Ono što, pre svega, uvek treba imati na umu prilikom čitanja ove knjige jeste to da je ovo istinita priča. Sam početak otkriva da je priča ispričana u prvom licu, u formi ispovesti. Odmah nam je jasno da autor romana i pripovedač nisu ista osoba. Ne samo što nisu ista osoba, već nisu istog pola. Pripovedač, ali i glavni akter je žena.
Prva rečenica otkriva da Adrijana pripoveda o svojoj mladosti iz ugla zrele osobe. Svoje sećanje počinje da nam saopštava od trenutka kad je imala 16. godina. U to retrospektivno pripovedanje upliće tek poneki, naizgled nevažan komentar koji nam daje sliku nje u treenutku pisanja. Kada opisuje sebe kao šesnaestogodišnjakinju, ona uubacuje deo o tome da oval njenog lica sada nije tako savršen, odnosno, da ga ona ne smatra tako lepim. Odmah uvodi figuru majke i ističe njeno mišljenje o sebi sugerišući nam koliko će ono biti važno u njenom životu. Prva tačka razilaženja sa majkom jeste pridavanje važnosti lepoti njenog tela, umesto lepoti lica koju je Adrijana želela da istakne. Svest o svojoj telesnoj lepoti stiče pozirajući raznim slikarima kod kojih su dolazili njihovi prijatelji. Slikari je nisu gledali sa požudom da je poseduju, oni su u njenoj nagosti videli lepotu koju treba preneti na platno i učiniti je večnom, gledali su je umetničkim okom koje je umelo da izvuče ono najbolje iz njenog nagog tela, da spoji fizičko, ono što zaista vidi, i svoj doživljaj onoga što mu je pred očima.
Adrijana se zadržava na opisu svog susreta sa prvim slikarem jer tu otkrivamo karakter njene majke. Stiče se utisak da je ona manipulatorka koja viče kad god nije po njenom. Ono što je sigurno je da se previše zaštitnički odnosi prema ćerki. Upada u oči značaj koji pridaje novcu i slobodi. S druge strane, prikazuje nam se žena koja vodi promašen život, žena kojoj je nametnuto da živi onako kako ne želi. Na brak i porodicu gleda kao na zarobljeništvo, a siromaštvo ju je lišilo svake razonode. Ostavši udovica, samo joj je bilo bitno da dođe do novca jer joj ništa drugo nije preostalo. Iz njene tragične priče saznajemo da je Adrijana neželjeno dete, ali ipak nije mogla da počini greh i reši je se dok je još bila u njenom stomaku. Adrijaninu usamljenost možemo pripisati strahu njene majke da će ona prestati da se pokorava njenoj volji ako je pusti da pođe među ljude. Sam pogled kroz pogled je doprinosio uokvirenju tame Adrijanine sobe. Atmosfera u kojoj je ona provodila dane i noći, spojena sa jednoličnošću kuća, izgleda i rasporeda zelenila, dodavala je još jednu nijansu crnilu u njenoj duši. I kuća u kojoj živi je podseća, svojom nečistoćom i prazninom, na ulicu. Ne mogavši da se druži, da radi ono što želi, utonula je u maštu svesna da će realnost pobediti. Nemoćna, poput ptice u kavezu, plakala je nad svojom samoćom i svojim životom, svesna čak i da njena lepota nije samo njena.
Adrijanina majka je njenu lepotu smatrala i svojom, samo zato što ju je ona rodila. Tu se, još očiglednije, ispoljava majčina sebičnost. Ona koristi ćerkinu lepotu kao sredstvo pribavljanja novca, voda je svuda gde može da se zaradi i sklopi korisno poznanstvo. Ne mari za to šta Adrijana želi i svoje neostvarene želje, snove i ideale nameće ćerki. Razumljivo je da roditelj ne želi da njegovo dete napravi njegove greške, razumljivo je da ona, kao majka, želi bolji život za Adrijanu, ali način koji je izabrala nimalo se ne može opravdati. Gušiti rođenu ćerku i upropašćavati je sputavajući joj slobodu kretanja i izbora zarad iluzije da će, sprečivši ćerku da bira život kakav želi, preko nje ispraviti svoje greške i živeti drugačije, ne može se opravdati. Zato ne čudi Adrijanino divljenje kad ugleda kroz prozor susedne kuće skladan i normalan porodični ručak, ne čudi jer je to otelotvorenje njenih maštanja.
