POD SVETLOM ISTINE

Ovaj tekst sam napisala pre dve godine o izuzetnoj pesnikinji Ani Ilić,a tek sada osećam da je pravo vreme da ga podelim sa vama. Pre nego što podelim sa vama tekst, imam želju da najavim još jedan tekst o ovoj autorki koji će izaći čim pročitam, ponovo, njenu zbirku poezije o kojoj planiram da pišem.

Kada, nakon upoznavanja sa životnom borbom ove mlade i prerano odrasle devojke koja je svoj polet našla u poeziji, po drugi put izgovorimo njeno ime, ne možemo se odupreti unutrašnjem osećanju i ne nazovemo je Zvezda Hrabrosti. Sigurno nećemo pogrešiti ako to učinimo jer ona jeste Zvezda, jer ona jeste Hrabrost. Pronašla je zvezdu u sebi iako se nalazi u tami iz koje retko ko izlazi. Taj zvezdani sjaj ju je uzdigao iznad iznad problema, ona je svojim mislima, stavom i izborom pobedila, izlečila se. Naravno, nije pobedila bolest koja nosi epitet- neizlečiva, ali je pobedila bolest negativnih misli. Suočila se sa strahom, uzdigla se iznad neizvesnosti, hrabro ide kroz život usrećujući druge svojim pozitivnim stavom.

Njeni stihovi imaju moć da oduzmu dah, da se zamislimo nad svojim životom. Navode nas da  razmislimo zbog čega stalno kukamo, zašto smo nezadovoljni. Ana nas poziva da osetimo blagodeti poezije i umetnosti uopšte. Poručuje nam da maštamo, budemo ono što jesmo i često zavirujemo u naše unutrašnje biće jer od njega sve potiče. Pesnikinja nas uči da kroz život letimo svojim krilima, da ne prihvatamo da nas drugi oblikuju onako kako im odgovara. Ona je dostigla ono što većina neće uskoro- ona je srećna - ona u svojoj nesreći nalazi priliku da se duhovno usavršava. Uspela je da se uzdigne, da sreću, pronađenu u sebi, prenese na one koji dođu u kontakt sa njom i njenim stihovima. 

Kao i svi mi, Anan mora negde da izlije, da izbaci bes i bol iz sebe. Ona to čini kroz poeziju, a onaj ko kaže da se nije nagutao knedli čitajući njene stihove, taj laže.

Pre nego što krozo analizu nekoliko pesama u potpunosti spoznamo Anin svet, ako je uopšte moguće upoznati ga potpuno, treba osvestiti još nekoliko stvari. Kada govorimo o sreći, moramo znati da ona, kao i sve drugi, potiče iz našeg unutrašnjeg JA, zavisi samo od naše odluke. Moramo priznati, za sreću se uglavnom odlučujemo kad nam je dosta patnje, ali bolje i tada nego nikada. Sreći moramo proći u susret, a prvi korak pravimo kada odlučimo da budemo srećni. Sama odluka da budemo srećni već je sreća. Naša Zvezda Hrabrosti, naša predivna Ana, odlučila je da prigrabi svu sreću koju joj život pruža, odlučila je i uspela zahvaljujući njenoj ljubavi prema životu. Kad volimo život, nalazimo put do svačijeg srca,pa tako i Ana svoj tanani vez prišiva za naša srca.

  Pesma koja otvara zbirku nosi naziv Prva i zadnja. Već u prvom stihu se izdvajaju dva motiva: motiv noći i motiv zvezde.Ono što izaziva početnu i popriličnu jezu jeste reč JOŠ. Ta reč nas sablažnjava jer nam kazuje da ovo nije prva noć bez svetlosti, da ih je bilo  i pre ove u koju nas pesnikinja uvodi. Teskoba koja je iskazana u stihu u kome se pojavljuje ova reč, jasno se ocrtava i u narednom stihu u kome prisustvujemo razbuktavanju besa i ljutnje što svetlost, pa makar to bio samo zračak, nije prisutna baš ove noći kad je potrebno da se obodri posrnuli duh. Pesnikinja vapi za "novim zvezdama", tačnije, za novom svetlošću  koja će osvetliti novi kutak njenog bića u kome će pronaći još snage i nadahnuća, u kome će ostaviti bolne uspomene koje, kako kaže, teku pretvorene u bljesak. Poput munje, zablješte, pojave se na kratko, ali ostavljaju ožiljke za sobom.  Lutajući u potrazi za rešenjem, svesna da će se ova noćna mora ponavljati, pesnikinja se pita da li vrredi probuditi se i iznova voditi istu borbu. Stihovi: Sutra kao da neće doći bude u nama svest o dubokoj klonulosti, strahu i nesigurnosti u novi dan. Tuga, duboka poput bunara kome se ne vidi dno, uzima pod svoje pesnikinju stvarajući u njoj osećaj nemoći, oduzimajući joj potrebnu snagu. Ona i sama kaže, a mi to osećamo na svojoj koži, da joj je potrebna snaga koju je noć, poput vampira, isisala iz nje, potrebna joj je da se ponovo digne, da ustane uzdignute glave i nastavi svoju Odiseju kroz život. Ono što nam je promaklo kada smo govorili o Ani je to da ona, pretočivši trenutna osećanja u stihove, bira taj način da se oslobodi pesimizma, na taj način se ona izborila da prkosi bolesti i da joj poezijom, odbijajući da joj se prepusti, apsolutno i potpuno jasno kaže NE! Rekla je NE ulozi robinje Fridrihovoj ataksiji. 

Ova noć nije kao prethodne. Noćas ona dozvoljava sebi da uvene poput najlepše ruže jer je tuga jača. Noćas je spremna da pogleda istini u oči i poruči joj da je jača od nje iako noćas tuga caruje. Osećaj strave doživljava kroz san, kroz san se suočava sa istinom i istu prihvata. Strah koji danju suzbija, svoje vreme iskorišćava noću , trza nežnu i tananu dušu. Ti trzaji su samo priprema za još strašniju realnost, ti trzaji jačaju njenu ličnost i bude uspavanu lavicu u njoj. Pesnikinja večeras vene jer zna da će se sutra iznova roditi sa saznanjima o sebi i životu, sutra naći novu sreću koju će kombinovati sa starom.

U poslednjoj strofi se javlja motiv plača, suza. Naša liričarka prihvata plač bez pobune jer zna da je lakše samo prihvatiti osećanja takva kakva jesu nego ih gušiti i boriti se protiv njih. Ona ove noći lije suze koje će sutra presahnuti, ali zna da nikad neće prestati da plače. Njena duša će doživotno tiho plakati, samo što ona neće dozvoliti da joj taj plač pomuti radost jer se navikla na njegovo stalno prisustvo, prihvatila ga je kao deo sebe. Ona ovim želi da nam kaže da se ponekad treba prepustiti pesimizmu i tuzi, kako bismo u  narednim danima mogli biti optimistični i srećni, kako bismo shvatili da je ono pre tuge i pesimizma bilo bolje i da nam nije trebalo ništa više, a bili smo nezadovoljni onim što imamo. 

Kad smo sve ovo sagledali, moramo se vratiti na naslov pesme. Naslućujemo da se naslov odnosi na noć koju smo preživeli zajedno sa pesnikinjom. Naime, ona izjavljuje, odlučno i čvrsto, da je ovo prva noć u kojoj je  dopustila sebi da se potpuno slomi i da je ujedno i poslednja noć ovakvog kraha, ona to više neće dozvoliti. 

Čak i kad ne bismo bili upoznati sa borbom koju Ana vodi, analiza pesme bi ostala ista, a jedino što bi se promenilo je deo o robinji. Tada ne bi, u analizi, pisalo da je rekla NE! Fridrihovoj ataksiji, već bi tu stajali pojmovi bol, tuga, očajanje. 

U Aninoj poeziji možemo uočiti nešto što samo retki uspevaju, a to je da iako su pesme destruktivne, ona uspeva da ih preokrene u konstruktivne, optimističke. Ono što retko ko uspeva je da to učini u samo jednom stihu. Ovu osobinu njene poezije uočavamo i u poslednja dva stiha pesme Sama:

I ostaje samo ugašena vatra u duši,

Koja još uvek pucketa u obliku tišine i belog dima"

Prvi navedeni stih je poslednji stih destrukcije i pesimizma, a pretposlednji stih cele pesme. Pesma bi mogla i bez poslednjeg stiha, ali bi nas onda ostavila u beznađu. Ovako do nas stiže poruka da uvek, i u pepelu, postoji nada da će biti bolje, postoji nada da će vatra ponovo da se razbukta. Pesnikinjina tanana duša potvrđuje da nada poslednja umire, sve dok se čuje pucketanje "ugašene" vatre nada postoji.

Pri pomenu pepela, ne možemo da ne pomenemo Feniksa, pticu koja se rađa iz pepela. Poistovećivanje pesnikinje sa ovom pticom je očigledno u pesmi Slutnja i strah u kojoj su "zgažene slike posute pepelom boja". To je trenutak beznađa, sivila, koji ona prevazilazi snovima. Sanja svet u bojji i zamo nalazi utehu zato što zna da su ti snovi samo njeni, niko joj ih ne može oduzeti. U tom svetu, pobeđuje njena mašta,, pobeđuje njeno JA koje je prinuđeno da se sakrije od sveta. Mašta i to JA, to su njena krila od svile. Motiv krila nas navodi da zamislimo pesnikinju kako se vinula u plavi beskraj i tamo leti, širi ljubav, a onda se vraća na zemlju. Onda pada, sli taj pad ne boli jer, kako ona kaže, to su drvena krila, nisu njena, njena krila su od svile. Drvena krila su joj drugi stavili, drvena krila su ono što ona nije. To su iluzije, želje i snovi drugih, to je ono što bi drugi želeli da ona bude. Zato što ona nisu njena, zato ne boli kad se razbiju pri padu. Ta drvena krila imaju i ulogu čuvara njenih svilenih krila. Kada se razbiju jedna (drvena) ostaju joj druga, ostaju ona prava, nežna leptirova krila.

