TERASA ANĐELA ČUVARA - KRSTO ŠPOLJAR

Ova novela počinje jednim tužnim tonom, jednom tužnom slikom sedmogodišnjeg dečaka sa pocepanim čarapama. Dečaka zatičemo usamljenog, izolovanog, bolje reći zarobljenog, na terasi kako u suzama gleda život na ulici. Tužni ton se pretvara u jezivu melodiju, koja će se pojačavati postajato još jezivija, kada saznamo da on, gledajući sve to, sav taj bezbrižan život koji se odvija pred njegovim očima, pokušava da zaboravi na nasilje kome je izložen. Nije slućajan izbor sedmogodišnjeg dečaka jer deca su najlepša i najčistija Božija stvorenja; ne znaju za zlo, nevina su, iskrena, nikog ne povređuju namerno, ako uopšte jedno dete može bilo koga da povredi. Njegova detinja duša nije imala prilike da bude ono što jeste, on je primoran da prerano odraste, upozna zlo, bedu, da bude svedok jedne propasti u koju vodi potreba za novcem i nedostatak istog. Majčin ljubavnik, Mirko, stalno ga je tukao bez ikakve krivice. Jedina dečakova krivica je što uopte postoji. Da njegov položaj bude gori, nije smeo da se požali majci na batine koje dobija jer je ona uvek na strani ljubavnika. Njeno sopstveno dete joj je teret, na njemu je iskaljivala svu ogorčenost, muku, bes i gađenje prema samoj sebi.

Mirko je blistao od zadovoljstva nakon što bi istukao dečaka. Bezbrižno i iscerenog lica bi pošao kuda je krenuo ostavši da se valja u blatu svoje zlobe i poremećene psihe. Bio je strah i trepet za dečaka, a njegova majkaje činila sve samo da je ne ostavi. Uživao je u osećaju nadmoći i iskorišćavao ga da obmane, namami dečakovu majku u zamku. Njegove reči i dela su se kosili, a da u njemu nema ni malo ljubavi prvi je osetio dečak i pokušao majci da ukaže na to. Ona je u svom rastrojstvu gurala dečaka od sebe, govorila mu da bib bolje bilo da ga nema. Svoje telo je davala svima, a dušu je postepeno gubila pod pritiskom stvarnosti. Iako svesna da detetu trebaju stvari, novac koji bi zaradila trošila je na Mirka i svoje potrebe. Bavljenje prostitucijom je zahtevalo dosta ulaganja jer se moda stalno menjala, a samim tim su i zahtevi rasli. Ipak, u njoj je bilo ljubavi za dečaka što se vidi u momentu kad mu čita o Isusu i dečaku kome je Anđeo čuvar pomogao, kad želi nešto da ga nauči. Tad se otkriva da ona nije potpuno zastranila, promalja se osećaj grešnosti i šelja da sve prestane i bude drugačije. Pričom o dečaku koji je doneo lek bolesnoj majci i, uz zaštitu Anđela čuvara, nije ao u ponor, želi da mu ukaže na značaj dobrote. Samim ovim podučavanjem pokazuje da zna za batine koje wen sin dobija od njenog ljubavnika iako dečak ne priča o tome. Pokazala je da joj se srce slama zbog toga i želi da se to više ne događa. U duši zna da njen sin nije zaslužio batine, ali mora da stane na Mirkovu stranu kako ga ne bi izgubila. Svesna njegove lažljivosti i praznih obećanja, ne može da ga pusti jer joj je jedina slamka spasa.

U dečakovu svest se urezalo to da on nije dobar i još više produbilo njegove rane na duši koje neprestano krvare. Moramo obratiti pažnju na motive terase i igre sa crvenom lopticom. Pre svega, terasa postaje njegovo stalno prebivalište, sa terase gleda život koji prolazi mimo njega. On je u nekoj vrsti zarobljeništva, a oni koji se neprestano kreću, užurbanost, buka predstavljaju ono što on u potaji želi. Svi ti ljudi, deca, svi oni se na kraju dana vraćaju u tople domove, onima koji ih vole, grle i pružaju im sve udobnosti i nežnosti kojih je on lišen. Iako nigde nije naznačeno da on želi biti deo svega toga, pogled koji mu se često zaustavlja na susednoj zgradi i kolporterima u poslu jasno ukazuje na to. Još jedna činjenica ide u prilog tome da je njegov pogled odraz ove želje, a to je njegova istovremena igra s lopticom . On se igra ne skidajući pogled s ulice i života koji vrvi. Ta igra se pretvara u mehaničke pokrete, postaje jedna monotonija koju više ne možemo nazvati igrom.Takođe, mehanički, naučeni pokreti, koji postaju nezavisna radnja od njegovog pogleda, svedoće o tome da on, gledajući u ono što ćeli, zamišlja da je tamo, da doživljava sve što i ti ljudi. Ma koliko bio tužan zbog sebe, u dubini duše se raduje zbog tih ljudi. Raduje se njihovoj slobodi i prihvata svoje zarobljeništvo. Sve navedeno nas asocira na Iva Ćipika i dečaka približava Ćipikovoj Cvijeti kojoj je prozor medijum ka onome što želi, a monotono brisanje prozoraje paralelno igri s lopticom našeg malog junaka. 

Kad smo već kod asocijacija, ne možemo da ne spomenemo Čehovljeve junake kojima je život često promašen, a oni su i sami promašeni ljudi kojima su drugi uređivali život i koji su zavisili od tuđe milosti. Ništa manje nije važna paralela našeg junaka sa junakom Turgenjevljevog Dnevnika suvišnog čoveka. Junake obe priče odlikuje suvišnost, oni kao da nikome ne trebaju, nemaju svrhu postojanja. Razlika među njima je što naš dečak svoju svrhu pronalazi u tome da dokaže da je dobar, dok Turgenjevljev junak ostaje bez svrhe i umire kao suvišan čovek. Za suvišnost, kao što vidimo, nisu važne godine, Trenutak u kome nad dečakom nadvladava detinja priroda, kad dse budi želja za nestašlucima je onaj kad želi da pljune kolportera po kosi i to pokazuje da on, uprkos svemu, ostaje dete.  Treba pomenuti još jednu važnu stvar, a to je uticaj literature na čoveka, u ovom slučaju dete. Krsto Špoljar nije prvi koji se bavi ovom temom, pre njega su to, na drugačiji način, činili Stendal i Gistav Flober. Kroz obradu ove teme, Špoljar pokreće i pitanje vere u Boga i Anđele, Njegove izaslanike.Takođe se ističe dečija naivnost i želja da se bude prihvaćen. Dečakovo čisto srce, otvoreno za sve, osim za Mirka, svoju veličinu pokazuje poverenjem u dvanaestogodišnju Helu koja je sve samo ne iskrena i dobronamerna. Ona ga nagovara na opasne stvari, manipuliše njime koristeći njegovu veru u Anđela čuvara. Ohrabruje ga da, izloživši se opasnosti, dokaže da je dobar i da neće pasti u ponor. Naš mali heroj, ne slutivši njeno lukavstvo, pristaje na to i sa verom da će ga Anđeo čuvar zaštititi, kao i dečaka iz priče, pokušava da pređe preko jako uskog ruba. Helino zadovoljstvo zbog toga što će imati razlog da ga ismeva pred drugima je prekinuto u trenutku kad je shvatila u koliku ga je opasnost dovela. Kako obično biva, krivica dolazi tek pred opasnošćui nakon već učinjenog. Njene suze i vrištanje sada mu nisu mogli pomoći, a on ih od straha za sopstveni život nije ni čuo. Mislio je na majku i obraćao se Anđelu čuvaru, molio ga da, ako je on zaista dobar, ne dozvoli da padne. Želeo je da bude poput dečaka iz priče i, na neki način, uspeo u tome. Anđeo čuvar ga je sačuvao, nije dozvolio da se dečak teže povredi. Ovime se šalje poruka čitaocu da svako od nas ima Anđala čuvara koji je uvek tu, uvek je sa nama i štiti nas. 

