STOJANKA RADENOVIĆ PETKOVIĆ - HEROJI IZ SENKE

 

Kroz pero Stojanke Radenović Petković provejavaju teskoba, borba, nada, vera, ljubav, požrtvovanost i podsećanje da se nikada ne predajemo. Ono što se posebno izdvaja jeste glorifikacija žene - žene zaista jesu, kako naslov kaže, heroji iz senke. Nevidljive i neupadljive dok je muška glava prisutna, senka muškarca, a kada ih vihori ratova razveju - neke i zauvek odnesu - one izlaze na svetlost dana, napuštaju senku i bore se svim snagama da očuvaju ono što su im muškarci ostavili u amanet.

Iako se svaki deo knjige bavi posebnom i drugačijom, a tako istom ženskom sudbinom, prva tri dela se mogu posmatrati kao zasebna celina, kao jedna porodična istorija jer se prate životi majke, ćerke i unuke. Svaka od njih daje svoj pečat "večitoj ženskoj sudbini".

Prvi deo je posvećen Katarini koja je predstavnica patrijarhalnog tipa žene. Međutim, ona je prva koja ukazuje na to da bi matrijarhat trebao da smeni patrijarhat. Žena, majka, ona je stub svake porodice i nosi najveći teret - tome prva svedoči Katarina. Ona se ne povlači pred siromaštvom i nemaštinom, shvata ih kao izazov i dužnost da od premalog stvori dovoljno, da ni iz čega stvori nešto. Kroz sve muke, uprkos njima, jača njena vera. Razgovara sa Bogorodicom i Gospodom i zahvaljuje im što je živa. Upravo ta vera i trpljenje je približavaju Gospodu koji joj pomaže u borbi da sačuva decu jer je svoje majčinstvo stavila iznad svega.

Katarina je često mislila o mrtvima i palila bi im sveću kad ode u crkvu. Njena životna priča je uticala na to da se kod nje formira osećaj zahvalnosti i duga prema mrtvima, što se najbolje vidi u citatu koji sledi:

Mnogo, previše je bilo mrtvih u njenom životu. Iako nije redovno išla u crkvu, smatrala je da nešto duguje svim tim mrtvima. Kad bi je neko upitao zašto toliko govori o mrtvima, zašto pali tolike sveće i ima tako dugačke pomenike, ona bi odgovorila - Da nije bilo njih ni mene ne bi bilo.

Naredni pasus nam otkriva da je izgubila sedmoro dece, da su Siniša i Milica jedine svetle tačke, jedini smisao njenog života i opstanka. Iako je preživela najteži gubitak , gubitak dece, nije dozvoljavala sebi da se slomi kod kuće i pred decom. Crkva je bila utočište njenog bola i samo u domu Gospodnjem je dozvoljavala sebi da se slomi i da je tuga preplavi. Tada, kada su deca umirala, so na rani joj je bio muž Zdravko, tačnije, njegovo odsustvo. Zdravkovo odsustvo u trenucima kada treba da bude prisutan i, koliko-toliko, trezven poništava patrijarhat.

Gubitak dece i njihova iznenadna smrt, kojoj se ne zna uzrok, otkrivaju jako važnu temu koja je aktuelna i danas, ali se ne govori mnogo o njoj. Reč je o verovanju da greh predaka može uticati na potomke. U ovom slučaju, Katarina veruje da joj deca umiru zbog nečijeg greha ili više njih. potencijalni nosioci grehova u njenom okruženju su muževljevi preci ili njeni usvojitelji koji su zgrešili nešto za šta im još uvek nije oprošteno, pa Katarina okajava  njihove grehe. Kraj prve glave prpiče o Katarinii donosi poetiku sećanja kao nešto što niko ne može da joj oduzme - sećanja su samo njena. Poetika sećanja će se ponovo javiti kasnije, kada budemo pratili Živkinu priču. 

