VELJLKO MILIĆEVIĆ I MILUTIN USKOKOVIĆ

 Dragi čitsoci, odlučila sam da sa vama podelim tekst o delima i piscima koji sam pisala za odbranu master rada. Reč je o dva srpska, skoro zaboravljena, pisca i njihovim najznačajnijim delima. Nadam se da ću vas bar malo zainteresovati za čitanje ovih autora i pisanje osvrta na njihova dela. 

 Razvoj književnosti je dinamičan i nelinearan. Različiti pravci i epohe se pojavljuju istovremeno sa promenama u društvu, politici, shvatanju života i poštovanju različitih vrednosti. Milutin Uskoković i Veljko Milićević stvaraju na prelazu iz 19. u 20. vek, u jeku borbe patrijarhalnih i građanskih vrednosti. Poetičke promene su dominantne, a zajednička promena društva i književnosti je modernizacija koja se u društvu manifestuje jačanjem građanstva, urbanizacijom i industrijalizacijom. Obrazovanje postaje presudno za sticanje pozicije u društvu, dok je ranije ta uloga bila određena rođenjem. Modernizacija u književnosti započinje promenom umetničkog izraza, a ta promena sa sobom donosi nov sadržaj i nova raspoloženja. Napuštanje seoskih motiva i okretanje gradskom i palanačkom životu je nov izvor inspiracije pesnicima i prozaistima. Pažnja je usmerena na mladog čoveka koji napušta zavičaj i nastanjuje se u gradu tražeći bolje uslove za život i uspeh. U ovom radu smo obradili sve novine u književnosti, a kao najvažnije izdvajamo razočaranje u novu sredinu, povlačenje u sebe, u samoću i pokušaj bekstva. Novi literarni junaci donose i nove odlike koje su za njih karakteristične: nedostatak volje, razorena snaga i energija, apatija koja prati osećaj promašenosti, preživelosti i suvišnosti. 

 
Ono što je dovelo do nastanka ovog rada je neophodnost podizanja svesti o složenosti ljudskog bića i otključavanja psiholoških svetova i manifestacija nestabilnih temelja ličnosti. Specifičnost romana o kojima govorimo se ogleda u tome što je fokus stavljen na pojedinca i prikazivanje sveta kroz subjektivne doživljaje. Milićevićev roman Bespuće je psihološki roman koji kroz lik Gavre Đakovića najbolje pokazuje novinu prebacivanja fokusa na pojedinca. Najviše pažnje je posvećeno razočaranosti životom, maski ravnodušnosti, navučenoj kako bi ga zaštitila od svake vrste emocija. Ove teme prate nedostatak volje, snage i energije za bilo kakvu promenu, stvaranje i unapređivanje. Socijalne prilike su prikazane fragmentarno, što ukazuje na njihovu sporednu ulogu u romanu. Opisi prostora su sažeti, svedeni na formu skice, dati su onoliko koliko se tiču junaka i onoliko koliko je dovoljno da ukažu na trenutno duševno stanje aktera. Takođe, opisi prirode su često u skladu sa junakovim raspoloženjima u Uskokovićevom romanu. Pored te usklađenosti, opisi prirode često najavljuju dolazak junaka, pripremaju atmosferu za predstojeći događaj i nagoveštavaju ishod ili osećanja sa kojima će junak napustiti događaj. S druge strane, kod Milićevića imamo opis reke Une koji je u funkciji prikazivanja suprotnosti koja postoji između Đakovića i Une koja stalno teče, koja bi trebala da bude simbol živosti za junaka, ali je ona jedina spona sa prošlošću i stalno ga podseća da je iskorenjen, da ne može da se uklopi u seosku sredinu jer odavno tu ne pripada. Enterijeri i eksterijeri imaju svoju simboliku u oba romana. Kod Milićevića u eksterijer ubrajamo Unu i jablan. Jablan je simbol čovekovog života, a njegova sasušenost ukazuje na Gavrinu sasušenost. Ključnu ulogu igra simbol kuće, prazne kuće. Susret sa praznom i hladnom kućom ima dublje značenje, a ono prelazi fizičko opažanje, simbolizuje mnogo više od onoga što se može videti na prvi pogled. Prazna kuća je simbol Đakovićeve unutrašnje praznine, što iznosi na videlo činjenicu da se stanje enterijera poklapa sa stanjem unutar junaka. Ovo preklapanje rađa tugu, nedoumicu i želju da se nađe smisao sopstvenog postojanja. Potraga je unapred osuđena na neuspeh jer jedna praznina rađa drugu prazninu: prazna kuća = nepostojanje smisla. Kuća, koja je samo privid zaštite koju pruža dom, postaje metafora kroz koju se junak suočava sa iluzijom da će lako rešiti pitanje praznine i pronaći put kojim će ići. Kad se susretne sa pustom kućom iz koje izbija hladnoća, shvata da je za unutrašnju promenu potrebna hrabrost da se suoči sa „demonskim“ aspektima svog bića, istražii strahove i prihvati da je prazan iznutra. On tu hrabrost nema, a kuća biva ogledalo njegove duše, svih borbi koje se u njemu vode. Kod Uskokovića, opis prirode ima zadatak da otrezni i probudi iz sna i zanosa, a opis prolećnog pljuska ne treba da „umanji lepotu ljubavi i čari mladosti, već da prene zaljubljene, rashladi ih, spusti na tlo i vrati u grad.“  Činjenica je da Uskoković snažnije doživljava prirodu nego Milićević, a tome svedoči to što su njegova čula istančana i otvorena za sve promene u prirodi, ona registruju svaki pokret i drhtaj. Njegova ljubav prema prirodi se ispoljila još u detinjstvu. Novi literarni junaci donose i nove odlike koje su za njih karakteristične: nedostatak volje, razorena snaga i energija, apatija koja prati osećaj promašenosti, preživelosti i suvišnosti. Stoga, ne možemo očekivati da ton kojim se  pripoveda bude u neskladu sa postojećim pesimizmom. 

