OŽILJAK SVETLANE VELMAR JANKOVIĆ

Nakon dužeg vremena, delim sa vama malo drugačiji tekst. U pitanju je seminarski rad koji je kombinacija mojih zapažanja i tumačenja i postojeće literature o ovom delu Svetlane Velmar Janković.Nadam se da ćete uživati u ovom tekstu do sledećeg teksta i sledeće avanture. 

 Svetlana Velmar Janković postaje sinonim za ženu-ratnika nakon čitanja romana Ožiljak. Naime, ona iz perspektive mlade naratorke, njenih sećanja, dnevničkom formom, ispovednim tonom, ukrštanjem narativnih tehnika, uspeva da prikaže užase rata i posleratnog doba na jedinstven način. Za razliku od muških autora, koji, precizno poput hirurga i hladnokrvno, iznose činjenice, Svetlana je rat prikazala kroz medijum unutrašnjih stanja i osećanja. 

Kako Alen Kapon navodi, neki kritičari smatraju da postoje književnici i književnice koji  uvek pričaju istu priču, a Svetlana Velmar Janković nije među njima. (Kapon 2008:7,11) Autorka uvlači čitaoca u suptilnu igru koja, kako čitanje odmiče, navodi na drugačije viđenje događaja koje on  dobro poznaje, bilo da su oni od svetske važnosti ili privatne prirode. (Kapon 2008:11) Iako autorka ne menja značajno identitet svojih likova, ipak se izdvaja pet ličnosti: mlada naratorka, majka, otac, prijatelj(ica) i izdajica. (Kapon 2008:15) Samo prisustvo lika izdajice govori da je jedna od stalnih tema naše autorke izdaja, Izdaji se pridružuju smrt, patnja, zlo, usamljenost, odbačenost, snovvi i snoviđenja. 

Postojanje snova i snoviđenja ima višestruku ulogu. Oni ne samo da otkrivaju ono što junakinja svima prećutkuje, već imaju i ulogu koju je motiv sna imao u srednjovekovnoj književnosti - najavljivanje predstojećih događaja. Pored toga, snovi i snoviđenja naratorki nude i spoznaje o članovima porodice, spoznaje o sebi, smrti. Uzimajući u obzir naratorkinu posebnost, drugačija je u svakom smislu (kulturološki, moralno, emocionalno), neće nas začuditi zagonetnost i simboličnost njenih snova i snoviđenja. 

Posebnu pažnju treba obratiti na naratorkin prvi san i četvrto snoviđenje. Prvi san predstavlja ponovni susret živih sa mrtvima, buđenje naratorkine svesti o postojanju ožiljka koji će joj, sve do samog kraja, ostati misterija, a svest da je on vidljiv svima osim njoj će je opsesivno mučiti i sputavati. Takođe, ovaj san nam može nagovestiti ono što nigde ne piše, a to je potencijalni očev izgled. Ona svoje roditelje u Nemicu projektuje u simboličnosti žirafe i slona. Žirafin lik bi se mogao trojako protumačiti: pre svega, žirafa bi mogla biti simbolički prikaz majke, njene lepote, njene visine u naratorkinim očima. Prvo odudaranje od majčinog lika i isticanje činjenice da se žirafa zove isto kao naratorkina kučka, može nas asocirati na ujnu i to iz više razloga, u pozitivnom i negativnom kontekstu. Ako reč kučka uzmemo u značenju koje ističe pozitivne osobine ženke psa, onda je u pitanju ujnina odanost, poniznost, vernost porodici, a ako istu reč uzmemo u njenom negativnom značenju, radi se o ujninoj aferi s Vitomirom. Takođe, negativan kontekst poprima i sama žirafa u trenutku kada naratorka ističe njennj pametne oči i to da joj je žirafa podvalila. Ovde se stvara asocijacija na Olgicu koja je oličenje  zlobe i podmuklosti. U liku slona Jumbe možemo prepoznati naratorkinog oca i steći uvid u to kako je izgledao, ako se prisetimo opisa očeva patrijarhalnih porodica drugih autora. Setićemo se, pri pomenu Jumbinog ožiljka, da su otac i Nemica poginuli zajedno, jedno do drugog. Opis Nemičinog leša će iskrsnuti pred našim očima, a dvostrukost Jumbinog identiteta postaće jasna. 

Ovim snom nam Svetlana, posredestvom naratorke, nagoveštava šta sve možemo očekivati u nastavku romana. Zapravo, ovim snom je naratorka objedinila dva vremena, prošlost i budućnost.

Četvrto snoviđenje je specifično iz više razloga. Prvi se tiče intertekstualnog aspekta. U opisu ruke prepoznajemo, kao podlogu i inspiraciju, delo Slika Dorijana Greja Oskara Vajlda. Dorijan Grej stari samo na slici, na njegovom portretu se ispoljavaju svi njegovi poroci i sve ono što on nosi u duši. Ruka u romanu Ožiljak stari i počinje da krvari sve više kako se bliži onome za šta je mislila da je njen cilj. Uspeva da dođe do cilja, a zatim propada kroz šupljinu stabla, u ništavilo, smrt. Tek u Vitomirovom pismu možemo da dešifrujemo poruku snoviđenja i otkrijemo sva simbolička značenja. Ovo snoviđenje nagoveštava ujninu sudbinu, a ruka do lakta koja krvari predstavlja sam čin presecanja vena kojim ujna okončava svoju agoniju i u kome su sažeti svi rascepi i napukline njene duše, njenog bića. Ovime se otkriva istina, istina o ujni. Možda je bolje reći, ujnina istina jer njena istina je njena tajna koja je otkrivena. Nit koja spaja  nju i Dorijana Greja jeste razotkrivanje, obelodanjivanje onoga što su želeli da ostane skriveno, tajno, samo njihovo. 

Iz četvrtog snoviđenja se nameće tema patnje. Alen Kapon se detaljno bavi ovom temom u knjizi Svetla Svetlane Velmar Janković. On navodi tri patnje sa kojima se naratorka suočava, a prva je prouzrokovana, iako udaljenim, već primetnim brujanjem aviona (Kapon 2008:22) koje je predznak dvostruke opasnosti: od bombardovanja i smrti. Iza ovoga izranja lajtmotiv – strah od zatrpavanja ispod srušene građevine – koji neprestano prati junakinje priče Elipse i romana Ožiljak u kome je detaljno opisan. (Kapon 2008:22)

Druga patnja se tiče odsustva, pre svega odsustva prave porodice u prvim pričama. Zatim, tu je odsustvo oca, dugotrajno, neuspešno traganje za prijatelji(ca)ma u godinama u kojima ima toliko toga da se kaže, podeli (Kapon 2008:23,24), samoća. Samoća se rađa iz predosećanja usamljenosti u koje je naratorka učaurena, povučena, iz osećanja svoje različitosti u odnosu na druge, iz onog osećanja odbačenosti, mržnje koju one budi, bez svoje volje, kod onih kod kojih je odvedena da bude svakodnevno. (Kapon 2008:23,24) Takođe, samoćaje posledica žigosanja koje naratorka nejasno predoseća kao svoje obeležje, ali ne zna, ni ne naslućuje razlog tog žigosanja. Ožiljak i Prozraci izlažu svoje junakinje neprijateljstvu i napadima školskih drugova koji ih napuštaju, odbacuju i ignorišu zato što nisu od njihovih. Mlada naratorka Ožiljka uspeva da ide ispred drugih uprkos nedostatku prijatelja i tako privlači Olgicu na svoju stranu, što će se kasnije pokazati kao najveća greška, iluzija. Za razliku  od nje, Svetlana prihvata da je nepoželjna. (Kapon 2008:23,24)

Poslednju, treću, patnju Kapon povezuje sa osećanjem klizanja na putu na kom se rizikuje da se drugom nametnu patnje, koje su možda i bolnije od onih koje smo sami imali da istrpimo. (Kapon 2008:24, 25) Međutim, naratorka ne prelazi granicu i, baš zato što je iskusila patnje, ne spušta se na nivo onih kojima je tuđa patnja hrana za dušu. Glavne crte, karakteristike, mlade naratorke su neprolazna vernost, potpuno samoodricanje, dovedeno do žrtvovaanja, svest i prihvatanje posledica sopstvenog delovanja (Kapon 2008:25) Svetlana Velmar Janković, posredstvom naratorke ovog romana, progovara o zrelosti deteta koje je primorano da prerano odraste, progovara o svoj deci koja su parče […] ljudskog bića kome je odstranjeno detinjstvo (Ožiljak:75), ali lik naratorke se nikad ne udvaja, ne pojavljuje se kao autorkin dvojnik. (Kapon 2008:25)

Nakon što smo progovorili o snovima i snoviđenjima, patnjama, a kroz sve to upoznali naratorku, pre obrade tema izdaje i smrti ćemo se osvrnuti na figure oca i ujaka. Prema rečima Alena Kapona, otac kod Svetlane Velmar Janković doživljava najviše promena. Iako čitalac već ima ograničeno interesovanje za lik oca, autorka nas potpuno lišava ovog lika u Ožiljku u kome on postoji samo u sećanju na njega koje drugi likovi neguju. Ovaj roman nosi promenu, neku vrstu pomeranja u kojoj naratorkin ujak dolazi na mesto prerano izgubljenog oca da bi tako postao antipatičan lik koji izaziva jedino odbojnost, ali ovoga puta na moralnom planu. (Kapon 2008:44) Ujak je okarakterisan kao razmetnjiv i kao neko ko se ne boji. Takav ostaje i onda kad bude morao da se pomiri s činjenicom da nije najjači na svetu. (Ožiljak:57) (Kapon 2008:44)

Sledeća tema, koja ujedno izaziva ogromnu patnju, jeste izdaja. Opšte mišljenje pod izdajom podrazumeva prelazak na drugu, neprijateljsku stranu, odricanje od svoje vere, otadžbine, svojih vrednosti i ubeđenja. Druga značenja izdaje pretpostavljaju potpisivanje pakta s đavolom. (Kapon 2008:90,91) Izdati znači ne odgovoriti na neka očekivanja, izazvati ogromno razočaranje, koje je srazmerno poverenju koje su ljudi  imali u nas. (Kapon 2008:92) Ova tema, posmatrana od početka autorkinog stvaranja, iznova obrađivana i razrađivana, ima  najvažnije mesto u njenom stvaralaštvu. Svetlana neprekidno sebe ispituje o pravoj prirodi izdaje, o motivima koji do nje dovode i o načinima  na koje čovek postaje kriv za izdaju. (Kapon 2008:90, 91) Prvi, od mnogih, oblik izdaje je ona izdaja naših, iztdaja protiv krvno bliskih, onih prema kojima gajimo osećanja. Ovaj vid izdaje niko ne može izbeći, čak ni junakinje ranih priča Svetlane Velmar Janković koja motiv za opsesivno vraćanje ovoj temi nalazi u svom detinjstvu i ranom suočavanju sa tim da svi izdaju sve. (Kapon 2008:91,92,94) Kad je reč o ovoj temi, posredstvom likova Olgice i Nevene, nameće se podtema MASKI koje su, samim svojim postojanjem, jedan vid izdaje. Prva asocijacija na maske i otkrivanje pravog lica je Olgica. Ona je delimičan odraz prave Zore, podla i poročna. Kako mladoj junakinji nedostaju prijatelji, pristaje da se poveže s Olgicom, a iz straha da je ne izgubi, pristaje na sve njene hirove. Nakon što shvati kakva je, naratorka napušta to prijateljstvo, a u njenom životu se ubrzo pojavljuje Nevena. Kapon naglašava da naklonost koju naratorka i Nevena osećaju jedna prema drugoj izgleda iskrena, uzvraćena dok Nevena ne prizna da je bila određena da drži svoju drugaricu pod nadzorom i da je nagovara da pristupi Pionirskoj organizaciji. (Kapon 2008:64,65) Razlika između nje i Olgice je dvostruka: pre svega, ne odriče se ljubavi koju oseća prema naratorki, a zatim ta što se kod Nevene ne ukidaju pronicljivost i sposobnost da pravi razliku između vrednosti, za šta je dokaz njeno insistiranje da naratorka spali Vitomirovo pismo upućeno ujni. (Kapon 2008:64,65) Važno je naglasiti da se kod Svetlane Velmar Janković retko javljaju oni koji zaista izdaju, ali mnogi likovi o tome razmišljaju. Na sreću, na vreme osvešćuju misao da izdaja nikako nije rešenje i ne čine ono što ne bi mogli ispraviti. (Kapon 2008:94) 

