Put u istoriju

Poštovani čitaoci, nakon dužeg vremena pišem ovaj tekst, a povod za novu priču jesu ličnost i delo Saše Kuzmanovića. Sa Sašom ću vas upoznati kroz razgovor koji sam imala sa njim, ali pre toga bih podelila svoje utiske o njegovom romanu Nebeski bedemi.

Ovo je izuzetan roman koji sprečava zaborav istorije Smedereva i čuva mnoge mitove i legende tih vremena. Pošto se književnica Ljiljana Šarac u predgovoru knjizi bavila  istorijom, ja sam se fokusirala na medjuljudske odnose i sve ostale aspekte dela. Dok čitate opise ovog romana, imate utisak da ste na vodi koja se lagano talasa. Sve što je opisano se stvara pred vašim očima i svemu verujete. Meni se dogodilo da sam čitala deo u kome se pominje hladnoća i istog trena mi je postalo hladno. Oduševilo me je kako Saša piše o ljubavi i kako prenosi ljubavne priče. Imala sam utisak da su ti delovi pisani ženskim perom jer su retki, ili se ja nisam puno susretala sa njima, ovakvi opisi iz muškog pera. Uočava se šekspirovska ljubav svih parova, tragične sudbine mladih ljudi koji se vole momentalno asociraju na Romea i Juliju. Još jedna asocijacija na ovu Šekspirovu tragičnu ljubavnu priču je to što dominira agape - duhovna ljubav. Početak romana je u znaku erosa, ali je tos amo najava za dominaciju agapea.

Takodje, prisutne su i aluzije na Bibliju, ali ne bih da otkrivam detalje tih scena jer bih tada previše otkrila. Putujući stranicama ove knjige, otkrivamo da u svima nama postoji heroj ili heroína, samo im mismo dozvolili da se dokažu. Saša nas uverava da ljubav i hrabrost idu zajedno, da jedno bez drugog ne postoji. Ljubav pobedjuje sve, ali pre negó što trijumfuje, ona izazove hrabrost na dvoboj sa kukavičlukom. Ne pobedi ona uvek, ali bar se zna da je borba zaljubav postojala i da ljubav svoje vreme često dočeka na boljem mestu od ovog zemaljskog života.

Moram priznati da je roman Nebeski bedemi prvi roman ovog žanra koji mi se dopao. Ovom prilikom zahvaljujem Saši na strpljenju i želim mu puno uspeha u svemu što radi. U nastavku sledi intervju:

SI: Kada ste otkrili da posedujete talenat za pisanje?

SKB: Danas, kada sa distance pogledam u prošlost, čini mi se da je do tog otkrića pre mene, došla moja nastavnica srpskog jezika, Cveta Šćepanović. Knjige i pisana reč od malena su me privlačile. Kada tome pridodam i neiscrpne izvore mašte i bajkovitih tekstova kao i mistiku, nekako je bilo prirodno da reči iz mene, preko pera, migriraju na hartiju, čineći rečenice prvih dečijih sastava a kasnije i ozbiljnijih radova.

SI: Budući da ono čime se bavite nema veze sa književnošću, kako se kod Vas rodila ljubav prema čitanju?

SKB: Kao mali, voleo sam da istražujem, maštam o nepoznatim gradovima, zakopanom gusarskom blagu, škrinjama optočenim zlatom u čijim unutrašnjostima se nalazi blago. Maštao sam o pronalaženju davno iskovanih mačeva i oružja, posetama neistraženim prašumama i kroćenju divljih životinja. Maštu su mi dodatno rasplamsavale bajke naroda sveta, ali iznad svega, izmišljeni junak Edgara Rice Burrougsa, Tarzan, o čijim sam avanturama uz malu stonu lampu čitao do duboko u noć. Što se tiče veze između mog zanimanja vezanog za bezbednost i književnosti, verujem da svako od nas može imati više interesovanja i životnih opredeljenja. Neka od njih donose zaradu dok ona druga ostaju samo u okvirima ljubavi.

SI: Šta Vas je podstaklo da napišete roman Nebeski bedemi?

SKB: Ideja da napišem priču, ili bolje reći horniku o mom rodnom gradu Smederevu, dugo je tražila način da bude objedinjena i ispričana. Opsesija Smederevskom tvrđavom i istorijom Smedereva kod mene je trajala veoma dugo. U početku je knjiga bila suvoparna i istorijska. Mnogima se, na moju veliku žalost, nije sviđalo iščitavanje istorijskog sadržaja knjige. Nekoliko puta sam prekidao pisanje, ali me je Tvrđava stalno vukla i vraćala sebi. Posle nekoliko uzastopnih snova, u kojima sam putovao različitim vremenskim epohama Tvrđave i grada Smedereva, u telima nekih drugih, meni nepoznatih ljudi, knjiga je počela ponovo da se uzdiže iz pepela. Umesto ja njih, priče su tražile i pronalazile mene.