Dečakova majka je ta koja ga je spustila na zemlju. Tek pred opasnošću da izgubi sina, shvatila je koliko ga voli i da ne može bez njega. Taj trenutak joj je osvestio sve što je propustila, svaka greška je sada bila pred njenim uplakanim očima i zarivala se u njenu dušu. Ovo osvešćenje, svest čitaoca o njemu, vidi se u nemoći koja se ističe. Sad je stavljena pred izbor koji će je zauvek pratiti: sin ili Mirko. Rečenica kojom se novela završava je veoma važna pa ćemo je navesti, a zatim osvestiti njen značaj:

Gledao je zalijepljenih trepavica u njeno sagnuto lice i činilo mu se da sve shvaća.

Njena sagnuta glava, suze koje ne može da zadrži ukazuju da je došlo do pokajanja i da je izbor napravljen. Rastrzanosti izimeđu sina i lažljivog ljubavnika je došao kraj. Smogla je snage da se pomiri sa svojom bedom i nemaštinom i izabrala sina. Taj izbor nije jasno naznačen, ali iz toga što se dečaku činilo  da sve shvata, možemo naslutiti da je, uprkos svemu, izabrala njega zanemarivši sve ostale muke. Shvatila je, ma koliko se mučili, zajedno će lakše podneti sve muke. Nije mogla da se odrekne onoga koga je rodila jer, ako zagrebemo dublje, njena potisnuta podsvestju je uvek gonila da se bori zbog svog deteta. Naslućujemo, slika dečaka pripijenog uz njena bedra je tu podsvest pretvorila u svest. Majka i sin su ponovo sjedinjeni, a čitaocu je ostavljeno da domašta šta se dalje zbivalo sa njima.

Važna stvar koju ne bi trebalo zaobići jeste motiv opraštanja samoj sebi koji proizilazi iz novostečene svesti. Izabravši sina, odlučivši da prihvati potisnutu podsvest kao svest i željom da nadoknadi, bar koliko može, izgubljeno, ona započinje dug i ni malo lak proces opraštanja sebi. Takođe, priznavanje i prihvatanje sopstvene krivice spadaju u deo procesa, jer ako ne priznamo da smo krivi i ne prihvatimo tu krivicu kao nešto što nam je u tom trenutku, u trenutku delanja, izgledalo kao ispravno, jedino moguće, kao jedini izbor koji imamo, do oproštaja neće doći, nećemo oprostiti sebi i , i dalje ćemo se gristi, pitati kako smo mogli. Majka ovog dečaka nije jedina Špoljarova junakinja koja se bori da oprosti sebi. U noveli Kamen posljednjeg otoka imamo Marinu koja sebi ne može da oprosti što je ostavila Toma kada mu je bila najpotrebnija. Razlika između ove dve žene, ujedno i prednost za dečakovu majku, jeste u tome što Marina nema priliku da pokuša da ispravi svoju grešku, njeno pokajanje, svest i priznavanje krivice ne stvaraju priliku da se nadoknadi izgubljeno, dok dečakova majka dobija drugu šansu da popravi stvari. Ove dve novele ne dovodi u vezu samo motiv opraštanja sebi, već i jedan negativan aspekt, jedo izopačeno primenjivanje sile na mlađe i nejake od strane staratelja, muške figure, koja treba da bude uzor. Naime, videli smo da dečaka tuče majčin ljubavnik, a Marinina pozicija je, iako je starija, možda i gora jer njoj otac, koji treba da bude uzor, udara šamare samo zato što je došla posle njega kući jer se on vratio ranije nego obično.

Ove dve junakinje, njihova sudbina, bolna egzistencija, kao i dečakov život, potvrđuju ono  što svi već znamo, ali ne cenimo dovoljno. Bez porodice, prijatelja, onih koji nas prihvataju i vole, mi smo često ništa, samo olupine koje svsako odbbaci čim mu zasmetaju. Čovek je društveno biće, a osuditi ga na samoću i lišiti ljubavi je krajnje nehumano i neljudski.

Autor teksta: Sofija Ivanović

OSTAVA TAJNI - BRANKA PANTELIĆ

Pre nego što pređemo na analizu samog dela, potrebno je dati izvesne nagoveštaje i osvetliti prve asocijacije na sadržaj dela kad pogledamo korice i naslov. 

Već nas je privukla tamna korica gde su jedino naslov i kofer crvene boje. Ovim se, odmah na početku, skreće šažnja na dva motiva: tajnu i kofer. Pominjanje tajni u naslovu nedvosmisleno upućuje na njihovo postojanje i potrebu da budu osvetljene, da više ne budu tajne. Tajne jesu prva karika za koju ćemo se vezati, ali tu nije kraj, lanac se nastavkja. Druga  karika, ona koja udvostručava asocijacije, jeste crvena boja. Opšte poznato je da da je crvena boja ljubavi, strasti, ali u spoju sa tamnim koricama i ogromnim vratima u starinskom stilu, prva asocijacija nam je krv, neke strašne tajne koje se kriju iza ovih vrata. Tu nije kraj zagonetke koju nameće ova boja, zagonetka se nastavlja pitanjem: Zašto je kofer crven? Pomalo nas hvata jeza kad sagedamo sve ovo, ali hajde prvo da dodamo još jednu kariku započetom lancu. Ta karika je simbolika vrata. U Rečniku simbola Alen Gerbran i Žan Ševalije navode da vrata simbolizuju mesto prelaza između dva stanja, dva sveta, između poznatog i nepoznatog, svetlosti i tame. Ona ne samo da označavaju prelaz, već i pozivaju da se premosti granica koje deli dva kontrastno postavljena prostora. Hinduizam vrata posmatra kao prelaz iz života u smrt, ali i kao prelaz iz smrti u oslobođenje. Sada kad smo istakli ove važne činjenice, asocijacije, pretpostavke, kad smo postavili smernice u analizi i moguća tumačenja simbolike vrata, možemo da krenemo na putovanje kroz stranice romana i otkrivamo pojedinosti koje će dovesti do otkrivanja tajni, namerno ili silom prilika zaboravljenih i bačenih negde gde se teško stiže. 