Za kraj, ostaje nam da se osvrnemo na temu smrti koja prati celokupno autorkino stvaralaštvo. Uzevši u obzir to da sva njena dela slikaju Smrt kao nešto jezivo, za Ožiljak možemo reći da predstavlja izuzetak jer je na trenutke prikazana sa pozitivnim osobinama. (Kapon 2008:121) Najpre, Smrt je intuitivno otkriće, a zatim dolazi saznanje da je ona stvarna. Ona je, pre svega, nešto nepojmljivo, apstraktno, što se nikako ne može prikazati. Neki od njenih naziva su TAMA, BEZDNO, ZLA NEMAN. Potom, iako nije precizno definisana, stapa se sa onim što je kadro da je izazove: sa eksplozijoom ili zatrpavanjem pod spratovima ruševina. (Kapon 2008:120,121) Materijalizacija smrti se javlja u obličju crnog pauka koji visi nad ujekovom glavom u sudnici. (Kapon 2008:120,121) Aleksandra Žeželj Kocić progovara o fizičkoj smrti kao o očiglednoj stvarnosti. Takođe, vrstama smrti se priključuju rat, fizičko odsustvo voljenih, udaljenost među ljudima, nemaština, glad, izgubljene moralne vrednosti, kolektivna zatupelost, okrutnost, nasilje, izdaja, mnogostruko zlo. Ona stvarnosti deli na svetle i tamne, pa tako i junaci i junakinje romana postaju oličenja svetlosnog ili mračnog principa.  (Žeželj Kocić 2012:114,115) 

Roman Ožiljak neguje nekoliko kultova: kult Smrti, kult sećanja (na smrt), kult različitosti. Kada se ovi kultovi, ovi fragmenti života, poređaju i povežu snovima i snoviđenjima, dobiijamo moćnu celinu koja nas ostavlja bez daha i svojom kružnom formom podseća na našu prolaznost. Knjige, priroda i život su neprolazni, večito se obnavljaju i ponovo čitaju, a čovek nestaje, pa je važno da ostavi trag iza sebe koji će svedočiti o njegovom postojanju. Svetlana Velmar Janković je iza sebe ostavila mnoge tragove, ali roman Ožiljak je možda njen najdublji i najpostojaniji trag. 

IZVORI

1. Velmar Janković 1999: Svetlana Velmar Janković, Ožiljak, Stubovi kulture, Beograd

LITERATURA

1. Žeželj Kocić 2012: Aleksandra Žeželj Kocić, Pogledi izdaleka i izbliza u prozi Svetlane Velmar Janković, u zborniku radova Bezdane svetlosti – o književnom delu Svetlane Velmar Janković, priredio Mihajlo Pantić, Biblioteka grada Beograda, Beograd

2. Kapon 2008: Alen Kapon, Svetla Svetlane Velmar Janković, Stubovi kulture, Beograd     

TAJNE PAVLOVE ULICE - DRAGAN JAKOVLJEVIĆ

 

Pred nama je delo izuzetne vrednosti, snažnih emocija i veomoa važnih poruka. Delo Dragana Jakovljevića obuhvata sve aspekte života, daje izvrsne psihološke portrete i uči nas koliko je prošlost važna, ali da ne treba živeti u njoj. U redu je sećati se davnih vremena, u redu je sve dok ne živimo u njima, a život teče mimo nas.

Roman počinje predivnim opisima jeseni, a lirski ton ovih opisa nas upućuje na subjektov doživljaj, iako se on još uvek ne otkriva. Znamo da je tu, odaje ga oblik glagola Posmatram, odaje ga i ljubav prema jeseni koju može iskazati samo onaj ko oseća dušom ovo godišnje doba. Moramo obratiti pažnju na rečenicu kojom Jakovljević započinje priču : I ova peštanska jesen slična je... On iz setnog, melanholičnog tona, koji u sebi sadrži primesu dosade, jednoličnosti, prelazi na lirsko talasanje i dočaravanje svog doživljaja jeseni. Prve dve reči - I ova - upućuju na to da ove jesen nije donela nešto novo sa sobom, ponovila se, već je bilo ovakvih jeseni. S druge strane, ona je za subjekta uvek nova, drugačija. Odmah na početku se susrećemo sa sukobom realnosti i unutrašnjeg doživljaja, sa svešću o prolaznosti i toplinom trajanja u srcu subjekta. Subjekt, ukazujući na veselost i šarenilo koje jesen stvara, šalje veoma važnu poruku - biti u sadašnjem trenutku, disati, obraćati pažnju na ono što nas okružuje, povezati se s prirodom i dopustiti da nam prenese svoj mir. Takođe, time nam daje priliku da sa njim posmatramo stvaralačko nadahnuže prirode. U priču uvodi motiv stvaranja, pisanja, inspiracije nagoveštavajući koja će biti glavna tema njegove priče. Pominjanje pripovesti budi asocijaciju na pripovednu tehniku priče u priči. Zatim, progovara o tome kako jesen, svojim tajnim jezikom, šapuće o svojoj romantičnosti, o svojoj prisutnosti. Ona je svuda i u svakome, samo joj treba otvoriti srce i dopustiti da nas očara. Čvrsta povezanost subjekta i jeseni se otkriva kad on kaže da mu se jesen približila i šapnula mu da nisu sve (pripovesti) sa ovoga sveta. Ti ćeš to razumeti. Sada se pitamo nisu li subjekt i jesen jedno i mogu li postojati jedno bez drugog. Postavlja se pitanje nije li tajšapat, koji se pripisuje jeseni, unutrašnji glas subjekta. Ono u šta smo sigurni jeste to da Jakovljević uspostavlja kult jeseni i nakon toga započinje priču o subjektu. 

Interesantan je narativni tok koji uočavamo, naracija se kreće poput filmske kamere. Prvo je prikazan jesenji pejzaž preko kojeg smo uspeli da prodremo do unutrašnjeg bića subjekta, pa smo, šetajući njegovim unutrašnjim bićem, otkrili neraskidivu nit koja ga vezuje za jesen, a samim tim i za stvaranje. Dvostruka povezamost s jeseni postoji, ma koliko bila skrivena ta druga nit. Druga nit se odnosi na promišljanje o sopstvenom delu i buđenje želje za razgovorom o svojim namerama u oblasti pisanja. Subjekt se u priču uvodi negacijom, zapitanošču, sumnjom. Na kraju, negacija, zapitanost i sumnja se pretvaraju u potvrdu, u saznanje da mu je namera propala kada ju je otkrio. 

U daljem tekstu se otkrivaju subjektova, ali i piščeva, uverenja. Za pisca se ne može reći da je sveznajući pripovedač, niti da ga nema, da ne progovara. On je tu, prisutan je, ali skriven, Otkrivaju ga mesta poput ovog, mesta fse progovara o uverenjima, mesta na kojima svoja promišljanja pripisuje subjektu. 

Kontrast uočavamo kada se subjekt nađe u kancelariji izdavačke kuće, ali i pre toga, samo nešto suptilnije. Susret sa portirom i njegova ravnodušnost su prvi znak sumornosti i suprotnosti sa onim u subjektovoj duši. Ova sumornost, pre nego što saznamo njen pravi uzrok, navodi nas da uočimo prvi sloj kontrasta, opet između subjekta i portira. Taj sloj se odnosi na dve različite perdpektive, dva dijametralno suprotna stava. Portir u jeseni vidi sumornost i gašenje boja, života, dok subjekt vidi šarenilo i oživljavanje boja. Druga stvar, u kojoj je razilaženje ove dve ličnosti očigledno, tiće se pisanja i odnosa prema knjigama. Jasno je da portir ne razume potrebu za pisanjem i značaj knjiga, što se vidi iz sledećeg dela rečenice koju izgovara: ...ako još drže te moljce. Zatim, dolazimo do drugog sloja koji, iako drugi, postaje značajniji od prvog zbog svoje širine. Reč je o tome da se ovde susrećemo sa nekom vrstom objektivnog korelativa. Nemamo ovde objektivni korelativ u punom smislu jer opis prostorije ne upućuje na stanje subjekta, već lica koje se zatiče u prostoriji. Kada nam pred očima iskrsne slika kancelarije izdavačke kuće, biće nam prikazana tri stanja: Izdavačka kuća pred bankrotom, službenicino neraspoloženje zbog toga i njen skepticizam prema novim stvarima, uslovljen potrebom za sigurnošću. Ona je u subjektu videla samo neizvesnost, propast i neuspeh, nikako nadu, novu priliku i mogućnost uspeha. Istovremeno, njena kancelarija je odraz njenog pogleda na jesen, koji je isti kao portirov. Dobra stvar u ovim susretima je što možemo bolje upoznati subjekta. Njegovo odmahivanje rukom na portirovo pitanje može se tumačiti na više načina: kao pokušaj da se odbrani od tuđeg lošeg raspoloženja i ne dozvoli da radost i nada iščile iz njega, kao znak da se jedan deo vizije ruši, ali da ne želi da se cela sruši. Bilo kom tumačenju da se priklonimo, dolazimo do toga da se subjekt našao pred testom jačine svog duha. Iskrsava još jedno moguće značenje odmahivanja rukom - možda tera od sebe nespokoj i crne oblake koji mu se približavaju, tako pravi štit oko sebe i ne dozvoljava razočarenju i tuđem bolu, koji ga pogađa, da zagospodare. Sada mu preostaje da ne izgubi samopouzdanje i hrabrost ukoliko mu se ukaže nova prilika. 

Jakovljević vešto, lako i prirodno prelazi sa psihološkog stanja na predstavljanje činjenica i događaja koji su oslikavali realnost u kojoj se subjekt nalazi. Dva samozvana pesnika, kritičar plagijator, vreme i okruženje u kome svako želi da povredi, obezvredi i omalovaži drugog. Naš junak tu ne pripada, drugačiji je, ne može da se uklopi. Koliko ga zaista bole tuđa patnja i neuspeh, pokazao je kada nije tužio jednog, od dvojice samozvanih, pesnika zbog toga što je njegovu priču pretvorio u stihove i potpisao sebe kao autora. Kao što i sam kaže u romanu, manje ga je bolelo da se odrekne jedne priče nego da uništi pesnika koji je već bio na rubu uništenja. Radije će čitati svoje delo u izmenjenom obliku i sa tuđim potpisom, nego da uništi "kolegu" po peru. U ovom postupku, kod njega možemo prepoznati romantičarski Svetski bol koji se ogleda i u prikazu kulture i književnosti koje su na ivici propasti. Književne večeri su retke i pretvorene u teatar, opstaju samo zbog lažnih izveštaja i lukavstva fotografa. Sve ovo potvrđuje Šekspirove reči da je život pozornica, a svi mi smo glumci čiji je zadatak da odigraju svoju ulogu i zaćute. Medijum kroz koji se ispoljavaju ove reči je lažni književni kritičar. On je primer jedne labilne prirode i ličnost koja je ubedila sebe da je zaista ono što je, u stvari, samo maska. Njemu se pridružuju i dva samozvana pesnika, pa se stvara mini bal pod maskama, stvara se iluzija života kakav se želi. Njih trojica na taj način pokušavaju da ostvare ono što žele, ono za šta znaju da neće nikada biti. Zato se stapaju sa maskama i svoju ulogu igraju i kada se predstava završi. 

Još jedan pokazatelj nepodržavajućeg okruženja je neprijatnost sa piscem. Piščeva izjava da ima bar 15 fascikli sa radovima mladih pisaca, neiskusnih i nesigurnih, govori da se on ni po čemu ne razlikuje od onog pesnika i kritičara. On koristi tuđe slabosti, uzima njihove radove znajući da oh neće pogledati. Tako slika trnovitog puta mladog pisca postaje još trnovitija i preti da se pretvori u lavirint iz koga nema izlaza. Međutim, u slučaju našeg subjekta nije tako. On je pokazao svoju jačinu time što je iz ovoga izvukao pouku, naučio nešto i poslao nam poruku da iz svake neprijatnosti i lošeg dešavanja treba izvući nešto dobro. On je spoznao da rušenje neke iluzije nije neminovna propast i da sve bude onako kako treba da bude u pravom trenutku. Znao je, iako je bio tužan, da ovaj događaj ima svoj smisao. Nakon susreta sa Stojanom, piscem u pokušaju, otvorila su mu se druga vrata za čije postojanje ne bi ni znao da se prva nisu zatvorila. Sada je osećao zahvalnost što je susret sa piscem prošao tako kako je prošao jer je uvideo da život čuva nešto bolje za njega, da zaslužuje više od lažnih nada i obećanja. 