SI: Koliko je trajao rad na romanu?

SKB: Samo pisanje romana zahtevalo je mnogo istraživačkog rada nakon koga sam izašao obogaćen čitavom riznicom novih saznanja. Kako jednog dana tu riznicu ne bih prepustio zaboravu i izložio nas kao narod najvećem grehu u Srba, roman je obogaćen brojnim fusnotama. Fusnote u romanu predstavljaju čuvare zapisanog i podsetnik onima koji su zaboravili ili će zaboraviti i svetionik znanja budućim generacijama.

SI: Koji su Vaši omiljeni pisci i pesnici?

SKB: Stiven King, B.D. Benedikt, Slavomir Nastasijević, Ivo Andrić, Mešo Selimović, Aleksa Šantić, Jovan Dučić,...samo su neki od pisaca i pesnika koji su imali i imaju uticaja na moj stvaralački rad.

SI: Ko Vam je, ako postoji, književni uzor?

SKB: Pročitavši pitanje prisetio sam se reči našeg prosvetitelja Svetog Save: ,,Neka se povinuje novodošavši onome koji je prvi došao, nepismeni pismenome, neobrazovan obrazovanome i mlađi starijem’’. Uvek sam se vodio mišlju da uvek treba učiti od najboljih jer se samo na taj način može pobediti prosek i uraditi nešto veće. Moj književni uzor je definitivno Stiven King, svetski priznat pisac, scenarista, muzičar, kolumnista, glumac, filmski producent i režiser, čovek koji je do sada napisao preko 200 romana i novela, od kojih su mnogi romani filmovani, prevođeni na sve svetske jezike i prodati u preko 350 miliona primeraka.

SI: Kakvi su Vaši planovi na polju književnog stvaralaštva u budućnosti?

SKB: Što se tiče planova u budućnosti na polju književnog stvaralaštva, pored već objavljenih štampanih izdanja romana ,,Nebeski bedemi’’ i ,,Tajna Svetog Save’’ i elektronskih izdanjadrame tročinke ,,Šapat’’ i zbirke pesama ,,Zrna soli’’, trenutno paralelno radim na još nekoliko romana. U planu je skoro izdanje ,,Zbirke sabranih dela Šapat večnosti’’ i dečije knjige ,,Iskrice večnosti’’, kojom će se deca upoznati sa zaboravljenom starom srpskom i staroslovenskom mitologijom, narodnim folklorom i narodnim verovanjima. U narednim godinama biće završen nastavak romana Nebeski bedemi, roman ,,Velika Asa’’, kao i romani ,,Kovač’’i roman ,,Iza horizonta’’. Osim pisanja i novih izdanja romana, u planu je i omasovljavanje škole kreativnog pisanja Belov za osnovce i odrasle, kao i pokretanje Izdavačke Agencije Belov.

“Rađaš se iznova kada drugima podariš energiju samospoznaje”

Nakon naslova, koji predstavlja jednu rečenicu iz njegovog intervjua na blogu Slučajna domaćica, predstavljam vam divnog Dalibora Ćulibrka koji svojim delima prenosi toliko snažnu emociju da ponekad zaustavi dah onome ko čita. Ne mali broj trenutaka sam i ja bila bez vazduha i pitala se: Da li je moguće? Unutrašnje biće mi je vapilo za neograničenim emocijama, a Daliborova čista duša, neosporno prisutna u svakoj rečenici, mi je to omogućila. Njegov roman Neobičan dan navosi čitaoca da se trgne i poleti, da se podigne sa zemlje i nastavi sigurno da korača kroz život znajući i verujući da od njega i njegove volje zavisi sve. Ovaj roman nam poručuje da slušamo svoje srce i da uvek možemo biti tamo gde želimo ako smo dovoljno hrabri da krenemo na taj put. Sada ću malo detaljnije o ovom romanu, a zatim ću preći nao no što je do sada objavio i onome što će tek objaviti. Nakon toga ću podeliti sa vama jednu njegovu priču.

