Kada se nađe u našim rukama, knjiga Utrnule reči odmh budi želju u nama da zavirimo u svet između njenih korica. Sama naslovna korica šalje poruku da sve loše misli spakujemo i ostavimo ih na brodu koji će otploviti što dalje od nas i nikada nam neće vratiti ono što smo poslali u daljinu i zaborav. Ova slika kao da se nadovezuje i dovršava zbirku Pod svetlom istine, kao da stalno podseća na svetlost u nama i lekcije koje smo naučili kroz pesme te zbirke.
Sam naslov Utrnule reči izaziva jezu jer nam je svima poznat osećaj utrnulosti. Pored ove početne jeze, blage utrnulosti koju smo i sami osetili, nadamo se vedrini kojom je zračila prethodna zbirka. Anin zanesen pogled, sanjalački, i poluosmeh sa zadnje korice nas uljuljkuju, uveravaju nas u ono u šta želimo da verujemo. Pesnikinja je vrlo vešto odabrala fotografiju koja će nas podsetiti da ne treba da zaboravimo da budni sanjamo, ne treba odustati od snova i sanjanja iako u nama divlja mrak, iako smo trenutno sve osim nas samih. Ne treba zaboraviti da pružimo osmeh mračnom delu sebe, zapamtite, mrak se boji svetlosti, isto kao što se svetlost boji mraka. Osmeh rađa svetlost, prvo u očima, a onda u duši. Osmehom smo upalili svoje unutrašnje sijalice koje polako otapaju crnilo. Primetne su oscilacije kroz čitavu zbirku, a korice su simbol optimizma. One su nada da će biti bolje, a sadržaj između njih je potpuni mrak, pesimizam, ono najgore što u jednom biću postoji Srećom, stešnjeno je između najboljih i najlepših delova bića.
Može se reći da ova zbirka ima prstenastu formu što potkrepljuju dve činjenice. Prvo, dve slike na koricama: Počinjemo vedrinom i završavamo slikom gde su u prvom planu Anine oči koje gledaju negde u visinu i poručuju da je spoznala, ponovo, svoju jačinu i pronašla prekidače svojih unutrašnjih sijalica. Drugo, ono što se lakše uočava, stalno se ponavljaju isti motivi, iste teme, bolje reći, tema.
Važno je, najpre, istaći da je njeno pisanje podignuto na jedan viši nivo, postalo je složenije i teže. Metafore i asocijacije je teže odgonetnuti, a svom stilu je pridružila personifikaciju, oksimoron, pleonazam i apostrofu. Primetna je i melodičnost stiha, talasanje, čas mirno, ravnomerno, čas poput talasanja uzburkanog mora. Te oscilacije ne idu iz pesme u pesmu, one idu iz stiha u stih. Više o ovome ćemo govoriti kroz analizu pojedinih pesama, tada će biti jasnija uloga i značaj svih ovih talasanja, svakog šuma koji čujemo pri čitanju. Ova zbirka miluje i ujeda, mazi i grebe našu dušu, igra se sa našim dahom često ga zaustavljajući. Ne možemo se odupreti jezivoj tišini našeg bića nakon udaraca koje nam zadaju pojedine pesme i pojedini stihovi.
Pesma Batali otvara zbirku, a drugi i treći stih predstavljaju samo početak svih kolebanja duše, početak osciliranja između uspona i pada. Pesnikinju zatičemo na ivici,svu usredsređenu na suzbijanje suza koje prete da se sliju niz obraze poput vodopada. Tu borbu je izrazila koristeći perifrazu:
Umorno hladno grebem opet
Noktima na prevaru mojih očiju
Zariva nokte u dlan pokušavajući da ne zaplače. Povređuje, ovlaš, deo tela da ne bi odala da joj je duša iskidana, da ne može više. Svesna je svoje nemoći, ali i odlučna da ta nemoć ostane u njoj. Međutim, kroz pukotine na duši, nemoć izbija na površinu, plakala ona ili ne. Jasno je da ne može da podnese ono što uporno hoće da izađe iz nje i oslobodi je unutrašnjih okova. Strah da pred sobom, a kasnije i pred drugima, ne pokaže slabost navodi je da gradi još čvršće i teže okove. Tu greši, nije čovek slab ako dopusti da se slomi, slab je ako se posle sloma ne sastavi. Pomenuli smo da se uočava perifraza i naveli primer, a sada ćemo osvetliti njen značaj i otkriti njenu ulogu. Naime, rekavši