Čitajući dalje, otkrivamo jednu novu perspektivu, saznajemo da su svi događaji koje smo do sada proživeli, zajedno sa subjektom, prošli i postali uspomene. Stariji, zreliji subjektpiše priču o sebi iz mlađih dana ne želeći da te dane prepusti reci zaborava. Ovde se iznenada, a tako prirodno, neizveštačeno, otvara kategorija vremena. Iznenađuje nas preplitanje prošlosti i sadašnjosti jer nas je Jakovljević ubedio da je sve što čitamo sadašnjost. Upotreba prvog lica prezenta nas je dovela do zaključka da je u pitanju ispovest mladog pisca, pa smo se sa takvom atmosferom saživeli i prihvatili je kao jedino moguću. Međutim, taj varljivi utisak se donekle menja ovom piščevom intervencijom. Baš tu proviruje, na trenutak, nevidljivi pripovedač menjajući tehniku pripovedanja. Uvodi se tehnika panoptikona, ali su posmatrač i posmatrani ista osoba. Subjekt posmatra sebe okružen sobom - ovaj sadašnji posmatra onog nekadašnjeg, tako da iz perspektive starijeg, zrelijeg, iskusnijeg prikazuje mladog, neiskusnog. Između redova čitamo žal za mladošću i tim, iz sadašnje perspektive, bezbrižnim danima. Prateći asocijativnu liniju, prisetićemo se Borine Sofke sa kojom je subjekt povezan motivom žala za mladošću i pripovedačkom tehnikom. Pripovedačeva tehnika povezuje subjekta sa još jednom junakinjom, Adrijanom iz dela Rimljanka Alberta Moravije. Ovom spoznajom, subjekt postaje i pripovedač i akter. Više mu nije potreban autor da govori umesto njega.Takođe, sa Adrijanom ga povezuje ta podvojenost i distanciranost od samog sebe. Subjekt kao pripovedač postaje posmatrač, posmatra sebe iz mlađih dana i objektivno, što mu omogućava distanciranost, sagledava tadašnjeg sebe i događaje, pa nam ih prenosi, slika ih kao da se sada odigravaju sva ta mladalačka talasanja. 

Pripovedanje se nastavlja iz sadašnjeg vremena, a to unamo jer dečak pripovedača, koji sada ima dvostruku ulogu subjekta- pripovedača, naziva Čiko. Uvođenje lika dečaka sa invaliditetom je smisaono slojevito i, iako epizodni lik, veoma značajno. Pre svega, susret sa dečakom govori da je subjekt ostao isti, nisu ga promenile godine i okruženje u kome se nalazio. Potvrđuje se postojanje onog romantičarskog Svetskog bola, a svu nežnost u subjektu spoznajemo kada, nakon saznanja o dečakovom invaliditetu, pomiluje njegovo lice i kada ga, na kraju, zagrli. Taj susret otvara temu humanosti, ljudskosti i prihvatanja različitosti. Bol drugoga, pogotovo dece, ne sme ostati bez utehe, tračka nade. Suština i smisao čovekovog postojanja je usrećiti drugog i uliti malo nade u njegovo beznađe. Kupovina patika je mala, beznačajna stvar za subjekta, a dečaku one unose radost u sivu svakodnevnicu. Iako ne može da ih obuje, on u mislima trči u njima pronalazeći boje za svoje crteže. Kupovinom patika, subjekt je dečaku ulio nadu da svojim mislima može stvarati boje i svetove koje želi. Crno-beli svetovi, realnost onoga što vidi, sada su zamenjeni crtežima mora, sunca, dobili su boje i živost. Zatim, talenat ovog dečaka nas vraća ljubavi prema stvaranju, spajaju se književnost i crtanje, reči i slike. Ovim susretom je dat još jedan argument koji ide u prilog tvrdnji da umetnik pronađe umetnika. Subjektova i dečakova duša su prepoznale jedna drugu i popunjavale praznine koje su postojale u oboma. Na kraju, ali ne manje važno, autor nam, kroz subjekta, poručuje da zaboravimo na predrasude o osobama sa invaliditetom jer su i one kao i mi. Imaju želje, snove, talente, potrebu za ljubavlju, zagrljajem. Imaju svoje sreće, tuge, ambicije sposobnosti, veštine, uspone i padove. Treba ih prihvatiti i pomoći onoliko koliko je potrebno i u onome u čemu im je pomoć potrebna. Iskre koje je subjekt osetio nakon što je video dečakovu rasdost, iskre dečakove duše su dotakle nešto duboko, nešto na šta je zaboravio. Da, jedino se sreća množi kad se deli. 

Kako čitanje odmiče, upoznajemo nove ljude, pred očima su nam druge uspomene. Sve više uočavamo piščevu veštinu da fragmente, naizgled nezavisne i nespoive, poveže u smisaonou celinu. Tema koja se od početka provlači, koja je vezivno tkivo svih fragmenata, jeste tema stvaralaštva. Postoji još jedna nit koja povezuje dva udaljena fragmenta, udaljena i vremenski i prostorno. Ta nit je, istovremeno, i nov motiv koga sada postajemo svesni jer se ista situacija, samo sa drugim akterima, ponovila. Reč je o motivu izgubljenog rukopisa. Prvi put se sa njim susrećemo pri susretu subjekta sa piscem. Tada nismo imali potpunu svest o ovom motivu jer smo, u dubini duše, bar malo verovali da će pisac ipak pročitati rukopis i vratiti ga subjektu. Međutim, nakon zbrzanog piščevog odgovora da ga subjekt pronađe, u podsvesti nam se javlja misao o izgubljenom rukopisu. Drugi put se susrećemo sa misterioznim nestankom rukopisa; misterioznim jer nije pronađen među stvarima iznenada preminulog teaatrologa koji je, kako nam se čini, zaista bio zainteresovan da podrži mladog pisca. Ukoliko malo duže zastanemo i posmatramo ova dva događaja, izvući ćemo veliku životnu pouku - sve se dešava kad treba da se desi, ni trenutak pre, ni trenutak posle pravog trenutka. Očigledno, ni ovo nije bio pravi trenutak za našeg subjekta. S druge strane, da su se sada ispunile nade koje je gajio, da se rukopis nije nepovratno izgubio, ne bi skupio hrabrost da napusti palanku koja nije mogla ništa da mu pruži. Odlazak u Budimpeštu predstavlja prekretnicu u njegovom životu, predstavlja novi početak, novo poglavlje života koje čeka da bude ispisano. Zajedno sa Dečacima Pavlove ulice hrli ka novoj inspiraciji, ka boljem životu i, možda, ka ostvarenju sna o objavljivanju knjige. Kako stoji u naslovu ovog dela, subjekta čekaju tajne Pavlove ulice da ih otkrije. 

Pre nego što nastavimo putovanje sa subjektom, potrebno je posvetiti pažnju jednom utisku koji se stiče tokom čitanja. Naime, prisutna fragmentarnost, isečci sećanja objedinjeni u smisaonu celinu, iako su pojedini lišeni logičke povezanosti, čine da pomislimo kako se sve vreme nalazimo pred albumom porodičnih fotografija. Donekle, utisak nas ne vara jer se nalazimo pred albumom, ali albumom uspomena pretočenih u reči. Nalazimo se pred uspomenama i sećanjima na mladalačko doba, ali i pratimo sudbinu stvaraoca u usponu. Pored toga, pratimo razvoj društva i njegovog odnosa prema umetnosti. Jakovljević vešto progovara o svim aspektima života na ubedljiv, realan, ali ne i pesimistički način. Možemo reći da je udaljavanje subjekta iz palanke jako dobro smišljen i motivisan pokušaj očuvanja optimizma i subjektove ljudskosti. Da je ostao tu gde jeste, vrlo brzo bismo čitali pesimistične i hladne redove koji bi oslikavali subjektovu promenu, uništenost jednog divnog bića. 

Čar ovog dela je i u tome što imamo vernu sliku života i ljudi u Budimpešti, upoznajemo se sa njima kroz pretprazničnu atmosferu. U tu sliku je utkano još jedno skidanje maske, još jedna ljudska laž i razočarenje. Sada se ponavlja situacija sa piscem, samo uz još jednog svedoka i na drugačiji način. Ma kako se odigralo, jedno je isto - razočarenje. Ova situacija uvodi motiv dvostrukog identiteta, dvostruke maske, o čemu progovara subjekt- pripovedač jer subjekt u trenutku događanja nije mogao da zna da su Đuzepe, štimer orgulja, i Alesandro, orguljaš, ista osoba. Ponovo se potvrdila povezanost svih fragmenata iako, na prvi pogled, ničim nisu povezani. Suočeni sa dva puta ponovljenim motivima - motiv izgubljenog rukopisa i motiv padanja maske - pitamo se čemu ova dvostrukost, ovaj dualizam. Odgovor na naše pitanje daju Alen Gerbran i Žan Ševalije u Rečniku simbola - dva je brojdualizma, sukoba, suprotnosti. Oni kažu da je ovaj broj prva i najradikalnija od svih deoba, on je deoba iz koje su nastale sve ostale. Simbolika broja dva nam otkriva da je, ponekad, linija između divljenja i razočarenja pretanka, gotovo nepostojeća. Isto tako, suprotne strane unutrašnjeg bića čoveka su bez granice ili je ona fluidna. Jedno ne može bez drugog, svi dualiteti koji postoje uslovljavaju postojanje onog drugog dela para. Uslovljavaju se i u tome su ravanopravni, ali kada govorimo o njihovom smenjivanju ta ravnopravnost se gubi. To gubljenje ravnopravnosti se odnosi na duallitete i sukobe unutrašnjeg čovekovog bića, odnosi se na talase egzistencije koji su negde duboko i isplivavaju na površinu pokrenuti uticajem događaja na biće. 

Vodeći nas putevima prošlosti, subjekt- pripovedač stiže do upoznavanja sa prijateljicom gospođe Juhas. Ovim upoznavanjem je autor, kroz subjekta- pripovedača, progovorio o prošlosti, ratu, progonu Jevreja, ali i o preživljavanju, snalažljivosti i sposobnosti da se smrti pogleda u oči i nastavi sa životom. Prijateljica gospođe Juhas nas, u trenutku direktnog susreta sa neminovnom smrću, podseća na Andrićevu ovčicu Asku jer se, na neki način, svojom umetnošću suprotstavlja neprijatelju. Ona neprijatelja poziva u kuću pod izgovorom da je upravo dobila vest da su je primili u pozorište i časti ih rakijom. Tako oni zaboravljaju zašto su došli i odlaze neobavljenog posla, a ona nastavlja svoj život.  

Životna prriča ove heroine nas vraća maskama, promenama identiteta. Ona je zahvaljujući promenama identiteta preživela rat. Navlačeći razne maske, uspela je da opstane i, ne saživljavajući se sa njima, ostane ono što jeste. Njena sudbina nam poručuje da su, ponekad, maske od egzistencijalnog znalaja, ali da ne treba poverovati u njih i zaboraviti ko smo zapravo. Ona je iznad svih maskiranih sa kojima nas je subjekt- pripovedač upoznao jer zna razliku između realnosti i iluzije koju maska pruža. Zna da igra pod maskom, a zatim je odbaci i bude ono što jeste. Maske su za nju samo sredstvo, nikako zadovoljstvo i mogućnost da sakrije pravu sebe od sveta i kad ne preti opasnost. 