Kad smo već pomenuli pad, neophodno je uvesti i motiv dna do koga pad dovodi. U trećem stihu prve strofe pesme U sjaju bezbojnih kiša pesnikinja pokazuje svoju genijalnost i uspeva da nas natera da danima razmišljamo o tom stihu koji glasi:

ideš ispod dna da ne bi morao niže"

Pitanje koje sada postavljamo glasi: Šta je ispod dna? Postoji li nešto ispod dna? Nakon dužeg i mukotrpnog razmišljanja dolazimo  do zaključka da se ispod dna nalazi dno dna. Sada se pitamo: Zašto baš idemo u dno dna i šta je ispod njega? Sledi još razmišljanja, a onda nam sine misao da je sledeći stepen pada večno dno. Sama reč VEČNO upućuje na to da nema povratka, da nema mogućnosti uzdizanja. Ako odemo ispod na, možemo se uzdići, možemo krenuti ka površini ako upotrebimo svu snagu koju imamo, ne samo fizičku, već i onu mnogo važniju, duhovnu. Večno dno je apsolutni mrak, tunel bez kraja i bez svetlosti. Naša pesnikinja, puna optimizma, hrabri nas, ali i sebe, hrabri nas da možemo napred sve dok ne dopustimo pad u večno dno. Nešto što ne možemo reći za većinu današnjih pesnika, možemo reći za našu Zvezdu Hrabrosti. Naime, reč je o tome da se pesma U sjaju bezbojnih kiša , osim navedenog analiziranog stiha i naslova, ne može objasniti rečima, jer reči koje bismo iskoristili ne bi dotakle mnogo od dubine pesme, rečima bismo oskrnavili pesmu. Ovu pesmu duša razume i oseća na pravi način, a to je sasvim dovoljno. Naslov nosi poruku da se i u sivom, crnom, pa čak i bezbojnom može naći iskra koja će zasvetleti i privući nam pažnju. Takođe, kiše iz naslova možemo tumačiti kao suze koje, pre nego što poteknu, daju našim očima sjaj. Naravno, ne mogu se porediti sjajne oči od seće sa onima sjajnim od tuge, ali ova dva suprotna i nespojiva osećanja imeju nešto zajedničko - sjajne oči. 

Pesma Krhkost osmeha kao da se nadovezuje i dovršava pesmu U sjaju bezbojnih kiša koja joj prethodi. Izdvojićemo nekoliko motiva, ali najpre ćemo dovršiti motiv očiju. U ovoj pesmi, pesnikonja kao da definiše sjaj očiju izazvan tugom, ona ih naziva očima koje sjaje ugašenom svetlosti. Moramo se složiti sa njom jer je to istina, ali ćemo dodati da postoji još jedan izdajnik koji odajae da smo našu tugu zalili, rekli bismo, slanom kišom. Taj izdajnik je crvenilo koje se javlja ispod očiju i na obrazima nakon posete tuge. Neminovno, ožiljci su lični žig života i njih nosimo samo mi, oni ostaju kao večni podsetnik na preživljeni bol, ali i podsetnik na to da smo pobedili, uspeli da izađemo jači i mudriji iz bola, naučili smo šta je trebalo. Ožiljci su uvek tu da nas podsete da se sve događa zato što treba da se dogodi, da bismo postali boljii neprestano dograđivali sebe kao ličnost. Ožiljci su deo nas, naše intime i ne možemo ih predati u ruke drugome, oni su samo naše lekcije koje smo propustili da naučimo ili ih nismo dobro savladali.
Došli smo do motiva slobode koji je protkan kroz sve pesme. Reč je o slobodi da budemo ono što jesmo, da slobodno biramo put kojim idemo i ljude koje ćemo povesti sa sobom. Uučava se i sloboda misli koje dolaze direktno iz srca, ne dozvoljavaju umu da ih poljubi. Sloboda stvaranja i sloboda življenja, pravo da koristimo ove i sve druge slobode koje će nam doneti dobro bez nipodaštavanja drugoga, na te slobode nas pesnikinja podseća. Nemiri i lutanja duha i misli su, takođe, sloboda, ali sloboda u nastajanju. Da je sloboda nastala i ispoljila se, osetićemo kad prepoznamo radost u sebi.
Kada nas bol satire, normalna reakcija je da se borimo protiv njega. To što je normalna, ne znači da je ispravna. Ne treba gušiti bol u sebi jer će se tako sve više nagomilavati, treba ga pustiti da odradi svoje. Ovu poruku nam šalju sledeći stihovi pesme Krhkost osmeha:

I peče pogled u ogledalo, gore oči,

I boli dodir na duši, ne veruje nikome,

Neka peče, neka boli

U ovoj pesmi, vreme je stalo. Vreme i prostor su postali jedno. Jedino što znamo o vremenu jeste to da ga više nema, ne postoji mi juče ni sutra. Sadašnji trenutak je fiksiran i neće proći sve dok pesnikinjino biće ne nađe način da prevaziđe njegovu težinu i učini ga lepim. Postoji samo sadašnji trenutak, ali on nije ovde, on je u nekoj jdrugoj dimenziji. Taj trenutak je otvorio vrata pesnikinjinoj duši da izađe  iz kaveza i vine se u mamkrokosmos, da pobegne na neko vreme iz mikrokosmosa u njoj, pa da joj se vrati (duša) uvećana, obogaćena i oplemenjena zvezdanom svetlošću koja će njenom licu dati sjaj. 

Naše putešestvije kroz Anine stihove završavamo pesmom Plavi zakloni u kojoj ona uspeva da ostavi pesimizam, bol i tugu po strani i ne dozvoljava im da se umešaju u pesmu. Pesma je od početka do kraja u optimističnom tonu, svedoči o odlukama koje je  donela, a koje bi svi mi trebalo da donesemo. Shvatila je da jadikovanjem neće učiniti da problemi nestanu, ali je spoznala i to da prihvatanjem njih, takvih kakvi jesu, može postići svoj unutrašnji mir, sreću, može ublažiti dejstvo problema na njeno nežno, krhko, a tako snažno biće. Njoj je dosta tuge i patnji, uželela se svog osmeha koji je uspela da vrati, ne samo sebi, već i nešim licima, licima koja putuju sa njom kroz stihove. Rezultat rada na sebi, svom duhu i prihvatanju je značajan i u sebi nosi poruku da treba voleti život, voleti ga i onda kad je najteže, kad ne vidimo razlog da ga volimo. Naša Zvezda Hrabrosti je zavolela život i ljude oko sebe pa nam poručuje da i mi to učinimo za naše dobro i spokojstvo. 

Ono što treba istaći je zrelost devojčice, sada devojke, koja je prerano otrgnuta od razigranosti detinjstva. Što se dtilskih odlika tiče, Ana odlično vlada metaforom. Prisutno je još dosta stilskih figura, ali ističemo najdominantniju i onu u kojoj je najbolja. Raznolikost motiva, prelivanje jedne boje u drugu, smenjivanje osećanja iz jedne krajnosti u drugu i, na kraju, postignut balans života. Sve ovo, uz nepokolebljivu veru da ona to može, izvezla je u jednu intimnu ispovest i otkrila nam sebe, kao što je otkrila nas same nama. 

Autor teksta: Sofija Ivanović 

ANĐEOSKO SOKAČE

Danas postoje mnoga dela za koja se  ne zne ili za njih malo ko zna, a i te kako vrede da se o njima priča i piše. Jedno od takvih dela je "Andjeosko sokače" Džona Pristlija. Obično se analiza počinje odredjivanjem žanra romana, ali u ovom slučaju je to besmisleno jer je posredi žanrovski sinkretizam. Delo je nastalo 1930. godine, a ono što je jako važno je to da je autor u drugoj godini ostao bez majke. Taj nedostatak majčinske figure može, samo površinski, objasniti neke stvari o kojima će tek biti reči. 

Roman započinje prologom koji nam na nekoliko stranica otkriva mnogo toga, upoznaje nas sa nekim stilskim i tematskim odlikama Džona Pristlija. Na samom početku se susrećemo sa kombinacijom dugih i kratkih rečenica, nailazimo ma živopisne opise. Pristli nam indirektno saopštava da radnja romana počinje u vreme zalaska sunca uz pomoć upečatljivih metafora. Pored metafore, zapaža se, iako ne pri prvom čitanju narednih rečenica, personifikacija. Obe ove stiske figure, pogotovo personifikacija, kao da su želele ostati skrivene, kao da ih je pisala nesigurna ruka koja sumnja u svoj talenat i svoju veštinu. Međutim, ovo je varljiv utisak i njime je pisac postigao željeni efekat, možda i još veći, nego da je izneo u prvi plan ove figure. Zapravo, one i jesu u prvom planu. ali se to ne uviđa odmah. Prividnim skrivanjem, Pristli nas tera da se vratimo opisima, dublje ih doživimo i osetimo atmosferu koju nam prenose. Time što početak priče s,ešta u vreme zalaska sunca, najavljuje nam da se nalazimo, ali i da ćemo često biti, na granici, granici između svetla i tame, izmedju neba i zemlje. Ta središnje pozicija će bitno uticati na našeg junaka Golspija koji je stalno tu negde, izmedju. Takođe, ova pozicija otkriva postojanje večnog rascepa u čoveku, čovek je stalno rastrzan između dve  strane, a koju će izabrati, to zavisi od njega, ali i od trenutka u kome je primoran da načini izbor.

Sam opis Golspija u sebi sadrži nešto protivrečno i tajnovito. Stiče se utisak da Golspiju nije važno da ostavi utisak na druge, ali to će ubrzo biti dovedeno u pitanje.

Pre nego što odemo dublje u razmatranje opisa, promena raspoloženja i psihološkog karaktera glavnog aktera, moramo se osvrnuti na razgovor sa kapetanom. Taj kratki razgovor, tačnije, kapetanova ljubav prema engleskom jeziku, unosi nešto komičnosti. Reč je o tome da on pogrešno izgovara engleske reči, čak i prezime junaka pogrešno izgovara.  Ovde vidimo kritiku društva koje hoće da bude nešto što nije. Ovo se odnosi na kapetana koji misli da zna nešto što ne zna i usled tog neznanja, a korišćenjem engleskog jezika, ispada smešan. Samim tim, on nas asocira na Sterijinu Femu koja je volela svešto je francusko, volela i želela "nobles" u svojoj kući.

Ponekad, u književnosti često, čoveka bolje upoznamo na osnovu reči jer dela još uvek nema. Tako saznajemo da je Golspi večiti putnik, trgovac sklon krađama, kada odgovara da ne živi nigde i da će u Londonu ostati ako bude imao šta da radi. Ubrzo otkrivamo i to da je on hedonista, da mu čaša nikad nije prazna. 

Vratićemo se na opise i protivrečnost koje smo već pomenuli. Kako čitanje prologa odmiče, susrećemo se sa pomalo iščašenim, nelogičnim opisima. Dominantan postaje mrak, mračno i tajanstveno. Ono što prepoznajemo kao nelogičan opis proizlazi iz činjenice da je dato iz junakove perspektive. Njegova, pomalo išščašena, perspektiva se može objasniti na više načina.Prvo objašnjenje je to što se on nalazi na palubi broda koji se kreće, pa prizori brže promiču i tako se oku čine drugačiji i nepravilno raspoređeni. Drugo,čini mi se važnije, objašnjenje tiče se nezainteresovanosti, površnosti, brzinskog pogleda na pejzaž. Protivrečnost koju autor ističe počinje od pomena belog i crnog crkvenog kubeta. Golspi je preko njih preleteo pogledom, da bi se, u sledećem trenutku, uneo u gledanje zgrade koja se "spustila na reku". Ni ovo mu nije dugo držalo pažnju. Sada  nu je pogled usmeren preko mosta, a tamo vidi vrh crkve i to mu ne smeta, čak ga navodi da zapevuši. Dva crkvena kubeta, stubovi i sivo kamenje zaslužuju da obratimo pažnju na njih. Crno i belo kube stoje u jasnom kontrastu. Često se čovek vodi mišlju da je sve crno ili belo, a ne vidi nijansu izmedju. Simbol te srednje nijanse je sivo kamenje. Ono, u zavisnosti od čovekovog izbora, može postati crno ili belo. Ova dva kubeta su slična slikarskom platnu obojenom u crno koje na sredini ima belu tačku. Od čoveka zavisi da li će videti crno sa belom tačkom ili belu tačku okruženu trenutnim crnilom. Zavisi šta nosi u duši. Kad smo kod ovoga, ostaje nam tajna o sadržaju Golspijeve duše jer se njegov pogled ne zadržava ni na crnom, ni na belom kubetu.