U priču nas uvodi atmosfera noći, apsolutne tame. Junakinju zatičemo zagledanu u noć, a to što ne pali svetlo ima dublje značenje od onog koje autorka navodi. Veri odgovara da ostane neprimećena, odgovara joj tama koja je obavija i pretvara se u njen štit, sklonište. Jedini trag koji otkriva da je ona tu, da postoji, jeste žar cigarete. Pomen cigarete i njenog žara možemo shvatiti na više načina. Prvo, pušenje cigarete nam otkriva da je junakinja, pored već imenovane zamišljenosti, nervozna, uznemirena zbog nečega. Iz ovoga saznajemo da je duboko potresena, obuzeta nečim mračnim, nečim rušilačkim što joj ne da mira i spokoja. Drugo, taj žar, jedina svetlost u noći, šalje poruku, kako junakinji, tako i čitaocu, da uvek postoji rešenje, ima izlaza, da i u najgušćem mraku postoji vsetlost, samo treba da je vidimo i potražimo na pravom mestu i u pravom trenutku. Ovaj žar cigarete, ako se setimo Popine Pepeljare, možemo shvatiti kao i Popa, možemo ga posmatrati kao malo sunce koje nam se osmehuje. Sunce, simbol života, svetlosti, topline i rađanja, odavno je zašlo, ali nije umrlo, nije se ugasilo. Žar cigarete će se  ugasiti, to malo sunce u noći će umreti, ali ono pravo će se ponovo pojaviti i oznaćiti počeetak novog dana, novog života, oživeće svetlost koja je bila na počinku dok je noć carevala. Taj žar je znak da nada postoji, a nada bez vere ne ide. Dim cigarete, koji odlazi iza junakinje, znači da je počeo proces sagorevanja njenih briga i da sve  prepreke polako nestaju. Razložimo li još malo postojanje dima koji nestaje i stapa se sa svežinom, dolazimo do nekoliko saznanja. Dim, kao sagorevanje prepreka i briga, nagoveštava postojanje odluke i lagano učvršćivanje, skupljanje hrabrosti da se ona ostvari. Do drugog saznanja dolazimo zastajući na trenutak i pitajući se zašto se ona lomi, zašto osećamo da postoji dilema koju  treba da reši. Ova pitanja su podstaknuta samim izborom da se stopi sa tamom i pasivnim položajem tela dok je umno i duhovno biće aktivno. Njeno skrivanje i monotoni pokreti ruke, koje i ne možemo smatrati pravim pokretima jer su mehanički, gotovo nesvesni, naučeni, odaju očajanje, rastrzanost i nesugurnost u donetu odluku. Iz te nesigurnosti proizilazi da je i prethodne problwmw pokušala da reši na isti način, a sada je ponovo ovde sa saznanjem da to i nije rešenje, sa saznanjem da ne može da nađe drugo. Drži se za to rešenje jer veruje da će jednom upaliti, oseća da ovaj put hoće i počinje borba između razuma i instinkta. Koga poslušati?   

Zora je najavljena personifikacijom oblaka (narasli i otežali) u kojoj je skrivena doza zavisti jer ona svoh teret mora zadržati u sebi, a oblaci mogu da puste kišu i olakšaju sebi. Novi dan je tu, a Vera pakuje stvari u automobil i otkriva nam da je njeno rešenje beg, otkriva nam da nema snage da postupi drugačije. Njenu majku, Olgu, upoznajemo kao natmurenu ženu koja ne ume ni da iskaže svoje neslaganje sa Verinom odlukom ni da je podrži. Vidimo da postoji problem u porodici kada Olga ostaje hladna na Verin poljubac. Hladnoća majčinog mekog obraza urezuje još jedan poraz, još jedan bol u Verinu dušu. Ovaj poraz boli jače od svega, ali ga ona dostojanstveno podnosi i rane zašiva šavovima nade da će majka krenuti za njom i mahnuti joj sa kućnog praga. Ti šavovi ubrzo pucaju, a rane koje krvare je teraju da što pre napusti kuću i prepusti se neizvesnoj sudbini. Instinkt je nadjačao razum i ona se otisnula na putovanje bez pravca i cilja. Kofer, tuga i ona, u isto vreme hrabra i slaba. Ne možemo reći da je kukavica, kukavice ne preduzimaju ništa, pogotovo ne kreću na neizvesna putovanja.

Odlazak je za nju značio mogućnost da udahne vazduha, mogućnost da ponovo prodiše jer ju je sve u kući gušilo, svi su je gušili. Želela je samo da ode i vidi da li će se ostvariti čudo u koje je verovala. Sada, treba spomenuti jednu od posebnosti autorke ove knjige koju malo ko može dostići. Reč je o njenim opisima koji tako lako klize, lako ih je zamisliti i skoro su opipljivi. Takođe, skoro je neosetan prelaz sa opisa prirode na uvođenje novog lika. Ovu lakoću, živopisnost i naosetne prelaze nalazimo još samo kod Ive Andrića. Isticanje lepote prirode prelazi u pohvalu umeću govorenja Verinog oca Stevana. Na taj način autorka uvodi ovaj lik u priču i nastavlja da opisuje atmosferu i osečanja dok Stevan govori. Ovo Verino sećanje, kao i sećanje na dane kad je uživala u očevom zagrljaju, uvode u srž promene. Razdor koji vlada među njima je posledica porodične tragedije koja se dogodila. Gubitak sina sve je promenio iz korena, otuđio ih i natovario najveće breme Veri na leđa.. Olga je utonula u mržnju i njome pokušava da prevari bol, a Stevan ne prihvata stvarnost, propada verujući da mu je sinčić napolju i kasni kući. Veru niko ne pita kako joj je, prinuđena je da gleda roditelje kako propadaju i nosi se s bolom kako zna, u tišini i bez ikoga da je razume, uteši, zagrli. Beg od te samoće, beg od patnje ona traži u putovanju, odlasku. Veruje da će, putujući, uspeti da pronađe mir i odboluje gubitak brata. Ovo putovanje je za nju žar cigarete u mraku. Potisnula je svoj bol da bi bila tu za roditelje koji nisu bili tu za nju. Zabranila je sebi da plače i ispoljava tugu kako bi pokazala roditeljima da i oni treba da budu jaki i suoče se sa istinom. Zna ona, bol nikad neće prestati, ali mora da se živi s njim. I da je htela, ne bi imala kome da poveri svoju tugu jer ni Olga ni Stevan nisu marili za njena osećanja, niti su više mislili jedno na drugo. Samo su ćutali utonuli u svoj bol i svoje borbe sa tom boli. Svako je za sebe tražio način da opstane ni ne pomišljajući da bi zajedno uspeli.

