Ovaj post će biti dosta duži od ostalih jer želim da vam predstavim svoje vidjenje i svoju analizu kratkog, ali fenomenalnog romana "Zagrljaj" autora Martina Giliha. Ovaj roman zaslužuje da se o njemu priča i piše, zaslužuje da izadje iz anonimnosti. Verujem da bi osvojio mnoga srca, kao što je to slučaj sa mojim.
Priča počinje negacijom tuđeg mišljenja o sebi da bi potom progovorio o onima koji misle da znaju sve i da su uvek u pravu. Ostaje tajna ono zbog čega ga drugi smatraju idiotom, ali to nije ni važno jer ne pogađa junaka, navikao je da ljudi ne prihvataju drugačije od sebe. Ono što saznajemo, posredno, iz njegove reakcije, jeste da on zna ko je, kakav je, ima samopouzdanje. To samopouzdanje potiče upravo iz svesti o sebi. Lagano i s nehatom prelazi preko tih nebitnih ljudi da bi nam ispričao kako postoje osobe koje su vredne naše pažnje, postoje prijatelji.
Kad nas uvodi u priču o doktoru Sanderu, saznajemo da mu je ime Dolf i da je doktorov pomoćnik. Kako je reč o patologiji, pri opisivanju doktorovog rada se uočava ona Pandurovićeva groteska, izloženost unutrašljeg sastava tela, seciranje. Čitaocu koji poznaje Pandurovićevo delo, ovo ne može promaći jer je stepen zgroženosti isti. Nepodnošljivost slike mrtvog, seciranog tela se najbolje ispoljava u Dolfovoj reakciji. Reč je o tome da on umesto tela zamišlja da su to leptiri i insekti koje je voleo da proučava. Ljudskim organima je davao imena leptira i insekata, a nije slučajno što je srce nazvao Skarabej. Ovde dolazimo do prvog susreta sa simbolima i simboličkim značenjima. Pre svega, moramo se osvrnuti na strukturu romana, pa tek onda otkriti simboliku Skarabeja. Roman se sastoji iz dvanaest poglavlja naslovljenih imenima leptira i insekata što nije neočekivano ako se vratimo na podatak da Dolf voli insekte i leptire. Zatim, tu je i simbolika broja dvanaest koji simbolizuje univerzum u njegovom cikličko-vremenskom proticanju, simbolizuje univerzum u njegovoj unutrašnjoj složenosti. Sama simbolika ovog broja nas navodi da naslutimo da će fokus biti na psihološkom stanju i psihološkim dešavanjima junaka, a da će spoljašnji događaji biti samo okidači za manifestaciju unutrašnjih kolebanja. Prvo poglavlje nosi naziv „Skarabej“, baš onako kako Dolf naziva ljudsko srce. Skarabej je Egipatska sveta buba koja se orijentiše prema zvezdama. Jasno je da je srce izjednačeno sa zvezdama, naime, sa kosmosom samim jer su zvezde deo tog kosmosa. Srce, koje ljudskom biću omogućava da postoji i bez koga ne bi bilo ni duše ni samospoznaje, teži visinama, savršenstvu, kosmosu. Ono samo je mikrokosmos koji želi da iskusi ono metafizičko, ono izvan sebe samog – makrokosmos. Makrokosmos, svemir se ovde može posmatrati kao prostor egzistencije, kao preegzistencija u kojoj duša boravi pre nego što se spoji s telesnim delom bića. Čovek će uvek ići za srcem jer ono jedino zna šta treba da se desi, ono je to sve već preživelo u preegzistenciji.
Nakon ove slike, sledi slika tela šestogodišnjeg deteta, tela beživotnog, ali neuprljanog gresima i nečistoćama današnjice. To telo nije samo telo. U neravnodušnosti koju ispoljavaju i doktor i njegov pomoćnik vidimo odstupanje od Pandurovićevog hladnog, smirenog patologa. Kraj jednog neproživljenog života pogađa jače od bilo koje druge smrti i deluuje snažnije od svakog propisa o hladnokrvnosti koju patologija nalaže.