David i Sem su dva važna epizodna lika koja imaju ulogu rekapitulacije prošlosti i trenutnog oživljavanja Molnarovog dela Dečaci Pavlove ulice. Zahvaljujući njima, subjekt saznaje da je i sam, jednim delom, učesnik ove priče jer živi u stanu jednog od dečaka Pavlove ulice. Ova dvojica su značajna jer vode ka ponovnom susretu sa devojčicom sa crvenim šalom i dečakom sa invaliditetom. Sada je pravo vreme da se pozabavimo pitanjem na koje nismo tražili odgovor i prepustili smo da nas vodi pretpostavka. Ni u jednom trenutku nismo naišli na opipljiv dokaz da je Edit subjektova žena, ali smo se zadovoljili pretpostavkom da jeste. Tek poslednje poglavlje nam otkriva da je Edit ona devojčica sa crvenim šalom i da su ona i subjekt muž i žena. Lako smo mogli zaključiti da su njih dvoje prijatelji koji žive zajedno jer ih ništa, do samog kraja, nije odalo. Njih dvoje potvrđuju da se najlepše i najdublje ljubavi rađaju iz prijateljstva. U samo par rečenica, Jakovljević uspeva da nam zamagli oči saopštavajući da su Edit i subjekt usvojili dečaka sa invaliditetom. On je sada potpuno izlečen i otkrivamo da se zove Stefan. Ovakav epilog nas iiznenađuje jer se ni devojčica sa crvenim šalom, ni dečak sa invaliditetom nigde ne pominju nakon susreta sa njima, niti nam subjekt- pripovedač daje nagoveštaj da misli o njima. Pored svega što je otkriveno, najveća i najlepša tajna je ostavljena za kraj, tako da je čitaocima srce puno kad zaklope knjigu. 

Pre nego što stavimo poslednju tačku na ovaj tekst, treba da obratimo pažnju na simboličan kraj. Album sećanja se otvara u jesen i zatvara se u jesen. Neminovno uočavamo jednu zaokruženost, cikličnost, celinu, ali i kružnu formu dela. Delo i forma života su izjednačeni, a poruke o prolaznosti i večitom ponavljanju svetli poput neonskog svetla. Kružna forma nam šalje putokaze do Andrićeve Proklete avlije i života koji treba živeti, zaista živeti, jer se nastavlja i kad nas ne bude. 

EUFORIJA I PAD KIŠNIH KAPI - VLADIMIR RADOVANOVIĆ

 

Pred nama je knjiga duboke i, izgleda, neizlečive depresije. Radovanovićeva knjiga delije kao jedan veliki košmar satkan od niza malih košmara. Radovanović je izgradio košmarni svet bez mogućnosti buđenja, a jedini mogući izlaz iz ovog sveta je smrt. Smrt se ovde često priželjkuje i priziva kao spas. Bitisanje u košmarnom svetu, svetu apsolutne tame, ipak je mučno, ma koliko se taj svet voleo, a subjekti ovih peiča ga vole.

Ovu zbirku kratkih priča otvara priča Čemu naslov? Odmah , na samom početku, postajemo svesni da nas očekuje puno razmišljanja i odgonetanja onoga što se nameće zapitanošću subjekta. Znak pitanja u naslovu nagoveštava dominaciju već pomenute zapitanosti. Ta zapitanost otvara horizont koji koji se samo dušom i srcem spoznaje. Iako bi ova pitanja bez odgovora trebalo, prema definiciji, smatrati retoričkim, ona su sve sem retorička. Pre bismo ih mogli okarakterisati kao filozofska. 

Pitanje kojim priča počinje : Zašto sve mora da ima opravdanje? otkriva nam postojanje bunta, prikazuje nam opiranje kalupima i logičnosti. Uvedeni su motivi slobode i autentičnosti koje prati besmislenost objašnjavanja drugima. U susret nam dolaze monotonija, filozofija, paradoks, uživanje u patnji i strah, strah od prolaznosti. Čim spomenemo prolaznost, neizbežno je da se setimo maestralnog dela  Prokleta avlija koje počinje i završava se motivom prolaznosti. U drugom pasusu se uvodi najvažniji motiv koji će se provlačiti kroz čitavu zbirku, a to je motiv ništavila, filozofskog NIŠTA. Kako tekst uvodne priče odmiče, kako se nižu ostale priče, shvatamo da je u pitanju Crnjanskovo NIŠTA. NIŠTA u koje se propada, pa ko preživi, dobro je. Subjekt ove priče preživljava, već je navikao i naučio da diše pod vodom, ali sve dublje tone u to NIŠTA. NIŠTA u Radovanovićevim pričama postaje dublje nego kod Crnjanskog. 

Sledeći važan motiv je motiv pukotine. Spuštajući se niz pokidane stepenike subjekt nailazi na pukotine. Pred njim su dva izbora: ili će, ponovo, još dublje, prošasti kroz te pukotine, ili će u njih posejati seme promene, preskočiti ih i krenuti dalje. Kako iz daljeg teksta saznajemo, preskočio ih je, ali nije posadio nijedno seme. 

Pored kategorije prostora, javlja se i kategorija vremena. Pre nego što se susretnemo sa vremenom kao odrednicom dela dana, pred nas iskače subjektivno vreme. Zapravo, subjekt je u raskoraku s vremenom, čini mu se da je napravio nekoliko koraka, a već sat vremena negde juri. Čitajući dalje, sve više se uveravamo da vreme sporo prolazi, a njegov tok se ubrzava kad kad se približi ili prođe ponoć. Vreme kao odrednica doba dana je, ipak, dominantnije u odnosu na subjektivno vreme. Subjektovo vreme je ponoć, nešto ređe podne.

Priču Čemu naslov? odlikuje dvosmislenost koja se javlja u završnoj rečenici trećeg pasusa: Toliko je radostan, da su mu suze izobličile lice od bola, ta tuga koja ga je kidala bila je radost, uzvišena sreća i zanos... Mozemo je tumačiti na dva načina: najpre shvatamo da su radost, uzvišena sreća i zanos izazvale tugu tugu i tu se krije osećanje straha. Strah ga je od prolaznosti sreće, a tuga se javlja usled tog izazvanog straha i svesti o prolaznosti. Svest o prolaznosti kao da potvrđuje subjektov stav o besmislenosti svega. Drugi način je da mu samo osećanje tuge i njeno prisustvo pruža radost, uzvišenu sreću i zanos. Ovo drugo tumačenje potvrđuje i opravdava motiv uživanja u patnji. Karakteristične su i nagle promene raspoloženja, od ushićenja do suza, da bi se na kraju slavila pobeda nad srećom. Nagla promena raspoloženja ukazuje da je subjekt u rascepu, da je negde između, izgubljen u sredini, da je pasivan. Sada smo svesni dvostrukosti ništavila - NIŠTA U NIČEMU i NIKO U NIČEMU. 

Kaada govori o mraku, subjekt dotiče dva motiva, motiv tame i motiv granice. Motiv tame je več jaasan, tama apsolutna i neopoziva. Kada je reč o granicama, pred nama je uverenje da one ne postoje, čak ni one fluidne. Zaista, one ne postoje, mi ih stvaramo. Ono što ne smemo prevideti jeste uvođenje onostranog, metafizičkog u priču. To je tako suptilno učinjeno da će nam promaći ako preletimo položaja u kom se nalazi subjekt. Ono NEGDE IZMEĐU je znak da je u ringu sa onostranošću i ovostranošću. On je između njih, trenutno ne zna gde bi, ali kasnije se otkriva njegova težnja ka onostranom, metafizičkom. 

Vreme je da se pozabavimo najdominantnijom odlikom Radovanovićeve poetike - nedorečenošću. Nedorečenost možemo posmatrati sa tri aspekta, tumačiti je kroz tri sloja. Prvi sloj bi bio taj da nedorečenost nastaje usled euforije, zbrkanosti. Drugi, dublji, sloj nalazimo u priči Ubistva zverskih obličja , a reč je o tome da postoji mogućnost da doživljene traume izazivaju nagli prekid misli i nedorečenost. Treći, najdublji, sloj nas vraća priči Čemu naslov? Subjekt kao da ne želi da dopusti čitaocu da vidi njegovo dno, njegov pad i da spozna njegove dubine koje skrivaju ono najvažnije. Ne dozvoljava da saznamo kraj njegove misli jer se boji otkrivanja pravog sebe, boji se onoga što jeste, a mi smo na korak da to otkrijemo. 

Pažnju treba obratiti i na interpunkciju, njena značenja i paralele sa drugim piscima i asocijacije na njih. Dominantan znak interpunkcije su tri tačke, susrećemo ih u svakoj priči. Prva asocijacija nam je Đura Jakšić i njegova pesma Ponoć. Naravno, više je razlika nego sličnosti u upotrebi, ali nas ovo prepoznavanje ipak mami da pronađemo sve sličnosti i razlike. Tri tačke ispred prve reči u rečenici imaju isto značenje kao tri tačke ispred Jakšićevog stiha. Radi se o tome da se trima tačkama u toj poziciji nagoveštava da ono bitno, suština, počinje tu, na tom mestu, a da je ono što preethodi ( bilo dato ili ne) manje važno, možda i nevažno, u odnosu na ono što se ističe ovakvom upotrebom ovog interpunkcijskog znaka. Ovime se ukazuje na to da, u stvari, tekst tek tada počinje, da je sve pre toga uvod koji ponekad i nije toliko značajan, već se njime kupuje vreme kako bi se skupila hrabrost za suštinu. Kod Jakšića, ali i kod Radovanovića, govor pre tri tačke je u funkciji dočaravanja atmosfere i ambijenta u kome se njihovi subjekti nalaze. Druga sličnosst, u okviru koje postoje i razlike, odnosi se na to kada se tri tačke nađu na kraju rečenice ili stiha. Sličnost je ta što je ta što je ovaj položaj znak prelaska u onostranost, metafiziku, znak da sledi nešto što je dostupno samo subjektu priče ili pesme. Razlika je to što kod Jakšića imamo čitavu strofu sastavljenu od tačaka. Jakšić time markira postojanje majčinih reči, ali nam stavlja do znanja da samo on može da ih čuje. Ni kod Jakšića ni kod Radovanovića čitalac nema pristup onostranom, metafizičkom. Radovanović ovoj poziciji daje još nekoliko značenja: Opadajuća intonacija teksta, prelazak iz euforije u pad. Zatim, ovako upotrebljene tri tačke otkrivaju monotoniju, setu, melanholičnost i simptom su traume koju smo malopre pominjali. 

Drugi interpunkcijski znak koji treba spomenuti jeste zapeta. Zapeta je važna zbog asocijacije na Crnjanskog i sličnost upotrebe. Opštepoznato je da Crnjanski  zapetu upotrebljava i tamo gde joj nije mesto, a isto to se uočava kod Radovanovića. 

Osvrnućemo se i na književne pravce jer je pred nama jedan novi pravac koji ima potencijal da zaživi. Pre nego što kažemo koju reč o Vladimirovoj inovaciji, ne smemo propustiti da pomenemo jednu, jedva primetnu, odliku postmodernizma u nešto izmenjenom obliku. Osnovna odlika postmodernizma je sumnja u istoriju i istoriografiju, postmodernizam ne osporava, oon sumnja. U zbirci Vladimira radovanovića nailazimo na sumnju u postojanje, u egzistenciju. Ovu sumnju prvi put spoznajemo u priči Čemu naslov? : 

Zar ne postoji drvo sa krošnjom, ma koliko da se zima nadvila nad naseobinom, prepunom praznine? Zar ne postoji lišće koje je izdržalo sve kiše, vetrove i ... Zar ne postoji? "Ne, ne znam šta tražim?" Hrabrio je čestice svoje svetlosti koja se jedva nazirala. Tražio je duboki bunar, prazan, bez vode, da urlikne, da sve odjekuje, da neko, od mnoštva čuje glas. Kakva glupost! Glas da neko, u ničemu, čuje...

Ono što smatramo inovacijom jeste potpuno novi stil koji se na može svrstati ni u jedad postojeći          -izam, što zahteva davanje autentičnog imena koje bi obuhvatilo sve karakteristike Vladimirovih kratkih priča. Pisac nam je to olakšao tako što je svoj pravac nazvao DEPRESIVIZAM, a mi ćemo se s tim nazivom složiti u nastavku analize. 

Uobičajeno veče, dan i jutro je priča u kojoj je potvrda sumnje u egzistenciju i postavlja se pitanje: Postoji li egzistencija iki je i ona, na neki način, smrt? U prvoj rečenici nailazimo na prelaz iz užurbanosti u spori tempo. Isto tako uočavamo da ta usporenost dolazi od psihološkog stanja subjekta koje je izraženo pokretima i radnjama koje čini. Još jedan pokazatelj psihičkog pada i rastrojstva je samo uvođenje motiva smrti, njeno direktno imenovanje, a razmišljanje o njoj dodatno obesmišljava već besmislen subjeektov život. 