Kao što rekoh, roman Neobičan dan me je oduševio, a evo i zašto. Pre svega, dopali su mi se mešavna stilova, jaka tematika i simboli koje autor upotrebljava. Posebno me je oduševilo to što se Bog pojavljuje pred Milošem u telu deteta jer deca su ta koja su simbol nevinosti, čistote, apsolutne ljubavi i ne osuđuju, ne odbacuju, ne dele ljude po nacionalnosti, rasi i religiji. Deca su ta koja najbolje prenose poruku : Voli i voleće te! Isto tako, Mali Ciga to pokušava da nauči Miloša kako bi on to preneo ostalima. Pojedinac može da menja svet ako prvo promeni sebe i ako je svestan da sve zavisi od njega i da sam bira i privlači dogadjaje u svom životu. Svidja mi se i simbolika patka Arčibalda jer je on simbol Andjela (jer se pojavljuje kad je Borisu najteže i treba mu pomoć i motivacija koju mu daje tako što se oporavio od povreda, ali se pojavljuje i na kraju, kada su svi u Predragovoj bolničkoj sobi. Tu je u ulozi Svetog duha i Andjela koji je došao da da poslednji blagoslov grešniku koji se iskreno pokajao). Zatim, tu je i simbolika sna i da ne nabrajam dalje jer mogu u nedogled.

Dalibor je pored ovog romana objavio i ova dela: Prodavnica ploča, Aleja izgubljenih snova i Volim te, sine. Uskoro će objaviti novi roman Miris ruže i krvi. Ovom prilikom bih želela da kažem da s nestrpljenjem očekujem novi roman. Takodje, hvala Daliboru na poverenju i razumevanju koje je pokazao iako dugo čeka ovaj tekst, a sada sledi obećana priča.

Trešnje

Natpis ispisan kredom na dasci: "Deco, slobodno berite trešnje, ali ne lomite grane", govorio je dovoljno o mom ocu. A još više je kazivalo to što se nije ljutio ni kada su komšijska deca nastavila da ih lome.

            Živeli smo u maloj kući u blizini graničnog prelaza, koja se smešila u toplom krilu majke prirode. Sa naše strane nije bilo prodavnica, pa je otac često odlazio na "mračnu stranu", kada bi nam zafalilo lekova, brašna ili kakve alatke bez koje je život u ruralnom predelu nezamisliv. Taj nasmejani div sa nesrazmerno velikim šakama, moj otac, Milivoje, vraćao se često pijan. Jedino tada smo majka, sestra i ja ćutali, sklanjali se i trudili se da mu što manje smetamo. Dobri Milivoje bi satima pevao sam, za kuhinjskim stolom. a onda bi, k'o da mu đavo kucne po savesti, zaplakao iz sveg glasa. Majka mu je umrla mlada, i nikada to nije preboleo.

            Imao sam četrnaest godina, momče vitko k'o jablan, kada je otac krenuo na "mračnu stranu" po lekove, jer je moja sestra dva dana bez prestanka imala temperaturu. Mati me zamoli da pođem sa njim, kako bi zaobišao kafanu i brzo se vratio.

            Upregli smo našeg crnog Božu, sa očima kao u gavrana, i dali se na put. Smrkavalo se polako, i pejzaž prekri zlatni prah, kako da u san uđosmo.

            "Oče, zašto nas ne vole oni sa "mračne strane". Istim jezikom govorimo, i jedan drugom ličimo."

            "Pusti to, sine. Politika je đavolji izum, a njegova je želja da se cela planeta među sobom satre. Mlada je tvoja glava da o tome misli."

            Prešli smo granični prelaz bez problema, prošli smo i pored kafane. Ispred apoteke smo se zaustavili, i otac se kratko zadrža. Bio sam srećan, ispunio sam majkina očekivanja - vraćali smo se natrag bez bespotrebnog zadržavanja.

Ispred kafane "Pod lipom" skupila se svetina. Otac malo uspori, podiže šešir i nastavi dalje.

            "Hej, Milivoje. Stani, Milivoje", i sada čujem taj glas. Nepromenjen. čini mi se. Iako je onaj što pozva mog oca odavno u večnim lovištima.

            Otac zaustavi konja.

            "Hej, nećeš na po jedno, na brzaka?", upita ga čovek u poodmakloj fazi pijanstva.

            "Marko, dete mi je bolesno. Drugi dan."

            Drugi čovek, onoliko pijan kao i prvi, kao sin samog đavola prozbori:

            Noge mi se presekoše u sekundi. Nisam video kada je otac sišao sa kola. Već u narednom trenutku ga je držao za vrat, visoko u vazduhu. Začu se galama. Povici. "Puštaj, Milivoje!", povika neko. Začas se oko nas okupi svet. Oca nikada nisam video tako razjarenog. Iako je mrak skoro dodirnuo tlo, video sam očevo crveno lice i žile na vratu koje su pulsirale. Napadoše ga nekoliko njih i odvukoše ga u kafanu. Tresao sam se od straha, ali trčao sam za njima, udarao, vikao. Jedan mi razvuče šamar, toliko jak, da je krv odmah potekla. Ležao sam u prašini, uvaljan u krv i suze kada se začuo pucanj koji ceo moj život pretvori u tišinu.