Sad, kad smo osvestili postojanje tajne, privučeni smo da je otkrijemo. Nije slučajno to što je početak priče smešten na brod koji plovi rečnim talasima. Ako se setimo Herdera i toga da je on do najvećih spoznaja došao ploveći morem, naslućujemo  da se do neke spoznaje mora doći. Voda, simbol večnog proticanja, prolaznosti, ali i mira, nalazi se ispod neba, ispod svemira. Golspi, kao pripadnik ljudske vrste, kao trenutni deo vode, okružen je svemirom, beskrajem, ali se čini da on toga nije svestan. Kao da mu nije važno što je ceo svemir tu za njega i spreman da radi u njegovu korist. 

Još jedna protivrečnost se uočava u samom posmatranju Londona. Prvo, junak je ravnodušan prema Londonu, zatim ga vidi kao čudovište, ali kada pogleda iza sebe i vidi veselost, živost, kada su sva svetla vozila uperena u njega, tada se kaje što nije ranije došao u ovaj grad. Ta svetla, uprta u njega, činila su da se oseća važnim, u njima je video čin dočekivanja koji je priželjkivao. Iako nesvestan svega ostalog, on je svestan ništavnosti, svestan je koliko je čovek mali na ovom svetu. Zato mu se činilo da je postao veliki, poput slavne zvezde okružene blicevima fotoaparata. Ipak, on ima visoko mišljenje o sebi. Zadovoljan je svojom bezbrižnošću i sklon je egocentrizmu i samoljublju. Mit o Nrcisu se javlja kad Pristli, iako nevidljivi pripovedač,iznosi pretpostavku o tome da bi on namignuo svom odrazu u ogledalu da ga je imao pri ruci. 

Za čas ćemo se vratiti vodi koja je središnji ambijent prologa. Ako pogledamo Rečnik simbola Alena Gerbrana i Žana Ševalijea, naćićemo mnoštvo dimbola vode. Za nas je, pre svega, važno da se zadržimo na tome da je biblijsko značenje vode: mir i svetlost. Kroz vodu se prelamaju naši likovi i u mitu se Narcis ogleda u vodi. Voda i ogledalo su identični simboli.Voda, prema tome, može imati i negativnu konotaciju, ali pre nego što razmotrimo relevantnost te konotacije, treba da istaknemo još nekoliko pozitivnih konotacija. Za nas je relevantno i Kinesko viđenje vode kaoprvobitne nerazdvojivosti. Ovo nas upućuje na čovekovu nerazdvojivost od svemira, prirode i njenog ciklusa.  Stoga, nemoguće je da se čovek ne preporodi pored vode, a to joj je još jedno simboličko značenje koje ovde možemo iskoristiti. Uzmimo u obzir i beskonačnost mogućnosti kao relevantnu. Naš junak (kasnije ćemo videti da je antijunak) ima mnogo mogućnosti, može uraditi ono što želi, a njegova blizina vodi sugeriše na realnu mogućnost ostvarivanja onoga za šta se odluči. Mi još uvek ne znamo kolika je njegova svest o tome, ali se nadamo da ćemo razotkriti tu tajnu, kao i sve druge koje treba izneti na videlo. Saznanje o tajni ne bi ni postojalo da tajna treba da ostane tajna. Saznanje da tajna postoji znači da je nužno obelodaniti je, prodreti do nje uprkos njenom opiranju.

Nakon prologa, pisac nas upoznaje sa Andjeoskim sokačetom, zabačenom ulicom za koju malo ko zna. Izolovana, udaljena od londonske buke i jurnjave, čini se kao mesto mira, spokoja, porodične topline. Pod tim utiskom smo sve dok nam se izbliza ne prikaže izgled zgrada i ljudi koji tu žive i rade. Slika siromaštva, nezdrav ozgled zaposlenih u firmama, sve to odaje utisak opravdane zanemarenosti, ali ona je sve, samo ne opravdana. Pored svog odbojnog izgleda, ova uličica je i te kako značajna i puna poslovnog života. Tačno je da su prihodi mizerni, ali ih ipak ima. Opisujući gospođu Kros, Pristli otkriva da u svom stilu ima i nećeg grotesknog, što potvrđuje opisujući Tardžisa. Tsrdžis, dvadesetšestogodišnjak, asocira nas na vampira, sama činjenica da je beo kao da ga sunce ne dotiče, navodi nas da to pomislimo. Međutim,to poređenje je neosnovano ako imamo u vidu uslove života u sredini u kojoj živi.

Sliku surove realnosti ulepšava, koliko je to moguće, petnaestogodišnjak Stenli svojim idealizmom. On ima viziju budućnosti izgrađenu na osnovu onoga što čita. Ma koliko sve to bilo nerealno, bar je imao želje za čijim ostvarenjem teži, ima motivaciju da podnosi mučan život. Verovao je u bolje suttra, prihvatao je sve modernije društvo i stavove. Sve ovo ga čini izuzetno živim, življim od bilo kog drugog radnika u toj firmi. Stenli nije dozvolio gospođi Kros, predstavnici stare tradicije koja ne prihvata ništa novo, da utiče na njega. Ako njoj odgovara životarenje, on želi da živi, a ona neka i dalje propada utapajući se u sopstvenom blatu. Neka ona ne odstupi ni makac, Stenli će hrabro ići napred.

Ubrzo je pred nama slika radnog mesta i jasno osećamo radnu, ali suviše sumornu, napetu, lažno motivisanu atmosferu. Svi osim gospodina Smita na posao dolaye i obavljaju ga zato što im je to izvor prihoda za život. G.Smit voli svoj posao, predano ga pbavlja i oseća zadovoljstvo u njemu. To zadovoljstvo uvećava i uvek prisutno, ali od drugih skriveno, sećanje ma to kako je dospeo do pozicije na kojoj je sada. Njegova borba, njegovo odbijanje da prihvati siromaštvo kako nešto konačno i nepromenljivo, trud, istrajnost, vera u to da će biti bolje, sve ovo su bili motivi za predan rad i ljubav prema radu koja se na kraju isplatila. On želi da i Stenli završi kao on, zato ga i tera da stalno radi. Nije to iz zlobe, iz neke pakosti, kao što bi se moglo pomisliti, već zato što mu želi da postane kao on, ako ne i bolji. Smit je u Stenliju video sebe, prepoznao je potencijal koji poseduje, zato želi da ga pogura ka ostvarivanju tih potencijala.

Pansion gospođe Voker

Ako malo zastanemo i vratimo se podeli zfrade na spratove, posmatramo li delatnosti koje se obavljaju, položaje koje zauzimaju zaposleni, uočićemo sličnost sa Balzakovim romanom Čiča Gorio. Zapravo, ova poslovna zgradaje obrnuti trougao, isto kao i pansion gospođe Voker u Balzakovom romanu. U obe zgrade imamo obrnutu hijerarhiju, samo što postoje izvesne razlike. U našoj zgradi, najsitniji poslovi i najniži činovi su na prvom spratu, a najviše plaćeni poslovi se obavljaju na najvišem spratu, a trebalo bi da je obrnuto. Pansion gospođe Voker najbogatije  i najluksuznije sobe ima u prizemlju, a kako se penjemo, sobe su sve manje i prljavije. Bogati gosti su dole, a siromašni gore, što je jasno i očigledno izokretanje. Naša poslovna zgrada nema tako očigledno izokretanje, ali ono postoji ako pažljivije osmotrimo podelu zanimanja i delatnosti.

Sam naziv prvog poglavlja, Oni dolaze, dovodi do toga da se zapitamo : Ko su oni? Da li su to radnici ove zgrade koji će dovesti do neke promene u Andjeoskom sokačetu? Da li su to stranci koji će sa sobom doneti nešto moderno i unaprediti već postojeće? Ne znamo, ali otkrićemo. Nameće se još jedno pitanje: Kakve veze ima Golspi sa Andjeoskim sokačetom i ovom zgradom. To je još jedna tajna koju treba otkriti.

Vratimo se sada na prvi sprat. Turobna atmosfera se poklapa sa spoljašnjom atmosferom. Svo sivilo spolja se prenelo u kancelariju, a iz kancelarije u ljude. Svi su rastrojeni, mračni, pesimistični. Podsećaju na statiste u nekom filmu, a kada progovore, govore nepovezano i rastrojenost se tada najviše oseća. Got je najbolji predstavnik ovog stanja jer mu je govor nepovezan i teme su mu raštrkane, kao i misli. Kada nismo u skladu sa svojim unutrašnjim bićem, misli postupci su ti koji odaju taj nesklad. 

Četvrti deo prvog poglavlja je posveećen Dersingemu i tu je data njegova prošlost u kratkim crtama, kao i njegov psihološki portret. Njegova savesnost, pravednost i dobrota, koje se ističu, potvrđuju se njegovim razgovorom sa Gotom i Smitom o tome koga otpustiti radi smanjenja troškova da bi se izbegao bankrot firme. On je svestan da niko, sem Smita, ne voli svoj posao i da ga obavljaju samo kako bi se prehranili. Zbog toga mu teško pada da bilo koga liši radnog mesta i plate jer zna da time ugrožava njihov opstanak. Na kraju ovog dela, pojavljuje se Golspi. U nastavku dobijamo potvrdu o turobnosti atmosfere u kancelariji i nezainteresovanosti za posao. Pravi primer mehaničkog obavljanja posla i dosade koju isti izaziva je gospođica Metfild. Takođe, otkrivamo još jrdnu crtu Golspijeve ličnosti- nestrpljivost. Sama pojava g. Golspija simbolizuje početak rasplitanja klupka čije postojanje nam je naznačeno na početku. Ono što i de u korist piscu jeste da scene prekine u momentu kada čitalac očekuje razrešenje i otkrivanje tsjne. Baš zato što do toga ne dolazi, zaintrigirani smo da čitamo dalje, da u mislima pokušamo da razrešimo situacije i otkrijemo tajnu. Možemo ići u dva smera. Prvi smer nam nameću reakcije ostalih na Golspijevu pojavu. One nisu baš pozitivne i ne podržavaju drugi smer kojim bi mi najradije pošli. Reakcije drugih Golspija prikazuju kao nekog ko ima loše namere, kao sumnjivog tipa koji je došao da im uzme i ono malo što imaju. Jedino što za sada znamo je da Got krivi Golspija za to što je ostao bez posla. Pošto nije prikazano šta se dešavalo na tom ručku, ostaje nam da verujemo da postoji dobar razlog za Gotovo otpuštanje jer smo videli kakav je Dersingem po tom pitanju.  Drugi smer u našem otključavanju je taj da je Golspi došao da pomogne, da spase firmu i učini je još boljom. Da li će se putevi do ključa razgranato, videćemo.

