni, koja ih je povela sa sobom i prihvatila da se stara o njima. Sudbina nije bila milostiva ni prema Dafni - završila je kao radnica u bordelu, gde je dovela i dve sestre. Međutim, nije dozvolila da one uđu u prostituciju, one su samo izvodile ples i na taj način zadovoljavale klijentelu. Gospod je za njih imao bolji plan - na kraju su bile zaposlene u Rubenovoj i Fleretinoj radnji, u ženskom delu. Bile su zadužene za izbor garderobe, kuhinju i posluživanje. Život se najviše naklonio Elizabet i Rouzi. Elizabet je postala žena Džordža Grinvuda, nekadašnjeg Heleninog učenika, a Rouzi je bila družbenica gospođe Maklaren koja je Rouzi smatrala svojom unukom, ne sluškinjom.

Dafni, međutim, nije mogla bolje  da prođe jer je bila prinuđena da se bori sa gazdom koji je bio nastran i nasrtljiv. Ona je spasila Doroti od tog čoveka, čime su njena dobrota i hrabrost izašle na videlo. Drskost, sastavni deo Dafninog karaktera, sada se pokazala kao vrlina i jako odbrambeno oružje. Moramo se vratiti na sveštenika Boldvina i njegovu suprugu. Ni jedno ni drugo nisu prozreli loše namere gospodina Morisona. Postavlja se pitanje da li zaista nisu prepoznali šta ovaj čovek želi ili su se samo pravili da ništa ne primećuju. Čak je i Doroti, koja je bila samo dete i nije ništa znala o muško-ženskim odnosima, osetila da namere ovog čoveka nisu čiste. Kada je odbila da pođe sa njim, počela je rasprava. Videvši da raspravi nema kraja i da je Doroti preplašena, Dafni je istupila pred Morisona, rekla da će ona poći sa njim i presekla svaku dalju priču.

Lord Silkam je potvrda kako kartanje može imati pogubne posledice, pogotovo kada se igra sa Džeraldom Vordenom, čovekom koji sebe naziva kraljem ovčarstva i odličan je u trgovini. Naime, kada Silkam nije imao šta da ponudi, pošto je sve što je mogao prokockao, Vorden je predložio da igraju u Silkamovu ćerku Gvinajru. Lukavost i pokvarenost predstavljaju verne pratioce Džeralda Vordena - pomoću njih dobija sve što poželi. Izgubivši presudnu partiju, Silkam biva prinuđen da pošalje Gvinajru na putovanje sa Džeraldom. Prodata, Gvinajra tek tada shvata da je svom ocu bezvredna i da samo želi da je se otarasi. Odlazak na Novi Zeland i udaja za Džeraldovog sina Lukasa predstavljaju olakšanje za lorda Silkama, a izazivaju bes kod Gvinajre. Njena majka ostaje neutralna, odmah se baca na pripreme za venčanje kome neće prisustvovati. Važno joj je da Gvinajra ostavi dobar utisak na mladoženju i one koji budu na venčanju. Lord Silkam i njegova supruga su smatrali da je Lukas Vorden dobra prilika, jer u njihovoj okolini nije bilo prikladnog mladoženje za njihovu ćerku. Običaj da se ćerka udaje za onoga ko odgovara položaju porodice u društvu datira od davnina, duboko je ukorenjen u predstavnicima starijih generacija, ali nove generacije će se žestoko usprotiviti i uspeti da obezbede sebi mogućnost izbora partnera.

Igra, koju Silkam ne shvata ozbiljno, pretvara se u njegovu noćnu moru koja traži žrtvu kako ga Džerald ne bi gonio da mu isplati dug. Takođe, asocira na Dostojevskog koji je bio zavisan od kocke - bio je zanesen idealom da se može obogatiti igrajući rulet. Za Džeralda Vordena, igranje blek-džeka je predstavljalo još jedan vid zabave, ako izgubi nekoliko partija nije bilo strašno - imao je dovoljno da sebi to može priuštiti. Međutim, Silkamu je i te kako bilo važno da dobije jer je imao šta da izgubi i nije mogao da nadoknadi tako lako gubitke. Povodljivost i borba za opstanak su Džeraldov predlog da, u zamenu za novac, uzme Gvinajru učinile logičnim rešenjem.