Majka je tera i na bslet, a hotel gde se održavaju časovi je samo još jedna noćna mora, još jedan sablasni crni bezdan. Pored još jednog sloja bede, crnila, prljavštine, susrećemo se sa slikom nipodaštavanja umetnosti. Reč je o tome da je njima potpuno svejedno gde se nalazi klavir i kako se na njemu svira. Prostorija je mala, mračna, a klavir je u ćošku pored klozeta, igračice su polunage, a jlavijaturista svira u mraku. Imamo iskrivljenu sliku baleta i umetnosti. Ovde nije važna umetnost, već je važno učiniti atmosferu erotskom i praviti što više pokreta koji zavode i navode na blud. Ovime je umetnost spuštena na niži nivo. Suočena, protiv svoje volje, sa ovakvom slikom, Adrijana u sebii izgovara: osetila sam kako me ostavlja hrabrost. Ovo uopšte ne iznenađuje i ovaj deo rečenice je sasvim dovoljan, ne mora više ništa da kaže o tom hotelu i časovima baleta. Teško je prevazilazila stid da naga pozira slikarima, a sada treba i da pleše polugola, to bi svakom bilo previše.
Adriijanin odnos sa prvim slikarem kome je pozirala bio je jedna svetla tačka u tami koja ju je okruživala. Slikar je razumeo njenu želju da se uda i da rodi decu, podržavao ju je u tome. Sada je trenutak da se setimo slike idealne porodice koju je ugledala kroz prozor i da shvatimo da je to drugo, za sada poslednje svetlo. Njena pritajena mudrost i razumevanje ljudi se otkrivaju rečenicom: Tako, eto, svako zamišlja svoj raj tamo gde je za drugoga pakao. Njen Raj se nalazio u toj kući preko puta njennj, a samo njeni stanovnici znaju gde je njihov Raj. Čovek je često nezadovoljan onim što ima i stalno hiće još, još lepše, bogatije, luksuznije, više, a ne razmišlja koliko je srećan sa time što ima i što ga uopšte ima.
U drugom poglavlju jasno čujemo glas zrele i starije Adrijane koja govori o sebib analitički i sa oštrinom koju ne bismo od svaakoga očekivali. Iz sadašnje perspektive, ona sažaljeva sebe kao šesnaestogodišnjakinju koja je bila većinom nesvesna uloge žrtve. Iako je imala trenutaka u kojima je bila svesna promašenosti i toga da je majka samo koristi za svoje interese, zadržala je vedrinu u nadi da je to prolazno i da će period ugnjetavanja brzo ostati iza nje. Nije bila svesna kako tužno izgleda njen život sa strane, iz ugla drugih ljudi. Njena sreća zaista počinje kada upozna mladića Đina koji je duže vreme samo posmatrao, a zatim skupio hrabrosti da je pozove da se upoznaju. On joj se dopao jer je mislio isto što i ona. Đino je pokušao da joj otvori oči, da joj pomogne da uvidi kakvi su zaista motivi njene majke i koliko je njena ljubav lažna, ali ona je srčano branila majku. Nije želela da prihvati istinu o gotovo nikakvoj ljubavi njene majke. Đino je pokušao da bude glas razuma koji će je spasiti od dalje propasti. On je izgledao kao ostvarenje njenog sna, bila je zanesena njima, a pre svega, očarana njegovim pogledima.
