Kada se pomene prvi moderni psihološki roman
francuske književnosti, neizbežno je da se pomene Mari Madlen de Lafajet (gospođa
de Lafajet) jer se smatra začetnicom ovog romana u Francuskoj. Željka Janković
ističe, u svom radu Recepcija romana Princeza de Klev gospođe De Lafajet na
prostoru bivše Jugoslavije, da je prve romane i novele napisala precizno i
u galantnom duhu baroknog romana.
Gospođa de Lafajet se razlikuje od ostalih prema
tome što nju najviše interesuje psihologija likova i nastoji da nam što vernije
prikaže njihove psihološke profile. Pored psihologije likova, fokusirana je na unutrašnja
komešanja, dobro skrivena iza paravana uglađenog i izveštačenog dvora. Njene
osnovne teme su strast i dužnost, a temu strasti, koju prikazuje kao pogubnu,
istražila je u novelama Princeza de Monpansije i Grofica de Tand. Kada
je reč o stilu, savršenstvo izraza postiže u romanu Princeza de Klev.
Svetislav Petrović ističe činjenicu, sa kojom se
autorka ovog teksta slaže, da ovo delo nije dovoljno poznato, da se o njemu ne
govori onoliko koliko bi trebalo, iako je naslov čuven. On ovo delo opisuje kao
stapanje morala i poezije, a autorka teksta, Sofija Ivanović, dodala bi
da je to poezija duše. Princezu de Klev svrstava u psihološki moralni i
istorijski roman, što on i jeste, uz zamerku gospođi De Lafajet koja se odnosi
na ulepšavanje slike francuskog dvora. Uz sve ovo, gospođa De Lafajet je
napisala i roman naravi, koristila tehniku panoptikona i, što je još interesantnije,
ne možemo reći da je prikazala društvo posredstvom pojedinca jer su i pojedinci
prikazani posredstvom mase.
Čitajući roman Princeza de Klev, susrećemo
se sa mladom gospođicom De Šartr, nakon udaje De Klev, koja oseća strast prema vojvodi
De Nemuru. Pratimo borbu koju vodi sa sobom ne bi li joj čast i spokoj ostali
netaknuti. Glavna odlika princeze De Klev jeste njena iskrenost u moru laži i
lažljivih, ulagivačkih, izveštačenih dvorskih lica. Takođe, za nju je
karakteristično i neiskustvo, pa i nesnađenost, zato što nije imala prilike da
bilo šta oseti prema suprotnom polu. Udali su je čim je stasala za udaju i
bacili je u nepoznato, prepuštajući je samoj sebi. Ako to imamo na umu, neće
nas začuditi zbunjenost kad primeti osećanja prema De Nemuru.
Tema dužnosti, pomešana sa strašću, obrađena je
na nesvakidašnji način. Ostanak u braku sa čovekom koga ne voli i nemoguća
ljubav prema vojvodi su preveliko breme za njena nejaka leđa. U trenutku kada
teret postaje pretežak, odlučuje da stane na stranu dužnosti i iskrenosti.
Priznanje De Klevu, koje se događa nakon majčine smrti, predstavlja jedinstven
i herojski čin koji je uzdiže iznad svih junakinja romana ostalih pisaca.
Gospođa de Lafajet je stvorila odvažnu, dostojanstvenu ženu, spremnu da žrtvuje
svoj ugled zarad spokoja, dužnosti i morala. Zato čini ono što smatra da mora i
što smatra ispravnim.
Čitaoci su upoznati kolika je bila princezina
ljubav prema majci, jedino uz nju je osećala sigurnost. Imajujći to u vidu, kao
i to da ona nije volela princa De Kleva, mogla je da mu prizna ljubav koju
oseća prema vojvodi De Nemuru. Još jedan razlog, koji pokazuje koliko je
drugačija od ostalih dvorana, čini njeno priznanje dirljivijim, dubljim, većim
i izaziva manje osude: princeza De Klev menja izgubljenu majku mužem. Izgubljeni
oslonac i poverenje poklanja mužu u kome pronalazi mogućeg savetodavca i vodiča
za njene dalje postupke. Međutim, ne nailazi na ono što očekuje – princ ne gubi
poštovanje prema njoj i ceni iskrenost, ali više ne može da je voli kao pre.
Pomenuli smo da gospođa De Lafajet koristi
tehniku panoptikona i sada je vreme da se njome pozabavimo. Reč je o tome da
vojvoda De Nemur iz prikrajka, nevidljiv princu i princezi De Klev, posmatra
trenutak njenog priznanja. Kako se tehnika panoptikona sastoji od posmatranog,
koji ne zna da je posmatran, i posmatrača, tako je i ovde. Ono što, na neki
način, poništava panoptikon, jeste otkrivanje onoga što je vojvoda video –
otkrio je sebe kao posmatrača i onog koji zna ono što niko drugi ne zna i ne treba
da zna. Postoji više simboličkih igara u romanu, ali ćemo navesti samo onu
najvažniju, ostale neka otkrivaju čitaoci. Reč je o tome da je De Nemur, tokom
takmičenja, nosio odeću crno-žute boje. Tim odabirom je princezi iskazao svoja
osećanja, a da niko nije mogao da ga otkrije. On je zapamtio da princeza voli
žutu boju, ali je nikada ne nosi zbog svoje plave kose. To što nikada ne nosi
tu boju mu je ulilo dvostruku sigurnost: niko neće otkriti ime njegove drage, a
princeza će znati da je zbog nje izabrao tu kombinaciju boja i da je ona ta
koja mu je osvojila srce.
Dokaz da princeza pogrešno shvata svoju dužnost
prema preminulom mužu nalazimo u upornom odbijanju da se uda za De Nemura,
čoveka koga do iznemoglosti voli. Svetislav Petrović ističe i jedan egoistički
razlog odbijanja vojvode: pored brige za spokoj i moral u aristokratskom
svetu uzdržavanja, dostojanstva i uglađenosti, ona je svesna da je ljubav, ma
koliko jaka, prolazna. Ta svest izaziva u njoj strah da se prepusti čoveku u
čiju postojanost nije sigurna, ona sumnja da je De Nemur neće voleti nakon što
zadovolji svoju strast. Milačić se na ovo nadovezuje stavom da spisateljica
ovime kritikuje i psihu dvorskog plemstva.
Junaci gospođe De Lafajet su, zahvaljujući svojim
ljudskim osobinama, bliži čitaocima i izazivaju divljenje, koga su dostojni, zato
što su svoju pobedu sami izvojevali i pokazali da u teškoj borbi treba
istrajati. Iz dosadašnjeg izlaganja se može zaključiti da je gospođa De Lafajet
u francusku književnost unela nekoliko novina. Prva novina je prikazivanje
drame udate žene, skidanje sa trona mladih ljubavnika i postepenog otkrivanja
njihovih osećanja. Druga novina se ogleda u prikazivanju De Kleva kao plemenitog,
simpatičnog i dirljivog, što ga razlikuje od muževa kod drugih pisaca.
IZVORI:
1. http://www.knjizenstvo.rs/sr-lat/casopisi/2015/zenska-knjizevnost-i-kultura/recepcija-romana-princeza-de-klev-gospodje-de-lafajet-na-prostoru-bivse-jugoslavije#gsc.tab=0
2. Zapažanja Sofije Ivanović, autorke teksta