Ono što smo već primetili, a u narednim pasusima i stranicama je izraženo, jeste kombinacija sadašnjosti i prošlosti u pripovedanju. Karakteristična je i lakoća smenjivanja ove dve vremenske dimanzije, ono deluje tako lako, prirodno, ne oseća se postojanje nevidljive linije koja deli sadašnjost i prošlost. Autorka i ovde uspešno prilazi, ali ne sasvim, Ivi Andriću. Interesantno je da se budućnost skoro i ne pominje, samo je u jedva primetnim nagoveštajima. Jasno je da se iz sadašnjeg trenutka, u kome je odluka o begu, putovanju doneta, može samo u budućnost. Specifično je što Vera u budućnost ne kreće iz sadašnjeg trenutka, sadašnjost je samo privid, materijalno opipljiva slika (sedi u kolima). Stvarna dimenzija iz koje se polazi je prošlost jer su njene misli tada, u imaginarnom trenutku sadašnjosti, u prošlim vremenima i sa ljudima koji nisu deo ovoga SADA. U ovaj vremenski vrtlog budućnost se upliće pitanjem : Da li je bilo nešto što je moglo da je upozori nabudući sled događaja? Kako se na malom prostoru smenjuju i prepliću sve tri dimenzije vremena, teško je odrediti odakle se polazi, ali sigurno je da se ide samo u budućnost, jedino ta dimenzija vremena preostaje, jedino tamo su mogućnosti. Ne smemo tek tako preleteti preko pitanja koje je postavljeno, bar iz dva razloga. Prvi razlog je što naslućujemo da će dešavanja biti šokantna, iznenadna, neočekivana, a možda će se otkriti nešto mračno, užasno. Drugi razlog nas vraća autorki jer kroz ovo pitanje provejava sveznajući pripovedač, ali se ne  otkriva do kraja. Kao sveznajući, pripovedač se oglašava tek toliko da zagolica maštu čitaocu. Pripovedač se, do ovog pitanja, ali i nakon njega, drži onoga što junakinja  zna, ne ide dalje od toga. Iako je pripovedačevo znanje veće od junakinjinog, on to svoje znanje koristi samo da, u retkim trenucima, pripremi čitaoca na silinu događaja koji sledi, ali ne otkriva ništa o samom događaju.  

Vratimo se simbolici vrata za trenutak. Za sada, možemo prihvatiti kako relevantno hinduističko tumačenje ovog simbola, a evo i zašto. Izlazeći iz svog doma, Vera se našla sa spoljašnje strane vrata, a taj njen izlazak možemo posmatrati kao prelaz iz smrti u slobodu. Da, iz duhovne smrti u slobodu. Ostavljajući ta vrata iza sebe, sa njima ostavlja , pokušava da ostavi, sav teret. Skida i odbacuje sve okove, hrli ka slobodi, hrli ka nesputanosti i mogućim razgovorima. Time što odlazi, odustaje od ćutanja koje joj je nametnuto, napuštamanastirsku atmosferu gde je ćutanje osnovni zavet, pored onog datog Bogu. Takođe, Vera sebi postavljajedno jako važno pianje: Gde je nestala devojčica u meni? Svesna je da nema više one detinje radosti u njoj, da nema više ideala kojima je nekad težila, koje je branila i borila se  za njih. Nestalo je nestašno dete koje u svemu pronalazi dobrotu i lepotu. Samo siva, surova realnost sada dominira i vodi u patnjju bez kraja. Ponekad to dete u nama čini da nismo sami, ono nam je najveći oslonac i podrška, daje nam snage, gura napred i poručuje: Ti to možeš! Budući da deca deluju spontano i vođena trenutkom, može se reći da se devojčica u njoj vratila u trenutku kada je donela odluku da otputuje. Ta odluka je doneta ishitreno, ali je najveerovatnije bila najispravnija u datom trenutku. Nesvesna toga, junakinja je poslušala glas devojčice u sebi i ne znajući da je to progovorilo dete na koje je zaboravila. Drugi momenat vraćanja toj devojčici bi mogao biti kad joj oči zasuze pred lepotom prirode. Deca su uvek u sadašnjem trenutku, radoznala, istraživačkog duha, pa odrasli treba od njih da uče o prepuštanju i življenju u sadašnjem trenutku. Pitanje koje je postavljeno i svest da beg ne rešava ništa otkrivaju još jednu temu za razmišljanje, a to je tema grešaka. Svesno načinjena greška, i uopšte ono što smatramo greškom, nije uvek greška. Ponekad je greška ono najbolje za nas, ono što nam je potrebno zbog nečega. Isto tako, svest da je ono što činimo pogrešno nas izdiže iznad greške i omogućava da sagledamo sve mogućnosti kako bismo ispravili grešku ili iz nje izvukli korist. Tako i Vera, svesno greši, ali veruje da je to najbolje za nju. Grešeći, ona sebi ispunjava želju da poseti kraj u kome je njen otac živeo. Ide za radoznalošću deteta u sebi ne bojeći se nepoznatog. Strah od nepoznatog je često fatalan za izgradnju identiteta i  ostvarivanje svoh potencijala. Zato treba ići u susret nepoznatom i videti gde će nas odvesti. Naravno, može nas odvesti i do uspeha i do propasti, ali ako ostanemo u mestu, tu gde jesmo, nećemo saznati gde bismo bili i gde bi nas odvela avantura u koju bismo se upustili. 

Sećanje na rasprave sa Mirsadom jasno ukazuje na trenutak osvešćenja, trenutak spoznaje da ona vivše nije ona Vera koja je bila. Vraćajući njegove reči u sećanje, shvata da je izgubila ideale, izgubila optimističnost, ostavila deo sebe tamo ne gde. Shvatila je da ipak voli taj izgubljeni deo ličnosti koji je nju činio njom, bila je prepoznatljiva po njemu. Nije više mogla da se pronađe, izgubbila se u lavirintu života. Možda je ovo putovanje njen izčaz, možda su ta sećanja početak novog pronalaženja sebe. Ovako ogoljena, izgubljena, to nije ona. Ni sama trenutno ne zna ko je, u stvari, Vera, ali sigurno zna da ovo nije njeno odelo, sve što je sada čini je tuđe. Duboko u njenoj podsvesti je zakopano ovo tuđinstvo i osećaj prisustva nečega što ne ume da definiše, imenuje, nagoni je na putovanje. Beg od problema je za nju povratak sebi. 

Zanimljiv je odnos Vere i Mirsada, kao i njegov lik. Njih dvoje su kontrastno postavljeni, što nas asocira na Crnjanskog i njegove Seobe u kojima su dva brata, Vuk i Aranđel, kontrastno građeni. U slučaju naših junaka, Mirsad je uvek bio taj koji kontrira i izvrće Verine reči ne prihvatajući stavove različite od njegovih. On je bio taj koji nije mogao da makne od predrasuda i stereotipa koje nameće sredina. Zatvoren za išta novo, drugačije, bolje, kroz život je išao dosledno se držeći svog i ne prihvatajući drugačije. Mirsad je bio sve što Vera nije. To je nju i privlačilo i odbijalo, uvek je osećala kao da je u drugom svetu dok je on bio tu. Rasprava koju oni vode otkriva dosta toga o njima, ali i pokreće temu čovekove slobode, moći da menja stvari, da prevaziđe ograničenja koja su mu nametnuta. Osnovna tačka sukoba je tema nacionalnosti, On, kao realista i zastupnik predrasuda, pokušava da ospori njenu teoriju da sve nacionalnosti, ako se njihovi pripadnici potrude, mogu da se drže zajedno, mogu da poštuju druge koliko i sebe. Na kraju krajeva, svi smo ljudi i svi smo jednako vredni. Svi imamo iste potrebe, osećanja, svi sanjamo, maštamo, želimo, borimo se i svi dišemo pod istim nebom. Da, odvojeni smo verom i nacijpm, ali više nas odvaja to što mi samo prihvatamo tu odvojenost i otuđujemo se samo zato što su naši preci rekli da tako mora. Vera želi to da promeni, da probudi svest da su ljudi ti koji se spajaju, a ne nacionalnosti. Takođe, želi da iznese na videlo da čovek, svojom voljom, verom, upornođću i trudom može da postigne sve što želi i nikako ne sme dozvoliti da ga sputa nečije nepoverenje da on to može i ne dobijanje podrške od istih tih ljudi. Sve se može, ako se dovoljno želi i ne odustane kod prve prepreke. Isto tako, dovodi je do ludila to što uporno odbija čak i da pokuša da razume ono što govori o čoveku kao biću slobode. On ne veruje u slobodu, život je za njega moranje koje se mora ispuniti onako kako drugi kažu. Uveren je da su njegove spoljašnje odlike njegov identitet, a zapravo je suprotno, one su samo dodatak podacima koje svako dobije po rođenju. Pravi identitet svakoga od nas je ono što nosimo u duši, naše misli, ponašanje, ono što volimo, ono što dajemo drugima i način na koji volimo. To smo mi, a nismo naša nacionalnost, nismo predrasude. Nacionalnost je obeležje naše pripadnosti, ali naša pripadnost nas ne ograničava da prihvatimo druge, da učimo od drugih. Ako želimo da poštuju nas, moramo i mi poštovati druge. U redu je ponositi se svojom nacionalnošću sve dok poštujemo i prihvatamo tuđu. 