Pripovedni ton književnosti srpske moderne u naše biće ubacuje note tuge, čamotinje, privid groblja i smrti. Milićevićeva dela odražavaju duhovnu složenost i „odraz su borbe koja se vodi u ličnosti, u njenoj svesti i podsvesti“. Ta borba nije uvek vidljiva, ponekad je samo nagoveštena, ponekad „latentna“. Može biti ispoljena kroz dramski sukob za koji su karakteristični nagli preokreti, promene u načinu razmišljanja, ponašanja i življenja. S druge strane, junaci Milutina Uskokovića tragaju za izlazom u napuštanju ideala, izlaz nalaze i u povratku na početak ili, poput Čedomira Ilića, u samoubistvu. Pored prirode, osnovni motiv koji se provlači kroz Milićevićeve i Uskokovićeve pripovetke i romane je ljubav. Uprkos tome, najčešće je beznadežna i prate je tamni tonovi, razočaranja i bol iako je ostvarena u nekim delima. Literarni uticaji se uočavaju kod oba autora, a navešćemo samo neke od njih. Kod Milićevića se primećuje uticaj Sime Matavulja dok čitamo opis Gavrovog „straha da stvarni život ne prodre ni u vidu glasa i vetra u zamrlost puste kuće.“ Razlika je u tome što je Milićević primenio postupak koji je „sav satkan od misli, utisaka i emocija“, što ga čini modernijim od Matavuljevog. Uskoković je roman Čedomir Ilić prvi put objavio pod naslovom Hromi ideali, a kasnije ga menja zajedno sa sadržinom. Ove izmene nisu imale većeg uticaja na suštinu dela i njegovi ideju. Odgovor na pitanje: Zašto je promenjen naslov? nalazimo u činjenici da nije želeo povezivanje sa Svetolikom Rankovićem i njegovim romanom Porušeni ideali.

Za razliku od Milićevićevih, Uskokovićevi junaci su aktivniji, intelektualno jači i borbeniji, ali ta borbenost traje sve dok se ne pojavi ozbiljnija prepreka. Kako vrlo brzo posustaju i umaraju se pred prvim neuspehom, oni ne bi imali snage i volje da nastave borbu i istraju u njoj. Obuzela bi ih klonulost usled priznavanja poraza, pa bi potražili izlaz u povlačenju u sebe, u tihoj i mirnoj „žabokrečini“ svakodnevice. Sponu među junacima ova dva dela čini prisustvo mladih intelektualaca koji su zaneseni idealima i iluzijama, a kada se oni sruše sledi povlačenje u sebe. Milićevićevi zanesenjaci su verovali u budućnost, slobodu i sreću svih ljudi, a njihova misija se sastojala u prosvećivanju, uzdizanju i stvaranju blagostanja za one koji rade, oskudevaju i pate. Kao i kod Uskokovića, posustaju pred prvom životnom preprekom i povlače se u sebe. Razočarani, postaju pasivni, što je, uz pomirenost sa sudbinom, tipično za likove Veljka Milićevića. Prvi neuspesi za sobom povlače osećaj da su prevareni, ostareli i suvišni. Pomireni sa sudbinom brodolomnika i bivših ljudi, birali su samoću, bekstvo i razmišljanje o smrti. Za drugi izlaz nisu znali. Uskokovićevi zanesenjaci i idealisti brzo bovaju razočarani, dovode sebe do dezintegracije ličnosti, postaju nesrećni, umorni i pasivni. Za njih je tragičan kraj neminovnost. 

Dvadeseti vek je u znaku osamostaljivanja braka i postavljaju se zahtevi da pojedinac ostvari veća prava nego što je to do sada bio slučaj. Ovi zahtevi dovode do smanjivanja moći porodične zajednice, što je jasan pokazatelj da se uloga porodice promenila – postala je emocionalna i vaspitna zajednica. Podela na patrijarhalnu i savremenu porodicu posledica je modernizacije koja zahvata Srbiju krajem 19. i početkom 20. veka. Istovremeno sa prelazom sa jednog tipa porodice na drugi, menja se odnos čoveka prema čoveku, muškarca prema ženi, starijih prema mlađima i obrnuto. 