grebem opet umesto opet grebem pesnikinja ističe reč OPET i produbljuje joj značenje. Pre svega, ovaj stih se, prilikom čitanja, bilo naglas ili u sebi, može izgovoriti na dva načina, sa različitom završnom intonacijom. Prvi put možemo završiti stih besom, drugi put falsetom, tiho, nemoćno. Kako god izgovorili, očigledno je da se bez ove reči može, ali se uz pomoć nje postiće jači efekat i asocira se na ponavljanje. To što ona grebe opet govori nam da je sve ovo bilo i pre, da joj je ovaj scenario već poznat, ali nam govori još nešto: mogućnost da stih završimo jecajem, isprekidanošću, pokazuje intenzitet koji ovoga puta ima ovo kolebanje. Sad joj je najteže, najviše boli, ona ima najmanje snage, na klackalici je i neizvesno je na koju će stranu. Najbolju reč je izabrala da oslika bespomoćnost i srušene nade, iznova porušene kule koje je mukotrpno gradila i borila se da očuva svoje utvrđenje. Nastavimo li čitanje pesme, susrećemo se sa pasivnom pozicijom lirskog subjekta i ostajemo zatečeni blokadom u kojoj je zatičemo. Ana iz ove pesme nam je nespojiva sa Anom iz zbirke Pod svetlom istine. Pasivnu poziciju potvrđuje nekoliko stihova, a među njima je i završni stih pesme:
Evo, čekam sad;
I eto, čekam;
Neka me neko napravi"
Ova tri stiha podsećaju na Beketove junake iz dela Čekajući Godoa, ovde junakinja liči na Vladimira i Estragona. Za kraj osvrta na ovu pesmu, pažnju ćemo usmeriti na predposlednji stih:
Zarobile me kazaljke
Ovim stihom uvodi se pojam vremena u pesmu i otvara se dilema za koju ne postoji pravo razrešenje, možemo samo da nagađamo. Dilema koju pokušavamo da rešimo nakon susreta sa ovim stihom je ujedno i pitanje, a ono glasi: Da li je vreme stalo ili je ona ostala u nekom prošlom vremenu? Na prvi pogled je jasno da je ona ostala u prošlom vremenu, ali sledeći, i ujedno poslednji stih Neka me neko napravi ukazuje da vreme niti je stalo, niti je ona ostala između dve kazaljke, na međupostoru dva vremena, već da ju je vreme pregazilo, pretrćalo preko nje bez milosti i ostavilo je u sitnim komadićima, spremnu da neko od nje sklopi mozaik. Ipak, ovaj vapaj da je neko ponovo sastavi, kad već ne može sama, otkriva stidljivu iskru volje za životom, potajnu želju za promenom, tajni prkos svim lomovima. Pored ove pesme, potvrdu da vreme gospodari nama, da je ono uvek ispred nas, nalazimo i u pesmi Ono znam gde je drugi gospodar svitanje. Ova pesma je još jedan primer prstenaste forme kojom se pesnikinja služi. Motiv svitanja je uveden kao simbol cikličnosti života, simbol neprestanog umiranja i rađanja. Sa svitanjem, rađa se novi dan, a sa novim danom počinje jedan čovekov mini-život koji se gasi pdlaskom u san, a ponovo se ostvaruje buđenjem iz sna. Kao što je Crnjanski svoje Seobe uokvirio snom, tako i Ana uokviruje život snom, s jedne strane, i svitanjem, s druge strane. Ova i prethodna pesma, spojene u celinu, žigošu život kao besmisao, ništavilo, što asocira na dela dva pisca. Prvog smo već pomenuli, to je Crnjanski, a drugi je Rastko Petrović. Put koji nas je odveo do Rastka nije dug, zapravo je veoma jednostavan ako se setimo poslednje scene kratkog romana Ljudi govore. Ovaj roman se završava činom rođenja, kao što je svako buđenje iz sna novo rođenje. Onome ko poznaje Rastkovu poetiku neće biti teško da uoči paralelu između ova dva rađanja jer je osnova njegove poetike besmisao života. Međutim, put do Crnjanskog je dosta teži jer se paralela skrivva u malom, ali važnom detalju romana Seobe.Trenutak kada se Aranđelov čun prevrće i on tone u reku je ključan za poređenje. Zapravo, propadanje kroz vodu mu se čini kao propadanje u ništavilo, prazninu. Ta percepcija odgovara onome kako naša pesnikinja žigoše život - NIŠTAVILO.