Ovde ćemo zastati i porazmisliti o veštini preplitanja sadašnjosti i prošlosti kod autorke. Ova veština nije na istom nivou u svim delovima knjige, ponegde je to učinjeno izveštačeno, usiljeno, ne teče lagano kao sada. Isti je slučaj sa naracijom čiji kvalitet  opada kako se bližimo kraju knjige. Priče o Žaklini, Ana Luciji, Jadranki i Edini mogu se izostaviti jer narušavaju sklad i celovitost. Takođe, tako su zbrzano napisane da ne ostavljaju gotovo nikakav utisak. Deluje kao da su se tu našle ni od kuda, bačene da ispune prazan prostor i broj stranica koji je autorka želela. 

Kako čitanje odmiče, saznajemo da je pravo Katarinino ime Anka. Pristajanje na ime koje su joj dali usvojitelji je posledica straha da je ne vrate ponovo na ulicu. Ovde ne može biti reči o promeni ili krizi identiteta jer ga ona nije još uvek razvila kada su joj dali novo ime i krstili je. Ni u kasnijem starosnom dobu dva imena joj nisu smetala jer je za prvo znala samo ona, a sa drugim se stopila i prihvatila ga kao svoje. Uvek je osećala i ispoljavala zahvalnost Kosti i Evgeniji što su je prihvatili kao svoje rođeno deete, zahvalnost za njihovu dobrotu i osećaj da je ponovo nečije dete.

Pored toga što je krštenjem postala Božje dete, krštenje je ovde i simbol novog, lepšeg života, simbol Katarininog rođenja, a izbacivanje Anke i njenih trauma. Novo ime, krštenje, nova odeća i soba su nagoveštaji izgradnje identiteta koji će potisnuti, ali neće poslati u zaborav, sve ono loše što joj se desilo pre Koste i Evgenije. Iako ne znamo ništa o odnosu njenih pravih roditelja, privrženost Kosti ukazuje na nedostatak i odsustvo očinske figure. Doza nerazumevanja kojuEvgenija pokazuje još više zbližava Kostu i Katarinu.

Iako udaja za većinu devojaka predstavlja sreću, za našu junakinju nije tako jer se u njoj bude stare traume i strah od nepoznatog. Uprkos svemu, zavolela je svog muža Zdravka jer se razlikovao od drugih muškaraca tog vremena - često bi, tokom nesuglasica i svađa, stao na ženinu stranu i branio je, što je retko za patrijarhat. Ubeđenje i verovanje, karakteristično za patrijarhalno doba, da je žena kriva za sve loše što se dogodi navelo je Katarinu  na osećaj krivice za smrt sedmog deteta, kao i za prethodno šestoro dece. Krivicu bez krivice prati smrt pre smrti. Duhovno, iznutra, umrla je sa sedmim detetom. Dvoje preživele dece su joj dar od Boga, ali ni taj dar nije uspeo da vrati život u njenu dušu. Telesno prisustvo je prikrivalo duhovno odsustvo.

Treba posvetiti pažnju i Zdravkovom bratu Stojmiru jer on predstavlja antijunaka u očima čitaoca. Reč je o tome da on, nakon smrti žene koju je voleo, menja ličnost i stavove iz korena, postaje pravi nosilac patrijarhata. Kod njega se uočava ljubomora koja dovodi do kivnosti na brata Zdravka. Uzrok ljubomore je to što je Zdravko, pre umiranja dece, imao i više dece i više muške dece nego on. SStojmirova bratska izdaja najviše je zabolela Katarinu, ali ona se svojom dobrotom, verom, pobožnošću, krotkošću, pokornošću i neosuđivanjem izdigla iznaad situacije. Zdravko je u tim momentima rešio da preuzme inicijativu, da se bori i žrtvuje za porodicu. Potpuno je jasno da su Zdravko i Katarina veći u Božjim očima i miliji su Mu. Bog Katarini daje sve muke koje može da podnese da bi je uzvisio u Carstvu nebeskom - patnjama čovek postaje bliži Bogu. Katarinina duša je toliko čista da je zabrinuta za Stojmirovu dušu iako ih je izdao. Takođe, čistota njene duše se ogleda u tome što daje od svoje hrane, jedva dovoljne za nju i decu, Stojmirovoj porodici. Ona, uzevši u obzir sve što smo do sada ispričali, predstavlja ovaploćenje jednog citata iz Novog zaveta koji se odnosi na čovekovu dušu:

Jer kakva je korist čovjeku ako sav svet zadobije a duši svojoj naudi? Ili kakav će otkup dato čovjek za dušu svoju?  