Drugi pasus počinje rečju TAMO što odaje čežnju za daljinama iako se ne zna gde ntačno želi da ode, ne zna se gde je to TAMO, pa se pitamo da li ono uopšte postoji kao mogućnost za subjekta. Ono u šta smo sigurni jeste razmišljanje kako je svuda bolje nego ovde gde se sada nalazi. Takođe, čežnju odaju i tri tačke na kraju koje daju melanholičnu notu. Na trenutak se moramo vratiti na značenje ovog interpunkcijskog znaka koje nam je promaklo. Kod našeg pisca se tri tačke javljaju na početku rečenice, ali ne prve rečenice teksta ili pasusa, zato je u prethodnom govoru rečeno da idu ispred prve reči u rečenici. Često se dešava da one vrše dve funkcije istovremeno jer su na kraju rečenice, ali i na početku sledeće. Pored opadajuće intonacije, tri tačke na početku sledeće rečenice označavaju prelazak iz ovostranosti u onostranost ističući suštinu koja traje do naredne tri tačke koje su ponovno vraćanje onostranosti, metafizici. 

Kotrljanje kamenčića je besmisao u besmislenosti i budi u nama asocijaciju na Sizifa koji uzaludno pokušava da izgura stenu na vrh brda. Zadnji pasus ove priče počinje rečenicom: Zaćutaše njegove misli. Ona predstavlja mogući znak prepuštanja, stapanja s okolinom. Strahovi i oprez su ućutali, a subjektovo biće je osetilo malo mira koji je prekinuo stalno okretanje točka misli koje ne vode nikuda.

Naslov priče Ubistva zverskih obličja nagoveštava krimi priču, ali to očekivanje biva iznevereno. Ovde su svet i grad prikazani kao opasnost, a grad ima i uže određenja. Grad je predstavljen kao Pakao, što nam usmerava misli ka Danteu. Ovde se prelazi iz jednog kruga pakla (priroda) u drugi (zgrada). Pričom dominiraju haotičnost, zapletenost, zamršenost i nerazmrsivodt. 

Ova priča na spisak motiva dodaje tri stavke: motiv broja četiri, motiv senke i motiv vrata. Ako sagledamo sve što smo osvestili do sada, jasno nam je da će tumačenje simbolike broja četiri ići u negativnom smeru. Gerbran i Ševalije u Rečniku simbola kažu da je broj četiri zbog povezanosti sa krstom postao jedinstven simbol potpunosti, sveobuhvatnosti, celokupnosti. To što subjekt priče tek četvrte noći uplovljava u san potvrđuje relevantnodt ovog tumačenja u našem slučaju, ali mu daje negativnu notu. Reč je o simboličnom potvrđivanju tame, mraka, besmisla. Takođe, broj četiri simbolizuje ono što je čvrsto, opipljivo i pristupačno čulima, što za našeg subjekta predstavljaju mrak, senke, smrt, priviđenja. Motiv senke se ne uvodi direktno, već kroz rečenicu: Asfalt mu je skrivao lice. Gerbran i Ševalije navode da su vrata simbol prelaza između dva stanja, dva sveta, između poznatog i nepoznatog, svetlosti i tame. Radovanovićev subjekt prelazi iz većeg sveta NIČEGA (ulica) u manji svet NIČEGA (u sobu), prelazi iz mraka u mrak. Okružuje ga trostrruko ništavilo: ono u prirodi, ono u zgradi i ono u duši. Rečenica: Svaki pogled na časovnik istezao je njegovo lice u bolnu grimasu, koja je sa nestrpljenjem požurivala sat daje sliku groteske, izpokrenutosti - umesto da sat požuruje njega, on požuruje sat, Kada spomene bakarno jutarnje sunce koje prekriva osenčenu senku, dovodi nas pred optičku varku postojanja tračka svetlosti pokušavajući time da zavara čitaoca, ali i sebe. Apsolutni mrak u duši je još više istaknut kontrastom - jutro kao početak novog, vedrog dana i vesti o ubistvima. Subjektov izbor vesti kojima započinje dan nam daje slilku pomračenog uma i pomerene svesti. San kao da je nastavak realnosti, ali realnosti kakvom je  subjekt vidi. Otuda odsustvo svetlosti i u snu.

Dokaz da umetničkom delu često nisu potrebne reči jer bi ukaljale značenje i poruku je priča Testament i potpis. Dovoljno je da duša onog koji čita razume. S druge strane, priča T(egoba) i M(anija) donosi motiv gubitka koji je čest, kako u ovim pričama, tako i u drugim  književnim delima. Pročitavši deo rečenice ...raspadao se pod truleži izgubljenog vremena... na pamet nam pada Marsel Prust i njegov serijal U potrazi za izgubljenim vremenom. Sveest o gubitku stvara osećaj da je vreme stalo, i ne samo vreme, sve je stalo i nema za čime da se traga jer ono izgubljeno, a pogotovo izgubljeno vreme, ne može da se vrati. Iako stava da je nada fikcija, subjekt je svestan da kada ona nestaje, nestaje i čovek. Za kraj ove priče pisac nam je priredio susret sa smrću. Peersonifikovanje smrti i prikazivanje nje kao nekog bliskog sebi uvlači u nas osećaj nesigurnosti. Nismo sigurni da li subjekt ume da voli bilo šta osim svog sveta tame. 

Slojevi prašine su karakteristični po mističnosti, ne znamo kome se subjekt obraća jer nemamo konkretno obeležje, čak ni mali detalj, koji bi nam razotkrili kome su upućeni redovi koje ispisuje. To može biti Praznina, Ništavilo, Smrt, Život ili imaginarna žena koju pokušava da voli. Priča Silueta, opsesija i radost bola nam donosi saznanje da jedino senku čovek oduvek poznaje, a ne susretne se s njom. Iz rečenice U njemu je živeo On i jedna Silueta zaključujemo da tu postoji par koji nikako ne napušta subjekta - to su Mrak i Senka. Mrak i Senka su uzdignuti na nivo Božanstva. Ova priča nam mami osmeh kad se setimo Servantesovog plemenitog viteza Don Kihota nakon što pročitamo da subjekt nije ni star ni previše mlad da juriša na vetranjače. Pominjanjem vreline leta dobijamo potvrdu da je Silueta senka. Sintagma u senci Siluete ukazuje na udvajanje - senka senke - koje smo sreli nešto ranije - ništa u ničemu. Opsednutost tamom dominira knjigom, a ta opsesija stvara Siluetu. Ovde imamo trostruki sloj tame: mrak, senku i senku senke. Kada sva tri sloja okruže subjekta, nastaje i četvrti sloj: Pomračeni um koji sa sobom vuče i dušu. 

Pomenuli smo asocijaciju na Servantesa, a to nas navodi da se vratimo priči Čemu naslov? i progovorimo o asocijaciji koju smo propustili da pomenemo. Subjekt te priče je poželeo da ispari čime aludira na želju za smrću. On hoće da umre tako što će snagom volje rizvati smrt i to ga priblžava Novalisu koji je težio istom. Ponoćni sonet potvrđuje da subjekt ne ume da bude srećan i da mu sreća ne prija. On uživa u dobrovoljnoj izolovanosti koju ističe u priči Senke u kišnim noćima. Monotonija i neizrečeno NIŠTA ( označeno trima tačkama) idu nam u susret sa Pomračenjem crnog sunca. 

Pričom (Ne)očekivana smrt mrtvog tela dominiraju pomućen um i motiv živog mrtvaca koji nalazimo i u pesmi Tuga Aleksandra Ristovića. Razlika u obradi motiva našeg prozaisste i pesnima leži u tome što Ristovićev živi mrtvac u pesmi zaista umire, ali je još uvek žiiv u trenutku sprovoda, dok mrtvac našeg prozaiste ne umire,  već je njegova smrt proglašena greškom, njegovo onesvešćeno telo je proglašeno mrtvim, a on o svojoj smrti saznaje sa cedulje ostavljene pored njegovog tela.  Analizu priče Krug ćemo započeti simbolom zvezde, a završiti simbolom iz naslova. Simbol zvezde je satkan iz tri sloja, ima tri značenja. Prvi sloj bi bio površinski i očigledan: nestanak sunca, vreline i svetlosti koju subjekt ne podnosi. Drugi sloj predstavlja povratak sebi, atmosferi u kojoj se najbolje snalazi. Treći sloj je najdublji i tu je zvezda poput bele tačke na crnom platnu. Međutim, uzaludna je nada da će se on promeniti i od jedne zvezde na crnom nebu stvoriti više svetlosti poverovavši u nju. To što je zvezda stajala uvek u levom uglu nije slučajno. Sa leve strane se nalazi srce, a zvezda pokušava da dopre do njegovog srca i unese u njega malo svoje svetlosti. Pominjanje zvezde u progonstvu otvara  mogućnost da mu je nekad davno bila bliska pa ju je oterao izabravši svet tame. Odustao je od sebe, ali ona nije od njega. Tu je da ga podseti da može biti drugačije, Kada kaže da zvezda dolazi po njega, potvrđuje poziciju pasivnog subjekta povezujući se sa lirskim subjektom Disove Nirvane. 

Kod Gerbrana i Ševalijea mailazimo na brojna tumačenja simbola kruga, ali za nas je najrelevantnije uopteno tumačenje, tumačenje da je krug simbol onoga što je nebesko, simbol Boga i duše. Subjekti Radovanovićevih priča, pa i ove, često su izmešteni u sferu nebeskog, najmanje su na zemlji. Stalno ponavljanje motiva tame, senke, smrti, mraka, ponoći, podneva, sobe, samoće i čestih priviđenja nam otkriva kružnu formu ove zbirke kratkih priča. Sve priče čine jedan krug koji je, nevidljivom olovkom, iscrtan u duši. Kako krug nema početak ni kraj, tako Vladimirove priče počinju tamo gde se završavaju i završavaju se tamo gde počinju. 

TERASA ANĐELA ČUVARA - KRSTO ŠPOLJAR

Ova novela počinje jednim tužnim tonom, jednom tužnom slikom sedmogodišnjeg dečaka sa pocepanim čarapama. Dečaka zatičemo usamljenog, izolovanog, bolje reći zarobljenog, na terasi kako u suzama gleda život na ulici. Tužni ton se pretvara u jezivu melodiju, koja će se pojačavati postajato još jezivija, kada saznamo da on, gledajući sve to, sav taj bezbrižan život koji se odvija pred njegovim očima, pokušava da zaboravi na nasilje kome je izložen. Nije slućajan izbor sedmogodišnjeg dečaka jer deca su najlepša i najčistija Božija stvorenja; ne znaju za zlo, nevina su, iskrena, nikog ne povređuju namerno, ako uopšte jedno dete može bilo koga da povredi. Njegova detinja duša nije imala prilike da bude ono što jeste, on je primoran da prerano odraste, upozna zlo, bedu, da bude svedok jedne propasti u koju vodi potreba za novcem i nedostatak istog. Majčin ljubavnik, Mirko, stalno ga je tukao bez ikakve krivice. Jedina dečakova krivica je što uopte postoji. Da njegov položaj bude gori, nije smeo da se požali majci na batine koje dobija jer je ona uvek na strani ljubavnika. Njeno sopstveno dete joj je teret, na njemu je iskaljivala svu ogorčenost, muku, bes i gađenje prema samoj sebi.

Mirko je blistao od zadovoljstva nakon što bi istukao dečaka. Bezbrižno i iscerenog lica bi pošao kuda je krenuo ostavši da se valja u blatu svoje zlobe i poremećene psihe. Bio je strah i trepet za dečaka, a njegova majkaje činila sve samo da je ne ostavi. Uživao je u osećaju nadmoći i iskorišćavao ga da obmane, namami dečakovu majku u zamku. Njegove reči i dela su se kosili, a da u njemu nema ni malo ljubavi prvi je osetio dečak i pokušao majci da ukaže na to. Ona je u svom rastrojstvu gurala dečaka od sebe, govorila mu da bib bolje bilo da ga nema. Svoje telo je davala svima, a dušu je postepeno gubila pod pritiskom stvarnosti. Iako svesna da detetu trebaju stvari, novac koji bi zaradila trošila je na Mirka i svoje potrebe. Bavljenje prostitucijom je zahtevalo dosta ulaganja jer se moda stalno menjala, a samim tim su i zahtevi rasli. Ipak, u njoj je bilo ljubavi za dečaka što se vidi u momentu kad mu čita o Isusu i dečaku kome je Anđeo čuvar pomogao, kad želi nešto da ga nauči. Tad se otkriva da ona nije potpuno zastranila, promalja se osećaj grešnosti i šelja da sve prestane i bude drugačije. Pričom o dečaku koji je doneo lek bolesnoj majci i, uz zaštitu Anđela čuvara, nije ao u ponor, želi da mu ukaže na značaj dobrote. Samim ovim podučavanjem pokazuje da zna za batine koje wen sin dobija od njenog ljubavnika iako dečak ne priča o tome. Pokazala je da joj se srce slama zbog toga i želi da se to više ne događa. U duši zna da njen sin nije zaslužio batine, ali mora da stane na Mirkovu stranu kako ga ne bi izgubila. Svesna njegove lažljivosti i praznih obećanja, ne može da ga pusti jer joj je jedina slamka spasa.

