NEDOSTAJANJA - ISIDORA DRAGOVIĆ

Zbirka Nedostajanja Isidore Dragović otvara brojne i važne teme - kako lične, tako i društvene. Dominira ljubav prema letu, moru i suncu. Čitajući ovu zbirku, shvatamo da su sunce i voda lajtmotivi, a njihovu simboliku otkrićemo u analizi koja sledi.

Pesma Nedelja otvara zbirku i odmah zapažamo da je pesma bez interpunkcije, imamo tačku samo na kraju poslednjeg stiha pesme. Tačka nije slučajno stavljena baš tu, ona označava i naglašava definitivni ishod koji se ponavlja. Takođe, tačka je potvrda iznete činjenice i autoritativno završavanje priče o tome da se planovi često ne izvrše, podložni su promeni i zaboravu - namernom ili slučajnom - što lirskom subjektu ne smeta. Ovde se uočava odlika autorkine poetike - odsustvo interpunkcije, tačnije, retka upotreba interpunkcijskih znakova. Iako su prisutni u dosta pesama, upotrebljeni su na samo nekoliko mesta

Nedelja nam donosi potvrdu o cikličnosti života, ističe činjenicu, i istinu, da je život večni krug, ponavljanje. Taj kružni tok života, ako se dobro zamislimo i razmislimo nekoliko minuta, krije u sebi prolaznost o kojoj najbolje piše Andrić u Prokletoj avliji. Kada kaže - promenila sam razmeštaj u dnevnoj sobi - to nije samo radnja koju je obavila i koju svako ponekad, ili često, obavlja, to je pokušaj prekida monotonije koju stvara svakodnevica, koju stvaraju svakodnevne, ustaljene radnje. Promena razmeštaja je i pokušaj promene ustaljene svakodnevice, pokušaj unošenja nečeg novog u dan. Lirski subjekt daje prednost spontanosti, iako ne negira važnost planiranja. Insistira na tome da je normalno i prirodno da se planovi promene, ali i da ih nemamo. 

Da je leto omiljeno godišnje doba lirskog subjekta daznajemo u pesmi L, koja predstavlja svojevrsnu himnu letu i glorifikuje ovo godišnje doba. Leto je sinonnim za slobodu, budi samopouzdanje u nama i daje nam slobodu da budemo ono što jesmo, da radimo ono što nam prija, da se usudimo da ostvarimo ono što želimo i započnemo ono što, zbog nesigurnosti, manjka vere i samopouzdanja, čuči u mraku, u nekom uglu, dalekom od naše svesti o njegovom postojanju, i čeka da se pokrenemo. Sunce, lajtmotiv i nezamenljiv motiv, predstavljeno je kao pokretač svega, što i jeste - bez njega ne bi bilo dana, svetlosti, toplote, života. Međutim, kada ga nema, kada zađe i ode na potreban odmor, ili ga nema danima, mi treba u sebi da pronađemo pokretačku snagu. Ne smemo da zavisimo od sunca i da se prepustimo pasivnosti kada ono nije tu. Ne samo ono, već sve drugo što nas tera da se pokrenemo - treba sami sebi da budemo pokretačka snaga, da nam želja da ostvarimo neki cilj bude vetar u leđa i, poput sunca, obasjava i greje naše unutrašnje biće, koje čeka da mu pružimo ono što zaslužuje. Leto prođe, a mi ostajemo.

Sledeća pesma, pod nazivom Ada, veliča samoću. Lirski subjekt voli samoću jer je vidi kao štit od zlonamernih ljudi i njihove toksičnosti. Takođe, ovde su prisutni i simboli - u stihu lasta bi da leti, lastu poistovećujemo sa čovekom, a u sledećem stihu Južina je nosi nazad, vidimo da je naše povezivanje laste sa čovekom opravdano, jer južina simbolizuje ljude koji ne žele da uspemo i obeshrabruju nas. U ovoj pesmi postoje stihovi koji ukazuju na izdvojenost lirskog subjekta, na to da ona sama ide ispravnim putem, daleko od mase, što je približava cilju:

Letačica ne haje za vetrove

Ide svojim putem

Cilj tek naslućuje

Ovim stihovima nam poručuje da se ne plašimo da se izdvojimo iz mase i da, često, put kojim smo pošli, a koji smatramo ispravnim, zahteva da kroz njega prođemo sami. To što odbijamo da pođemo tamo gde ide većina, nikako ne znači da smo "promašili skretanje" i pošli pogrešnim putem - to znači da znamo šta želimo, da smo svesni svojih vrednosti i ne pristajemo na ono što smatramo lošim i da nije za nas. 