Stojmirova devijantna priroda dolazi do izražaja kada oženi Veru, a tome svedoče njegove reči koje joj je uputio i stavio joj do znanja da mu je bezvredna i da je ne voli kao ženu.

Vero, tvoj pos`o je da čuvaš kuću i decu. A moj da radim, da imate šta da jedete, da imate drva za furunu i za oganj, da vam svima kupim odeću i obuću, da vam zimi nije hladno.

Ovaj citat ukazuje na to da si mu žene potrošna roba koja se lako menja. Vera je sluškinja i ništa više, tako da je i njemu i deci dozvoljeno da se prema njoj ponašaju kako im se prohte. Milica, Katarinina ćerka, prva uviđa i shvata situaciju i, iako samo dete, izgrađuje poseban odnos sa Verom.

Koliko god Zdravko bio dobar otac, napravio je tipičnu grešku u vaspitanju sina Siniše. Reč je o tome da ga je učio da muškarci ne plaču, da se to smatra slabošću. Ovoj tvrdnji u prilog ide to da je Siniša odlazio u dvorište, da ga niko ne vidi, kada ne bi mogao da zadrži suze zbog očeve smrti. Na taj način se suzbija prirodno iskazivanje osećanja, što u kasnijem dobu možeizazvati niz problema u odnosima sa drugim ljudima.

Čitajući dalje, nailazimo na poglavlje o tome na koje načine se Kartarina snalazila da zaradi novac i prehrani porodicu. Svedoci smo da žena sve može kad hoće i mora, a čuđenje ljudi je bilo normalna pojava jer se tada retko sretala žena koja nije ograničena na kuću i vaspitanje dece. Koliko su se čudilli, toliko su se divili njenoj hrabrosti i snalažljivosti. Za kraj Katarinine priče je važno istaći da je ona tipična predstavnica patrijarhalne žene, dok njena ćerka Milica ćeli da se devojke i žene osamostale, zalaže se za emancipaciju i obrazovanje žena, što asocira na Uskokovićevu Višnju. sličnost između Milice i Višnje leži u tome što im drugi određuju sudbinu i one ne uspevaju da ostvare svoje ideale. Ovde nastaje sukob generacija i nerazumevanje između majke i ćerke. Katarina ne može da prihvati da dolaze nova vremena i da svako samostalno donosi odluke o svom životu.

Počinjući Miličinu priču, prvo moramo istaći da joj majka nije dala nikakvu slobodu izbora. Pre svega, zabranila joj je da upiše i završi učiteljsku školu. Zatim je tu prisilna udaja za nekog koga Milica nije volela. U citatu koji sledi se jasno ocrtava prednost mupkog deteta u odnosu na žensko:

Zar ja zauvek da provedem život onako kako neko drugi zamišlja i `oće? Zar ja nisam mogla da izaberem svoj put i svoju ljubav?

Kako čitanje odmiče, sve jasniji je položaj žene u patrijarhatu. Iako se Mitar, njen muž, razlikovao po tome što je vodio računa o Miličinoj srećii i tome da bar neke stvari budu onakve kakve ona želi, to ne traje dugo. Mitar je samo potvrdio stari običaj da muževi nisu marili za decu, to je bio ženski posao. Kad smo  kod dece, činjenica da je i Milica izgubila dvoje dece, dve ćerke, simbolična je potvrda da se sudbina prenosi sa majke na ćerku. 