Još jedan argument u prilog činjenici da je Vera apravila ključne korake ka ponovnom pronalaženju sebe jeste to što zna i oseća da je čovek mali u odnosu na svemir i prirodu. Čovekov život je poput trenutka za svemir, a priroda je ta koja nešto tako malo čini velikim. Sama mogućnost da čovek brine o prirodi koja će ga nadživeti  ga uzdiže, čini ga velikim. Kroz divljenje i brigu o prirodi, trajnijoj od nas, pokazujemo da smo dostojni zadatka koji nam je Gospod poverio predavši nam na čuvanje ono što je stvorio. Vera Gospoda i prirode u nas, ljubav, mir i sreća, kojima nam zaceljuju ranjenu dušu, treba da nam bude dovoljna da bismo verovali u sebe i sledili svoje srce i snove. Čovek to može jedino kad se suoči sa istinom, prihvati je i sačuva ono što jeste pridodajući nova iskustva i lekcije. Otvoriti oči ne znači biti neko drugi, ne znači biti ono što nisi, već dodati novo onome što već postoji. Ne bežati od sebe, svojih osećanja i uspomena jer, gde god pošli, to nosimo sa sobom, ne možemo ostaviti sebe. To bi značilo da puštamo da sve ide mimo nas, to bi bilo potiskivanje koje će kad-tad zaurlati da se odboluje i proživi do kraja.

Drugo poglavlje počinje spominjanjem krivina i prelaska s ravnog na neravni put. Iako je ta slika uobičajena, skoro svakodnevna, iza njene spoljašnjosti se krijevažan sloj koji nosi nekoliko poruka. Spominjanjem krivina i samim gledanjem, koračanjem ili vožnjom po njima, na korak smo do spoznaje o životu. Zadržimo li se na kriviinama i stavimo li život naspram njih, uviđamo da je krivina na koju smo naleteli samo jedna od mnogih životnih krivina sa kojima ćemo se susretati. Mnogo puta mi hoćemo pravo i zacrtamo putanju, a život nam iskrivi tu našu pravu liniju. Ne smemo izgubiti ravnotežu, moramo zablistati i tao gde nismo želeli da pođemo ali nas je život baš tu doveo. Kako se sve dešava s razlogom, treba razmisliti da li je naš put bio zaista ispravan, da li je zaista bio najboljiza nas Najverovatnije nije, inače se život  ne bi trudio da nam promeni pravac kojim idemo do cilja. Prelazak s ravnog na neravan put tykođe u sebi nosi asocijaciju na život. Reč je o tome da u životu nije uvek sve lako i da ponekad moramo proći trnovit put kako bismo postigli ono što želimo, kako bismo uzeli ono po šta smo pošli. Vera nam sve ovo potvrđuje i pridodaje to da često i ne znamo koliko smo hrabri dok nam hrabrost ne postane jedina opcija. 

Sledeći važan detalj je uvviođenje motiva sna. San je ovde dobio svoje srednjovekovno obeležje, kroz san se najavljuju predstojeći događaji, što potvrđuje starica Ljubica izjavom da je sanjala sda će Vera doći. S druge strane, Verin san je bitan iz dva razloga. Prvi je taj da kroz san dobija nagoveštaj o postojanju strašne tajne koju treba da otkrije, a drugi razlog se tiče autorkine vešto upotrebljene tehnike da nagovesti postojanje fantastike koja će se javiti u sledećem poglavlju. 

Verine brane su popustile pred Ljubicom i pustila je suze da teku sve dok se same nisu zaustavile. Ona je sada dopistila da se poplava potiskivanog izlije i da odboluje sve što je do pola odbolovano. Ljubica joj postaje glas razuma i tek nakon njenih reči shvata zašto nije uspela sa Mirsadom. Razgovor im je došao do Verinog sna, medijuma fantastike na čije elemente ćemo obratiti pažnju. Čim je ispričala san, Ljubica je znala koga je sanjala i odvela je na grob. Tu polinje realizacija fantastičnih elemenata jer kamen proogovara slikama. Veri se pričinjavaju nepovezane slike, a kako zaključujemo iz staričinih reči, one su povezane sa tajnom čije je klupko počelo da se odmotava. Tako se u priču uvodi Sofija o čijoj sudbini ćemo tek saznati, ali jedan nagoveštaj ne sme nam promaći. Sama pozicija groba, izdvojenost od ostalih, usamljenost, vraća u sećanje stari običaj da samoubice ne smeju biti sahranjene sa ostalima. Ovime smo, možda, već saznali kraj priče o Sofiji, a time je probuđena želja da čujemo celu priču. Tragedija koju slutimo, pre početka priče budi saosećanje i snažne emocije prema Sofiji. Kao i u Veri, u nama živi nada da smo pogrešili, da je nešto drugo razlog izdvojenosti njenog groba. 

Autorka je ovim pokazala izuzetnu veštinu jer malo ko uspeva da ispriča nečiju priču nagoveštavajući njan kraj i počinjući od kraja. Možda je samo zavarala čitaoca i navela ga na pogrešan zaključak. Šta je istina, ostaje nam da spoznamo. Još jedna stvar se mora istaći, pripovedačke tehnike su mnogobrojne, ali je nanjuverljivija u preplitanju sadašnjosti i prošlosti. Međutim, tehnika prekidanja priče u ključnom momentu je dosta neubedljiva. Nagla je, a ponovno vraćanje na Verin lik deluje izveštačeno, kao da mu tu nije mesto. Ono najvažnije u trećem poglavlju nam daje mogućnost da bolje upoznamo Ljubicu i potpuno sagledamo njenu mudrost, nesebičnost i nežnost. Naravno, ističe se to koliko je ova žena hrabra, a bila je primorana da u najvećem strahu, strahu za život, bude hrabra i sakrije strah. Samoća odzvanja iz svakog dela njenog bića, njenih priča, čak i u rečima joj se jasno čita koliko je samoće u njoj i oko nje. Kad kaže da više veruje snovima nego svojim očima, tada čitalac ne može suzdržati uzdah koji je do sada, kako-tako, uspevao da suzbije. Ljubičine mudre reči neću analizirati jer bi time bile banalizovane, a čitalac će se u njima lako pronaći i odćutati koji minut nad njima. Kraj trećeg poglavlja u priču uvosi misterioznog čoveka koji noću posmatra Ljubičinu kuću i tajno ulazi u nju. Njegovo prikradanje i želja da ostane sakriven govore nam da je on deo, možda i ključ, tajne koja će se otkriti i pokrenuti odmotavanje klupka čije postojanje naslućujemo još od kad smo pročitali množinu imenice TAJNA u naslovu. 