Ne želim kuću sa pogledom na okean. Ne vidim sebe u ležaljci, sa knjigom u rukama. Nije mi na glavi veliki šešir, ne ispijam egzotični koktel iz polutke kokosovog oraha. Ne želim to! Ne sada! Šta ću sa tim? Neću da otkrijem sve tajne univerzuma, neću da doživim astralnu projekciju. Neću da komuniciram sa Teslinom dušom. Neću! Ne želim da se budim, a da obaveze nemam, da živim lagodno bez napornog posla. Ne želim da vidim Maču Pikču, Auroru Borealis i Viktorijine vodopade. Ne sada! Nikako sada!

            Dovoljno je da imam kome da se vratim kući, malo hartije i sunčevog svetla.

            Jer ako snove ostvarim sada, onda sve moram ispočetka.

Prospi po podu moje sobe bisere i latice dalija. Pustiću cigansku muziku, a ti pleši.... slobodna kao jato ptica. Neka svaki pokret bude nešto što nikada nisi izvela - dopusti da tvoja duša pomera telo umesto tebe.

            Napolju zbog vetra velika neonska reklama cvili. Vukovi vrebaju i čopor hijena zlobno se smeje. Ostani večeras sa mnom! Molim te! Više nego smrt plaši me ova soba. Ne zbog samoće. I ne zbog hladnoće. Već zato što se u njoj nalazim ja. A uostalom.. zašto ti uopšte i bilo šta govorim... Ti si samo Ciganka sa kestenjastim očima koja pleše na mom platnu. Nedodirljiva za patnje jednog matorog slikara.

Svet aforizama

Poštovani čitaoci, ovaj post će biti nešto drugačiji od ostalih jer je Nikola Janković odlučio da mi olakša posao i umesto da mi samo pošalje podatke o sebi, napisao tekst kojim će se predstaviti. Veoma sam mu zahvalna na tome jer sam ovih dana zatrpana obavezama, pa bi moj tekst možda ispao loš i površan, a ja to nikako ne želim. Na humorističan način ćemo se upoznati sa ovim divnim i svestranim čovekom čiji humor i optimizam mi neretko spasu dan. Ni jednu reč teksta koji sledi ne bih izmenila,zaista je sve onako kako je napisao. Ovim putem se zahvaljujem Nikoli na strpljenju i izvinjavam se što je ovako dugo čekao tekst.

Nikola je jedna svestrana devica. Završio je elektrotehniku, zatim bio student generacije na Mašinskom fakultetu, a onda predavao statistiku i informatiku na Fakultetu medicinskih nauka. Studirao je u okviru postdiplomskih studija godinu dana i na Univerzitetu u Ljubljani. Za razne uspehe tokom studija i na takmičenjima, često je nagrađivan, kako nagradama, tako i stipendijama od strane fakulteta, Vlade Republike Srbije, fonda Akademik Dragoslav Srejović, Ambasade Kraljevine Norveške itd. Kao Microsoft sertifikovani profesionalac i sistem administrator, drži nastavu i kurseve iz oblasti IT tehnologija. Takođe, godinama drži nastavu i kurseve iz primene programa SPSS za statističku analizu podataka. Autor je petnaest naučnih radova.

Kao svestrana devica, imao je i ima mnogo hobija i interesovanja. Govori engleski i slovenački jezik. Od svoje osamnaeste godine je odbojkaški sudija. Uređivao je kompjuterski deo foruma Krstarica. Koordinator je Mense Srbije za Kragujevac. Voli enigmatiku, šah, pazl, sudoku i ostale mozgalice. Voli da gleda filmove, veliki je poznavalac srpske i svetske kinematografije. Od sportova, voli da igra i gleda snuker. Voli da putuje. Voli slatkiše, cveće i mačke.

Nikola je veliki ljubitelj književnosti. Uživa u knjigama i svojoj maloj biblioteci. I u ovom pogledu je izuzetno svestran. Veliki je poznavalac tematike o tajnim društvima i masoneriji. Čita i piše aforizme, i jedan je od koautora almanaha aforizama Osinjak. Takođe, čita i piše poeziju. Od pesnika, omiljeni su mu Mika Antić, Desanka Maksimović, Matija Bećković, Goran Tadić. Od domaćih pisaca voli Duška Radovića, Dušana Kovačevića, Branislava Nušića, zatim Ivu Andrića, Mešu Selimovića. Od svetskih pisaca, veliki je poštovalac Saramaga, Remarka, Hesea, Markesa. Oduševljava ga veličina kako Laze Kostića, tako i Salmana Ruždija.