Motiv đavola se prvi put javlja u pesmi Usijanje u kojoj primećujemo dugo iščekivano buđenje pesnikinje. Primećujemo tehniku kontrasta kao sredstvo borbe protiv đavola, tame, smrti. Simbolika maslinove grane stoji nasuprot medijumu tame: mir protiv đavola. Iako je maslinova grana na đavoljem čelu, ona nije deo njega. Svojom lukavošću pokušava da prevari pesnikinju, da je namami u svoje carstvo. On sklapa mir jedino ako mu žrtva pripadne, ako sklopi pakt sa njim, drugačije neće, niti može. Njegova priroda mu ne dozvoljava ništa drugo sem zla, prevare i laži. Ma koliko slomljena, pesnikinja ne naseda, ona hoće da sija. Maslinovu granu sa neprijateljskog čela prepoznaje kao podvalu i shvata da prvo treba da uspostavi mir sama sa sobomm, pa tek onda, spremna i naoružana smrtonosnim oružjem - MIROM, krene protiv nasrtljivca i napasnika. Mir koji đavo nudi je samo privid, iluzija da se zavede, taj mir je odricanje od slobode, gubitak sopstva. Mir koji đavo nudi je pad u ropstvo, skučenost. Ako je život NIŠTAVILO, ovo je NIŠTAVILO NIŠTAVILA. Čak i lažni sjaj je, iako slabašan, dobar i efikasan pokušaj odbrane jer predstavnici tame ne podnose svetlo, beže od njega makar bilo lažno kao njihova dobrota kojom pokušavaju da osvoje plen.
Pesmu Nije moje važno je pomenuti iz više razloga. Prvi je taj što se ponavlja simbol i motiv feniksa, drugi je simbolika venca. Pesnikinja je sebe ovenčala vencem stradanja, njen bol je trnje koje je stalno bode, bode do krvi, a nikako ne može da ga izvadi iz sebe. Bol naziva utvarom, a intenzifikator tog bola je prisvojna zamenica u sintagmi utvaro moja. Ova prisvojna zamenica pokazuje koliko je ona taj bol prihvatila, oseća ga kao deo sebe., izjednačava se s njim iako želi da ga se otarasi. Postao joj je navika, više se i ne brine, nr opire mu se kad naiđe, što pokazuju ovi stihovi:
Bezbrižno te držim, utvaro moja,
Za jedno ti verujem,
Za taj tvoj osmeh neke bivše idile,
Bivših junaka
Takođe, bol možemo razumeti i kao iskušenje, kao ispit koji ćemo ili položiti ili pasti. Treći navedeni stih svedoči da se bol smeje, ruga nekim lepim, srećnim trenucima koji su prošli, preko kojih je on pregazio. Od pesnikinje, od čoveka uopšte, zavisi da li će pobediti utvara ili će bivši junaci živnuti i jurnuti ispred utvare, odneti pobedu nad upornim nasrtajima bola da nas razbije. Nada da bivše, ukoliko je reč o dobrom, postane sadašnje uvek postoji i može se ostvariti ako čovek u sebi pronađe nadu i veru, ako prihvati stradanje, ali mu se ne prepusti, nego iz njega izlazi jači i spremniji za nove izazove. Ako se prepustimo jednom stradanju, kako ćemo proći kroz ostala? Venac nema slučajno oblik kruga, celine. On je simbol neprestanog kruženja, kad se jedan ciklus završi, počinje novi, tako je i čovek ovenčan stradanjima, ide iz jednog stradanja u drugo, a sreća i mir između tih stradanja su dar, predah. Na taj dar ne smemo zaboraviti dok prolazimo kroz naredno stradanje, taj dar, stalno podsećanje na njega, treba da nam ublaži muke, da bude svetlost na našem putu i motiv da izdržimo. Svako stradanje je nagoveštaj nove sreće, novog mira, ali samo od nas zavisi šta ćemo odabrati.