U dečakovu svest se urezalo to da on nije dobar i još više produbilo njegove rane na duši koje neprestano krvare. Moramo obratiti pažnju na motive terase i igre sa crvenom lopticom. Pre svega, terasa postaje njegovo stalno prebivalište, sa terase gleda život koji prolazi mimo njega. On je u nekoj vrsti zarobljeništva, a oni koji se neprestano kreću, užurbanost, buka predstavljaju ono što on u potaji želi. Svi ti ljudi, deca, svi oni se na kraju dana vraćaju u tople domove, onima koji ih vole, grle i pružaju im sve udobnosti i nežnosti kojih je on lišen. Iako nigde nije naznačeno da on želi biti deo svega toga, pogled koji mu se često zaustavlja na susednoj zgradi i kolporterima u poslu jasno ukazuje na to. Još jedna činjenica ide u prilog tome da je njegov pogled odraz ove želje, a to je njegova istovremena igra s lopticom . On se igra ne skidajući pogled s ulice i života koji vrvi. Ta igra se pretvara u mehaničke pokrete, postaje jedna monotonija koju više ne možemo nazvati igrom.Takođe, mehanički, naučeni pokreti, koji postaju nezavisna radnja od njegovog pogleda, svedoće o tome da on, gledajući u ono što ćeli, zamišlja da je tamo, da doživljava sve što i ti ljudi. Ma koliko bio tužan zbog sebe, u dubini duše se raduje zbog tih ljudi. Raduje se njihovoj slobodi i prihvata svoje zarobljeništvo. Sve navedeno nas asocira na Iva Ćipika i dečaka približava Ćipikovoj Cvijeti kojoj je prozor medijum ka onome što želi, a monotono brisanje prozoraje paralelno igri s lopticom našeg malog junaka. 

Kad smo već kod asocijacija, ne možemo da ne spomenemo Čehovljeve junake kojima je život često promašen, a oni su i sami promašeni ljudi kojima su drugi uređivali život i koji su zavisili od tuđe milosti. Ništa manje nije važna paralela našeg junaka sa junakom Turgenjevljevog Dnevnika suvišnog čoveka. Junake obe priče odlikuje suvišnost, oni kao da nikome ne trebaju, nemaju svrhu postojanja. Razlika među njima je što naš dečak svoju svrhu pronalazi u tome da dokaže da je dobar, dok Turgenjevljev junak ostaje bez svrhe i umire kao suvišan čovek. Za suvišnost, kao što vidimo, nisu važne godine, Trenutak u kome nad dečakom nadvladava detinja priroda, kad dse budi želja za nestašlucima je onaj kad želi da pljune kolportera po kosi i to pokazuje da on, uprkos svemu, ostaje dete.  Treba pomenuti još jednu važnu stvar, a to je uticaj literature na čoveka, u ovom slučaju dete. Krsto Špoljar nije prvi koji se bavi ovom temom, pre njega su to, na drugačiji način, činili Stendal i Gistav Flober. Kroz obradu ove teme, Špoljar pokreće i pitanje vere u Boga i Anđele, Njegove izaslanike.Takođe se ističe dečija naivnost i želja da se bude prihvaćen. Dečakovo čisto srce, otvoreno za sve, osim za Mirka, svoju veličinu pokazuje poverenjem u dvanaestogodišnju Helu koja je sve samo ne iskrena i dobronamerna. Ona ga nagovara na opasne stvari, manipuliše njime koristeći njegovu veru u Anđela čuvara. Ohrabruje ga da, izloživši se opasnosti, dokaže da je dobar i da neće pasti u ponor. Naš mali heroj, ne slutivši njeno lukavstvo, pristaje na to i sa verom da će ga Anđeo čuvar zaštititi, kao i dečaka iz priče, pokušava da pređe preko jako uskog ruba. Helino zadovoljstvo zbog toga što će imati razlog da ga ismeva pred drugima je prekinuto u trenutku kad je shvatila u koliku ga je opasnost dovela. Kako obično biva, krivica dolazi tek pred opasnošćui nakon već učinjenog. Njene suze i vrištanje sada mu nisu mogli pomoći, a on ih od straha za sopstveni život nije ni čuo. Mislio je na majku i obraćao se Anđelu čuvaru, molio ga da, ako je on zaista dobar, ne dozvoli da padne. Želeo je da bude poput dečaka iz priče i, na neki način, uspeo u tome. Anđeo čuvar ga je sačuvao, nije dozvolio da se dečak teže povredi. Ovime se šalje poruka čitaocu da svako od nas ima Anđala čuvara koji je uvek tu, uvek je sa nama i štiti nas. 

Dečakova majka je ta koja ga je spustila na zemlju. Tek pred opasnošću da izgubi sina, shvatila je koliko ga voli i da ne može bez njega. Taj trenutak joj je osvestio sve što je propustila, svaka greška je sada bila pred njenim uplakanim očima i zarivala se u njenu dušu. Ovo osvešćenje, svest čitaoca o njemu, vidi se u nemoći koja se ističe. Sad je stavljena pred izbor koji će je zauvek pratiti: sin ili Mirko. Rečenica kojom se novela završava je veoma važna pa ćemo je navesti, a zatim osvestiti njen značaj:

Gledao je zalijepljenih trepavica u njeno sagnuto lice i činilo mu se da sve shvaća.

Njena sagnuta glava, suze koje ne može da zadrži ukazuju da je došlo do pokajanja i da je izbor napravljen. Rastrzanosti izimeđu sina i lažljivog ljubavnika je došao kraj. Smogla je snage da se pomiri sa svojom bedom i nemaštinom i izabrala sina. Taj izbor nije jasno naznačen, ali iz toga što se dečaku činilo  da sve shvata, možemo naslutiti da je, uprkos svemu, izabrala njega zanemarivši sve ostale muke. Shvatila je, ma koliko se mučili, zajedno će lakše podneti sve muke. Nije mogla da se odrekne onoga koga je rodila jer, ako zagrebemo dublje, njena potisnuta podsvestju je uvek gonila da se bori zbog svog deteta. Naslućujemo, slika dečaka pripijenog uz njena bedra je tu podsvest pretvorila u svest. Majka i sin su ponovo sjedinjeni, a čitaocu je ostavljeno da domašta šta se dalje zbivalo sa njima.

Važna stvar koju ne bi trebalo zaobići jeste motiv opraštanja samoj sebi koji proizilazi iz novostečene svesti. Izabravši sina, odlučivši da prihvati potisnutu podsvest kao svest i željom da nadoknadi, bar koliko može, izgubljeno, ona započinje dug i ni malo lak proces opraštanja sebi. Takođe, priznavanje i prihvatanje sopstvene krivice spadaju u deo procesa, jer ako ne priznamo da smo krivi i ne prihvatimo tu krivicu kao nešto što nam je u tom trenutku, u trenutku delanja, izgledalo kao ispravno, jedino moguće, kao jedini izbor koji imamo, do oproštaja neće doći, nećemo oprostiti sebi i , i dalje ćemo se gristi, pitati kako smo mogli. Majka ovog dečaka nije jedina Špoljarova junakinja koja se bori da oprosti sebi. U noveli Kamen posljednjeg otoka imamo Marinu koja sebi ne može da oprosti što je ostavila Toma kada mu je bila najpotrebnija. Razlika između ove dve žene, ujedno i prednost za dečakovu majku, jeste u tome što Marina nema priliku da pokuša da ispravi svoju grešku, njeno pokajanje, svest i priznavanje krivice ne stvaraju priliku da se nadoknadi izgubljeno, dok dečakova majka dobija drugu šansu da popravi stvari. Ove dve novele ne dovodi u vezu samo motiv opraštanja sebi, već i jedan negativan aspekt, jedo izopačeno primenjivanje sile na mlađe i nejake od strane staratelja, muške figure, koja treba da bude uzor. Naime, videli smo da dečaka tuče majčin ljubavnik, a Marinina pozicija je, iako je starija, možda i gora jer njoj otac, koji treba da bude uzor, udara šamare samo zato što je došla posle njega kući jer se on vratio ranije nego obično.

Ove dve junakinje, njihova sudbina, bolna egzistencija, kao i dečakov život, potvrđuju ono  što svi već znamo, ali ne cenimo dovoljno. Bez porodice, prijatelja, onih koji nas prihvataju i vole, mi smo često ništa, samo olupine koje svsako odbbaci čim mu zasmetaju. Čovek je društveno biće, a osuditi ga na samoću i lišiti ljubavi je krajnje nehumano i neljudski.

Autor teksta: Sofija Ivanović

OSTAVA TAJNI - BRANKA PANTELIĆ

Pre nego što pređemo na analizu samog dela, potrebno je dati izvesne nagoveštaje i osvetliti prve asocijacije na sadržaj dela kad pogledamo korice i naslov. 

Već nas je privukla tamna korica gde su jedino naslov i kofer crvene boje. Ovim se, odmah na početku, skreće šažnja na dva motiva: tajnu i kofer. Pominjanje tajni u naslovu nedvosmisleno upućuje na njihovo postojanje i potrebu da budu osvetljene, da više ne budu tajne. Tajne jesu prva karika za koju ćemo se vezati, ali tu nije kraj, lanac se nastavkja. Druga  karika, ona koja udvostručava asocijacije, jeste crvena boja. Opšte poznato je da da je crvena boja ljubavi, strasti, ali u spoju sa tamnim koricama i ogromnim vratima u starinskom stilu, prva asocijacija nam je krv, neke strašne tajne koje se kriju iza ovih vrata. Tu nije kraj zagonetke koju nameće ova boja, zagonetka se nastavlja pitanjem: Zašto je kofer crven? Pomalo nas hvata jeza kad sagedamo sve ovo, ali hajde prvo da dodamo još jednu kariku započetom lancu. Ta karika je simbolika vrata. U Rečniku simbola Alen Gerbran i Žan Ševalije navode da vrata simbolizuju mesto prelaza između dva stanja, dva sveta, između poznatog i nepoznatog, svetlosti i tame. Ona ne samo da označavaju prelaz, već i pozivaju da se premosti granica koje deli dva kontrastno postavljena prostora. Hinduizam vrata posmatra kao prelaz iz života u smrt, ali i kao prelaz iz smrti u oslobođenje. Sada kad smo istakli ove važne činjenice, asocijacije, pretpostavke, kad smo postavili smernice u analizi i moguća tumačenja simbolike vrata, možemo da krenemo na putovanje kroz stranice romana i otkrivamo pojedinosti koje će dovesti do otkrivanja tajni, namerno ili silom prilika zaboravljenih i bačenih negde gde se teško stiže. 