Na kraju ovog predstavljanja, slede aforizmi iz almanaha aforizama Osinjak.

U Srbiji su svi studenti na budžetu – svojih roditelja.

Juče smo bili drugovi, danas smo gospoda, a sutra ćemo biti doktori nauka.

Koliko je tanak ovaj toalet-papir, sve se plašim da ne ubodem želju.

Žene vole kad je muškarcima jezik duži od pameti.

Od vijagre može da se oslepi. A šta imaš i da gledaš u tim godinama.

Ubio sam profesora, previše je znao.

Ubio ženu pa sebe. Čovek džentlmen.

U Kini šetaju kupus. Kučiće su već pojeli.

Oni koji stalno nešto menjaju imaju Editov kompleks.

Srbija je treća u svetu po siromaštvu. Dajte nam tu bronzu pa da je utopimo.

Devojkama ne zavirujem pod suknju, šetam isključivo nudističkom plažom.

Seks je igra koja se meri minutima, ali se zato o njoj priča satima.

Najjači mišić u ljudskom organizmu je jezik. Čvrst dokaz kojeg se drže lezbejke.

Kad đavo uđe u ženu, jebeno je to.

Milione evra su poklonili strancima. Ne kaže se strancima nego strankama.

Beskonačnost

Moj sledeći tekst je o Igoru Živkoviću, momku koga krasi bezgranična ljubav i dobrota. Moje virtuelno poznanstvo sa Igorom je započelo u grupi Balkan voli knjige gde me je najpre osvojio svojom poezijom, a potom je usledio zahtev za prijateljstvo i nekoliko dopisivanja prilikom kojih smo se on i ja bolje upooznali.

 Kad je reč o njegovoj poeziji, mogu da kažem da je tačno ono što se govorilo za Branka Miljkovića. Reč je o tome da pesnik živi svoju poeziju. Igor piše o ljubavi i živi ljubav. Ne možemo tačno utvrditi da li je pesnik uzdigao ljubav, pa se vinuo u oblake za njom, ili je ljubav uzdigla njega do svog trona. Ganula me je količina iskrenosti i dubina ljubavi koja se uočava u pesmi koju žu vam predstaviti. Tako jednostavne, a teške reči, tako iskrena i dirljiva ljubav koja se ne može iskazati rečima, niti se može njima iscrpeti. Može se samo produžiti do beskonačnosti. Jedina prava ljubav je ona ljubav kojoj su dovoljni pogledi i stisak ruke da bi se dvoje razumeli. Očima se najlepše voli, a nežnošću se ostavlja trag u nečijoj duši.

Zahvalila bih se Igor una poverenju i na tome što mi je dozvolio da preuzmem  sliku sa njegovim tekstom i podelim je sa vama. Ovaj tekst završavam uz želju da Igor i njegova voljena, kojoj je posvećena svaka pesma, budu zajedno još dugo.    

Tišina i nedostajanje

Razmazio bih sebe

kada bih bar dva puta  jeo  na dan ,

kada bih grlio bar pred spavanje

onu kojoj dušom pripadam .

Razmazio bih sebe kada bih

naučio da ne brinem ,

da se za sve ne sekiram ,

kada bih bar ponekada pored muka

usnio neki lep san .

Razmazio bih sebe kada

bih bar nedeljom kao sav

normalan svet bio slobodan .

Razmazio bih se samo uz

osmehe i toplinu doma

moje porodice za koju živim ,

u koju verujem i pored daljine što nas razdvaja ,

u taj najiskreniji još uvek

neostvaren san.

Razmazio bih se u tvome zagrljaju

ali uvek ostao  vredan , pažljiv ,

veran ,osećajan , isti ...

Mazili bi te nežno po obrazima

od rada grubi dlanovi

ali pošteni i čisti .