Zatim se susrećemo sa porodičnom atmosferom u kući g. Smita. Tu nailazimo na neobičnu situaciju, a reč je o tome da žena svoog muža oslovljava sa TATA. Ovo nas tera da još dva puta pročitamo pasus kako bismo bili sigurni da nismo pogrešno shvatili. Čuđenje je prvo što osećamo nakon uverenja da smo sve shvatili kako treba. Verovatno je to posledica nepostojanja očinske figure u njenom detinjstvu. Ne možemo biti sigurni jer ne znamo ništa o njenoj prošlosti. 

Pisac vešto prelazi iz epizode u epzodu. Uvodi priču u priči, govori o jednoj stvari, pa pređe na drugu koja nema veze sa prvom. To čini tako vešto i lagano, a cilj toga je da čitalacc pokuša sam da "složi kockice" koje je on raštrkao po čitavom romanu. Na ovaj način postepeno i istinski upoznajemo likove i uočavamo sve nijanse onoga što je u suštini jednog bića, ono što to biće čini bićem. 

Iz rečenice "Poznavala je život dovoljno da shvati da je Smit uistinu bio dobar muž i da je to nešto zbog čega valja biti zahvalan" naslućujemo da gospođu Smit život nije mazio, ali i dalje ne znamo ništa što bi pomoglo da shvatimo okidač za ovakav odnos prema mužu. Ubrzo saznajemo da i muž nju oslovljava sa MAMA. Smita sada upoznajemo u drugačijem svetlu, otkrivamo da je on čovek kome je malo potrebno za sreću. Samoća, muzika, toplina i udobnost doma su dovoljni da, bar na kratko, zaboravi sve brige i bude srećan.

Sutradan je svanuo kišan i siv dan. Stanje kakvo je napolju oslikava atmosferu u firmi. Pored uobičajene atmosfere, danas vlada neka čudna atmosfera. Ljudi su čudni, događaji još čudniji, a Gotov misteriozni odlazak sve to pojačava. Sumnju nam budi i to što se Golspi posle prvog dolaska ni jednom nije pojavio. Iako ga niko ne viđa, on je stalno prisutan, njegova senka stalno kola mislima i u govoru junaka. Stičemo utisak da je on samo epizodni lik koji je došao da sve okrene naopačke i nestane. Nestao jeste, a da li će se opet pojaviti i šta će doneti ta poseta možemo samo da naslućujemo. 

Pre nego što Golspi ponovo stupi na scenu, moramo pomenuti nešto što nam je promaklo u odnosu gosdpodina i gospođe Smit. Radi se o tome da su kod njih uloge zamenjene. Gospođa se poneša kao muškarac što se tiče izlazaka, ona voli da je što više van kuće, a to je karakteristika muškog pola. Smit više voli da uživa u udobnosti doma i izlazi samo kad mora.

Treće poglavlje počinje promenjenom atmosferom u kancelariji. Promene se vide i u motivisanosti radnika i u njihovom broju. Kancelarija je dobila još jednu daktilografkinju i traži se zamena za popunjavanje Gotovog radnog mesta. Mi i dalje ne znamo šta je to Golspi učinio, ali smo sada sigurni da možemo krenuti drugim smerom otključavanja tajne. Ono što kaže, on to i ispuni. Međutim, na večeri kod Dersingema upoznajemo i njegovo drugo lice. Upoznajemo jednog nepristojnog i svadljivog Golspija koji je pri tom i loš otac jer potpuno zaboravlja da čerka treba da mu dođe. Cela ta večera odaje sliku društva, površnost, izveštačenost i želju da se neistina učini istinom samo kako se ne bi ispalo glupo ili manje  vredno, neupućeno u stvari pred drugima. 

Na kraju poglavlja se ispostavlja da je ipak prvi smer ispravniji. Golspi sve radi usvoju korist , ali niko to ne sme da primeti. On mora da se pokaže iskren i odlučan u nameri da pomogne firmi, dok  će najveću korist činiti sebi. Vešt je igrač i manipulator, a to samo vraća veo ravnodušnosti preko čitaočevog srca kad je njegov lik u pitanju. Da bi se poverovalo u bilo koju laž, deo laži mora biti istina, što u ovom slučaju i jeste tako. Golspi mora da im pomogne kako bi ostvario svoj cilj. Kako čitanje odmiče, jasno je da Golspi neće ostvariti nikakvu spoznaju, a spoznaja je na početku najavljena. Moguće je da je ta spoznaja namenjena čitaocu, da on osvesti kakvi sve ljudi postoje i kakvi ne treba da budemo. 

Alija Đerzelez

Četvrto poglaclje govori o Tardžisu  i tu nalazimo paralelu sa Andrićevim Đerzelezom. Ono što spaja ova dva junaka jeste zanos ženom-lepotom i težnja ka njoj, želja da se ona ima, poseduje i nemogućnost da se žena-lepota dostigne i osvoji. Ali, tu počinje i završava se svaka sličnost među njima jer Tardžis drži do svojih principa i ne pristaje na bilo koju ženu.To se vidi kada uporno odbija gospođicu Selers koja mu se nudi i otvoreno nabacuje.  

Pre nego što  nastavimo dalje, moramo se prisetiti onog čudnog oslovljavanja gospodina i gospođe Smit jer se ono ponavlja u kratkom prikazu Tardžisovih stanodavaca. Gospođa Pilamton svog muža oslovljava sa TATA, ali nemamo nikakvu osnovu da kažemo da je to zbog traume, nedostatka očinske figure ili razlike u godinama. Pošto je Pristli primenio tehniku ponavljanja i, pri tom, nije dao ni prošlost aktera ovih čudnih oslovljavanja, niti imamo simptome traume usled nedostatka roditeljske figure u detinjstvu, zaključak je da je ovo nemotivisan postupak. Sve ovo me je navelo na pomisao da je sam autor imao neku traumu, što se ispostavilo kao tačno (ostao je bez majke u drugoj godini života), ali nisam sigurna koliko je to relevantno da se tako protumači uzimajući sve u obzir. Moguće je da je taj gubitak motivisao ovakav postupak, ali ipak uzimamo to sa rezervom i nagiđemo nemotivisanosti. 

Iinteresantno je, u isto  vreme i srceparajuće, posmatrati Tardžisovu subotu, proživljavati njegove emocije i nadati se zajedno sa njim njegovoj sreći.Važno je zadržati se na motivu filma jer on uvodi erotski momenat u roman, a pogotovo je važan za Tardžisovo ostvarenje težnje ka ljubavi, makar to bilo i ostalo na telesnom nivou. Zapravo, ovde nema telesnog spajanja, niti pravog ljubavnog zanosa, već su dodiri koji postoje izazvani atmosferom (mrak) i podstaknuti scenom iz filma. Tako suptilni dodiri, naizgled neerotski, baš zbog svoje stidljivosti odaju nežnost i uverljiviji su nego da je data slika u hotelskoj sobi. U javnosti, a ipak skriven, ovaj trenutak jr za Tardžisa tako stvaran, a u stvari je daleko od stvarnosti. Kraj filma označava i kraj njegove sreće i početak novog razočarenja kad zaista ugleda devojku. Pažljivog čitaoca će ovo podsetiti na majstora erotike srpske književnosti, na Boru Stankovića i njegovu, rekla bih, estetsku erotiku. Ovim postupkom je zadovoljena prirodna potreba za lepim, nema ničeg preteranog, neukusnog, a Tardžis je , bar na trenutak, doživeo ono za čim čezne, osetio je ženu-lepotu, u nekoliko iluzornih trenutaka. Rušenje te iluzije je dato kroz kontrast vremenskih prilika. U bioskopu, dok je trajao film, kao da mu je sijalo sunce, a potom se sve smračilo iako je svetlo bilo sa svih strana. Oštrina vetra intenzifikuje i u svoj snazi prikazuje  pad i udarac koji zadobija. Osećamo kako očaj u njemu raste i pretvara  se u bes. Nadalje se potvrđuje da bi on učinio sve, bio i onde gde ne želi, samo ako su tu lepe devojke.  Za njega, kao i većinu Andrićevih junaka, lepota je fatalna i mami ono duboko tragično u njima da izađe na površinu.

Ušavši u prostoriju gde gostujući predavač treba da održi predavanje, Tardžis je shvatio da je okružen sredovečnim ženama.Ponovo se našao na pogrešnom mestu u pogrešno vreme, ali je ipak ostao. Uostaalom, pravoj lepoti se ne žuri, objaviće se kad-tad, doći će i njegovo vreme ua uživanje. Isto ono što ga je zadržavalona prethodnim mestima- nada da će se baš tu pojaviti toliko željena žena-lepota- zadržalo ga je i sada. 

Ovde se susrećemo sa, ne tako retkim, izvrtanjem žanrova. Prvo, sama himmna koja se izvodi nimalo ne liči na himnu, a zatim ono što gospođa u kaputu govori liči na zakletvu, na polaganje zakletve jer prisutni ponavljaju ono što kaže, a ne na uvod u predavanje i propoved.

Frenk Deds, motivacioni govornik, probudio je u Tardžisu moć vizije, otvorio mu j e oči za to da i njemu može biti drugačije, iako nije potpuno razumeo ono o čemu je govoreno. Svest o mogućnosti izbora. želja za promenom su se sada pojavili pred Tardžisovim duhovnim očima i nadamo se da će se dovoljno duboko urezati u njegovu dušu kako bi postali motiv za promenu. On nije bespomoćan, saznanje dovoljno da pokrene proces promene, makar ona, u početku, bila samo u mislima. 