Odu smrti jasno uočavamo u pesmi Tupa sablja. U naslovu primećujemo preplitanje dve stilske figure - oksimorona i kontrasta. Primeri oksimorona su: rugobice moja lepa, hladna vatra i oni nas upućuju da je ovaj naslov oksimoron. Oksimoron u naslovu srećemo i kasnije, u pesmi Oštrica je nežna. Naslov Tupa sablja je i kontrast jer u sebi sadrži odnos tupo-oštro, ali je oštro ovde iskazano imenicom sablja. Značajni su i motivi koji se pojavljuju: stakleni osmeh, mumificirani san i morbidna milost. Stakleni osmeh nije osmeh s ovog sveta, njega imaju demoni onostranosti, đavoli i njihovi šegrti u ljudskom obliku. Svako od nas se bori da prepozna nosioce takvog osmeha, a zatim im okrene leđa. Mumificirani san je anti-san. To je mrtav san, san bez snova, san NIŠTAVILA, praznina kojoj se nečastivi raduje. Svest o toj radosti je iskazana ovim stihom:
Sad su cirkus nekih insekata
Takođe, morbidna milost je izvrtanje milosti, okretanje na naličje, što je, ponovo, delo mračnih sila protiv kojih se pesnikinja bori. Sada je posustala, snaga je izdala. Pesmu završava priznanjem poraza, priznanjem da su je udavile sve zmije koje su oko nje kružile i uvijale svoja ljigava tela. Ovime je proglasila svoju privremenu duševnu smrt dok je njen telesni život ugrožen iscrpljenošću i klonulošću, a klonuće duše se ispoljava klonućem tela. Potvrdu ovog pada, gašenje života u njoj, nalazimo u pesmi Trn. Pesma započinje stihom:
Trule zenice se šire
koji stavlja led na lice i koči svaki mišić. Na početku znamo da u njoj nema života, isisan je iz nje. Živi, a kao da nije živa. Širenje zenica je mehanički pokušaj odbrane od nemano koja sve više dteže i vuče je u svoje mračne dubine. Ona želi da živi, ali zna da je prekasno, već pripada onome od koga beži. Zadnja dva stiha su potvrda njene beživotnosti u živom telu:
Trula zenica, trulo oko,
A oko na tebi
Oči su ogledalo duše, kroz njih se vidi i ono što se želi sakriti u nedostupne dubine. Ako je zenica trula i oko je trulo, mrtvo,onda je i duša trula, obnevidela. Kao što trula vočka ne može da se jede, tako ni trula duša ne može da primi spas, ne može da se izbavi od svog moćnog progonitelja. Pesmom, kao i zbirkom, dominiraju groteskne slike ( jedu svoje tkivo, guše se od sumpora, trulo oko ). Zadnji stih upućuje na prisustvo spoljašnje fokalizacije, ide se spolja prema unutrašnjosti, kakvo je oko takva je duša. Međutim, imajući u vidu da su oči ogledalo duše, možemo govoriti i o unutrašnjoj fokalizaciji, počinjemo iznutra da bismo videli spoljašnju manifestaciju. Ovu, do sada neviđenu, pojavu bih nazvala dvosmernom fokalizacijom.
Malopre pominjana pesma sa oksimoronom u naslovu, Oštrica je nežna značajna je zbog uvođenja motiva drvenih osobina. Drvo kao materijal jeste izdržljivo, ali ne toliko da bismo epitet DRVENE mogli sagledati u pozitivnom kontekstu. Drvene osobine su čvrste dok se ne pojavi jači i ne slomi ih. Ove osobine su pokazatelj slabog karaktera, a mi znamo da naša liričarka ima jak karakter i da je ona sva hrabrost. Ova pesma u razmatranje uvodi i motiv bele boje, koji će se, uz crnu, najčešće pojavljivati kroz zbirku. U pesmi Odgovor istini su i stihovi beli, a to što kaže da će ispariti, zajedno sa njihovom belinom, asocira na snežne pahulje i topljenje snega. Od stilskih obeležja vidna je apostrofa. Pesnikinja se nekome obraća, ali ne zna se kome.
Ne bih dopustila da mi snove uzmu,
Ne brini
Otvara se pitanje kome se obraća i kome poručuje da ne brine. Možda onoj optimističnoj sebi u pokušaju da je vrati. Možda čitaocu, možda sebi u pokušaju motivisanja i održavanja ono malo pozitivnosti što joj je ostalo. Pokušava da sačuva svoje snove jer zna da da je bez njih niko, bez njih se pretvara u NIŠTA, u prazan telesni sklop. Ova pesma je oda smrti i to je nagovešteno još isparavanjem belih stihova. Nakon tog stiha, pratimo lagano umiranje, a borba da se sačuvaju snovi je poslednji trzaj pred smrt. Ona se vraća da bi čekala smrt. Vraća se, ali odakle? Jedini moguć odgovor je da se vraća iz metafizičkog sveta , a možda i iz sveta mašte.
Specifičnost ove zbirke je i njena struktura jer se drugi deo zbirke sastoji od 15 soneta čija struktura podseća na Miljkovićeve sonete. Zadnji stih jednog soneta predstavlja prvi stih narednog soneta, a petnaesti sonet je sastavljen od početnih stihova ostalih soneta. U sonetima dominira obgrljena rima, ali ima i nekoliko soneta koji su napisani tako da ruše sonetnu strukturu.