Beskrajna ljubav

Odlučila sam da ovaj tekst napišem o Katarini Dinić, jednoj nasmejanoj devojci koja duboko i jako voli. To se vidi iz njene priče koju je odlučila da podeli sa nama. Poslala je isti tekst magazinu "Out Loud" koji ga je objavio na svom blogu i fejsbuk stranici Ono što me je privuklo da pišem o njoj jeste ta iskrena i čista ljubav, ta  vernost drugome i stavljanje drugoga ispred sebe. Kao što rekoh u naslovu, beskrajna ljubav, ljubav koja opstaje iako druga strana nije tu. Ova kratka priča me je zaintrigirala i zbog toga što na prvo čitanje nisam uspela da osetim sve lirske i emotivne talase. Tek prilikom drugog, pa i trećeg, čitanja, osete se sve emocije i svaki drhtaj za onim koji nije tu čitalac oseća na svojoj koži. Takođe, priča Dvadeset i četiri je dokaz da ljubav ne zna za granice, niti ju je moguće staviti u bilo kakve okove i kalupe. Sloboda da se voli pobeđuje sve.

Želim da se zahvalim Katarini na poverenju i da joj poželim puno inspiracije za nova dela. U nastavku sledi priča o kojoj sam govorila:

Dvadeset i četiri

Nije kriv Beograd što mu je Sarajevo predaleko za one davne, ali nezaboravne, izlaske sa tobom.

Nije kriv Kalemegdan od koga ima mnogo da se pešači do Skenderije.

Nije kriva ni Miljacka što je solim sećanjima dok lebdim nad njom i opažam kako mi se tvoj lik iz nje približava.

Zar doista moram da slušam sada kako ćutiš o onome što si nekada jedva čekao da mi kažeš?

Voda teče isto kao i ovo vreme što je postalo bezlično otkako uzalud ponavljam u sebi da te nisu ugledali otudjenog od sveta zbog alkohola u noći pre selidbe. Sećam se da nisi mnogo voleo da se opijaš, no bili smo deca. Previše mladi da razmišljamo ko će kuda i zašto otići, i sa kime završiti.

Nesmetano me obuzima neprijatnost kad god legnem sa strancem, a zamišljam da njegovo telo pripada tebi, koji si moje obeležio za života.

Sa tvojom malenkošću bilo mi je sve prvo. Samo Sarajevo nikada nije.

Šteta za tako lep grad da propusti onakvu ljubav.

Šteta za ove kofere što već godinama stoje prazni u ćošku spavaće sobe.

Šteta i za sve potencijalne šanse kojima nisam dozvoljavala da se pokažu u svetlu boljem od tvog.

Unapred se izvinjavam što ću i ovaj dvadeset i četvrti februar provesti zaključana u četiri zida, odbijajući svaki poziv koji ne zvoni kao tvoj.

Romantična duša

Nakon kraće pauze u objavljivanju i promovisanju talenata, nastavljam sa ispunjavanjem zacrtanog cilja. Danas vam predstavljam Vanju Avramović, dvadesetšestogodišnju devojku iz Jagodine. Vanja kaže da je počela da čita po završetku srednje škole i da je tada zavolela ovu aktivnost. Ljubav prema pisanju je otkrila prošle godine kada se u jednoj grupi odazvala pozivu da se članovi oprobaju u pisanju. To je za nju bio izazov koji je pokrenuo njenu inspiraciju i tako je doveo do prve napisane priče. Posle ovog pokušaja, njena inspiracija se sve više razbuktavala, njeno uživanje u pisanju povećavalo, a i broj priča je rastao. Za sada ima 10 napisanih priča, a ja ne sumnjam da će ih biti još puno.

Vanja je, kao i ja, jedna romantična duša što se oseća u njenim pričama. Ljubav joj je najveća inspiracija i od srca joj želim da se i njoj, kao junakinji priče koju ćete čitati, desi ovakva ljubav. Svakoj devojci želim ovakvu ljubavnu priču jer svaka od nas zaslužuje da bude voljena.

Verujem da će Vanja vremenom usavršiti svoje pisanje i da ćemo jednog dana biti obradovani njenom knjigom, a do tada, uživajmo u jednoj romantičnoj ljubavi Sofije i Jovana:

 Sudbinski susret

Sofija je radila kao prodavačica u salonu venčanica i volela je svoj posao. Gledala je blistave venčanice i buduće mlade kako ih isprobavaju. Divila im se, sanjala o tome da i ona jednog dana stane na to mesto.