Kada je krenuo kući, činilo mu se da mu je sav žar koji je osetio iščileo. Međutim, on je ostao skriven u njemu iako ga nije bio svestan. Argument kojim to možemo potkrepiti jeste ono što se dogodilo u ponedeljak u firmi. Da, baš tada su se ostvarila Tardžisova sanjanja i nade, tada kada je nešto pozitivnosti zasijalo u njemu. Pred njim se pojavila Lena Golspi i svojom lepotom ga dovela do ekstaze. Nesvesno, govornik jr u njemu oslobodio ono za šta nije znao da postoji, a ta nova energijia je privukla nove i lepe događaje. On je primer toga da lepota, žena-lepota, može da bude fatalna ali i da deluje konstruktivno i učini čoveka boljim. To potvrđuje time što mu više nije mrsko i teško da radi, dobio je elan i volju. Za čas se moramo vratiti na početak kada smo rekli da će doći do spoznaje. Da, tada smo u fokusu imali Golspija, ali je očigledno da on neće doći ni do kakve spoznaje. Postavlja se opravdano pitanje: Zašto je baš tada nagoveštena ako se ne dešava tom junaku? Odgovor bi mogao biti da se preko jednog junaka nagoveštava buduća spoznaja drugog junaka. Opet ovo deluje nelogično jer se ništa ne dešava do pojave njegove ćerke Lene. Lenin dolazak je na početku nejasan, nemotivisan i ne možemo ga dovesti ni u kakvu vezu s Tardžisovom spoznajom.  Njen dolazak, tačnije , njeno putovanje nije prikazano, prvi put je vidimo u kući Dersingema i nemamo pozitivan utisak o njoj. Nju možemo posmatrati kao Golspijevu senku koja u sebi nosi potvrdu da će do spoznaje doći. Iako senka, i naizgled razdvojena od Golspija, jer dolazi posle njega, ona je, na neki način, isto što i Golspi. Samim tim što mu je ćerka, njena lepota je i njegova, uvek ide s njim iako nije fizički prisutna. Golspijev dolazak je najava skorašnjeg obznanjivanja lepote, a lepota se obznnanjuje onda kada su svi uslovi za njenu pojavu ispunjeni. Važno je i to što ona dolazi posle svog oca jer njegov dolazak bez nje  znači da je lepota još uvek daleko,nedostižna, a njena pojava označava blizinu trenutka u kome će ta lepota biti javno prikazana. Ova tehnika jeste neobična, ali je vešto osmišljena i primenjena. Postojanje uslova za pojavu lepote asocira na pesmu SANTA MARIA DELLA SALUTE Laze Kostića u kojoj je, pre pojave drdage, neophodno pokajanje. Draga se pojavljuje, jedino tada i može da se pojavi, kada se lirski subjekt pokaje. Tako i ovde, spoznaja predstavlja nužnost i mora biti zadovoljen nemi zahtev za njom da bi se Tardžisu obznanila ćena-lepota. 

Poglavlje o gospođici Metfild je pravo iznenadjenje i osveženje jer unosi nežnosti i toplline u roman, a ujedno osvetljava njen lik. Tek sada vidimo njenu pravu prirodu, razumemo njen hladan stav. Sada nam ona otkriva jednu romantičnu i emotivnu dušu koju je skrivala ispod maske hladnokrvnosti, neljubaznosti i drskosti. Iako je ona centar ovog poglavlja, njena osetljivost je izražena kroz prizmu drugih. Prvo, to je učinjeno najavljivanjem odlaska  njene jedine prijateljice, Evline, koja odlazi sa ocem na put. Druga situacija je mnogo značajnija i na njoj ćemo se duže zadržati. Odlazak g. Golspija na poslovni put će u njoj dovesti do otkrivanja osećanja prema njemu. Kad bude sa njim na brodu, konačno će shvatiti da je zaljubljena i da je, uopšte, sposobna da voli na taj način. Scenom opraštanja, tačnije rečima koje izgovaraju, njegovim i njenim podtupcima pre opraštanja, na neposredan način izjavljuju ljubav jedno drugom. Oni su dokaz da se ljubav iskazuje sitnicama i da se ne mora Kazati: VOLIM TE; ne mora se ni poljubiti, već se pomoću reči: ČUVAJ SE, NE ZABORAVI DA SE VRATIŠ, davanja sakoa i ne puštanja da ode drhteći od hladnoće otkriva idtinska i duboka ljubav. Takođa, potvrđuje se, već kliše, da se slični i isti spajaju. 

Sledeće važno poglavlje je ponovo o Tardžisu. Ovde se potvrđuje kako pozitivna promena dovodi do situacija koje smo želeli.Zahvaljujući poslu , on je u prilici da provede malo vremena samLenom, da izbliza oseti ženu-lepotu koja je već počela da se čini kao nešto nestvarno jer je nije dugo video. U početku nije znao kako da se poneše, bio je zbunjen  što je u njenoj blizini, ali i očaran što je tu. Njegovi postupci, spremanje i donošenje čaja, raspremanje stola, pokazuju da je spreman da služi lepoti, da ugodi ženi u kojoj je ta lepota. Spreman je čak i da se obruka, pleše iako ne ume najbolje, da bi joj ugodio. Ne smemo dozvoliti da nam promakne važan trenutak pre susreta sa njom. Pred vratima njenog stana ga onuzima ogromno uzbuđenje koje se ispoljava načinom kucanja na vrata. Time što je istaknuto da je jako kucao, prati se ritam njegovog srca i, kroz pokret, izražava se sve ono što u tom trenutku oseća. Ono što je još značajnije je to da ponovo, sada još bliže, lepše, osećamo estetsku erotiku Bore Stankovića: njeno oslanjanje na njegovu ruku dok idu u bioskop, njena kosa koja dodiruje njegovo lice. Nakon bioskopa, vratili su se u Lenin stan i provrli još neko vreme zajedno, opušteni, nikad bliskiji nego tad. Kad je pošao kući, Lena ga je pozvala da sutra idu na predstavu i poljubila ga. Zstvorivši vrata, prepustila ga je oblacima i svojoj zanesenosti. Opijen svime što se dogodilo, koš iše očaran lepotom, teturao se kao pijan. I jeste bio pijan, ali pijan od divnih, iznenadnih trenutaka sa Lenom. Međutim, kraj poglavlja je u svetlu izdaje, tada se vidi lažnost žene-lepote. Lena degradira samu sebe kad ne dolazi na predstavu koju je sama tražila od Tardžisa. Tardžis je za tu priliku unapred uzeo deo plate da bi imao za taj sastanak, a ona se nije pojavila. Prvo što pomišlja je da se razbolela, pa odlazi da se raspita. Od stanara saznaje da je otišla sa drugim, otkriva da je vodila dvostruki život. Čitaocu je sigurno bilo neobično kad ga je prethodnog dana onako oterala, ali ni na pamet mu nije palo da je to uradila da bi se videla sa drugim. Naravno, ne možemo sa sigurnošću tvrditi da je tako, ,ali jedino time se može objasniti iznenadna promena u ponašanju prema Tardžisu. 

Poglavlje o gospođici Metfild i njenom dočeku Nove godine nam prikazuje Golspija u novom svetlu. Ispred nas je čovek koji je zaljubljen, koji se bori za ženu koja mu se dopada. Ta nova strana nas iznenađuje i raduje jer smo ga do sada poznavali samo kao poslovnog čoveka koji brine samo o poslovima i zaradi. Ovde se moramo zaustaviti i prisetiti da od samog početka postoji tajna koju treba da otkrijemo, Mislim da smo sada uspeli da je odgonetnemo. Ta tajna se tiče svakog lika ovog romana, ali i svakog čoveka kao duhovnog bića. Upoznsjući Smita, Stenlija, Tardžisa, Golspija, Lenu gospođicu Metfild, uočili smo da oni, iako jedno celovito biće, u sebi nose i drugu stranu ličnosti koju vešto kriju, a nisu ni svesni trenutka kad je ona otkrivena.Tajna je upravo u dvostranosti bića koje često ni sami junaci nisu svesni. Tajna je i u uticaju drugih koji razgolićuje tu našu skrivenu stranu, bila ona dobra ili loša. Često nam drugi otkriju ono što ni samo nismo znali. Golspi je primer toga da nikad ne znamo šta će druga osoba izazvati u nama, kao i da mi ne znamo šta izszivamo u drugima sok se ne prepustimo tom odnosu. Neke osobe nas čine boljima, kao što je to slučaj sa Golspijem i gospođicom Metfild,a neke nas istovremeno učine boljim i odmah zatim upropaste, ao što je slučaj sa Tardžisom i Lenom. 

Ono što se naslućivalo kad su se Golspi i g-đica Metfild opraštali na obali, ostvarilo se u novogodišnjoj noći , Nakon što je u njenim očima postao vitez, zaštitnik, nakon što je odbranio onu koju voli, poljubio ju je. Oboma je Nova godina počela u znaku ljubavi, a samo je pitanje vremena kada će ta ljubavna veza započeti. 

Pristli je do sada svakome posveti po poglavlje-dva prateći važne promene i dešavanja u njihovim životima, ali je kako se čini, zaboravio da se posveti Stenliju. Mi znamo da je tu tek po uzgrednim komentarima koje mu autor dozvoljava. Njegovo prisustvo je dato kao nešto što se podrazumeva, a priča o njemu ostaje nedovršena. Stenlijev odlazak je dat naglo, neargumentovano i neubedljivo, kao da autor nije znao šta bi s njim, kao da je zaboravio njegovu važnu ulogu koju mu je dao. Ovde je Pristli pokazao da i te kako poseduje nerv da iznervira čitaoca. Zatim je tu i Lenino iznenadno okretanje od Tardžisa bez ikakve naznake motivacije za tako nešto, ako motiv uopšte postoji. Takođe, ovaj nagli Stenlijev odlazak podseća na Sterijin nagli završetak Pokondirene tikve s tim što Sterijin kraj nije znak nedovršenosti, nego ima smisao i efekat za razliku od Pristlijevog naglog završetka priče o Stenliju. 

Nakon ovoga, sledi hladan tuš, dorektno pucanje u čitaočevo srce. Prisustvujemo Tardžisovoj agoniji, ljubavi koja se pretvara u ludilo. Saznanje da je Lena bila sa njim samo iz dosade, samo dok ne dođu oni koje je zaista volela, saznanje da je sve to bilo iz sažaljenja prema njemu, i na sve to njeno drsko ponašanje i odbijanje da smireno objasni svoje ponašanje, dovode so ključanja besa u njemu. On je na silu ljubi, privija uz sebe, pred nama je potpuno nov Tardžis- nasilnik. Čitalac vrlo dobro zna da on to nije, fatalna lepota, to što ga ta lepota odbacuje, čini da on potpuno izgubi razum, da mu se pomuti svest i ne vlada sobom. Potpuno nesvestan šta radi, on davi Lenu. Njegove ruke same vrše tu radnju dok misli nema, pa ne može ni da se zaustavi, Kad je izlazio iz njenog stana, mislio je ju je ubio. Neko vreme je koračao ulicama kao utvara, a u glavi mu je bila slika kako ga odvode u zatvorsku ćeliju. Ono što najviše steže srce je ovaj deo rečenice: "...najzad će i on biti neko- Ubica u stanu Meda Vela. Ali za sada je još pohaban mladić udubljenih očiju, praznog pogleda...." Nekoliko stranicanakon događaja, kada se našao pred firmom i unutra zatekao Golspija i Lilijen Metfild, imaćemo još jedan razlog da osetimo duboko divljenje prema njemu. Njegova nevinost, čistota i neiskvarenost, hrabrost menjaju sliku potencijalnog ubice kakvu očekujemo. On ne beži od odgovornosti za svoje postupke i priznaje Golspiju da mu je možda ubio žerku. Pao mu je kamen sa srca i zahvaljiva je Bogu što je ona živa, ali je postao svestan da više nema budućnost. Vrativši se u svoju oznajmljenu sobu,počinje da mrzi sebe i stalno se pita šta je to uradio. Odgovore zna, ali pitanja postavlja da nikad ne bi zaboravio. Ostao je bez posla, ostao je niko i ništa za sve, pa i za samog sebe, Naslućujemo  šta će poželeti da uradi, ali se nadamo da neće. Iako razmišlja o samoubistvu, on to ne čini. Samo to nečinjenje pokazuje da je on ipak jaka ličnost. 