Piščevi opisi su tako živopisni da pred čitaočevim očima iskrsavaju slike obnaženih mrtvih tela spremnih za seciranje. Čitaoci osećaju i smrad tih tela kao da su pored njih. Ovolika sugestivnost dolazi iz junakovog JA koje progovara kroz lično proživljavanje svega. U tvrdnji da i on smrdi poput leževa, možemo naći nešto mnogo dublje od same činjenice da se smrad leševa prenosi na one koji su mu blizu. Ovde je dobro prikriveno junakovo nezadovoljstvo poslom kojim se bavi. On je tu zato što mora, to mu je izvor prihoda za život. Oseća se prljavo i nepotpuno, gadi mu se to što je primoran da radi, ali je svestan da nema izbora. Radeći ovaj posao, svesno se odriče svog privatnog života, odriče se mogućnosti da ga neka žena poželi jer se miris smrti stalno uvlači u njega. Lišava sebe ljubavi, ali za njom i čezne. Pomirio se sa samoćom koja mu teško pada jer zna da će je se teško otarasiti sve dok se bavi poslom kojim se bavi. Dolfova čežnja za ljubavlju se vidi kad od devojke sa slike u mislima stvara živu osobu koja se ne okreće od njega kad joj se približi. U tim trenucima se uočava rascep njegove ličnosti i nailazimo na protivrečno ponašanje. Pogađa ga odbijanje žena, a ni malo ga ne dotiče kad ga nazivaju idiotom. Tokom daljeg čitanja shvatamo da je Dolf u dubini duše idealista, sanjari o idealnoj ljubavi sa ženom koja ne bi bežala od njega čim čuje čime se bavi. On želi da se u potpunosti posveti onoj koju voli, da joj preda celog sebe. Ne snalazi se u onome što mu je nametnuto, pa u javnoj kući pravi budalu od sebe.
Nakon dosadašnje analize, potrebno je da se osvrnemo na izuzetnosti autora, a zatim se vratimo analizi.Autor vrlo vešto oslikava psihološki portret junaka, a događaje, koji po sebi nisu dramatični, lako pretvara u psihološku dramu junaka. Lakoća pretvaranja je u dobrom i veštom biranju događaja koji će osvetliti duševno stanje junaka. Njegov lagan stil i naizgled nehatno pretrčavanje preko nekih događaja doprinose tome da se oseti trag i intenzitet s kojim se on urezuje u junakovu dušu. Spolja gledano, naš junak je pasivan jer dopušta da drugi odluči umesto njega i da zna šta je najbolje za njega, ali, ako zavirimo u njegovu unutrašnjost otkrićemo da je i te kako aktivan. Po veštini biranja događaja i dovođenju u vezu na prvi pogled nepovezanih događaja i njihovog značaja za portret junaka, Gilih podseća na našeg Ivu Ćipika. Takođe, pomenuti nehat i lagani stil su u funkciji ublažavanja nekih scena. Najbolji primer je kako on s lakoćom , prividnom lakoćom, opisuje seciranje mrtvog tela. Čitajući tu scenu, stičemo utisak da je to nešto uobičajeno, svakodnevno sa junaka. To što se on ne uzrujava previše, umiruje nas.
Srce će nam se stegnuti kad budemo čitali o tome kako Dolf nema nikoga ko bi žalio za njim kad umre. Tema o samoubistvu se javlja iznenadno što svedoči o raspolućenosti i oscilacijama njegovog psihičkog stanja i destruktivnom uticaju posla na njega. Nije da nismo mogli naslutiti ovu temu, ali trenutak u kome se javila ideja o samoubistvu je potpuno neočekivan. Ponovo imamo dvostruku stranu ličnosti i toga smo sada svesni jer smo na samom početku bili suočeni sa pomirenošću, pa nas sada ideja o suicidu iznenađuje. Momenat kada Dolf stoji ispred tek preminulog koji je još uvek topao i razmišlja o trovanju nam definitivno otkriva tamu koja je večno nastanjena u njemu. Otkrivamo krhkost i osetljivost koje pokušava da sakrije iza maske. Dolf ovde asocira na Kočićeve junake koji često glume. Za razliku od njih, Dolf nije buntovnik , već je pomiren sa sudbinom koja mu je dodelila samoću. Spas pokušava da nađe u svom unutrašnjem svetu. Pojavljuje se i patnja koje se junak boji više nego samoće. Pomisao na patnju prati trzaj, a zatim dolazi potvrda da on pati i od same pomisli na patnju. Kod Giliha je često da junakprvo nekim pokretom, gestom i reakcijom iskaže ili nesvesno otkrije do sada skrivano osećanje, a onda ga potvrdi mišlju pretočenom u reči. Ponekad to učini samo jednom, ali efektnom, rečenicom. Međutim, početak romana je suprotan ovom postupku. On je prvo izneo potvrdu, a zatim dao svoju intimnu ispovest u kojoj će čitalac naći ono što će ići u prilog početnoj potvrdi. Ne pravda se, niti pokušava da dokaže kako je on u pravu. Dolfova ispovest služi da pobije mišljenje drugih i da ukaže kako su idioti u stvari oni koji tvrde da je on idiot. Pisac ostavlja čitaocu da sam proceni da li je Dolf osnovano žigosan kao idiot ili je to još jedno buncanje surovosti u ljudima.
