Kroz pero Stojanke Radenović Petković provejavaju teskoba, borba, nada, vera, ljubav, požrtvovanost i podsećanje da se nikada ne predajemo. Ono što se posebno izdvaja jeste glorifikacija žene - žene zaista jesu, kako naslov kaže, heroji iz senke. Nevidljive i neupadljive dok je muška glava prisutna, senka muškarca, a kada ih vihori ratova razveju - neke i zauvek odnesu - one izlaze na svetlost dana, napuštaju senku i bore se svim snagama da očuvaju ono što su im muškarci ostavili u amanet.
Iako se svaki deo knjige bavi posebnom i drugačijom, a tako istom ženskom sudbinom, prva tri dela se mogu posmatrati kao zasebna celina, kao jedna porodična istorija jer se prate životi majke, ćerke i unuke. Svaka od njih daje svoj pečat "večitoj ženskoj sudbini".
Prvi deo je posvećen Katarini koja je predstavnica patrijarhalnog tipa žene. Međutim, ona je prva koja ukazuje na to da bi matrijarhat trebao da smeni patrijarhat. Žena, majka, ona je stub svake porodice i nosi najveći teret - tome prva svedoči Katarina. Ona se ne povlači pred siromaštvom i nemaštinom, shvata ih kao izazov i dužnost da od premalog stvori dovoljno, da ni iz čega stvori nešto. Kroz sve muke, uprkos njima, jača njena vera. Razgovara sa Bogorodicom i Gospodom i zahvaljuje im što je živa. Upravo ta vera i trpljenje je približavaju Gospodu koji joj pomaže u borbi da sačuva decu jer je svoje majčinstvo stavila iznad svega.
Katarina je često mislila o mrtvima i palila bi im sveću kad ode u crkvu. Njena životna priča je uticala na to da se kod nje formira osećaj zahvalnosti i duga prema mrtvima, što se najbolje vidi u citatu koji sledi:
Mnogo, previše je bilo mrtvih u njenom životu. Iako nije redovno išla u crkvu, smatrala je da nešto duguje svim tim mrtvima. Kad bi je neko upitao zašto toliko govori o mrtvima, zašto pali tolike sveće i ima tako dugačke pomenike, ona bi odgovorila - Da nije bilo njih ni mene ne bi bilo.
Naredni pasus nam otkriva da je izgubila sedmoro dece, da su Siniša i Milica jedine svetle tačke, jedini smisao njenog života i opstanka. Iako je preživela najteži gubitak , gubitak dece, nije dozvoljavala sebi da se slomi kod kuće i pred decom. Crkva je bila utočište njenog bola i samo u domu Gospodnjem je dozvoljavala sebi da se slomi i da je tuga preplavi. Tada, kada su deca umirala, so na rani joj je bio muž Zdravko, tačnije, njegovo odsustvo. Zdravkovo odsustvo u trenucima kada treba da bude prisutan i, koliko-toliko, trezven poništava patrijarhat.
Gubitak dece i njihova iznenadna smrt, kojoj se ne zna uzrok, otkrivaju jako važnu temu koja je aktuelna i danas, ali se ne govori mnogo o njoj. Reč je o verovanju da greh predaka može uticati na potomke. U ovom slučaju, Katarina veruje da joj deca umiru zbog nečijeg greha ili više njih. potencijalni nosioci grehova u njenom okruženju su muževljevi preci ili njeni usvojitelji koji su zgrešili nešto za šta im još uvek nije oprošteno, pa Katarina okajava njihove grehe. Kraj prve glave prpiče o Katarinii donosi poetiku sećanja kao nešto što niko ne može da joj oduzme - sećanja su samo njena. Poetika sećanja će se ponovo javiti kasnije, kada budemo pratili Živkinu priču.
Ovde ćemo zastati i porazmisliti o veštini preplitanja sadašnjosti i prošlosti kod autorke. Ova veština nije na istom nivou u svim delovima knjige, ponegde je to učinjeno izveštačeno, usiljeno, ne teče lagano kao sada. Isti je slučaj sa naracijom čiji kvalitet opada kako se bližimo kraju knjige. Priče o Žaklini, Ana Luciji, Jadranki i Edini mogu se izostaviti jer narušavaju sklad i celovitost. Takođe, tako su zbrzano napisane da ne ostavljaju gotovo nikakav utisak. Deluje kao da su se tu našle ni od kuda, bačene da ispune prazan prostor i broj stranica koji je autorka želela.