Jednog dana vraćajuci se s posla, tražila je nešto po torbi, zadubila se tražeći i nije gledala kuda ide. U jednom trenutku, udarila je u nekog.  Odskočila je, torba je pala na trotoar i njen sadržaj se prosuo po trotoaru. Rekla je : "Uplašili ste me, izvinite,  da li sam Vas povredila?!" Mladić se nasmešio i odgovorio: "Niste me povedili, izvinite Vi što sam vas uplašio." Predstavio se : "Ja sam Jovan." Ona je stidljivo stajala i odgovorila: "Drago mi je, ja sam Sofija." Sofija se sagla da pokupi stvari iz torbe sa trotoara, ps se i  on sagao da pomogne. Ruke su im se dodirnule, medju njima se osetila neka energija, varnica, neka jaka sila. Odjednom , kiša je počela da rominja, pa nastavila da pada sve jače. Jovan je predložio da se sklone od kiše i popiju kafu u kafiću preko puta. Pristala je. Ušli su u kafić, seli za sto do prozora i naručili piće. Stigla im je kafa, a zatim su počeli  opušteno da razgovaraju. Nakon nekog vremena, Sofija je pogledala naručni sat, morala je da krene da ne bi propustila autobus. Jovan se ponudio da je otprati do stanice, nastavili su da pričaju i dogovorili su se da se ponovo vide. Sofija je ušla u autobus i mahnula mu je.

Sledećeg dana, otišla je na posao puna utisaka, nasmejana i srećna.

Vidjali su se nekoliko nedelja, to je prešlo u mesece i shvatili da su jako slični. Ista interesovanje, vole iste stvari, muziku, samo ih je razdvajalo razliciti posao. Jovan je radio kao  pedijatar. Mnogo je voleo decu i  želeo je jednog dana da osnuje porodicu. Nakon nekoliko meseci provedenih zajedno, odlučili su da započnu vezu.  Sofija je bila ushićena , konacno joj je sudbina donela pravog čoveka. Svakog dana jedva je čekala da zavrsi s poslom i potrči mu u zagrljaj. Uživala je u svakom trenutku provedenom pored njega. Izlazili su u šetnje držeci se za ruke i razgledali grad, išli su u razne restorane na romantične vecere. Posle dve godine veze, rešili su da se uzmu. Jovan je iznenadio i zaprosio Sofiju u parku na dan zaljubljenih. Napravio je srce od latica ruža i ukrasnih sveća. U sredini srca stajala je korpa sa buketom od 101 ruže i prsten u njoj. Kleknuo je i upitao je : "Hoćeš li da se udaš za mene?" Sofija je zaplakala i rekla: "Da, zelim!" Stavio joj je prsten na ruku i poljubili su se. Sofija je sa radošću birala venčanicu. Njen san se ostvario. Venčanje se održalo u tom parku. Ona je bila prelepa, izgledala je kao prava princeza i držala bidermajer dok je išla ka njemu.  Jovan je osetio neizmernu radost i suze u očima i rekao sebi:"Oženio sam pravu i najlepšu ženu na svetu, čuvaću je kao malo vode na dlanu i neću dozvoliti da joj išta fali i da je neko povredi.  Želim da vidim samo njen očaravajući osmeh na licu, a suze da pusti samo od sreće. Otišli su na medeni mesec i to je bio najlepši period u njihovom životu. Kada su se vratili i odmorili od puta, dogovorili su se da se svako vrati svom poslu. Sofija je prva došla kući sa posla, skuvala ručak i čekala Jovana da dodje.

U braku su već dve godine i Sofija je ostala trudna. Rodila je blizance, devojčicu Krunu i dečaka Kostu. To je bio najlepši dan u njihovim zivotima. Napustila je posao kako bi se posvetila deci i  brinula o njima,a Jovan je nastavio da radi. Uživali su u svakom momentu provedenom sa decom, a Sofija je znala da je Jovan ljubav njenog života i da će ta ljubav trajati zauvek.

Umetnička duša

Predstavljam vam veoma interesantnu i višestruko talentovanu Milicu Vasković. Ona je apsolvent Filoloskog fakulteta Univerziteta u Beogradu , smer Jezik , književnost i kultura, modul Bibliotekarstvo i informatika.  Aktivno piše za Naše malo skladište , portal za umetnost, kulturu i sport. Urednik je rubrika vezanih za Umetnost i kulturu. Veliki je ljubitelj knjiga i čitanja, bavi se slikarstvom u slobodno vreme i izradjuje ručne bukmakere. Pored ovoga, ima svoju stranicu na fejsu i instagramu.  Sanja da radi u velikoj biblioteci, zalaže se za popularisanje tradicionalnog oblika knjige i povećanje kulture čitanja. Zato je njen  prvi tekst na portalu bio objavljen pod nazivom :,, Smisao citanja u dobu interneta" koji možete pročitati klikom na sledeći link:

https://www.nasemaloskladiste.com/smisao-citanja-u-doba-interneta/?fbclid=IwAR24V_9bkTOETvwwnraT1RmPMXzNkoruYQ2vYzFTWx8GFcAyvNS5Y0suV5g .