Priča o Divijacima, njen početak sledi odmah nakon pojave misteriozne ličnosti. Nagli prekid jedne priče i prelazak na drugu ostavljaju utisak fragmentarnosti kojoj do samog kraja nećemo znati smisao. Iako ponekad, a naročito nakon drugog susreta sa noćnim posetiocem, imamo utisak da je sve na rubu onostranosti, da je sve proizvod jedne psihoze, mi i dalje verujemo da su događaji stvarni, iako ponekad nabacani i raštrkani. Ta raštrkanost čini da radnja stoji na klimavim nogama, da se nesigurno tetura iz stranice u stranicu. 

Autorka u jednom momentu usmerava čitaočevu pažnju ka otvaranju asocijativnog polja. U pitanju je scena kada Mirsad, koji je na samrti, traži da vidi Sofijui traži da ga Bog uzme i prekrati mu strašne muke. Ovde se uvode dva motiva, prvi je potreba za pokajanjem. Tu se rađa asocijacija na Lazu Kostića i pesmu Santa Maria della Salute u kojoj pokajanje predstavlja uslov za pojavu drage. Tako i ovde, pokajanje je preduslov za spasenje. Za razliku od pesnika, Mirsad se ne kaje, tako da mu spas ne dolazi odatle. Drugi motiv autorku ponovo približava Ivi Andriću i njegovoj pripoveci Anikina vremena. Zapravo, i Ristićkina snaha i Mirsad kunu i to je ono što ih povezuje - KLETVA. U Mirsadovom slučaju, kletva uništava i njega i Sofiju. Kasnije saznajemo da je Sofija ostavila svoju ćerku i izvršila samoubistvo. Tu se potvrđuje naša slutnja s početka teksta, a dete biva dato u manastir. Kako nema pomena o detetovom imenu, a uzimajući u obzir Verin stav o ljubavi i prijateljstvu dve osobe različite vere, naslućujemo da je ona Esadova i Sofijina ćerka, ćerka majke hrišćanke i oca uslimana. Imajući u vidu da su je, možda, Olga i Stevan usvojili, donekle možemo razumeti i njihovo ponašanje.  

Ništa ne možemo sa sigurnošću da tvrdimo jer nemamo pouzdan podatak, sve je u naslućivanju. Šokantno saznanje da su događaji u Jasiku samo snovi sanjani u komi ostavlja bez teksta jer nema ni pomena da se dogodila nesreća. Ovo saznanje rasvetljava nagle prelaze i nedovršene priče jer se, zapravo, prelazi iz sna u san. Vera je kroz snove spoznala svoje greške, pronašla je izgubljeno i zaboravljeno Ja, vratila se sebi kakva jeste i osvestila da može da bude ono što želi. Prevazišla je strahove, prepreke i ograničenja, pobedila je staru sebe koja joj je smetala da postane nova ona, da bude ono što želi. Sada možemo reći da se Branka poslužila tehnikom Miloša Crnjanskog. Reč je o tome da je i ona svoj roman oivičila snom. Roman Ostava tajni počinje izlaskom iz sna, zatim se radnja odvija u snu i na kraju se opet budi iz sna, dok se Seobe završavaju ulaskom Vuka Isakoviča u san, a počinju njegovim izlaskom iz sna. 

Sada ćemo se vratiti koferu i njegovoj crvenoj boji. Kofer postaje jedna apstrakcija, jedna mogućnost koja čeka da se ispuni. Crvena, kao boja ljubavi, nagoveštava nastavak jednog života koji je ponovo rođen. On postaje simbol spremnosti da se uplovi u ljubav i njome ispuni praznina kofera. Takođe, ne odvajajući se od njega, Vera spremno stoji pred nekim novim vratima koja čekaju da se otvore njenoj i Mirsadovoj ljubavi.

Autor teksta: Sofija Ivanović

UTRNULE REČI - ANA ILIĆ

Kada se nađe u našim rukama, knjiga Utrnule reči odmh budi želju u nama da zavirimo u svet između njenih korica. Sama naslovna korica šalje poruku da sve loše misli spakujemo i ostavimo ih na brodu koji će otploviti što dalje od nas i nikada nam neće vratiti ono što smo poslali u daljinu i zaborav. Ova slika kao da se nadovezuje i dovršava zbirku Pod svetlom istine, kao da stalno podseća na svetlost u nama i lekcije koje smo naučili kroz pesme te zbirke. 

Sam naslov Utrnule reči izaziva jezu jer nam je svima poznat osećaj utrnulosti. Pored ove početne jeze, blage utrnulosti koju smo i sami osetili, nadamo se vedrini kojom je zračila prethodna zbirka. Anin zanesen pogled, sanjalački, i poluosmeh sa zadnje korice nas uljuljkuju, uveravaju nas u ono u šta želimo da verujemo. Pesnikinja je vrlo vešto odabrala fotografiju koja će nas podsetiti da ne treba da zaboravimo da budni sanjamo, ne treba odustati od snova i sanjanja iako u nama divlja mrak, iako smo trenutno sve osim nas samih. Ne treba zaboraviti da pružimo osmeh mračnom delu sebe, zapamtite, mrak se boji svetlosti, isto kao što se svetlost boji mraka. Osmeh rađa svetlost, prvo u očima, a onda u duši. Osmehom smo upalili svoje unutrašnje sijalice koje polako otapaju crnilo. Primetne su oscilacije kroz čitavu zbirku, a korice su simbol optimizma. One su nada da će biti bolje, a sadržaj između njih je potpuni mrak, pesimizam, ono najgore što u jednom biću postoji Srećom, stešnjeno je između najboljih i najlepših delova bića. 

Može se reći da ova zbirka ima prstenastu formu što potkrepljuju dve činjenice. Prvo, dve slike na koricama: Počinjemo vedrinom i završavamo slikom gde su u prvom planu Anine oči koje gledaju negde u visinu i poručuju da je spoznala, ponovo, svoju jačinu i pronašla prekidače svojih unutrašnjih sijalica. Drugo, ono što se lakše uočava, stalno se ponavljaju isti motivi, iste teme, bolje reći, tema. 

Važno je, najpre, istaći da je njeno pisanje podignuto na jedan viši nivo, postalo je složenije i teže. Metafore i asocijacije je teže odgonetnuti, a svom stilu je pridružila personifikaciju, oksimoron, pleonazam i apostrofu. Primetna je i melodičnost stiha, talasanje, čas mirno, ravnomerno, čas poput talasanja uzburkanog mora. Te oscilacije ne idu iz pesme u pesmu, one idu iz stiha u stih. Više o ovome ćemo govoriti kroz analizu pojedinih pesama, tada će biti jasnija uloga i značaj svih ovih talasanja, svakog šuma koji čujemo pri čitanju. Ova zbirka miluje i ujeda, mazi i grebe našu dušu, igra se sa našim dahom često ga zaustavljajući. Ne možemo se odupreti jezivoj tišini našeg bića nakon udaraca koje nam zadaju pojedine pesme i pojedini stihovi. 