Kako čitanje odmiče, saznajemo da je pravo Katarinino ime Anka. Pristajanje na ime koje su joj dali usvojitelji je posledica straha da je ne vrate ponovo na ulicu. Ovde ne može biti reči o promeni ili krizi identiteta jer ga ona nije još uvek razvila kada su joj dali novo ime i krstili je. Ni u kasnijem starosnom dobu dva imena joj nisu smetala jer je za prvo znala samo ona, a sa drugim se stopila i prihvatila ga kao svoje. Uvek je osećala i ispoljavala zahvalnost Kosti i Evgeniji što su je prihvatili kao svoje rođeno deete, zahvalnost za njihovu dobrotu i osećaj da je ponovo nečije dete.
Pored toga što je krštenjem postala Božje dete, krštenje je ovde i simbol novog, lepšeg života, simbol Katarininog rođenja, a izbacivanje Anke i njenih trauma. Novo ime, krštenje, nova odeća i soba su nagoveštaji izgradnje identiteta koji će potisnuti, ali neće poslati u zaborav, sve ono loše što joj se desilo pre Koste i Evgenije. Iako ne znamo ništa o odnosu njenih pravih roditelja, privrženost Kosti ukazuje na nedostatak i odsustvo očinske figure. Doza nerazumevanja kojuEvgenija pokazuje još više zbližava Kostu i Katarinu.
Iako udaja za većinu devojaka predstavlja sreću, za našu junakinju nije tako jer se u njoj bude stare traume i strah od nepoznatog. Uprkos svemu, zavolela je svog muža Zdravka jer se razlikovao od drugih muškaraca tog vremena - često bi, tokom nesuglasica i svađa, stao na ženinu stranu i branio je, što je retko za patrijarhat. Ubeđenje i verovanje, karakteristično za patrijarhalno doba, da je žena kriva za sve loše što se dogodi navelo je Katarinu na osećaj krivice za smrt sedmog deteta, kao i za prethodno šestoro dece. Krivicu bez krivice prati smrt pre smrti. Duhovno, iznutra, umrla je sa sedmim detetom. Dvoje preživele dece su joj dar od Boga, ali ni taj dar nije uspeo da vrati život u njenu dušu. Telesno prisustvo je prikrivalo duhovno odsustvo.
Treba posvetiti pažnju i Zdravkovom bratu Stojmiru jer on predstavlja antijunaka u očima čitaoca. Reč je o tome da on, nakon smrti žene koju je voleo, menja ličnost i stavove iz korena, postaje pravi nosilac patrijarhata. Kod njega se uočava ljubomora koja dovodi do kivnosti na brata Zdravka. Uzrok ljubomore je to što je Zdravko, pre umiranja dece, imao i više dece i više muške dece nego on. SStojmirova bratska izdaja najviše je zabolela Katarinu, ali ona se svojom dobrotom, verom, pobožnošću, krotkošću, pokornošću i neosuđivanjem izdigla iznaad situacije. Zdravko je u tim momentima rešio da preuzme inicijativu, da se bori i žrtvuje za porodicu. Potpuno je jasno da su Zdravko i Katarina veći u Božjim očima i miliji su Mu. Bog Katarini daje sve muke koje može da podnese da bi je uzvisio u Carstvu nebeskom - patnjama čovek postaje bliži Bogu. Katarinina duša je toliko čista da je zabrinuta za Stojmirovu dušu iako ih je izdao. Takođe, čistota njene duše se ogleda u tome što daje od svoje hrane, jedva dovoljne za nju i decu, Stojmirovoj porodici. Ona, uzevši u obzir sve što smo do sada ispričali, predstavlja ovaploćenje jednog citata iz Novog zaveta koji se odnosi na čovekovu dušu:
Jer kakva je korist čovjeku ako sav svet zadobije a duši svojoj naudi? Ili kakav će otkup dato čovjek za dušu svoju?
Stojmirova devijantna priroda dolazi do izražaja kada oženi Veru, a tome svedoče njegove reči koje joj je uputio i stavio joj do znanja da mu je bezvredna i da je ne voli kao ženu.