Potvrdu da su sunce i voda lajtmotivi zbirke i simboli života nalazimo u pesmi Pozdrav suncu. Takođe, ova pesma veliča sunce i vodu, predstavljajući ih i kao simbole postojanja, mira, nade i ponavljanja, vremena koje prolazi za nas, ali ne za prirodu i njen poredak. 

Jezik ljubavi obrađuje veoma važnu temu, koje su ljudi, većinom, svesni, ali je ne razumeju - ako razumeju, odbijaju da je prihvate takvu kakva jeste. Reč je o tome da svako drugačije izražava ljubav i da ne postoji univerzalni jezik ljubavi. Zato ponekad ne razumemo da nas neko voli na svoj način, tačnije, da izražava ljubav onako kako on smatra da treba i kako najbolje ume. Kad smo kod ljubavi, neminovno je da se pomene Prevara. Prvi stih pesme glasi - Varaću te sa morem - što personifikuje more kao ljubavnika koji večno ćuti. Govori se o moru kao beskrajnom prostranstvu i sreći. Ovde imamo asocijaciju na Hajdegera - on je plovidbom morem, na sredini mora, došao do velikih i važnih životnih spoznaja. Ova pesma poručuje da ne mora samo da se plovi morem i bude okružen vodom i nebom, dovoljno je gledati morsko prostranstvo i doći do tih spoznaja.

Sumrak, u pesmi U sumrak, lirski subjekt doživljava kao smiraj dana. Iako nagoveštava dolazak hladnijeg perioda, noći, koji traje do novog svitanja, sumrak nije početak večne tame, on je dozvola suncu da se odmori. U pesmi, simbol je prelaza jednog godišnjeg doba u drugo. Zadnja strofa ide u prilog tome da sumrak vodi hladnoći, ali zadnji stih - Sluti nadolazeću studen - govori da, ipak, ne znači večnu zimu. Na ovo tumačenje nas je navela reč SLUTI, jer slutnja ne mora uvek da postane istina. Pesma Praroditeljski plač se nadovezuje na pesmu U sumrak, jer se uočava da lirski subjekt gubi sebe čim se leto završi, nestaje one vrcave, nasmejane i samopouzdane verzije lirskog subjekta. Misli postaju mračne i teške, što se odražava i na poeziju - uočava se promena tona, koja je u skladu sa promenom raspoloženja. Da se ton promenio, postao mračniji i teži, uočava se već u drugom stihu prve strofe: Zatočena hodam svojim živcima. Nema više one živosti, vrcavosti i lakoće, zamenila ih je teskoba.

Jasnoću duhovnog pada, u odnosu na letnji period, osećamo u pesmi Početak. Samopouzdanje pada, sve što bi se poželelo - sada je nevažno. Za druge se stavlja maska, dok je u duši nered, oluja, lom, bol - nastao bog nedostajanja leta. To nedostajanje dovodi do smanjivanja vedrine, a bol zauzima tron i proglašava sebe gospodarem. 

Pesme Nema Zupca i Simbolizam se izdvajaju od ostalih, jedine imiaju rimu. Nema Zupca nam donosi kombinaciju parne i ukrštene rime. Međutim, uočava se izvesna izveštačenost, prividnost pokušaja da se popravi raspoloženje i obodri duh, čiji se pad oseća u prethodnim pesmama. To, slobodno možemo reći, nasilno proizvođenje melodičnosti, stvaranje zvučnosti, koja treba da razveseli, proizvodi suprotan efekat - dodatno naglašava duhovni pad, bol i  teskobu. U pesmi Simbolizam nailazimo na specifičnu upotrebu rime. u prvoj strofi, koja se sastoji od četiri stiha, rimuju se samo drugi i četvrti stih - tako da je u pitanju okrnjena obgrljena rima. U drugoj strofi je nepotpuna obgrljena rima - rimuju se drugi i četvrti stih (SMRTI - PRTI), a kod prvog i trećeg se rimuje samo kraj reči (prašINE - daljINE). U trećoj strofi se ponavlja obrazac rimovanja prve strofe. Takođe, u ovoj pesmi primećujemo talasanje između iskrene želje da se bude dobro i duhovnog pada, koji je još uvek preveliki da bi dozvolio lirskom subjektu da se oporavi od teskobe i tuge, koje je izazvao završetak leta i koje su pojačane nedostajanjem. Na leoninsku rimu - kada se rimuju sredina i završetak istog stiha - nailazimo u pesmi Zbor, i to u samo jednomo stihu: Nosi ih STVARANJE kroz RAZARANJE. Ovde se lirski subjekt bori da letnja atmosfera nadvlada jesenju tugu. Takođe, vidimo da, uprkos tužnim mislima i tamnom tonu, Božja svetlost, kao što uvek čini, pronalazi način da proviri i razgrne tamu.