Uprkos tome što oseća da nikome ne znači, sled događaja će mu pokazati da jednoj osobi, Popi Selers, koju nikad nije ozbiljno shvatao, znači  isto onako kako je njemu značila Lena. Scena u kojoj mu Popi donosi novac ukazuje da jedan isti "scenario" može imati dva ishoda, može biti i koban i rasterećujući, konstruktivan. Prvi takav "scenario" se završio kobmo, a odigrao se između Tardžisa i Lene. Susret, mogli bismo reći sudbonosni, Popi i Tardžisa predstavlja za njega rasterećenje i novu nadu, a njoj priliku da bude uz onog kog voli. On jedino njoj poverava šta se dogodilo, prepoznao je u njoj dušu koja će ga razumeti, koja ga neće osuđivati. Zaista, ona je ostala uz njega iako se protivi tome što je učinio. Ona mu u sebi prašta i opravdava ga, ne bez razloga, što na njega deluje isceljujuće. Jedino Popi poznaje njegovu dušu, jedino ona zna da on to ne bi svesno i namerno uradio. Nagoveštaj moguće veze Popi i Tardžisa imamo kad autor opisuje njihovu šetnju do bioskopa i kaže da bi oni mogli da idu i dalje od najdaljeg bioskopa. Upečatljivo u zadnjem poglavlju je i to što se pokazuje da da žene nisu samo objekat za rađanje, domaćice i majke. Ta stereotipna uloga žene je ovde obogaćena i ukazano je na to da i žena ima pravo na razmišljanje, pravo da pokaže svoju inteligenciju, sposobnost da reši  "muški" problem. To se vidi kada gospodin i gospođa Dersingem zamene uloge, kada ona teši njega i pronalazi moguća rešenja za situaciju koja njemu deluje nerešivo. Ona je ovde glas razuma i prikazana je u novom svetlu za koje je bila potrebna prilika da se otkrije. Gospođa Dersingem u muževljevu tamu  unosi malo svetlosti, a to malo je nekada dovoljno da umiri i pokrene. 

Epilog je, kao i prolog, posvećen Golspiju. Iz dva razloga možemo reći da roman ima prstenastu formu. Prvi je taj što roman počinje i završava se na brodu. Jedina razlika je što je pogovor dolazak, a epilog odlazak. Tu se sučeljavaju dva para suprotnosti:DOLAZAK-ODLAZAK i POČETAK-KRAJ. Sučeljavanje ovog drugog para je ujedno i njihovo produžavanje u nedogled koje počinje u istoj tački. Svaki početak je nagoveštaj blizine kraja, a svaki kraj je novi početak. Drugig razlog je što roman počinje i završava se pričom o istoj ličnosti, Golspi je na početku i na kraju. Kraj Golspijevog bivstvovanja u Andjeoskom sokačetu je samo ubrzan dešavanjima između Tardžisa i Lene. Još jedan detalj, već na samom početku, najavljuje ovaj kraj, a to je saznanje da je Golspi večiti putnik i da ga ne drži mesto. 

Mora se primetiti da je sam Golspi pokazao da je ipak prvi ključ tumačenja, ipak je on došao da uništi firmu i to čini pod maskom dobročinstva, onaj pravi. Čitaočeva očekivanja su izneverena, ali to ne utiče na opšti utisak o delu. Samim tim što iznenada, bez pozdrava i nanjave da odlazi, sam taj odlazak znači propast firme i svih zaposlenih, ali i najavljuje propast nekog novog. Gde god da ode, Golspi će za sobom ostaviti ruševine i uništene živote, ali će jednog dana, Božjom pravdom, i on osetiti na svojoj koži kako je kad njemu rade ono je on drugima radio.

Autor teksta: Sofija Ivanović 

"Zagrljaj" - Martin Gilih

Ovaj post će biti dosta duži od ostalih jer želim da vam predstavim svoje vidjenje i svoju analizu kratkog, ali fenomenalnog romana "Zagrljaj" autora Martina Giliha. Ovaj roman zaslužuje da se o njemu priča i piše, zaslužuje da izadje iz anonimnosti. Verujem da bi osvojio mnoga srca, kao što je to slučaj sa mojim. 

Priča počinje negacijom tuđeg mišljenja o sebi da bi potom progovorio o onima koji misle da znaju sve i da su uvek u pravu. Ostaje tajna ono zbog čega ga drugi smatraju idiotom, ali to nije ni važno jer ne pogađa junaka, navikao je da ljudi ne prihvataju drugačije od sebe. Ono što saznajemo, posredno, iz njegove reakcije, jeste da on zna ko je, kakav je, ima samopouzdanje. To samopouzdanje potiče upravo iz svesti o sebi. Lagano i s nehatom prelazi preko tih nebitnih ljudi da bi nam ispričao kako postoje osobe koje su vredne naše pažnje, postoje prijatelji. 

Kad nas uvodi u priču o doktoru Sanderu, saznajemo da mu je ime Dolf i da je doktorov pomoćnik. Kako je reč o patologiji, pri opisivanju doktorovog rada se uočava ona Pandurovićeva groteska, izloženost unutrašljeg sastava tela, seciranje. Čitaocu koji poznaje Pandurovićevo delo, ovo ne može promaći jer je stepen zgroženosti isti. Nepodnošljivost slike mrtvog, seciranog tela se najbolje ispoljava u Dolfovoj reakciji. Reč je o tome da on umesto tela zamišlja da su to leptiri i insekti koje je voleo da proučava. Ljudskim organima je davao imena leptira i insekata, a nije slučajno što je srce nazvao Skarabej. Ovde dolazimo do prvog susreta sa simbolima i simboličkim značenjima. Pre svega, moramo se osvrnuti na strukturu romana, pa tek onda otkriti simboliku Skarabeja. Roman se sastoji iz dvanaest poglavlja naslovljenih imenima leptira i insekata što nije neočekivano ako se vratimo na podatak da Dolf voli insekte i leptire. Zatim, tu je i simbolika broja dvanaest koji simbolizuje univerzum u njegovom cikličko-vremenskom proticanju, simbolizuje univerzum u njegovoj unutrašnjoj složenosti.  Sama simbolika ovog broja nas navodi da naslutimo da će fokus biti na psihološkom stanju i psihološkim dešavanjima junaka, a da će spoljašnji događaji biti samo okidači za manifestaciju unutrašnjih kolebanja. Prvo poglavlje nosi naziv „Skarabej“, baš onako kako Dolf naziva ljudsko srce. Skarabej je Egipatska sveta buba koja se orijentiše prema zvezdama. Jasno je da je srce izjednačeno sa zvezdama, naime, sa kosmosom samim jer su zvezde deo tog kosmosa. Srce, koje ljudskom biću omogućava da postoji i bez koga ne bi bilo ni duše ni samospoznaje, teži visinama, savršenstvu, kosmosu. Ono samo je mikrokosmos koji želi da iskusi ono metafizičko, ono izvan sebe samog – makrokosmos. Makrokosmos, svemir se ovde može posmatrati kao prostor egzistencije, kao preegzistencija u kojoj duša boravi pre nego što se spoji s telesnim delom bića. Čovek će uvek ići za srcem jer ono jedino zna šta treba da se desi, ono je to sve već preživelo u preegzistenciji.

Nakon ove slike, sledi slika tela šestogodišnjeg deteta, tela beživotnog, ali neuprljanog gresima i nečistoćama današnjice. To telo nije samo telo. U neravnodušnosti koju ispoljavaju i doktor i njegov pomoćnik vidimo odstupanje od Pandurovićevog hladnog, smirenog patologa. Kraj jednog neproživljenog života pogađa jače od bilo koje druge smrti i deluuje snažnije od svakog propisa o hladnokrvnosti koju patologija nalaže. 

Piščevi opisi su tako živopisni da pred čitaočevim očima iskrsavaju slike obnaženih mrtvih tela spremnih za seciranje. Čitaoci osećaju i smrad tih tela kao da su pored njih. Ovolika sugestivnost dolazi iz junakovog JA koje progovara kroz lično proživljavanje svega. U tvrdnji da i on smrdi poput leževa, možemo naći nešto mnogo dublje od same činjenice da se smrad leševa prenosi na one koji su mu blizu. Ovde je dobro prikriveno junakovo nezadovoljstvo poslom kojim se bavi. On je tu zato što mora, to mu je izvor prihoda za život. Oseća se prljavo i nepotpuno, gadi mu se to što je primoran da radi, ali je svestan da nema izbora. Radeći ovaj posao, svesno se odriče svog privatnog života, odriče se mogućnosti da ga neka žena poželi jer se miris smrti stalno uvlači u njega. Lišava sebe ljubavi, ali za njom i čezne. Pomirio se sa samoćom koja mu teško pada jer zna da će je se teško otarasiti sve dok se bavi poslom kojim se bavi. Dolfova čežnja za ljubavlju se vidi kad od devojke sa slike u mislima stvara živu osobu koja se ne okreće od njega kad joj se približi. U tim trenucima se uočava rascep njegove ličnosti i nailazimo na protivrečno ponašanje. Pogađa ga odbijanje žena, a ni malo ga ne dotiče kad ga nazivaju idiotom.  Tokom daljeg čitanja  shvatamo da je Dolf u dubini duše idealista, sanjari o idealnoj ljubavi sa ženom koja ne bi bežala od njega čim čuje čime se bavi. On želi da se u potpunosti posveti onoj koju voli, da joj preda celog sebe. Ne snalazi se u onome što mu je nametnuto, pa u javnoj kući pravi budalu od sebe.