Dolazimo do najintrigantnijeg lika koji se pojavljuje u romanu, a to je Lukas Vorden. Doveden pred svršen čin, odlaže susret sa Gvinajrom koliko god je to moguće. Trpi očev bes i prekore, povlači se pred njim. Kada je započeo njegov život sa Gvinajrom, uočavamo da je hladan prema njoj, ali joj ne uskraćuje poštovanje koje zaslužuje. Predstavljen nam je kao umetnički tip ličnosti, kao neko ko voli slikarstvo i proučavanje imsekata - ne interesuju ga poslovi na farmi, a čini se i da mu se njegova supruga ne dopada. Problem koji ima tokom intimnih odnosa se shvata kao nedostatak privlačnosti, ali, ako pažljivo čitamo i naslućujemo šta je između redova, informacija da zamišlja muškarca na Gvinajrinom mestu vodi ka zaključku da je homoseksualac. U početku nismo sigurni, jer za neuspeh postoji više faktora: pritisak koji oseća, moguća stvarna nemogućnost da ima decu, možda i to da ne može da ima odnose sa devojkom koja ga ne privlači. Tek kasnije, kada odlazi među kitolovce, dobijamo potvrdu da je homoseksualac. Međutim, najveći šok je usledio pre Lukasovog napuštanja imanja. Reč je o tome da Džerald, pijan i besan poredi njih dvoje sa životinjama i naziva ih nesposobnim da naprave dete, pred Lukasom siluje Gvinajru. Dok se sve to dešavalo, Lukas je stajao po strani i nije ništa uradio da odbrani svoju suprugu. Iako zgađen i postiđen, nema snage, ni motiva da se pokrene ili nešto kaže. Nema opravdanja za ovo ne-činjenje, ali u pozadini je njegova preplašenost - toliko se plaši oca da se pred njegovim besom paralizuje, postaje nemoćan da išta preduzme.

Takođe, Lukas umire kao što je i živeo - neslavno. Emotivna, nežna i plemenita priroda se ispoljava kada beži od kitolovaca i lovaca na foke jer ne može da ubija te nedužne životinje, pogotovo foke u čijem pogledu je poverenje. On ima neki svoj svet, svet u koji ne pušta nikoga i koji brani kao svetinju. Ne dozvoljava da omalovaže njegov svemir i nateraju ga da napusti svoju oazu mira. Odlazi u potragu za zlatom i, pridruživši se kopačima zlata, stiče prijatelja. Neizbežno je zapitati se: Da li je njegova smrt puka slučajnost, ili je svesno doneo odluku da rizikuje, želevši smrt? Ne možemo biti sigurni ni u jedan odgovor, Lukas ipak okleva kada postaje svestan kakvoj opasnosti se izlaže ako pođe za prijateljem. Šta ga je nateralo da se upusti u avanturu, samo on zna. Mi možemo samo da nagađamo: da li je želeo da dokaže da je pravi muškarac (da uveri sebe i prijatelja u to), a ne mekušac; da li se stideo onoga što jeste, pa video izlaz u tome da postane heroj ako pronađe zlato i izbegne opasnost; da li je, znajući da nema kapaciteta za ovu avanturu, svesno pošao u smrt? Ne znamo, ali je evidentno da faktor suicida ne možemo isključiti kada razmišljamo o Lukasu Vordenu.

Džerald Vorden, njegov izvitopereni um i nečasni čin koji je izvršio, vode nas do Bore Stankovića i Sofke. Običaj koji je tada važio, da svekar provede prvu bračnu noć sa snajom, ovde dobija noviju verziju, ali neodoljivo asocira na ovu Stankovićevu junakinju. Džerald ne provodi prvu bračnu noć sa Gvinajrom, ali je uzima na silu kako bi „im pokazao“ kako se to radi. Pritom, ne poštuje ničiju intimu, ne poštuje Gvinajru kao ženu, što ga čini dijametralno suprotnim Sofkinom svekru.