Pesma Sneg svedoči o tome da lirski subjekt nije uspeo da se izbori za vedro raspoloženje nakon leta - naprotiv, u depresivnom je raspoloženju, koje ni belina snega ne uspeva da promeni. Zima se doživljava kao privremena smrt prirode i ograničenje željenih aktivnosti. Druga strofa govori o tome kako lišenost  željenih aktivnosti nije uvek kazna, već mogućnost za realizaciju drugih, koje smo dugo odlagali. Zima primorava lirski subjekt da se pomiri sa tim da ponekad moramo promeniti planove i prilagoditi svoje aktivnosti vremenu i situaciji u kojoj se nalazimo. Zima joj poručuje da sada treba da se posveti stvaranju i duhovnom uzdizanju:

Tražila sam vreme za pisanje

Nema ga i nema

Bog pošalje oluju i kaže

Sedi i stvaraj

Napolju je zavejano

Nemaš kamašne i kuda ćeš bosa

Sneg ne trpi golotinju

Kao ni svet, uostalom

Samoća potvrđuje da je lirski subjekt ophrvan tugom, da oseća da joj ništa, osim samoće ne pripada. Ne snalazi se u samoći, ali je svesna njenog prisustva i prihvata ga. Sad se, prvi put, uočava pasivizacija lirskog subjekta - stoji ukopana između polaska napred i ostajanja tu gde jeste. Ako pođe napred, neće znati, a možda ni moći, da se vrati. Ako ostane tu gde jeste, propašće kroz pukotine leda, koji se sa duše premestio pod noge. Ovaj položaj, koji možemo nazvati nigdinom, asocira na Miloša Crnjanskog i njegovo filozofsko Ništa. Razlika između Aranđela Isakoviča i lirskog subjekta je u tome što Aranđelu nije dato da bira, on naglo propada, on je bačen u to Ništa. Lirski subjekt, iz svoje pasivne pozicije, može da bira da li će svojevoljno uskočiti u Ništa ili će to ništavilo zameniti korakom napred. 

Pesma Prevrat nam je važna zbog funkcije tačke na kraju pesme. To nas vraća pesmi Nedelja, u kojoj je funkcija tačke ista kao u Prevratu, ali je ovde izraženija, jača - odlučnija. Naime, tačka na kraju ove pesme stoji kao znak odlučnosti i šalje poruku da je sve što je rečeno konačno, nema mogućnosti za povlačenje rečenog i pregovore. Nema mogućnosti za dodavanje još dve tačke, to bi značilo neodlučnost, nesigurnost i prostor za nove misli i rešenja - vuklo bi lirskog subjekta da ponovo oprosti.

Pesma Književna analiza se može posmatrati kao nastavak prethodne, a naš asocijativni put vodi do Sombora - do Laze Kostića i pesme Santa Maria Della Salute. Reč je o tome da se prve četiri strofe Kostićeve pesme mogu smatrati nastavkom i završetkom epske pesme Ženidba Milića Barjaktara. U našem slučaju, pesma Književna analiza mastavlja da pokazuje zbunjenost i rastrzanost lirskog subjekta, čija osećanja idu iz krajnosti u krajnost. U ovoj pesmi, lirski subjekt je dozvolio sebi da povređenost progovori iz nje.