Roman Čedomir Ilić obiluje različitim shvatanjima žene i u njemu uočavamo nekoliko tipova žena. Prvi tip predstavlja Čedomirova vizija Višnje – emancipovana socijalistkinja, u svemu jednaka muškarcima. Drugom tipu pripadaju Kaja, Anica i Višnja – sputane prirodnim i društvenim obavezama, pored svih napora ne uspevaju da kreiraju život po svojoj volji. Treći tip čine razmažene žene koje misle da svi treba da im ugađaju – nosilac ovog tipa je Bela. Višnjina majka zastupa tip žene koja je zatvorena u kuću i retko iz nje izlazi, ide samo od klupe do klupe da bi kratko porazgovarala sa komšinicama. 

U palankama su žene shvatane kao važan ekonomski faktor, a brak je povezivan sa tim shvatanjem. Prelomnim trenutkom u životu devojke se smatrala udaja, mnogi su je smatrali prilikom da se poboljša materijalni i društveni status. Ni Višnja Lazarević nije pošteđena, njoj je samo saopšteno „da su joj našli momka“. Prelazak pod okrilje muževljeve porodice je išao u prilog predstavi da žena pripada samo „kućnoj, porodičnoj sferi, i posedovanju kvaliteta i vrlina kao što su skromnost, poslušnost, stidljivost, posvećenost muškarcu.“ Ovakva obeleženost žene se potvrđuje u rečima Radoja Ostojića: „Da, meni je potrebno da me neko razume, da me ohrabri ako sustanem.“ (Uskoković 2019: 50) Nakon ovih izrečenih reči, pripovedač nas vodi kroz lavirint unutrašnjih prostora kako bismo došli do onog što želi, a ne izgovara naglas: „Meni treba jedan iskren drug […] jedna žena kao što si ti, tako učena u svojoj prostoti, tako prosta u svojoj učenosti... Ti, koja bi večito bila uza me, koja bi se posvetila mome delu, bila moj dobri genije...“ Sve tri devojke (Višnja, Kaja i Bela) određuje različita životna filozofija. Bela je građanski tip devojke – materijalno blagostanje, lenjost, slobodna ljubav; Kaja je predstavnik patrijarhalnog tipa – žrtvovaanje za porodicu, lišavanje svojih potreba, suzbijanje ega; Višnja pripada prelaznom tipu – razapetost između građanskog i patrijarhalnog vodi do stradanja. 

Kada su u pitanju Milićevićeve junakinje, Dragiša Vitošević ih karakteriše kao blago osenčenen siluete, kao mogućnosti koje treba da postanu nešto više. Jeku i Irenu povezuju neke zajedničke crte, a prve su strpljenje i odustajanje na koje ih je život primorao. Ne možemo se odupreti naslućivanju nečega što spada u domen opšteg ženskog udesa. Ova međusobna srodnost samo jače izražava koliko se razlikuju od Gavre Đakovića. Isto tako, njihova „mirna dobrota“ nagoveštava i opominje da u Gavri postoji odsustvo i mira i dobrote. „Jeka je prava kći polja i prirode, s nečim od starinske seoske smirenosti, ali i od strasti i smelosti: smelosti da zavoli i pogreši, i da se bar na čas otrgne iz sive seoske svakidašnjice.“ Njena lepota sadrži nešto pokroviteljsko i zaštitničko, što se ispoljava u brizi za Gavru kog je zavolela. Ionako tiha, postaje još tiša kad je Gavre ostavi i u njenim očima se nešto skamenilo. S druge strane, Irena dobija na značaju samim tim što joj je posvećeno poglavlje romana. Velibor Gligorić podseća da je i Irenin život obojen tamom. Njena nesreća pokreće „vihor nemira u Đakoviću“, ali ni ona nije bila pošteđena tog nemira. 

Jelena Jovanović progovara istovremeno o Gavri i Ireni predstavljajući Đakovića kao slušaoca Irenine ispovesti. Pripovedač stavlja Gavru u ovu poziciju koristeći dve tačke, što olakšava prebacivanje fokusa sa junaka na Irenu. Sasvim je na mestu dilema da li je sve što saznajemo zaista proizvod Irenine priče ili je to ono što je on zapamtio, što je uspeo da čuje. Lepota žene – očaranost, to je jedino što je, bar nakratko, izgradilo njegov svet, dalo smisao dolasku u zavičaj, životu, učinilo ga srećnim i izvuklo iz mraka.

Romani koje smo obrađivali zauzimaju veoma važno mesto u razvoju srpske književnosti, pogotovo kada su u pitanju psihološki i beogradski roman. Psihološka otključavanja su važna jer otkrivaju nevidljive uzroke posledica koje se ispoljavaju u ponašanju junaka i omogućavaju da se približimo onom najskrivenijem u biću protagonista. Takođe, važno je i to što se romani suptilno pozivaju na druga dela i njihove likove, što svedoči o povezanosti svih epoha i pravaca, ukazuje na povezanost uprkos razlikama koje postoje.