Nakon dosadašnje analize, potrebno je da se osvrnemo na izuzetnosti autora, a zatim se vratimo analizi.Autor vrlo vešto oslikava psihološki portret junaka, a događaje, koji po sebi nisu dramatični, lako pretvara u psihološku dramu junaka. Lakoća pretvaranja je u dobrom i veštom biranju događaja koji će osvetliti duševno stanje junaka. Njegov lagan stil i naizgled nehatno pretrčavanje preko nekih događaja doprinose tome da se oseti trag i intenzitet s kojim se on urezuje u junakovu dušu. Spolja gledano, naš junak je pasivan jer dopušta da drugi odluči umesto njega i da zna šta je najbolje za njega, ali, ako zavirimo u njegovu unutrašnjost otkrićemo da je i te kako aktivan. Po veštini biranja događaja i dovođenju u vezu na prvi pogled nepovezanih događaja i njihovog značaja za portret junaka, Gilih podseća na našeg Ivu Ćipika. Takođe, pomenuti nehat i lagani stil su u funkciji ublažavanja nekih scena. Najbolji primer je kako on s lakoćom , prividnom lakoćom, opisuje seciranje mrtvog tela. Čitajući tu scenu, stičemo utisak da je to nešto uobičajeno, svakodnevno sa junaka. To što se on ne uzrujava previše, umiruje nas. 

Srce će nam se stegnuti kad budemo čitali o tome kako Dolf nema nikoga ko bi žalio za njim kad umre. Tema o samoubistvu se javlja iznenadno što svedoči o raspolućenosti i oscilacijama njegovog psihičkog stanja i destruktivnom uticaju posla na njega. Nije da nismo mogli naslutiti ovu temu, ali trenutak u kome se javila ideja o samoubistvu je potpuno neočekivan. Ponovo imamo dvostruku stranu ličnosti i toga smo sada svesni jer smo na samom početku bili suočeni sa pomirenošću, pa nas sada ideja o suicidu iznenađuje. Momenat kada Dolf stoji ispred tek preminulog koji je još uvek topao i razmišlja o trovanju nam definitivno otkriva tamu koja je večno nastanjena u njemu. Otkrivamo krhkost i osetljivost koje pokušava da sakrije iza maske. Dolf ovde asocira na Kočićeve junake koji često glume. Za razliku od njih, Dolf nije buntovnik , već je pomiren sa sudbinom koja mu je dodelila samoću. Spas pokušava da nađe u svom unutrašnjem svetu. Pojavljuje se i patnja koje se junak boji više nego samoće. Pomisao na patnju prati trzaj, a zatim dolazi potvrda da on pati i od same pomisli na patnju. Kod Giliha je često da junakprvo nekim pokretom, gestom i reakcijom iskaže ili nesvesno otkrije do sada skrivano osećanje, a onda ga potvrdi mišlju pretočenom u reči. Ponekad to učini samo jednom, ali efektnom, rečenicom. Međutim, početak romana je suprotan ovom postupku. On je prvo izneo potvrdu, a zatim dao svoju intimnu ispovest u kojoj će čitalac naći ono što će ići u prilog početnoj potvrdi. Ne pravda se, niti pokušava da dokaže kako je on u pravu. Dolfova ispovest služi da pobije mišljenje drugih i da ukaže kako su idioti u stvari oni koji tvrde da je on idiot. Pisac ostavlja čitaocu da sam proceni da li je Dolf osnovano žigosan kao idiot ili je to još jedno buncanje surovosti u ljudima. 

Ako smo se do sada i dvoumili koje je Dolfovo pravo  lice, više nemamo pravo na to. On je sebe potpuno otkrio u sceni tešenja žene koja je došla da identifikuje preminulog. Svu ljubav koju bi pružio voljenoj ženi, on je pružio ovoj ženi i pokazao koliku moć imaju zagrljaj i iskreno srce koje želi svima da pomogne. 

Kad pročitamo roman do kraja, sledi jedno veliko razočarenje za nas kojima je Dolf postao drag i saosećali smo sa njim. Nije to razočarenje u njega, već u njegovog prijatelja i Natali, ženu koju je voleo. Pre svega moramo krenuti od rušenja prijateljstva sa Volterom da bismo došli do mrtve drage. Gilih tek pred kraj priče o Dolfu zadaje udarac i junaku i čitaocu. Naime, ispostavlja se da je prijateljstvo sa Volterom zapravo anti-prijateljstvo. Preokret odnosa se dešava kad Dolf uhvati Voltera i Natali kako vode ljubav. Nakon ovog dvostrukog gubitka, gubitka prijatelja i voljene žene, iako to ne vidimo, Dolfove misli se vraćaju na samoubistvo. Pre nego što ovo detaljnije razmotrimo, moramo se vratiti na ranije pominjanu crtu koja Dolfa karakteriše kao idealistu. Kao idealista, on se vodi za svojim idealima i u svojoj mašti, vođen čežnjom za ljubavlju, od  Natali stvara sliku idealne drage. Momenat kad na livadi ubija Limunovog leptira je momenat rušenja ideala. Ubijajući leptira koji je, u njegovoj mašti, sleteo na njen nos i tako postao deo nje, on ubija nju samu. Najpre je ubija kao idealnu dragu, a kad idealne drage više nema, nema ni ideala. Na taj način, preko njene smrti kao idealne drage, on ubija i sebe jer više nema nikakav smisao i oslonac u životu. Slobodno možemo govoriti o samoubistvu iako ubija nju, a ne sebe. Kasnije, to ubistvo iz misli postaje stvarno ubistvo. Opet, njena smrt je i njegova smrt iako ostaje u životu. Nije mogao da podnese da ona bude živa, a nije njegova, nije mogao da podnese da je gleda sa drugim. Ili će biti njegova, ili ničija. Pošto nije bilo šanse da bude njegova, preostalo je samo da umre.

Ovde se početne asocijacije na naše pisce nastavljaju. Rušenje ideala je karakteristično za Milutina Uskokovića čiji Čedomir Ilić zbog istih kobno završava. Razlika između Čedomira i Dolfa je ta što će Dolf zauvek biti živi mrtvac, a Čedomir istinski mrtvavc. U romanu se može uočiti i asocijacija na Stankovićev eros koji neprestano prati Voltera i on ne može da ga obuzda. Završna scena nas vraća onome od koga smo i počeli- Panduroviću. Pandurovićeva idealna mrtva draga, ovde Natali, ostaje večno da živi kao tema. U ovom slučaju, sablasnost, jeza i groteskne Pandurovićeve slike rasporenog ženskog tela su ublažene jer junak dolazi nakon što je patolog obavio svoj posao. Scena kad Dolf nag leže pored nje i drži je za beživotnu ruku i zamišlja kako su sad kao muž i žena podseća na konačno spajanje sa idealnom dragom koje doživljava i Laza Kostić u Santa Maria della Salute. Ovo je jedina asocijacija na naše pisce romantizma. Takođe, možemo reći da to što drži njenu hladnu ruku predstavlja pokušaj da svoju toplotu prenese na nju i vrati je u život, ali nećemo ni pogrešiti ako ovaj čin nazovemo i željom da njena hladnoća i njega ohladi i odvede ga u smrt. 

Roman se završava gašenjem zvezda što je i simbolično  umiranje Skarabeja. Pošto je Dolf poistovećen sa ovom svetom bubom, sa novim svitanjem smo svedoci njegovog umiranja iznutra. U duši, on zauvek ostaje da leži na tom krevetu s Natali. Ovde možemo reći da je pisac mudro završio roman ostavljajući čitaocu da po svojoj želji zapečati Dolfovu sudbinu.

Iako ne znamo šta se zaista dogodilo sa junakom nakon ove scene, možemo pretpostaviti da je ovaj njegov čin, kao što rekosmo malopre, nagoveštaj skorog susreta s Natali u Raju. Njihova ljubav će se, parafraziraćemo Disa, ostvariti „izvan svakog zla“, izvan smrti, a mi možemo samo da se radujemo zbog tog mogućeg susreta.

Put Ahmeda Nurudina od ljubavi do mržnje

Dragi, nije me bilo duže vreme. Obaveze i manjak inspiracije čine svoje. Odlučila sam da vam se ponovo obratim i podelim sa vama jedan svoj tekst o junaku Selimovićevog najpoznatijeg romana. Nadam se da ćete uživati u nastavku ovog posta i da će vam makar malo koristiti u shvatanju glavnog junaka. Obećani tekst sledi:

Kada čujemo ime Mehmed Meša Selimović, prva asocijacija nam je neponovljivi klasik Derviš i smrt. Život ovog derviša, zapisan perom velikana, neće nas ostaviti ravnodušnim, niti ćemo zaboraviti ovo delo. Realističnost opisa, zatim surova istina ublažena piščevim umećem, kao i iskušenja kroz koja prolazi ne samo derviš, već se može dogoditi svakome od nas da ih moramo proći, daju uverljivu sliku čoveka koji se u početku bori za pravdu na pošten način. Kolebanja u Ahmedu nastaju kada shvati da ne može sam protiv mase koja je zaslepljena materijalnim, a zaboravlja na ono duhovno, ono što čini život životom. Do samog kraja, kad već gubi snagu i volju za životom, Ahmed ostaje dosledan sebi i ne odustaje od svojih principa. Ide težim putem, ide putem na kome je sam. Na kraju, miri se sa tim da svojim poštenjem ne može da ostvari ono što želi i koristi vlast na najgori mogući način- koristi je za osvetu.

Verujem da mnogi, kao što sam i ja dok nisam pročitala delo, misle da je ovo pesimističko i mračno ostvarenje. Sam naslov asocira na navedeno i odbija čitaoce. Medjutim, svako ko pažljivo čita će promeniti mišljenje. Dok sam čitala, često sam hvatala sebe kako razmišljam o istinitosti neke misli koja mi je privukla pažnju. Nakon zadnje pročitane stranice, osetila sam kako se nešto u meni promenilo na bolje.

Kako bi se ova predrasuda razbila, osvrnuću se na Ahmedov put od ljubavi do mržnje koju je izazvala nepravda.

Pre nego što se osvrnemo na Ahmedov put od ljubavi do mržnje, neophodno je  da istaknemo strukturu romana i njenu simboliku.

Roman je podeljen na dva dela. U prvom delu ima devet poglavlja, a u drugom sedam. Šta to znači? To znači da prvi deo ispunjava težak život. Značenje broja devet nije pozitivno, dok broj sedam predstavlja savršenstvo (sedmo nebo).

Ovakvom strukturom se nagoveštava promena junakovih osećanja.

Na samom početku, dok nas uvodi u svoju priču, Ahmed nam otkriva da ni sam ne zna da li je ubio sećanja ili ih je oživeo. Tu njegovu dilemu prati ukočenost ruke kojom piše. Ovom dilemom nagoveštava čitaocu da će se ona produbljivati do samog kraja.

Derviš koji svom poslu pristupa s ljubavlju, koji se drži običaja i tradicije, u trenutku razgovora sa Hasanovom sestrom budi u sebi mladića kakav je bio nekada, ali uspešno odoleva iskušenju. Iako svestan njene lepote i bezbrižne igre njenih ruku, ostaje dosledan svom derviškom pozivu i neuprljanosti tog posla. Iz njegovog suzdržavanja vidimo njegovu veru. Ovim nam otkriva da čovekova, pa i njegova, snaga leži u suzbijanju svoje prirode. Daje nam povod za razmišljanje postavljajući pitanje: ” …a ako nema šta da suzbija, u čemu je onda zasluga?”