Miličina priča je simbol ženske snage, unutrašnje i fizičke, simbol snalažljivosti, požrtvovanosti i podsetnik svim ženama koliko mogu i vrede. Milica kao majka je sasvim drugačija od Katarine. Ona želi da njena ćerka bude bolja od nje, da ima bolju sudbinu, pa je ne sprečava u težnji za obrazovanjem i dopušta da je braća uče onome što su naučili u školi.

Živka unosi detinju radost i uči nas da se svemu treba diviti i u svemu naći sreću. Kao devojka, podseća na Uskokovićevu Višnju, ali Živka uspeva da se izbori do kraja i dovrši ono što je Višnja ostavila nedovršeno.

Prateći kako se Katarina, Milica i Živka probijaju kroz život, shhvatamo da su žene zaista heroji iz senke, heroji koji čuvaju leđa svojim muškarcima i deci. Zato, hajde da pomognemo ženama da izađu iz senke, osveste koliko su važne i preuzmu pobedničku štafetu.

VELJLKO MILIĆEVIĆ I MILUTIN USKOKOVIĆ

 Dragi čitsoci, odlučila sam da sa vama podelim tekst o delima i piscima koji sam pisala za odbranu master rada. Reč je o dva srpska, skoro zaboravljena, pisca i njihovim najznačajnijim delima. Nadam se da ću vas bar malo zainteresovati za čitanje ovih autora i pisanje osvrta na njihova dela. 

 Razvoj književnosti je dinamičan i nelinearan. Različiti pravci i epohe se pojavljuju istovremeno sa promenama u društvu, politici, shvatanju života i poštovanju različitih vrednosti. Milutin Uskoković i Veljko Milićević stvaraju na prelazu iz 19. u 20. vek, u jeku borbe patrijarhalnih i građanskih vrednosti. Poetičke promene su dominantne, a zajednička promena društva i književnosti je modernizacija koja se u društvu manifestuje jačanjem građanstva, urbanizacijom i industrijalizacijom. Obrazovanje postaje presudno za sticanje pozicije u društvu, dok je ranije ta uloga bila određena rođenjem. Modernizacija u književnosti započinje promenom umetničkog izraza, a ta promena sa sobom donosi nov sadržaj i nova raspoloženja. Napuštanje seoskih motiva i okretanje gradskom i palanačkom životu je nov izvor inspiracije pesnicima i prozaistima. Pažnja je usmerena na mladog čoveka koji napušta zavičaj i nastanjuje se u gradu tražeći bolje uslove za život i uspeh. U ovom radu smo obradili sve novine u književnosti, a kao najvažnije izdvajamo razočaranje u novu sredinu, povlačenje u sebe, u samoću i pokušaj bekstva. Novi literarni junaci donose i nove odlike koje su za njih karakteristične: nedostatak volje, razorena snaga i energija, apatija koja prati osećaj promašenosti, preživelosti i suvišnosti. 