Za prvi sonet je karakteristična i dominantna je melodija koju smo ranije pominjali. Takođe, rime koje postoje doprinose melodičnosti. Rime su nejednake i raznovrsne. U prvoj strogi imamo nepotpunu obgrljenu rimu, a nepotpuna je jer se drugi i treći stih ne rimuju, dok se prvi i četvrti rimuju. Uočava se i aliteracija, pri čemu suglasnik Š u narednom stihu ublažava strahotu i napetost atmosfere:
I pomalo veštačke slobode šušti
gde poslednja reč budi osećaj talasanja, smirenja i nežnosti. Druga strofa takođe ima obogrljenu rimu, samo što je potpuna. Poslednji stih ove strofe:
I živim u pukotini svesti svoje
može objasniti put kojim je tama uspela da ovlada njom. Tami je dovoljna i najmanja rupica, najmanji neosvešćeni delić, kako bi zagospodarila i dovela do osvešćenja zauzete teritorije, ali do onakvog, pogrešnog, osvešćenja koje joj ide u korist. Treća strofa razgrađuje formu soneta jer se sastoji od šest stihova koji bi trebali da budu raspoređeni u dve strofe od po tri stiha. Prva četiri stiha imaju parnu rimu, dok se peti i šesti ne rimuju.
Druggi sonet takođe razgrađuje formu soneta jer se ponavlja ista struktura treće strofe. Prva strofa ima specifičnu rimu, rimuju se zadnji slogovi zadnjih reči drugog i trećeg stiha, dok se prvi i četvrti ne rimuju.
Četvrti sonet je važno pomenuti zbog trećeg stiha prve strofe:
Vadićeš oči, grebati stomak, čupati kosu
jer sadrži asocijacije na epsku pesmu i na srednjovekovnu književnost (čupati kosu). Zatim, tu su i dve dominantne boje - crna i bela. Pored opšteg znanja o beloj boji kao boji svetlosti i crnoj kao boji mraka, noći, tame, smrti, potrebno je da pogledamo simboliku bele boje u Rečniku simbola Alena Gerbrana i Žana Ševalijea. Pronaći ćemo da je jedno od značenja povratak, da je bela boja povratka. Takođe, ovo je boja praskozorja, kada se nebeski svod ponovo pojavljujepred nama pun mogućnosti da se ispuni bojama. Za naše tumačenje, ovo je relevantno jer predstavlja nagoveštaj povratkaone optimistične, pozitivne i vedre Ane koju poznajemo. Međutim, relevantan je i negativan kontekst. Zapravo, bleda boja je boja vampira koji traži krv. Relevantnost ovog značenja se vidi iz ranijih analiza, svaki bol, svaki nasrtaj tame iz nje isisavaju energiju kao što vampir sisa krv, ali se vidi i iz stiha:
I zašto se svečane bele zveri broje
Jasno je da su bele zveri vampiri, a to da se broje moglo bi značiti da se množe, da ih je sve više. Opkolile je, pa ne puštaju. Bela boja će svoju pozitivnu konotaciju, svoje značenje nekoga ko se otkriva, ponovo rađa i onoga ko je pobedio iskušenja,ostvariti na zadnjoj korici knjige, u pesnikinjinim očima.
Šesti sonet je sonet potpunog mraka, u njemu nema mesta nikakvoj svetlosti i on je najbolji primer kako je ivica kojom se pesnikinja kreće tanka i kako je borba crnog i belog teška, napeta, neizvesna, kako je pitanje trenutka kada će se okliznuti i pasti bez svesti na koju ju je stranu pad odveo.
Osmi sonet je bogat stilskim figurama. U drugom stihu prve strofe uočava se poređenje ( ...smejem se kao hijena), četvrti stih je obeležen oksimoronom čistote laganja. Drugi stih druge stofe sadrži pleonazam:
Iščezavaju i nestaju, svrhom nadmena...
gde prve dve reči imaju isto značenje, samo je prva poetičnija od druge.
Četrnaesti sonet je pesma o pesnikovoj sudbini, pesnikovom značaju za svet. Pesnik treba da zasija i nadjača tamu, treba da pruži iskrenu utehu i nadu. Često, pesniki ne postoji izvan svojih stihova, živi kroz svoje pesme i živi za njih. Možda i pesme žive, u onostranom svetu, za pesnika. Reči i stihovi pronalaze put, samo njima znan, do njegovog pera. To znači da oni negde već postoje, nisu novi, nov je način na koji ih pesnik složi i uklopi. Nov je smisao koji im duša daje.
Autor teksta: Sofija Ivanović