Pesma Batali  otvara zbirku, a drugi i treći stih predstavljaju samo početak svih kolebanja duše, početak osciliranja između uspona i pada. Pesnikinju zatičemo na ivici,svu usredsređenu na suzbijanje suza koje prete da se sliju niz obraze poput vodopada. Tu borbu je izrazila koristeći perifrazu:

Umorno hladno grebem opet

Noktima na prevaru mojih očiju

Zariva nokte u dlan pokušavajući da ne zaplače. Povređuje, ovlaš, deo tela da ne bi odala da joj je duša iskidana, da ne može više. Svesna je svoje nemoći, ali i odlučna da ta nemoć ostane u njoj. Međutim, kroz pukotine na duši, nemoć izbija na površinu, plakala ona ili ne. Jasno je da ne može da podnese ono što uporno hoće da izađe iz nje i oslobodi je unutrašnjih okova. Strah da pred sobom, a kasnije i pred drugima, ne pokaže slabost navodi je da gradi još čvršće i teže okove. Tu greši, nije čovek slab ako dopusti da se slomi, slab je ako se posle sloma ne sastavi. Pomenuli smo da se uočava perifraza i naveli primer, a sada ćemo osvetliti njen značaj i otkriti njenu ulogu.  Naime, rekavši grebem opet umesto opet grebem pesnikinja ističe reč OPET i produbljuje joj značenje. Pre svega, ovaj stih se, prilikom čitanja, bilo  naglas ili u sebi, može izgovoriti na dva načina, sa različitom završnom intonacijom. Prvi put možemo  završiti stih besom, drugi put falsetom, tiho, nemoćno.  Kako god izgovorili, očigledno je da se bez ove reči može, ali se uz pomoć nje postiće jači efekat i asocira se na ponavljanje. To što ona grebe opet govori nam da je sve ovo bilo i pre, da joj je ovaj scenario već poznat, ali nam govori još nešto: mogućnost da stih završimo jecajem, isprekidanošću, pokazuje intenzitet koji ovoga puta ima ovo kolebanje. Sad joj je najteže, najviše boli, ona ima najmanje snage, na klackalici je i neizvesno je na koju će stranu. Najbolju reč je izabrala da oslika bespomoćnost i srušene nade, iznova porušene kule koje je mukotrpno gradila i borila se da očuva svoje utvrđenje. Nastavimo li čitanje pesme, susrećemo se sa pasivnom pozicijom lirskog subjekta i ostajemo zatečeni blokadom u kojoj je zatičemo. Ana iz ove pesme nam je nespojiva sa Anom iz zbirke Pod svetlom istine. Pasivnu poziciju potvrđuje nekoliko stihova, a među njima je i završni stih pesme:

Evo, čekam sad;

I eto, čekam;

Neka me neko napravi"

Ova tri stiha podsećaju na Beketove junake iz dela Čekajući Godoa, ovde junakinja liči na Vladimira i Estragona. Za kraj osvrta na ovu pesmu, pažnju ćemo usmeriti na predposlednji stih:

Zarobile me kazaljke

Ovim stihom uvodi se pojam vremena u pesmu i otvara se dilema za koju ne postoji pravo razrešenje, možemo samo da nagađamo. Dilema koju pokušavamo da rešimo nakon susreta sa ovim stihom je ujedno i pitanje, a ono glasi: Da li je vreme stalo ili je ona ostala u nekom prošlom vremenu? Na prvi pogled je jasno da je ona ostala u prošlom vremenu, ali sledeći, i ujedno poslednji stih Neka me neko napravi ukazuje da vreme niti je stalo, niti je ona ostala između dve kazaljke, na međupostoru dva vremena, već da ju je vreme pregazilo, pretrćalo preko nje bez milosti i ostavilo je u sitnim komadićima, spremnu da neko od nje sklopi mozaik. Ipak, ovaj vapaj da je neko ponovo sastavi, kad već ne može sama, otkriva stidljivu iskru volje za životom, potajnu želju za promenom, tajni prkos svim lomovima. Pored ove pesme, potvrdu da vreme gospodari nama, da je ono uvek ispred nas, nalazimo i u pesmi Ono znam gde je drugi gospodar svitanje. Ova pesma je još jedan primer prstenaste forme kojom se pesnikinja služi. Motiv svitanja je uveden kao simbol cikličnosti života, simbol neprestanog umiranja i rađanja. Sa svitanjem, rađa se novi dan, a sa novim danom počinje jedan čovekov mini-život koji se gasi pdlaskom u san, a ponovo se ostvaruje buđenjem iz sna. Kao što je Crnjanski svoje Seobe uokvirio snom, tako i Ana uokviruje život snom, s jedne strane, i svitanjem, s druge strane. Ova i prethodna pesma, spojene u celinu, žigošu život kao besmisao, ništavilo, što asocira na dela dva pisca. Prvog smo već pomenuli, to je Crnjanski, a drugi je Rastko Petrović. Put koji nas je odveo do Rastka nije dug, zapravo je veoma jednostavan ako se setimo poslednje scene kratkog romana Ljudi govore. Ovaj roman se završava činom rođenja, kao što je svako buđenje iz sna novo rođenje. Onome ko poznaje Rastkovu poetiku neće biti teško da uoči paralelu između ova dva rađanja jer je osnova njegove poetike besmisao života. Međutim, put do Crnjanskog je dosta teži jer se paralela skrivva u malom, ali važnom detalju romana Seobe.Trenutak kada se Aranđelov čun prevrće i on tone u reku je ključan za poređenje. Zapravo, propadanje kroz vodu mu se čini kao propadanje u ništavilo, prazninu. Ta percepcija odgovara onome kako naša pesnikinja žigoše život - NIŠTAVILO.  

Motiv đavola se prvi put javlja u pesmi Usijanje u kojoj primećujemo dugo iščekivano buđenje pesnikinje. Primećujemo tehniku kontrasta kao sredstvo borbe protiv đavola, tame, smrti. Simbolika  maslinove grane stoji nasuprot medijumu tame: mir protiv đavola. Iako je maslinova grana na đavoljem čelu, ona nije deo njega. Svojom lukavošću pokušava da prevari pesnikinju, da je namami u svoje carstvo. On sklapa mir jedino ako mu žrtva pripadne, ako sklopi pakt sa njim, drugačije neće, niti može. Njegova priroda mu ne dozvoljava ništa drugo sem zla, prevare i laži. Ma koliko slomljena, pesnikinja ne naseda, ona hoće da sija. Maslinovu granu sa neprijateljskog čela prepoznaje kao podvalu i shvata da prvo treba da uspostavi mir sama sa sobomm, pa tek onda, spremna i naoružana smrtonosnim oružjem - MIROM, krene protiv nasrtljivca i napasnika. Mir koji đavo nudi je samo privid, iluzija da se zavede, taj mir je odricanje od slobode, gubitak sopstva. Mir koji đavo nudi je pad u ropstvo, skučenost. Ako je život NIŠTAVILO, ovo je NIŠTAVILO NIŠTAVILA. Čak i lažni sjaj je, iako slabašan, dobar i efikasan pokušaj odbrane jer predstavnici tame ne podnose svetlo, beže od njega makar bilo lažno kao njihova dobrota kojom pokušavaju da osvoje plen. 