 
Ono što je dovelo do nastanka ovog rada je neophodnost podizanja svesti o složenosti ljudskog bića i otključavanja psiholoških svetova i manifestacija nestabilnih temelja ličnosti. Specifičnost romana o kojima govorimo se ogleda u tome što je fokus stavljen na pojedinca i prikazivanje sveta kroz subjektivne doživljaje. Milićevićev roman Bespuće je psihološki roman koji kroz lik Gavre Đakovića najbolje pokazuje novinu prebacivanja fokusa na pojedinca. Najviše pažnje je posvećeno razočaranosti životom, maski ravnodušnosti, navučenoj kako bi ga zaštitila od svake vrste emocija. Ove teme prate nedostatak volje, snage i energije za bilo kakvu promenu, stvaranje i unapređivanje. Socijalne prilike su prikazane fragmentarno, što ukazuje na njihovu sporednu ulogu u romanu. Opisi prostora su sažeti, svedeni na formu skice, dati su onoliko koliko se tiču junaka i onoliko koliko je dovoljno da ukažu na trenutno duševno stanje aktera. Takođe, opisi prirode su često u skladu sa junakovim raspoloženjima u Uskokovićevom romanu. Pored te usklađenosti, opisi prirode često najavljuju dolazak junaka, pripremaju atmosferu za predstojeći događaj i nagoveštavaju ishod ili osećanja sa kojima će junak napustiti događaj. S druge strane, kod Milićevića imamo opis reke Une koji je u funkciji prikazivanja suprotnosti koja postoji između Đakovića i Une koja stalno teče, koja bi trebala da bude simbol živosti za junaka, ali je ona jedina spona sa prošlošću i stalno ga podseća da je iskorenjen, da ne može da se uklopi u seosku sredinu jer odavno tu ne pripada. Enterijeri i eksterijeri imaju svoju simboliku u oba romana. Kod Milićevića u eksterijer ubrajamo Unu i jablan. Jablan je simbol čovekovog života, a njegova sasušenost ukazuje na Gavrinu sasušenost. Ključnu ulogu igra simbol kuće, prazne kuće. Susret sa praznom i hladnom kućom ima dublje značenje, a ono prelazi fizičko opažanje, simbolizuje mnogo više od onoga što se može videti na prvi pogled. Prazna kuća je simbol Đakovićeve unutrašnje praznine, što iznosi na videlo činjenicu da se stanje enterijera poklapa sa stanjem unutar junaka. Ovo preklapanje rađa tugu, nedoumicu i želju da se nađe smisao sopstvenog postojanja. Potraga je unapred osuđena na neuspeh jer jedna praznina rađa drugu prazninu: prazna kuća = nepostojanje smisla. Kuća, koja je samo privid zaštite koju pruža dom, postaje metafora kroz koju se junak suočava sa iluzijom da će lako rešiti pitanje praznine i pronaći put kojim će ići. Kad se susretne sa pustom kućom iz koje izbija hladnoća, shvata da je za unutrašnju promenu potrebna hrabrost da se suoči sa „demonskim“ aspektima svog bića, istražii strahove i prihvati da je prazan iznutra. On tu hrabrost nema, a kuća biva ogledalo njegove duše, svih borbi koje se u njemu vode. Kod Uskokovića, opis prirode ima zadatak da otrezni i probudi iz sna i zanosa, a opis prolećnog pljuska ne treba da „umanji lepotu ljubavi i čari mladosti, već da prene zaljubljene, rashladi ih, spusti na tlo i vrati u grad.“  Činjenica je da Uskoković snažnije doživljava prirodu nego Milićević, a tome svedoči to što su njegova čula istančana i otvorena za sve promene u prirodi, ona registruju svaki pokret i drhtaj. Njegova ljubav prema prirodi se ispoljila još u detinjstvu. Novi literarni junaci donose i nove odlike koje su za njih karakteristične: nedostatak volje, razorena snaga i energija, apatija koja prati osećaj promašenosti, preživelosti i suvišnosti. Stoga, ne možemo očekivati da ton kojim se  pripoveda bude u neskladu sa postojećim pesimizmom. 

Pripovedni ton književnosti srpske moderne u naše biće ubacuje note tuge, čamotinje, privid groblja i smrti. Milićevićeva dela odražavaju duhovnu složenost i „odraz su borbe koja se vodi u ličnosti, u njenoj svesti i podsvesti“. Ta borba nije uvek vidljiva, ponekad je samo nagoveštena, ponekad „latentna“. Može biti ispoljena kroz dramski sukob za koji su karakteristični nagli preokreti, promene u načinu razmišljanja, ponašanja i življenja. S druge strane, junaci Milutina Uskokovića tragaju za izlazom u napuštanju ideala, izlaz nalaze i u povratku na početak ili, poput Čedomira Ilića, u samoubistvu. Pored prirode, osnovni motiv koji se provlači kroz Milićevićeve i Uskokovićeve pripovetke i romane je ljubav. Uprkos tome, najčešće je beznadežna i prate je tamni tonovi, razočaranja i bol iako je ostvarena u nekim delima. Literarni uticaji se uočavaju kod oba autora, a navešćemo samo neke od njih. Kod Milićevića se primećuje uticaj Sime Matavulja dok čitamo opis Gavrovog „straha da stvarni život ne prodre ni u vidu glasa i vetra u zamrlost puste kuće.“ Razlika je u tome što je Milićević primenio postupak koji je „sav satkan od misli, utisaka i emocija“, što ga čini modernijim od Matavuljevog. Uskoković je roman Čedomir Ilić prvi put objavio pod naslovom Hromi ideali, a kasnije ga menja zajedno sa sadržinom. Ove izmene nisu imale većeg uticaja na suštinu dela i njegovi ideju. Odgovor na pitanje: Zašto je promenjen naslov? nalazimo u činjenici da nije želeo povezivanje sa Svetolikom Rankovićem i njegovim romanom Porušeni ideali.