U priču nas uvodi atmosfera noći, apsolutne tame. Junakinju zatičemo zagledanu u noć, a to što ne pali svetlo ima dublje značenje od onog koje autorka navodi. Veri odgovara da ostane neprimećena, odgovara joj tama koja je obavija i pretvara se u njen štit, sklonište. Jedini trag koji otkriva da je ona tu, da postoji, jeste žar cigarete. Pomen cigarete i njenog žara možemo shvatiti na više načina. Prvo, pušenje cigarete nam otkriva da je junakinja, pored već imenovane zamišljenosti, nervozna, uznemirena zbog nečega. Iz ovoga saznajemo da je duboko potresena, obuzeta nečim mračnim, nečim rušilačkim što joj ne da mira i spokoja. Drugo, taj žar, jedina svetlost u noći, šalje poruku, kako junakinji, tako i čitaocu, da uvek postoji rešenje, ima izlaza, da i u najgušćem mraku postoji vsetlost, samo treba da je vidimo i potražimo na pravom mestu i u pravom trenutku. Ovaj žar cigarete, ako se setimo Popine Pepeljare, možemo shvatiti kao i Popa, možemo ga posmatrati kao malo sunce koje nam se osmehuje. Sunce, simbol života, svetlosti, topline i rađanja, odavno je zašlo, ali nije umrlo, nije se ugasilo. Žar cigarete će se  ugasiti, to malo sunce u noći će umreti, ali ono pravo će se ponovo pojaviti i oznaćiti počeetak novog dana, novog života, oživeće svetlost koja je bila na počinku dok je noć carevala. Taj žar je znak da nada postoji, a nada bez vere ne ide. Dim cigarete, koji odlazi iza junakinje, znači da je počeo proces sagorevanja njenih briga i da sve  prepreke polako nestaju. Razložimo li još malo postojanje dima koji nestaje i stapa se sa svežinom, dolazimo do nekoliko saznanja. Dim, kao sagorevanje prepreka i briga, nagoveštava postojanje odluke i lagano učvršćivanje, skupljanje hrabrosti da se ona ostvari. Do drugog saznanja dolazimo zastajući na trenutak i pitajući se zašto se ona lomi, zašto osećamo da postoji dilema koju  treba da reši. Ova pitanja su podstaknuta samim izborom da se stopi sa tamom i pasivnim položajem tela dok je umno i duhovno biće aktivno. Njeno skrivanje i monotoni pokreti ruke, koje i ne možemo smatrati pravim pokretima jer su mehanički, gotovo nesvesni, naučeni, odaju očajanje, rastrzanost i nesugurnost u donetu odluku. Iz te nesigurnosti proizilazi da je i prethodne problwmw pokušala da reši na isti način, a sada je ponovo ovde sa saznanjem da to i nije rešenje, sa saznanjem da ne može da nađe drugo. Drži se za to rešenje jer veruje da će jednom upaliti, oseća da ovaj put hoće i počinje borba između razuma i instinkta. Koga poslušati?   

Zora je najavljena personifikacijom oblaka (narasli i otežali) u kojoj je skrivena doza zavisti jer ona svoh teret mora zadržati u sebi, a oblaci mogu da puste kišu i olakšaju sebi. Novi dan je tu, a Vera pakuje stvari u automobil i otkriva nam da je njeno rešenje beg, otkriva nam da nema snage da postupi drugačije. Njenu majku, Olgu, upoznajemo kao natmurenu ženu koja ne ume ni da iskaže svoje neslaganje sa Verinom odlukom ni da je podrži. Vidimo da postoji problem u porodici kada Olga ostaje hladna na Verin poljubac. Hladnoća majčinog mekog obraza urezuje još jedan poraz, još jedan bol u Verinu dušu. Ovaj poraz boli jače od svega, ali ga ona dostojanstveno podnosi i rane zašiva šavovima nade da će majka krenuti za njom i mahnuti joj sa kućnog praga. Ti šavovi ubrzo pucaju, a rane koje krvare je teraju da što pre napusti kuću i prepusti se neizvesnoj sudbini. Instinkt je nadjačao razum i ona se otisnula na putovanje bez pravca i cilja. Kofer, tuga i ona, u isto vreme hrabra i slaba. Ne možemo reći da je kukavica, kukavice ne preduzimaju ništa, pogotovo ne kreću na neizvesna putovanja.

Odlazak je za nju značio mogućnost da udahne vazduha, mogućnost da ponovo prodiše jer ju je sve u kući gušilo, svi su je gušili. Želela je samo da ode i vidi da li će se ostvariti čudo u koje je verovala. Sada, treba spomenuti jednu od posebnosti autorke ove knjige koju malo ko može dostići. Reč je o njenim opisima koji tako lako klize, lako ih je zamisliti i skoro su opipljivi. Takođe, skoro je neosetan prelaz sa opisa prirode na uvođenje novog lika. Ovu lakoću, živopisnost i naosetne prelaze nalazimo još samo kod Ive Andrića. Isticanje lepote prirode prelazi u pohvalu umeću govorenja Verinog oca Stevana. Na taj način autorka uvodi ovaj lik u priču i nastavlja da opisuje atmosferu i osečanja dok Stevan govori. Ovo Verino sećanje, kao i sećanje na dane kad je uživala u očevom zagrljaju, uvode u srž promene. Razdor koji vlada među njima je posledica porodične tragedije koja se dogodila. Gubitak sina sve je promenio iz korena, otuđio ih i natovario najveće breme Veri na leđa.. Olga je utonula u mržnju i njome pokušava da prevari bol, a Stevan ne prihvata stvarnost, propada verujući da mu je sinčić napolju i kasni kući. Veru niko ne pita kako joj je, prinuđena je da gleda roditelje kako propadaju i nosi se s bolom kako zna, u tišini i bez ikoga da je razume, uteši, zagrli. Beg od te samoće, beg od patnje ona traži u putovanju, odlasku. Veruje da će, putujući, uspeti da pronađe mir i odboluje gubitak brata. Ovo putovanje je za nju žar cigarete u mraku. Potisnula je svoj bol da bi bila tu za roditelje koji nisu bili tu za nju. Zabranila je sebi da plače i ispoljava tugu kako bi pokazala roditeljima da i oni treba da budu jaki i suoče se sa istinom. Zna ona, bol nikad neće prestati, ali mora da se živi s njim. I da je htela, ne bi imala kome da poveri svoju tugu jer ni Olga ni Stevan nisu marili za njena osećanja, niti su više mislili jedno na drugo. Samo su ćutali utonuli u svoj bol i svoje borbe sa tom boli. Svako je za sebe tražio način da opstane ni ne pomišljajući da bi zajedno uspeli.

Ono što smo već primetili, a u narednim pasusima i stranicama je izraženo, jeste kombinacija sadašnjosti i prošlosti u pripovedanju. Karakteristična je i lakoća smenjivanja ove dve vremenske dimanzije, ono deluje tako lako, prirodno, ne oseća se postojanje nevidljive linije koja deli sadašnjost i prošlost. Autorka i ovde uspešno prilazi, ali ne sasvim, Ivi Andriću. Interesantno je da se budućnost skoro i ne pominje, samo je u jedva primetnim nagoveštajima. Jasno je da se iz sadašnjeg trenutka, u kome je odluka o begu, putovanju doneta, može samo u budućnost. Specifično je što Vera u budućnost ne kreće iz sadašnjeg trenutka, sadašnjost je samo privid, materijalno opipljiva slika (sedi u kolima). Stvarna dimenzija iz koje se polazi je prošlost jer su njene misli tada, u imaginarnom trenutku sadašnjosti, u prošlim vremenima i sa ljudima koji nisu deo ovoga SADA. U ovaj vremenski vrtlog budućnost se upliće pitanjem : Da li je bilo nešto što je moglo da je upozori nabudući sled događaja? Kako se na malom prostoru smenjuju i prepliću sve tri dimenzije vremena, teško je odrediti odakle se polazi, ali sigurno je da se ide samo u budućnost, jedino ta dimenzija vremena preostaje, jedino tamo su mogućnosti. Ne smemo tek tako preleteti preko pitanja koje je postavljeno, bar iz dva razloga. Prvi razlog je što naslućujemo da će dešavanja biti šokantna, iznenadna, neočekivana, a možda će se otkriti nešto mračno, užasno. Drugi razlog nas vraća autorki jer kroz ovo pitanje provejava sveznajući pripovedač, ali se ne  otkriva do kraja. Kao sveznajući, pripovedač se oglašava tek toliko da zagolica maštu čitaocu. Pripovedač se, do ovog pitanja, ali i nakon njega, drži onoga što junakinja  zna, ne ide dalje od toga. Iako je pripovedačevo znanje veće od junakinjinog, on to svoje znanje koristi samo da, u retkim trenucima, pripremi čitaoca na silinu događaja koji sledi, ali ne otkriva ništa o samom događaju.  

Vratimo se simbolici vrata za trenutak. Za sada, možemo prihvatiti kako relevantno hinduističko tumačenje ovog simbola, a evo i zašto. Izlazeći iz svog doma, Vera se našla sa spoljašnje strane vrata, a taj njen izlazak možemo posmatrati kao prelaz iz smrti u slobodu. Da, iz duhovne smrti u slobodu. Ostavljajući ta vrata iza sebe, sa njima ostavlja , pokušava da ostavi, sav teret. Skida i odbacuje sve okove, hrli ka slobodi, hrli ka nesputanosti i mogućim razgovorima. Time što odlazi, odustaje od ćutanja koje joj je nametnuto, napuštamanastirsku atmosferu gde je ćutanje osnovni zavet, pored onog datog Bogu. Takođe, Vera sebi postavljajedno jako važno pianje: Gde je nestala devojčica u meni? Svesna je da nema više one detinje radosti u njoj, da nema više ideala kojima je nekad težila, koje je branila i borila se  za njih. Nestalo je nestašno dete koje u svemu pronalazi dobrotu i lepotu. Samo siva, surova realnost sada dominira i vodi u patnjju bez kraja. Ponekad to dete u nama čini da nismo sami, ono nam je najveći oslonac i podrška, daje nam snage, gura napred i poručuje: Ti to možeš! Budući da deca deluju spontano i vođena trenutkom, može se reći da se devojčica u njoj vratila u trenutku kada je donela odluku da otputuje. Ta odluka je doneta ishitreno, ali je najveerovatnije bila najispravnija u datom trenutku. Nesvesna toga, junakinja je poslušala glas devojčice u sebi i ne znajući da je to progovorilo dete na koje je zaboravila. Drugi momenat vraćanja toj devojčici bi mogao biti kad joj oči zasuze pred lepotom prirode. Deca su uvek u sadašnjem trenutku, radoznala, istraživačkog duha, pa odrasli treba od njih da uče o prepuštanju i življenju u sadašnjem trenutku. Pitanje koje je postavljeno i svest da beg ne rešava ništa otkrivaju još jednu temu za razmišljanje, a to je tema grešaka. Svesno načinjena greška, i uopšte ono što smatramo greškom, nije uvek greška. Ponekad je greška ono najbolje za nas, ono što nam je potrebno zbog nečega. Isto tako, svest da je ono što činimo pogrešno nas izdiže iznad greške i omogućava da sagledamo sve mogućnosti kako bismo ispravili grešku ili iz nje izvukli korist. Tako i Vera, svesno greši, ali veruje da je to najbolje za nju. Grešeći, ona sebi ispunjava želju da poseti kraj u kome je njen otac živeo. Ide za radoznalošću deteta u sebi ne bojeći se nepoznatog. Strah od nepoznatog je često fatalan za izgradnju identiteta i  ostvarivanje svoh potencijala. Zato treba ići u susret nepoznatom i videti gde će nas odvesti. Naravno, može nas odvesti i do uspeha i do propasti, ali ako ostanemo u mestu, tu gde jesmo, nećemo saznati gde bismo bili i gde bi nas odvela avantura u koju bismo se upustili. 

Sećanje na rasprave sa Mirsadom jasno ukazuje na trenutak osvešćenja, trenutak spoznaje da ona vivše nije ona Vera koja je bila. Vraćajući njegove reči u sećanje, shvata da je izgubila ideale, izgubila optimističnost, ostavila deo sebe tamo ne gde. Shvatila je da ipak voli taj izgubljeni deo ličnosti koji je nju činio njom, bila je prepoznatljiva po njemu. Nije više mogla da se pronađe, izgubbila se u lavirintu života. Možda je ovo putovanje njen izčaz, možda su ta sećanja početak novog pronalaženja sebe. Ovako ogoljena, izgubljena, to nije ona. Ni sama trenutno ne zna ko je, u stvari, Vera, ali sigurno zna da ovo nije njeno odelo, sve što je sada čini je tuđe. Duboko u njenoj podsvesti je zakopano ovo tuđinstvo i osećaj prisustva nečega što ne ume da definiše, imenuje, nagoni je na putovanje. Beg od problema je za nju povratak sebi. 