Ako smo se do sada i dvoumili koje je Dolfovo pravo lice, više nemamo pravo na to. On je sebe potpuno otkrio u sceni tešenja žene koja je došla da identifikuje preminulog. Svu ljubav koju bi pružio voljenoj ženi, on je pružio ovoj ženi i pokazao koliku moć imaju zagrljaj i iskreno srce koje želi svima da pomogne.
Kad pročitamo roman do kraja, sledi jedno veliko razočarenje za nas kojima je Dolf postao drag i saosećali smo sa njim. Nije to razočarenje u njega, već u njegovog prijatelja i Natali, ženu koju je voleo. Pre svega moramo krenuti od rušenja prijateljstva sa Volterom da bismo došli do mrtve drage. Gilih tek pred kraj priče o Dolfu zadaje udarac i junaku i čitaocu. Naime, ispostavlja se da je prijateljstvo sa Volterom zapravo anti-prijateljstvo. Preokret odnosa se dešava kad Dolf uhvati Voltera i Natali kako vode ljubav. Nakon ovog dvostrukog gubitka, gubitka prijatelja i voljene žene, iako to ne vidimo, Dolfove misli se vraćaju na samoubistvo. Pre nego što ovo detaljnije razmotrimo, moramo se vratiti na ranije pominjanu crtu koja Dolfa karakteriše kao idealistu. Kao idealista, on se vodi za svojim idealima i u svojoj mašti, vođen čežnjom za ljubavlju, od Natali stvara sliku idealne drage. Momenat kad na livadi ubija Limunovog leptira je momenat rušenja ideala. Ubijajući leptira koji je, u njegovoj mašti, sleteo na njen nos i tako postao deo nje, on ubija nju samu. Najpre je ubija kao idealnu dragu, a kad idealne drage više nema, nema ni ideala. Na taj način, preko njene smrti kao idealne drage, on ubija i sebe jer više nema nikakav smisao i oslonac u životu. Slobodno možemo govoriti o samoubistvu iako ubija nju, a ne sebe. Kasnije, to ubistvo iz misli postaje stvarno ubistvo. Opet, njena smrt je i njegova smrt iako ostaje u životu. Nije mogao da podnese da ona bude živa, a nije njegova, nije mogao da podnese da je gleda sa drugim. Ili će biti njegova, ili ničija. Pošto nije bilo šanse da bude njegova, preostalo je samo da umre.
Ovde se početne asocijacije na naše pisce nastavljaju. Rušenje ideala je karakteristično za Milutina Uskokovića čiji Čedomir Ilić zbog istih kobno završava. Razlika između Čedomira i Dolfa je ta što će Dolf zauvek biti živi mrtvac, a Čedomir istinski mrtvavc. U romanu se može uočiti i asocijacija na Stankovićev eros koji neprestano prati Voltera i on ne može da ga obuzda. Završna scena nas vraća onome od koga smo i počeli- Panduroviću. Pandurovićeva idealna mrtva draga, ovde Natali, ostaje večno da živi kao tema. U ovom slučaju, sablasnost, jeza i groteskne Pandurovićeve slike rasporenog ženskog tela su ublažene jer junak dolazi nakon što je patolog obavio svoj posao. Scena kad Dolf nag leže pored nje i drži je za beživotnu ruku i zamišlja kako su sad kao muž i žena podseća na konačno spajanje sa idealnom dragom koje doživljava i Laza Kostić u Santa Maria della Salute. Ovo je jedina asocijacija na naše pisce romantizma. Takođe, možemo reći da to što drži njenu hladnu ruku predstavlja pokušaj da svoju toplotu prenese na nju i vrati je u život, ali nećemo ni pogrešiti ako ovaj čin nazovemo i željom da njena hladnoća i njega ohladi i odvede ga u smrt.
Roman se završava gašenjem zvezda što je i simbolično umiranje Skarabeja. Pošto je Dolf poistovećen sa ovom svetom bubom, sa novim svitanjem smo svedoci njegovog umiranja iznutra. U duši, on zauvek ostaje da leži na tom krevetu s Natali. Ovde možemo reći da je pisac mudro završio roman ostavljajući čitaocu da po svojoj želji zapečati Dolfovu sudbinu.
Iako ne znamo šta se zaista dogodilo sa junakom nakon ove scene, možemo pretpostaviti da je ovaj njegov čin, kao što rekosmo malopre, nagoveštaj skorog susreta s Natali u Raju. Njihova ljubav će se, parafraziraćemo Disa, ostvariti „izvan svakog zla“, izvan smrti, a mi možemo samo da se radujemo zbog tog mogućeg susreta.