Vero, tvoj pos`o je da čuvaš kuću i decu. A moj da radim, da imate šta da jedete, da imate drva za furunu i za oganj, da vam svima kupim odeću i obuću, da vam zimi nije hladno.
Ovaj citat ukazuje na to da si mu žene potrošna roba koja se lako menja. Vera je sluškinja i ništa više, tako da je i njemu i deci dozvoljeno da se prema njoj ponašaju kako im se prohte. Milica, Katarinina ćerka, prva uviđa i shvata situaciju i, iako samo dete, izgrađuje poseban odnos sa Verom.
Koliko god Zdravko bio dobar otac, napravio je tipičnu grešku u vaspitanju sina Siniše. Reč je o tome da ga je učio da muškarci ne plaču, da se to smatra slabošću. Ovoj tvrdnji u prilog ide to da je Siniša odlazio u dvorište, da ga niko ne vidi, kada ne bi mogao da zadrži suze zbog očeve smrti. Na taj način se suzbija prirodno iskazivanje osećanja, što u kasnijem dobu možeizazvati niz problema u odnosima sa drugim ljudima.
Čitajući dalje, nailazimo na poglavlje o tome na koje načine se Kartarina snalazila da zaradi novac i prehrani porodicu. Svedoci smo da žena sve može kad hoće i mora, a čuđenje ljudi je bilo normalna pojava jer se tada retko sretala žena koja nije ograničena na kuću i vaspitanje dece. Koliko su se čudilli, toliko su se divili njenoj hrabrosti i snalažljivosti. Za kraj Katarinine priče je važno istaći da je ona tipična predstavnica patrijarhalne žene, dok njena ćerka Milica ćeli da se devojke i žene osamostale, zalaže se za emancipaciju i obrazovanje žena, što asocira na Uskokovićevu Višnju. sličnost između Milice i Višnje leži u tome što im drugi određuju sudbinu i one ne uspevaju da ostvare svoje ideale. Ovde nastaje sukob generacija i nerazumevanje između majke i ćerke. Katarina ne može da prihvati da dolaze nova vremena i da svako samostalno donosi odluke o svom životu.
Počinjući Miličinu priču, prvo moramo istaći da joj majka nije dala nikakvu slobodu izbora. Pre svega, zabranila joj je da upiše i završi učiteljsku školu. Zatim je tu prisilna udaja za nekog koga Milica nije volela. U citatu koji sledi se jasno ocrtava prednost mupkog deteta u odnosu na žensko:
Zar ja zauvek da provedem život onako kako neko drugi zamišlja i `oće? Zar ja nisam mogla da izaberem svoj put i svoju ljubav?
Kako čitanje odmiče, sve jasniji je položaj žene u patrijarhatu. Iako se Mitar, njen muž, razlikovao po tome što je vodio računa o Miličinoj srećii i tome da bar neke stvari budu onakve kakve ona želi, to ne traje dugo. Mitar je samo potvrdio stari običaj da muževi nisu marili za decu, to je bio ženski posao. Kad smo kod dece, činjenica da je i Milica izgubila dvoje dece, dve ćerke, simbolična je potvrda da se sudbina prenosi sa majke na ćerku.
Miličina priča je simbol ženske snage, unutrašnje i fizičke, simbol snalažljivosti, požrtvovanosti i podsetnik svim ženama koliko mogu i vrede. Milica kao majka je sasvim drugačija od Katarine. Ona želi da njena ćerka bude bolja od nje, da ima bolju sudbinu, pa je ne sprečava u težnji za obrazovanjem i dopušta da je braća uče onome što su naučili u školi.
Živka unosi detinju radost i uči nas da se svemu treba diviti i u svemu naći sreću. Kao devojka, podseća na Uskokovićevu Višnju, ali Živka uspeva da se izbori do kraja i dovrši ono što je Višnja ostavila nedovršeno.
Prateći kako se Katarina, Milica i Živka probijaju kroz život, shhvatamo da su žene zaista heroji iz senke, heroji koji čuvaju leđa svojim muškarcima i deci. Zato, hajde da pomognemo ženama da izađu iz senke, osveste koliko su važne i preuzmu pobedničku štafetu.