 Bila  je polaznik ljetnih skola Ivo Andric u Andrićgradu i to mesto je  inspiriše za rad.

Pored ovog teksta koji možete pročitati klikom na link, objaviću njen rado o bibliotekarstvu koji pokreće jako važnu temu koju je ona obradila direktno i bez ustručavanja da kaže istinu o današnjem statusu ove profesije i stereotipima koji postoje. Pošto sam upoznata sa njenim radom na izradi bukmakera, u dogovoru sa njom ću podeliti sa vama slike njenih radova. Ona je odlučila da sa nama podeli sliku iz Andrićgrada, mesta koje je inspiriše.  Pre negó što se upoznamo sa njenim tekstom o bibliotekarstvu, pogledaćemo slike koje mi je poslala. Iskoristiću priliku da kažem da je smatram vrlo persektivnom osobom koja može daleko dogurati ukoliko nastavi ovim putem.  Milice, nikad ne odustaj od svojih snova, veruj u njih i oni će se ostvariti. Potrebno je samo malo da ih poguraš i ohrabriš da ti pridju, a onda ih zgrabiš i ne puštaš. Od srca ti želim da ostvariš svoj najveći san i hvala ti što si pristala na saradnju.

Sada je na redu  tekst:

Kroz istoriju bibliotekari su smatrani čuvarima knjiga i znanja. Međutim, danas su najčešće vezani  za stereotipe, što odaje negativan utisak. Današnja javnost smatra da su bibliotekari ljudi koji rade iza pulta biblioteke i izdaju knjige, a u međuvremenu ne rade apsolutno ništa. Osim poslova sa korisnicima gde aktivno snjima komuniciraju i pomažu im u pronalaženju potrebnih informacija, bibliotekari su osobe koje osluškuju potrebe i formiraju fond, uređuju zbirke, stvaraju i vode urednu arhivu. Važan deo posla predstavlja obrada dokumenata i objavljenog materijala, kao i davanje iste na korišćenje.

Od samog početka nastajanja bibliotekarstva kao nauke, sama profesija uvek je bila podložna stereotipskim viđenjima, pozitivnog ili negativnog karaktera. Slika bibliotekara uslovljena je predstavama u medijima i spoljnog okruženja. U medijima je najčešće prisutna slika starije neudate žene, odevene u suknju od tvida i džemper, sa kosom podignutom u punđu i naočarima na vrhu nosu. To je najpoznatiji stereotip bibliotekarske usedelice.

Ovaj krajnje zanimljiv posao u potpunosti je feminizovan. Muški bibliotekari su toliko retki da je pravo čudo videti ih da rade u biblioteci. Uglavnom su opisani kao stidljivi, siromašni, civilizovani ali i inteligentni. Pa se biblioteke čine kao mesta punih prepreka umesto mesta puna znanja i slobodnom pristupu informacija. Nasuprot bibliotekarki usedelici, zbog povećane seksualizacije u savremenoj zapadnoj kulturi, pojavljuje se nov ženski stereotip. Uprkos boljem obrazovanju u sadašnjosti, status ženskog bibliotekara doprineo je tome da čitava profesija bude viđena kao profesija niže vrednosti.  Uprkos svim stereotipima, javila se potreba za uvođenjem studija bibliotekarstva. Pa tako danas se mogu izučavati predmeti vezani za ovu struku i informatiku na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu.

Svetski mediji bibliotekarsku profesiju su nahvalili i razvili, i predstavili je kao inovativno – organizovanu strukturu visoko obrazovanog kadra punog entuzijazma. Negativan stereotip nije tvorevina bibliotekara već sistema moći i racionalnosti.

Po završetku osnovnih akademskih studija i položenog stručnog ispita u Narodnoj biblioteci Srbije, mogući su sledeći položaji u biblioteci: knjižničar, viši knjižničar, bibliotekar, viši bibliotekar, bibliotekar savetnik i upravnik. Veštine koje treba da poseduje svaki bibliotekar: dobre organizacione sposobnosti, ljubaznost, dobru komunikaciju sa korisnicima, široko opšte znanje, poznavanje stranih jezika i rada na računaru.

Ono o čemu treba brinuti je izgled biblioteka i bibliotekara. Biblioteka svojim akcijama šalje poruke u javnost, i one treba da budu rezultat rada svih zaposlenih. Imidž je slika vrednosti koje je biblioteka usvojila u toku svog rada. I te vrednosti se odnose na kulturu, način predstavljanja i brigu o drugima. Na sledećem linku možete pogledati njene bukmakere:

https://www.instagram.com/bibliophilebookmarks/?hl=sr