Njegova udaljenost od ljudi se najbolje vidi u njegovom iskazu da su svet i on postali stranci. Korene otudjenosti, prezira i gubitka vere vuče sa sobom od perioda hapšenja njegovog brata. Nerazumevanje zlobe i nepravde ga je nateralo da se promeni.

Spas njegovog razuma je bio Hasan. U periodima sve češćeg unutrašnjeg ludila, nagomilavanja mržnje i želje za osvetoom, jedino je Hasan predstavljao glas razuma.

Svestan da je izabrao pogrešan put, želi da odustane. U tome ga sprečava ono hamletovsko “ biti “ na koje ga je Hasan usmeravao. Ahmedov karakter je takav da bi odustajanjem dotukao sam sebe. Zato nastavlja dalje motivišući sebe da ide napred dok može, svakako će na kraju umreti.

Zaboravio je da je on Svetlost vere i prepustio vremenu da se poigrava njegovim osećanjima. Dokaz njegovog posustajanja je odobravanje vremenu da sve posvršava mimo njega.

Na njegovu štetu, vreme je učinilo da dodje na vlast. Uslišilo mu je želju za osvetom i pomoglo mu da je ostvari.

Svoj život je završio ne rešivši dilemu s početka priče o svom životu.

Pišite mi u komentaru kako vam se dopao tekst, ali i o tome kako vam se čini novi izgled bloga. 

Talasi za smirenje

Ovoga puta vam predstavljam Slađanu Bajčić, autorku romana Pričaj mi, more koji nam donosi morske obale u kutak u kome čitamo. Reći ću iskreno, stil ovog romana meni, kao čitaocu, nije odgovarao, ali vrednost koju roman poseduje ne mogu osporiti. Primećuje se autorkina ljubav prema delu Virdžinije Vulf i romanu toka svesti. Često se jedna nit prekida mišlju koja plete novu nit, ali, na sreću čitalaca, lako se možemo vratiti na tok dogadjaja. Takođe, uticaj literature ovog tipa se uočava i u sintaksi, koja se odlikuje kratkoćom rečenica. Ono što me je obradovalo jeste toplina kojaj se oseća iako je za roman toka svesti više karakteristična, da je tako nazovem, naučna hladnoća.

Likovi su bliski svakodnevnom čoveku i inspirisani su ljudskom svakodnevnicom i borbom da se nadvlada opšti haos koji vlada svetom. Ono što čini da se osetimo istrgnuti iz ćeljusti realnosti jeste motiv putovanja, svetionika i mora. Slađana rane svoje junakinje previja posmatranjem mora i talasa, ona njima ne daje lekove, već je njen sedativ za njih šum mora i posmatranje talasa. Povezivanje s prirodom, morem i svetionicima  je za njenu junakinju luka spasa. Ona nam šalje poruku da se treba prepustiti svom srcu i svojoj strasti, treba živeti u sadašnjem trenutku i, što je najvažnije, da znamo kada treba da odustanemo. Ponekad, i kad ludo volimo treba da pustimo voljenu osobu ako vidimo da ne ide. U suprotnom, talasi postaju izvor nemira i predivni trenuci postaju gorke uspomene.

Ovom prilikom se zahvaljujem Slađani na ukazanom poverenju i izvinjavam na dugom čekanju ovog teksta. Slađana, želim ti još dosta napisanih knjiga i puno devojaka podstaknutih na borbu i veru u onog pravog nakon čitanja knjige.

Put u istoriju

Poštovani čitaoci, nakon dužeg vremena pišem ovaj tekst, a povod za novu priču jesu ličnost i delo Saše Kuzmanovića. Sa Sašom ću vas upoznati kroz razgovor koji sam imala sa njim, ali pre toga bih podelila svoje utiske o njegovom romanu Nebeski bedemi.

Ovo je izuzetan roman koji sprečava zaborav istorije Smedereva i čuva mnoge mitove i legende tih vremena. Pošto se književnica Ljiljana Šarac u predgovoru knjizi bavila  istorijom, ja sam se fokusirala na medjuljudske odnose i sve ostale aspekte dela. Dok čitate opise ovog romana, imate utisak da ste na vodi koja se lagano talasa. Sve što je opisano se stvara pred vašim očima i svemu verujete. Meni se dogodilo da sam čitala deo u kome se pominje hladnoća i istog trena mi je postalo hladno. Oduševilo me je kako Saša piše o ljubavi i kako prenosi ljubavne priče. Imala sam utisak da su ti delovi pisani ženskim perom jer su retki, ili se ja nisam puno susretala sa njima, ovakvi opisi iz muškog pera. Uočava se šekspirovska ljubav svih parova, tragične sudbine mladih ljudi koji se vole momentalno asociraju na Romea i Juliju. Još jedna asocijacija na ovu Šekspirovu tragičnu ljubavnu priču je to što dominira agape - duhovna ljubav. Početak romana je u znaku erosa, ali je tos amo najava za dominaciju agapea.

Takodje, prisutne su i aluzije na Bibliju, ali ne bih da otkrivam detalje tih scena jer bih tada previše otkrila. Putujući stranicama ove knjige, otkrivamo da u svima nama postoji heroj ili heroína, samo im mismo dozvolili da se dokažu. Saša nas uverava da ljubav i hrabrost idu zajedno, da jedno bez drugog ne postoji. Ljubav pobedjuje sve, ali pre negó što trijumfuje, ona izazove hrabrost na dvoboj sa kukavičlukom. Ne pobedi ona uvek, ali bar se zna da je borba zaljubav postojala i da ljubav svoje vreme često dočeka na boljem mestu od ovog zemaljskog života.

Moram priznati da je roman Nebeski bedemi prvi roman ovog žanra koji mi se dopao. Ovom prilikom zahvaljujem Saši na strpljenju i želim mu puno uspeha u svemu što radi. U nastavku sledi intervju:

SI: Kada ste otkrili da posedujete talenat za pisanje?

SKB: Danas, kada sa distance pogledam u prošlost, čini mi se da je do tog otkrića pre mene, došla moja nastavnica srpskog jezika, Cveta Šćepanović. Knjige i pisana reč od malena su me privlačile. Kada tome pridodam i neiscrpne izvore mašte i bajkovitih tekstova kao i mistiku, nekako je bilo prirodno da reči iz mene, preko pera, migriraju na hartiju, čineći rečenice prvih dečijih sastava a kasnije i ozbiljnijih radova.

SI: Budući da ono čime se bavite nema veze sa književnošću, kako se kod Vas rodila ljubav prema čitanju?

SKB: Kao mali, voleo sam da istražujem, maštam o nepoznatim gradovima, zakopanom gusarskom blagu, škrinjama optočenim zlatom u čijim unutrašnjostima se nalazi blago. Maštao sam o pronalaženju davno iskovanih mačeva i oružja, posetama neistraženim prašumama i kroćenju divljih životinja. Maštu su mi dodatno rasplamsavale bajke naroda sveta, ali iznad svega, izmišljeni junak Edgara Rice Burrougsa, Tarzan, o čijim sam avanturama uz malu stonu lampu čitao do duboko u noć. Što se tiče veze između mog zanimanja vezanog za bezbednost i književnosti, verujem da svako od nas može imati više interesovanja i životnih opredeljenja. Neka od njih donose zaradu dok ona druga ostaju samo u okvirima ljubavi.

SI: Šta Vas je podstaklo da napišete roman Nebeski bedemi?

SKB: Ideja da napišem priču, ili bolje reći horniku o mom rodnom gradu Smederevu, dugo je tražila način da bude objedinjena i ispričana. Opsesija Smederevskom tvrđavom i istorijom Smedereva kod mene je trajala veoma dugo. U početku je knjiga bila suvoparna i istorijska. Mnogima se, na moju veliku žalost, nije sviđalo iščitavanje istorijskog sadržaja knjige. Nekoliko puta sam prekidao pisanje, ali me je Tvrđava stalno vukla i vraćala sebi. Posle nekoliko uzastopnih snova, u kojima sam putovao različitim vremenskim epohama Tvrđave i grada Smedereva, u telima nekih drugih, meni nepoznatih ljudi, knjiga je počela ponovo da se uzdiže iz pepela. Umesto ja njih, priče su tražile i pronalazile mene.

SI: Koliko je trajao rad na romanu?

SKB: Samo pisanje romana zahtevalo je mnogo istraživačkog rada nakon koga sam izašao obogaćen čitavom riznicom novih saznanja. Kako jednog dana tu riznicu ne bih prepustio zaboravu i izložio nas kao narod najvećem grehu u Srba, roman je obogaćen brojnim fusnotama. Fusnote u romanu predstavljaju čuvare zapisanog i podsetnik onima koji su zaboravili ili će zaboraviti i svetionik znanja budućim generacijama.

SI: Koji su Vaši omiljeni pisci i pesnici?

SKB: Stiven King, B.D. Benedikt, Slavomir Nastasijević, Ivo Andrić, Mešo Selimović, Aleksa Šantić, Jovan Dučić,...samo su neki od pisaca i pesnika koji su imali i imaju uticaja na moj stvaralački rad.

SI: Ko Vam je, ako postoji, književni uzor?

SKB: Pročitavši pitanje prisetio sam se reči našeg prosvetitelja Svetog Save: ,,Neka se povinuje novodošavši onome koji je prvi došao, nepismeni pismenome, neobrazovan obrazovanome i mlađi starijem’’. Uvek sam se vodio mišlju da uvek treba učiti od najboljih jer se samo na taj način može pobediti prosek i uraditi nešto veće. Moj književni uzor je definitivno Stiven King, svetski priznat pisac, scenarista, muzičar, kolumnista, glumac, filmski producent i režiser, čovek koji je do sada napisao preko 200 romana i novela, od kojih su mnogi romani filmovani, prevođeni na sve svetske jezike i prodati u preko 350 miliona primeraka.

SI: Kakvi su Vaši planovi na polju književnog stvaralaštva u budućnosti?

SKB: Što se tiče planova u budućnosti na polju književnog stvaralaštva, pored već objavljenih štampanih izdanja romana ,,Nebeski bedemi’’ i ,,Tajna Svetog Save’’ i elektronskih izdanjadrame tročinke ,,Šapat’’ i zbirke pesama ,,Zrna soli’’, trenutno paralelno radim na još nekoliko romana. U planu je skoro izdanje ,,Zbirke sabranih dela Šapat večnosti’’ i dečije knjige ,,Iskrice večnosti’’, kojom će se deca upoznati sa zaboravljenom starom srpskom i staroslovenskom mitologijom, narodnim folklorom i narodnim verovanjima. U narednim godinama biće završen nastavak romana Nebeski bedemi, roman ,,Velika Asa’’, kao i romani ,,Kovač’’i roman ,,Iza horizonta’’. Osim pisanja i novih izdanja romana, u planu je i omasovljavanje škole kreativnog pisanja Belov za osnovce i odrasle, kao i pokretanje Izdavačke Agencije Belov.