Za razliku od Milićevićevih, Uskokovićevi junaci su aktivniji, intelektualno jači i borbeniji, ali ta borbenost traje sve dok se ne pojavi ozbiljnija prepreka. Kako vrlo brzo posustaju i umaraju se pred prvim neuspehom, oni ne bi imali snage i volje da nastave borbu i istraju u njoj. Obuzela bi ih klonulost usled priznavanja poraza, pa bi potražili izlaz u povlačenju u sebe, u tihoj i mirnoj „žabokrečini“ svakodnevice. Sponu među junacima ova dva dela čini prisustvo mladih intelektualaca koji su zaneseni idealima i iluzijama, a kada se oni sruše sledi povlačenje u sebe. Milićevićevi zanesenjaci su verovali u budućnost, slobodu i sreću svih ljudi, a njihova misija se sastojala u prosvećivanju, uzdizanju i stvaranju blagostanja za one koji rade, oskudevaju i pate. Kao i kod Uskokovića, posustaju pred prvom životnom preprekom i povlače se u sebe. Razočarani, postaju pasivni, što je, uz pomirenost sa sudbinom, tipično za likove Veljka Milićevića. Prvi neuspesi za sobom povlače osećaj da su prevareni, ostareli i suvišni. Pomireni sa sudbinom brodolomnika i bivših ljudi, birali su samoću, bekstvo i razmišljanje o smrti. Za drugi izlaz nisu znali. Uskokovićevi zanesenjaci i idealisti brzo bovaju razočarani, dovode sebe do dezintegracije ličnosti, postaju nesrećni, umorni i pasivni. Za njih je tragičan kraj neminovnost. 

Dvadeseti vek je u znaku osamostaljivanja braka i postavljaju se zahtevi da pojedinac ostvari veća prava nego što je to do sada bio slučaj. Ovi zahtevi dovode do smanjivanja moći porodične zajednice, što je jasan pokazatelj da se uloga porodice promenila – postala je emocionalna i vaspitna zajednica. Podela na patrijarhalnu i savremenu porodicu posledica je modernizacije koja zahvata Srbiju krajem 19. i početkom 20. veka. Istovremeno sa prelazom sa jednog tipa porodice na drugi, menja se odnos čoveka prema čoveku, muškarca prema ženi, starijih prema mlađima i obrnuto. 

Roman Čedomir Ilić obiluje različitim shvatanjima žene i u njemu uočavamo nekoliko tipova žena. Prvi tip predstavlja Čedomirova vizija Višnje – emancipovana socijalistkinja, u svemu jednaka muškarcima. Drugom tipu pripadaju Kaja, Anica i Višnja – sputane prirodnim i društvenim obavezama, pored svih napora ne uspevaju da kreiraju život po svojoj volji. Treći tip čine razmažene žene koje misle da svi treba da im ugađaju – nosilac ovog tipa je Bela. Višnjina majka zastupa tip žene koja je zatvorena u kuću i retko iz nje izlazi, ide samo od klupe do klupe da bi kratko porazgovarala sa komšinicama. 