Kada smo već kod asocijacija na druga književna dela, tu je i Šekspir sa svojim „Romeom i Julijom“. Gvinajra i Džejms Makenzi su par za koji navijamo, njihova ljubav nam donosi jedan poseban osećaj i čini atmosferu drugačijom. Ne možemo izostaviti ni to da među njima, do Džeraldove smrti, vlada estetska erotika Bore Stankovića. Upliv šekspirovske ljubavi je očigledan - jasno je da se pojavljuju ljubav-agape i erotska ljubav. Dominaciju preuzima ljubav-agape jer su oni više vremena bili razdvojeni, daleko jedno od drugog, nego što su bili jedno pored drugog. Erotska ljubav stupa na presto nakon Džeraldove smrti i godina razdvojenosti koje su usledile. Jedan nesporazum je bio dovoljan da Džejms odluči da napusti Kivord stejšn, a njihova ljubav podvrgnuta iskušenju. Iako nisu umrli jedno za drugo, njihova ljubav je izdržala test vremena. Takođe, sličnost sa Šekspirom se ogleda u tome što su se zavoleli Ruben i Fleret, deca zavađenih očeva. Na sreću, tragedija iz „Romea i Julije“ je izbegnuta, ali ne potpuno. Ne umiru dvoje zaljubljenih, već zavađeni očevi, a do pomirenja porodica nije došlo zato što su njihove majke najbolje prijateljice i sve vreme su podržavale tu vezu, pomagale deci svojim ćutanjem i skrivanjem istine od muževa. Ovde se otvara još jedna važna tema - zavada Hauarda O’Kifa i Džeralda Vordena. Pre zavade, oni su bili poslovni partneri, otuda i naziv farme - Kivord stejšn. Mđutim, desilo se to da su se obojica zaljubili u istu devojku, devojka se zaljubila u Hauarda, ali je, prisilno, udata za Džeralda. Tada se partnerstvo prekida i dolazi do međusobne mržnje. Ta mržnja će eskalirati kad Hauard iz pisama saznaje za Rubena i Fleret i odlazi da se obračuna sa Džeraldom. Ljubomora i osećaj nepravde, nastali ovom situacijom, Hauarda neće proći nikada. Ne može da se pomiri sa tim da tako podao, lukav i prevrtljiv čovek, kome je srce poput kamena, ima sve što poželi, a on ne može imati ni valjanu farmu. Ispostavlja se da će svoje frustracije iskaljivati primenom nasilja, psihičkog i fizičkog. Helen je često žrtva fizičkog nasilja, ali i Ruben trpi to isto nasilje. S druge strane, Fleret je žrtva Džeraldove tiranije koju sprovodi nad svima na imanju.

Ruben, pošto je dobio batine zato što je želeo da studira pravo, pobegao je da kopa zlato. Fleret je, s druge strane, rešila da se pobuni zbog prisiljavanja na udaju za nekog ko može deda da joj bude. Noću, ona beži što dalje od farme. Kako je ljubav uvek vodič naših srca, tako se njih dvoje sreću i prekidaju ljubav-agape. Takođe, Fleret sreće Džejmsa Makennzija i saznaje da joj je on otac. Zahvaljujući novcu koji je Makenzi dao Fleret, ona i Ruben uspevaju da otvore radnju. U početku nabavljaju i prodaju kvalitetnu opremu za kopanje zlata, a kasnije proširuju delatnost.

Pol Vorden, rođen kao plod silovanja, rastao je u okrutnog čoveka. Bio je naklonjen svom ocu Džeraldu i stekao njegove poglede na život. Odnos sa Maorima, koji je bio odličan, narušio je time što je želeo da bude sve po njegovom i često govorio ružno o njima. Odnos sa Maorima je bio važan i zbog posla na farmi, oni su bili najiskusniji šišači ovaca. Međutim, ono najvažnije se tiče Polovih sukoba sa Tongom, koji je kasnije postao poglavica Maorskog plemena. Sukobi među njima su počeli još u detinjstvu, a nastavili se zbog žene koju su obojica volela, zbog Marame. Marama je volela Pola, a Tonga ju je hteo za sebe, po svaku cenu. Pol je nastradao tokom jednog od sukoba sa Tongom. Reč je o tome da je oborio protivnika na zemlju, a sve to je video maorski dečak, koji niije bio iz Tonginog plemena. Maori su uvek branili jedni druge i štitili živote jedni drugima. Tako je i ovaj dečak, videvši da je Tonga ponižen i u životnoj opasnosti, ustrelio i usmrtio Pola. Njegova nedostojanstvena smrt je jednaka Lukasovoj smrti. Jedina razlika je što Pol umire sam, a Lukas je imao prijatelja uz sebe.