Da lirski subjekt tone sve sublje i dublje, otrkriva pesma Ne budi se. Postaje očigledno da je lirski subjekt obuzet pesimizmom, beznađem i ogorčenošću. Ne vidi smisao bivstvovanja na ovom svetu i, prvi put, jasno vidimo da smatra boljim život u ononstranom, metafizičkom - što smo, do sada, samo naslućivali. Stiče se utisak da je to sve zato što je prošlo leto i što, i fizički i duhovno, olujni talasi nose sve pred sobom. Lirski subjekt je sve bliži uskakanju u Crnjanskovo Ništa.

 

Pesma Visibabe samo potvrđuje bojazan da veruje u bolje, u ponovno buđenje prirode i sopstvene duše. Iako su vidsibabe vesnici proleća, plaši se da im veruje, ionako je izgubila poverenje u ljude, sebe,svoje poistojanje, pa ni visibabama ne može verovati. Ni njima, ni prirodi.

Buđenje proleća nam donosi proleće kao ponovno rađanje i buđenje života. Ipak, da bi se rodilo, mora i da se umre. Život i smrt su delovi iste celine, ne mogu jedno bez drugog - uslovljavaju jedno drugo. Priroda i čovek prolaze kroz iste faze (cikluse) postojanja - rode se i umiru, ali čovek ima međufaze: rast i razvoj, fizički i duhovni. Razlika između čoveka i prirode je ta što se priroda večno obnavlja. Uvek nadživi čoveka, koji je prolazan. Svest o čovekovoj prolaznosti, i prolaznosti uopšte, najbolje je obradio Ivo Andrić u svojoj Prokletoj avliji. 

Pesmu Posle rata pomenućemo zbog njena dva stiha:

Jednom kad ovo prođe i sa mene skinu optužbe

Sagradiću ciglu po ciglu novi život na zgarištu

Ovi stihovi su važni zato što sadrže proplamsaj nove nade i samopouzdanja. Kako se leto bliži, bliži se i povratak lirskog subjekta staroj sebi. Ne, ispravnije je reći - pravoj sebi. Sada je bliža pobedi nad sobom, bliža spremnosti da počne ispočetka i gradi bolje, čvvršće. Ne samo ona, svi mi.

Pesma Imaš li ogledalo je najkompleksnija u zbirci. Na samom početku se susrećemo sa pokušajem brisanja identiteta i nametanja robotizovanog uma, pod kojim autorka teksta podrazumeva da se briše sećanje i da se zna samo ono što nam se kaže i što drgi žele da znamo, makar sve to bile laži. Potvrdu rečenog nalazimo u stihovima:

Toliko ste mi puta brisali pamćenje

Da više ne znam ko sam

Sve ovo nas, neminovno, podseća na roman 1984 Džordža Orvela, gde je istinasamo ono što vlast kaže i, iako to nije taćno, 2+2=5, jer su oni na višim i moćnijim položajima tako rekli. Takođe, imamo i asocijaciju na Kiša i njegov roman Grobnica za Borisa Davidoviča, tačnije priču Čarobni plašt - u ovoj priči se pojavljuje motiv konstruisanog ispitivanja, islednik unapred ispisuje ispitanikovo "priznanje", iako je ono daleko od istine, što najbolje objašnjava pojam robotizovani um.

Shodno ovome, lirskog subjekta zatičemo u borbi da sačuva bar deo novog života, kad su joj izbrisali sećanje na stari. Zatim, otvara se tema roditeljstva - kritikuje se nekadašnji način vaspitavanja dece, pogotovo ženske, da budu "dobra", da ne plaču i ne ispoljavaju osećanja. U nekoliko stihova provejava bunt, otpor prema ovome:

Nisu me pustili da budem dete

I danas mi se smuči kad čujem - bila si dobro dete

Dete ne treba da bude dobro!

Treba da se igra, pravi nered i vrišti

Ja sam provrištala tek posle dvadeset pete

Za neke glasne žice već je bilo kasno da se razviju

Ovde progovara o generacijskom prenošenju modela vaspitanja, koji se, u današnje vreme, ispostavio kobnim. Ni danas se, u velikom broju slučajeva, ne shvata da ovakvo vaspitanje loše utiče na formiranje ličnosti deteta i da će ono, u odraslom dobu, trpeti ono što ne sme da se trpi i prećutkuje - samo zato što je tako naučeno i ne zna drugačije.