U palankama su žene shvatane kao važan ekonomski faktor, a brak je povezivan sa tim shvatanjem. Prelomnim trenutkom u životu devojke se smatrala udaja, mnogi su je smatrali prilikom da se poboljša materijalni i društveni status. Ni Višnja Lazarević nije pošteđena, njoj je samo saopšteno „da su joj našli momka“. Prelazak pod okrilje muževljeve porodice je išao u prilog predstavi da žena pripada samo „kućnoj, porodičnoj sferi, i posedovanju kvaliteta i vrlina kao što su skromnost, poslušnost, stidljivost, posvećenost muškarcu.“ Ovakva obeleženost žene se potvrđuje u rečima Radoja Ostojića: „Da, meni je potrebno da me neko razume, da me ohrabri ako sustanem.“ (Uskoković 2019: 50) Nakon ovih izrečenih reči, pripovedač nas vodi kroz lavirint unutrašnjih prostora kako bismo došli do onog što želi, a ne izgovara naglas: „Meni treba jedan iskren drug […] jedna žena kao što si ti, tako učena u svojoj prostoti, tako prosta u svojoj učenosti... Ti, koja bi večito bila uza me, koja bi se posvetila mome delu, bila moj dobri genije...“ Sve tri devojke (Višnja, Kaja i Bela) određuje različita životna filozofija. Bela je građanski tip devojke – materijalno blagostanje, lenjost, slobodna ljubav; Kaja je predstavnik patrijarhalnog tipa – žrtvovaanje za porodicu, lišavanje svojih potreba, suzbijanje ega; Višnja pripada prelaznom tipu – razapetost između građanskog i patrijarhalnog vodi do stradanja. 

Kada su u pitanju Milićevićeve junakinje, Dragiša Vitošević ih karakteriše kao blago osenčenen siluete, kao mogućnosti koje treba da postanu nešto više. Jeku i Irenu povezuju neke zajedničke crte, a prve su strpljenje i odustajanje na koje ih je život primorao. Ne možemo se odupreti naslućivanju nečega što spada u domen opšteg ženskog udesa. Ova međusobna srodnost samo jače izražava koliko se razlikuju od Gavre Đakovića. Isto tako, njihova „mirna dobrota“ nagoveštava i opominje da u Gavri postoji odsustvo i mira i dobrote. „Jeka je prava kći polja i prirode, s nečim od starinske seoske smirenosti, ali i od strasti i smelosti: smelosti da zavoli i pogreši, i da se bar na čas otrgne iz sive seoske svakidašnjice.“ Njena lepota sadrži nešto pokroviteljsko i zaštitničko, što se ispoljava u brizi za Gavru kog je zavolela. Ionako tiha, postaje još tiša kad je Gavre ostavi i u njenim očima se nešto skamenilo. S druge strane, Irena dobija na značaju samim tim što joj je posvećeno poglavlje romana. Velibor Gligorić podseća da je i Irenin život obojen tamom. Njena nesreća pokreće „vihor nemira u Đakoviću“, ali ni ona nije bila pošteđena tog nemira. 

Jelena Jovanović progovara istovremeno o Gavri i Ireni predstavljajući Đakovića kao slušaoca Irenine ispovesti. Pripovedač stavlja Gavru u ovu poziciju koristeći dve tačke, što olakšava prebacivanje fokusa sa junaka na Irenu. Sasvim je na mestu dilema da li je sve što saznajemo zaista proizvod Irenine priče ili je to ono što je on zapamtio, što je uspeo da čuje. Lepota žene – očaranost, to je jedino što je, bar nakratko, izgradilo njegov svet, dalo smisao dolasku u zavičaj, životu, učinilo ga srećnim i izvuklo iz mraka.

Romani koje smo obrađivali zauzimaju veoma važno mesto u razvoju srpske književnosti, pogotovo kada su u pitanju psihološki i beogradski roman. Psihološka otključavanja su važna jer otkrivaju nevidljive uzroke posledica koje se ispoljavaju u ponašanju junaka i omogućavaju da se približimo onom najskrivenijem u biću protagonista. Takođe, važno je i to što se romani suptilno pozivaju na druga dela i njihove likove, što svedoči o povezanosti svih epoha i pravaca, ukazuje na povezanost uprkos razlikama koje postoje.