Zanimljiv je odnos Vere i Mirsada, kao i njegov lik. Njih dvoje su kontrastno postavljeni, što nas asocira na Crnjanskog i njegove Seobe u kojima su dva brata, Vuk i Aranđel, kontrastno građeni. U slučaju naših junaka, Mirsad je uvek bio taj koji kontrira i izvrće Verine reči ne prihvatajući stavove različite od njegovih. On je bio taj koji nije mogao da makne od predrasuda i stereotipa koje nameće sredina. Zatvoren za išta novo, drugačije, bolje, kroz život je išao dosledno se držeći svog i ne prihvatajući drugačije. Mirsad je bio sve što Vera nije. To je nju i privlačilo i odbijalo, uvek je osećala kao da je u drugom svetu dok je on bio tu. Rasprava koju oni vode otkriva dosta toga o njima, ali i pokreće temu čovekove slobode, moći da menja stvari, da prevaziđe ograničenja koja su mu nametnuta. Osnovna tačka sukoba je tema nacionalnosti, On, kao realista i zastupnik predrasuda, pokušava da ospori njenu teoriju da sve nacionalnosti, ako se njihovi pripadnici potrude, mogu da se drže zajedno, mogu da poštuju druge koliko i sebe. Na kraju krajeva, svi smo ljudi i svi smo jednako vredni. Svi imamo iste potrebe, osećanja, svi sanjamo, maštamo, želimo, borimo se i svi dišemo pod istim nebom. Da, odvojeni smo verom i nacijpm, ali više nas odvaja to što mi samo prihvatamo tu odvojenost i otuđujemo se samo zato što su naši preci rekli da tako mora. Vera želi to da promeni, da probudi svest da su ljudi ti koji se spajaju, a ne nacionalnosti. Takođe, želi da iznese na videlo da čovek, svojom voljom, verom, upornođću i trudom može da postigne sve što želi i nikako ne sme dozvoliti da ga sputa nečije nepoverenje da on to može i ne dobijanje podrške od istih tih ljudi. Sve se može, ako se dovoljno želi i ne odustane kod prve prepreke. Isto tako, dovodi je do ludila to što uporno odbija čak i da pokuša da razume ono što govori o čoveku kao biću slobode. On ne veruje u slobodu, život je za njega moranje koje se mora ispuniti onako kako drugi kažu. Uveren je da su njegove spoljašnje odlike njegov identitet, a zapravo je suprotno, one su samo dodatak podacima koje svako dobije po rođenju. Pravi identitet svakoga od nas je ono što nosimo u duši, naše misli, ponašanje, ono što volimo, ono što dajemo drugima i način na koji volimo. To smo mi, a nismo naša nacionalnost, nismo predrasude. Nacionalnost je obeležje naše pripadnosti, ali naša pripadnost nas ne ograničava da prihvatimo druge, da učimo od drugih. Ako želimo da poštuju nas, moramo i mi poštovati druge. U redu je ponositi se svojom nacionalnošću sve dok poštujemo i prihvatamo tuđu. 

Još jedan argument u prilog činjenici da je Vera apravila ključne korake ka ponovnom pronalaženju sebe jeste to što zna i oseća da je čovek mali u odnosu na svemir i prirodu. Čovekov život je poput trenutka za svemir, a priroda je ta koja nešto tako malo čini velikim. Sama mogućnost da čovek brine o prirodi koja će ga nadživeti  ga uzdiže, čini ga velikim. Kroz divljenje i brigu o prirodi, trajnijoj od nas, pokazujemo da smo dostojni zadatka koji nam je Gospod poverio predavši nam na čuvanje ono što je stvorio. Vera Gospoda i prirode u nas, ljubav, mir i sreća, kojima nam zaceljuju ranjenu dušu, treba da nam bude dovoljna da bismo verovali u sebe i sledili svoje srce i snove. Čovek to može jedino kad se suoči sa istinom, prihvati je i sačuva ono što jeste pridodajući nova iskustva i lekcije. Otvoriti oči ne znači biti neko drugi, ne znači biti ono što nisi, već dodati novo onome što već postoji. Ne bežati od sebe, svojih osećanja i uspomena jer, gde god pošli, to nosimo sa sobom, ne možemo ostaviti sebe. To bi značilo da puštamo da sve ide mimo nas, to bi bilo potiskivanje koje će kad-tad zaurlati da se odboluje i proživi do kraja.

Drugo poglavlje počinje spominjanjem krivina i prelaska s ravnog na neravni put. Iako je ta slika uobičajena, skoro svakodnevna, iza njene spoljašnjosti se krijevažan sloj koji nosi nekoliko poruka. Spominjanjem krivina i samim gledanjem, koračanjem ili vožnjom po njima, na korak smo do spoznaje o životu. Zadržimo li se na kriviinama i stavimo li život naspram njih, uviđamo da je krivina na koju smo naleteli samo jedna od mnogih životnih krivina sa kojima ćemo se susretati. Mnogo puta mi hoćemo pravo i zacrtamo putanju, a život nam iskrivi tu našu pravu liniju. Ne smemo izgubiti ravnotežu, moramo zablistati i tao gde nismo želeli da pođemo ali nas je život baš tu doveo. Kako se sve dešava s razlogom, treba razmisliti da li je naš put bio zaista ispravan, da li je zaista bio najboljiza nas Najverovatnije nije, inače se život  ne bi trudio da nam promeni pravac kojim idemo do cilja. Prelazak s ravnog na neravan put tykođe u sebi nosi asocijaciju na život. Reč je o tome da u životu nije uvek sve lako i da ponekad moramo proći trnovit put kako bismo postigli ono što želimo, kako bismo uzeli ono po šta smo pošli. Vera nam sve ovo potvrđuje i pridodaje to da često i ne znamo koliko smo hrabri dok nam hrabrost ne postane jedina opcija. 

Sledeći važan detalj je uvviođenje motiva sna. San je ovde dobio svoje srednjovekovno obeležje, kroz san se najavljuju predstojeći događaji, što potvrđuje starica Ljubica izjavom da je sanjala sda će Vera doći. S druge strane, Verin san je bitan iz dva razloga. Prvi je taj da kroz san dobija nagoveštaj o postojanju strašne tajne koju treba da otkrije, a drugi razlog se tiče autorkine vešto upotrebljene tehnike da nagovesti postojanje fantastike koja će se javiti u sledećem poglavlju. 

Verine brane su popustile pred Ljubicom i pustila je suze da teku sve dok se same nisu zaustavile. Ona je sada dopistila da se poplava potiskivanog izlije i da odboluje sve što je do pola odbolovano. Ljubica joj postaje glas razuma i tek nakon njenih reči shvata zašto nije uspela sa Mirsadom. Razgovor im je došao do Verinog sna, medijuma fantastike na čije elemente ćemo obratiti pažnju. Čim je ispričala san, Ljubica je znala koga je sanjala i odvela je na grob. Tu polinje realizacija fantastičnih elemenata jer kamen proogovara slikama. Veri se pričinjavaju nepovezane slike, a kako zaključujemo iz staričinih reči, one su povezane sa tajnom čije je klupko počelo da se odmotava. Tako se u priču uvodi Sofija o čijoj sudbini ćemo tek saznati, ali jedan nagoveštaj ne sme nam promaći. Sama pozicija groba, izdvojenost od ostalih, usamljenost, vraća u sećanje stari običaj da samoubice ne smeju biti sahranjene sa ostalima. Ovime smo, možda, već saznali kraj priče o Sofiji, a time je probuđena želja da čujemo celu priču. Tragedija koju slutimo, pre početka priče budi saosećanje i snažne emocije prema Sofiji. Kao i u Veri, u nama živi nada da smo pogrešili, da je nešto drugo razlog izdvojenosti njenog groba. 

Autorka je ovim pokazala izuzetnu veštinu jer malo ko uspeva da ispriča nečiju priču nagoveštavajući njan kraj i počinjući od kraja. Možda je samo zavarala čitaoca i navela ga na pogrešan zaključak. Šta je istina, ostaje nam da spoznamo. Još jedna stvar se mora istaći, pripovedačke tehnike su mnogobrojne, ali je nanjuverljivija u preplitanju sadašnjosti i prošlosti. Međutim, tehnika prekidanja priče u ključnom momentu je dosta neubedljiva. Nagla je, a ponovno vraćanje na Verin lik deluje izveštačeno, kao da mu tu nije mesto. Ono najvažnije u trećem poglavlju nam daje mogućnost da bolje upoznamo Ljubicu i potpuno sagledamo njenu mudrost, nesebičnost i nežnost. Naravno, ističe se to koliko je ova žena hrabra, a bila je primorana da u najvećem strahu, strahu za život, bude hrabra i sakrije strah. Samoća odzvanja iz svakog dela njenog bića, njenih priča, čak i u rečima joj se jasno čita koliko je samoće u njoj i oko nje. Kad kaže da više veruje snovima nego svojim očima, tada čitalac ne može suzdržati uzdah koji je do sada, kako-tako, uspevao da suzbije. Ljubičine mudre reči neću analizirati jer bi time bile banalizovane, a čitalac će se u njima lako pronaći i odćutati koji minut nad njima. Kraj trećeg poglavlja u priču uvosi misterioznog čoveka koji noću posmatra Ljubičinu kuću i tajno ulazi u nju. Njegovo prikradanje i želja da ostane sakriven govore nam da je on deo, možda i ključ, tajne koja će se otkriti i pokrenuti odmotavanje klupka čije postojanje naslućujemo još od kad smo pročitali množinu imenice TAJNA u naslovu. 

Priča o Divijacima, njen početak sledi odmah nakon pojave misteriozne ličnosti. Nagli prekid jedne priče i prelazak na drugu ostavljaju utisak fragmentarnosti kojoj do samog kraja nećemo znati smisao. Iako ponekad, a naročito nakon drugog susreta sa noćnim posetiocem, imamo utisak da je sve na rubu onostranosti, da je sve proizvod jedne psihoze, mi i dalje verujemo da su događaji stvarni, iako ponekad nabacani i raštrkani. Ta raštrkanost čini da radnja stoji na klimavim nogama, da se nesigurno tetura iz stranice u stranicu. 

Autorka u jednom momentu usmerava čitaočevu pažnju ka otvaranju asocijativnog polja. U pitanju je scena kada Mirsad, koji je na samrti, traži da vidi Sofijui traži da ga Bog uzme i prekrati mu strašne muke. Ovde se uvode dva motiva, prvi je potreba za pokajanjem. Tu se rađa asocijacija na Lazu Kostića i pesmu Santa Maria della Salute u kojoj pokajanje predstavlja uslov za pojavu drage. Tako i ovde, pokajanje je preduslov za spasenje. Za razliku od pesnika, Mirsad se ne kaje, tako da mu spas ne dolazi odatle. Drugi motiv autorku ponovo približava Ivi Andriću i njegovoj pripoveci Anikina vremena. Zapravo, i Ristićkina snaha i Mirsad kunu i to je ono što ih povezuje - KLETVA. U Mirsadovom slučaju, kletva uništava i njega i Sofiju. Kasnije saznajemo da je Sofija ostavila svoju ćerku i izvršila samoubistvo. Tu se potvrđuje naša slutnja s početka teksta, a dete biva dato u manastir. Kako nema pomena o detetovom imenu, a uzimajući u obzir Verin stav o ljubavi i prijateljstvu dve osobe različite vere, naslućujemo da je ona Esadova i Sofijina ćerka, ćerka majke hrišćanke i oca uslimana. Imajući u vidu da su je, možda, Olga i Stevan usvojili, donekle možemo razumeti i njihovo ponašanje.  

Ništa ne možemo sa sigurnošću da tvrdimo jer nemamo pouzdan podatak, sve je u naslućivanju. Šokantno saznanje da su događaji u Jasiku samo snovi sanjani u komi ostavlja bez teksta jer nema ni pomena da se dogodila nesreća. Ovo saznanje rasvetljava nagle prelaze i nedovršene priče jer se, zapravo, prelazi iz sna u san. Vera je kroz snove spoznala svoje greške, pronašla je izgubljeno i zaboravljeno Ja, vratila se sebi kakva jeste i osvestila da može da bude ono što želi. Prevazišla je strahove, prepreke i ograničenja, pobedila je staru sebe koja joj je smetala da postane nova ona, da bude ono što želi. Sada možemo reći da se Branka poslužila tehnikom Miloša Crnjanskog. Reč je o tome da je i ona svoj roman oivičila snom. Roman Ostava tajni počinje izlaskom iz sna, zatim se radnja odvija u snu i na kraju se opet budi iz sna, dok se Seobe završavaju ulaskom Vuka Isakoviča u san, a počinju njegovim izlaskom iz sna. 

Sada ćemo se vratiti koferu i njegovoj crvenoj boji. Kofer postaje jedna apstrakcija, jedna mogućnost koja čeka da se ispuni. Crvena, kao boja ljubavi, nagoveštava nastavak jednog života koji je ponovo rođen. On postaje simbol spremnosti da se uplovi u ljubav i njome ispuni praznina kofera. Takođe, ne odvajajući se od njega, Vera spremno stoji pred nekim novim vratima koja čekaju da se otvore njenoj i Mirsadovoj ljubavi.

Autor teksta: Sofija Ivanović