Pažljivi čitalac će u toku daljeg pripovedanja uočiti da se sve češće javlja glas Adrijane koja sa distance posmatra sebe sa osamnaest godina i situacije u kojima se nalazila. Zahvaljujući autorovoj veštini, ova dva glasa se tako spontano prepliću i glas starije, zrelije Adrijane sve češće nagoveštava zablude mladalačke zaljubljenosti kojih tada nije bila svesna. Zapravo, dok pripoveda kako je Đino bio ostvarenje njenih snova, kako je tada samo blago slutila, ali brzo odbacivala, ono što sada una, ona priprema čitaoca za preokret. Do sada je i manje pažljivom čitaocu postalo jasno da je Đino manipulator, neiskren, podmukao, dvoličan. Jedina nejasnoća za sada ostaje majčino ponašanje kada sazna da je Adrijana spavala sa verenikom ako imamo na umu da je javno izjavila kako ne bi imala ništa protiv da joj se ćerka bavi prostitucijom. Sama priča o tome kako je Đino savršen, da ne može da mu nađe manu, budi sumnju kod čitaoca koja se kasnije i ostvaruje. Njegov ženskaroški staž se prepoznaje u samom poznavanju žena i prema tome što zna kad šta treba reći i uraditi, a da ne probudi sumnju u svoju iskrenost i ne otkrije da je to za njega samo zabava i igra. Sama Adrijana, ali ona zrelija Adrijana koja je proživela sve o čemu pripoveda, otkriva da joj je bio neveran.
Interesantno je to kako se Adrijana, iako pripovedač, razdvaja i kako se ta razdvojenost jasno oseća, a ne narušava sklad i celinu. Ona se distancirala od sebe kao osamnaaestogodišnjakinje i preuzela ulogu posmatrača. Sada je sposobna da sve što joj se desilo prikaže kroz staklo realnosti i da potvrdi kako je dostigla izvestan nivo zrellosti. Iako vidimo da osamnaestogodišnja Adrijana greši i ne vidi da greši, ne možemo je osuđivati. Za nju je Đino predstavljao treću svetlost u životu, sa njim je mogla da se kreće izvan rute kuća-ateljei-kuća. On joj je bio sinonim slobode, sa njim je imala osećaj da može sama odlučivati oo svom životu i praviti izbore. Dok je on pored nje, imala je snage da se suprotstavi majci. Njena sreća se najbolje vidi kada kroz prozor sobe, koju priprema za njih dvoje, vidi dvorište, ali ne vidi njegovu bedu i prljavštinu. Sreća i ljubav menjaju pogled na svet, tada sve izgleda lepše nego što jeste. Sada se moramo osvrnuti na njenu majku zbog karakteristike koju nismo ranije naveli. Iako ne odobravamo njeno ponašanje, a naročito smo ostali zgroženi pred nasiljem nad ćerkom, moramo istaći da je ona glas razuma, bar za sada.
Već sada se u delu potvrđuje Šekspirova misao da je život pozorište, a ljudi samo glumci pod maskama. Samo, u životu nikad ne znamo kad zavesa pada, nemamo unapred naučen tekst, niti znamo kuda će nas odvesti. Adrijana je svesna da je drugačija i svim silama se bori da ostane takva. Tada, kao i danas, najlepše i najteže je bilo ostati svoj, biti ono što jesi i ne dozvoliti drugima da te promene. U romanu dominira korišćenje objbektivnog korelativa. Sam opis kako neka prostorija izgleda i šta se u njoj nalazi odaje mnogo više o tom mestu nego kad bi se upotrebio neki pridev da se to opiše.
Da se zbog ljubavi na sve pristaje i za nju sve čini, potvrđuje Adrijana kada popušta, posle dugog i bezuspešnog opiranja, pred pritiskom da legne sa drugim. Majstori manipulacije su tačno znali čime da joj zaprete- njenom vezom sa Đinom- i ona se pokorila svesna da greši i da više ništa neće biti isto. Kako nije imala kome da poveeri ovaj teret, obratila se Bogu, jedinom koji sve vidi, razume i ne osuđuje. Ispovedila se, molila Bogorodici i osetila olakšanje jer je znala da njen greh može da se oprosti jer se iskreno pokajala. Svu svoju ogorčenost i nemoć poverila je Majci Božjoj, a svoje spasenje pronašla u molitvi. Kad više nemamo kud, uvek možemo otići pod Božje okrilje, tamo smo zaista sigurni i bezbedni, tamo ćemo osetiti istinsku ljubav i blagoslov.