Pesmu Nije moje važno je pomenuti iz više razloga. Prvi je taj što se ponavlja simbol i motiv feniksa, drugi je simbolika venca. Pesnikinja je sebe ovenčala vencem stradanja, njen bol je trnje koje je stalno bode, bode do krvi, a nikako ne može da ga izvadi iz sebe. Bol naziva utvarom, a intenzifikator tog bola je prisvojna zamenica u sintagmi utvaro moja. Ova prisvojna zamenica pokazuje koliko je ona taj bol prihvatila, oseća ga kao deo sebe., izjednačava se s njim iako želi da ga se otarasi. Postao joj je navika, više se i ne brine, nr opire mu se kad naiđe, što pokazuju ovi stihovi:

Bezbrižno te držim, utvaro moja,

Za jedno ti verujem,

Za taj tvoj osmeh neke bivše idile,

Bivših junaka

Takođe, bol možemo razumeti i kao iskušenje, kao ispit koji ćemo ili položiti ili pasti. Treći navedeni stih svedoči da se bol smeje, ruga nekim lepim, srećnim trenucima koji su prošli, preko kojih je on pregazio. Od pesnikinje, od čoveka uopšte, zavisi da li će pobediti utvara  ili će bivši junaci živnuti i jurnuti ispred utvare, odneti pobedu nad upornim nasrtajima bola da nas razbije. Nada da bivše, ukoliko je reč o dobrom, postane sadašnje uvek postoji i može se ostvariti ako čovek u sebi pronađe nadu i veru, ako prihvati stradanje, ali mu se ne prepusti, nego iz njega izlazi jači i spremniji za nove izazove. Ako se prepustimo jednom stradanju, kako ćemo proći kroz ostala? Venac nema slučajno oblik kruga, celine. On je simbol neprestanog  kruženja, kad se jedan ciklus završi, počinje novi, tako je i čovek ovenčan stradanjima, ide iz jednog stradanja u drugo, a sreća i mir između tih stradanja su  dar, predah. Na taj dar ne smemo zaboraviti dok prolazimo kroz naredno stradanje, taj dar, stalno podsećanje na njega, treba da nam ublaži muke, da bude svetlost na našem putu i motiv da izdržimo. Svako stradanje je nagoveštaj nove sreće, novog mira, ali samo od nas zavisi šta ćemo odabrati. 

Odu smrti jasno uočavamo u pesmi Tupa sablja. U naslovu primećujemo preplitanje dve stilske figure - oksimorona i kontrasta. Primeri oksimorona su: rugobice moja lepa, hladna vatra i oni nas upućuju da je ovaj naslov oksimoron. Oksimoron u naslovu srećemo i kasnije, u pesmi Oštrica je nežna. Naslov Tupa sablja je i kontrast jer u sebi sadrži odnos tupo-oštro, ali je oštro ovde iskazano imenicom sablja. Značajni su i motivi koji se pojavljuju: stakleni osmeh, mumificirani san i morbidna milost. Stakleni osmeh nije osmeh s ovog sveta, njega imaju demoni onostranosti, đavoli i njihovi šegrti u ljudskom obliku. Svako od nas se bori da prepozna nosioce takvog osmeha, a zatim im okrene leđa. Mumificirani san je anti-san. To je mrtav san, san bez snova, san NIŠTAVILA, praznina kojoj se nečastivi raduje. Svest o toj radosti je iskazana ovim stihom:

Sad su cirkus nekih insekata

Takođe, morbidna milost je izvrtanje milosti, okretanje na naličje, što je, ponovo, delo mračnih sila protiv kojih se pesnikinja bori. Sada je posustala, snaga je izdala. Pesmu završava priznanjem poraza, priznanjem da su je udavile sve zmije koje su oko nje kružile i uvijale svoja ljigava tela. Ovime je proglasila svoju privremenu duševnu smrt dok je njen telesni život ugrožen iscrpljenošću i klonulošću, a klonuće duše se ispoljava klonućem tela. Potvrdu ovog pada, gašenje života u njoj, nalazimo u pesmi Trn. Pesma započinje stihom:

Trule zenice se šire

koji stavlja led na lice i koči svaki mišić. Na početku znamo da u njoj nema života, isisan je iz nje. Živi, a kao da nije živa. Širenje zenica je mehanički pokušaj odbrane od nemano koja sve više dteže i vuče je u svoje mračne dubine. Ona želi da živi, ali zna da je prekasno, već pripada onome od koga beži. Zadnja dva stiha su potvrda njene beživotnosti u živom telu:

Trula zenica, trulo oko, 

A oko na tebi

Oči su ogledalo duše, kroz njih se vidi i ono što se želi sakriti u nedostupne dubine. Ako je zenica trula i oko je trulo, mrtvo,onda je i duša trula, obnevidela. Kao što trula vočka ne može da se jede, tako ni trula duša ne može da primi spas, ne može da se izbavi od svog moćnog progonitelja. Pesmom, kao i zbirkom, dominiraju groteskne slike ( jedu svoje tkivo, guše se od sumpora, trulo oko ). Zadnji stih upućuje na prisustvo spoljašnje fokalizacije, ide se spolja prema unutrašnjosti, kakvo je oko takva je duša. Međutim, imajući u vidu da su oči ogledalo duše, možemo govoriti i o unutrašnjoj fokalizaciji, počinjemo iznutra da bismo videli spoljašnju manifestaciju. Ovu, do sada neviđenu, pojavu bih nazvala dvosmernom fokalizacijom. 

Malopre pominjana pesma sa oksimoronom u naslovu, Oštrica je nežna značajna je zbog uvođenja motiva drvenih osobina. Drvo kao materijal jeste izdržljivo, ali ne toliko da bismo epitet DRVENE mogli sagledati u pozitivnom kontekstu. Drvene osobine su čvrste dok se ne pojavi jači i ne slomi ih. Ove osobine su pokazatelj slabog karaktera, a mi znamo da naša liričarka ima jak karakter i da je ona sva hrabrost. Ova pesma u razmatranje uvodi i motiv bele boje, koji će se, uz crnu, najčešće pojavljivati kroz zbirku. U pesmi Odgovor istini su i stihovi beli, a to što kaže da će ispariti, zajedno sa njihovom belinom, asocira na snežne pahulje i topljenje snega. Od stilskih obeležja vidna je apostrofa. Pesnikinja se nekome obraća, ali ne zna se kome.

Ne bih dopustila da mi snove uzmu,

Ne brini

Otvara se pitanje kome se obraća i kome poručuje da ne brine. Možda onoj optimističnoj sebi u pokušaju da je vrati. Možda čitaocu, možda sebi u pokušaju motivisanja i održavanja ono malo pozitivnosti što joj je ostalo. Pokušava da sačuva svoje snove jer zna da da je bez njih niko, bez njih se pretvara u NIŠTA, u prazan telesni sklop. Ova pesma je oda smrti i to je nagovešteno još isparavanjem belih stihova. Nakon tog stiha, pratimo lagano umiranje, a borba da se sačuvaju snovi je poslednji trzaj pred smrt. Ona se vraća da bi čekala smrt. Vraća se, ali odakle? Jedini moguć odgovor je da se vraća iz metafizičkog sveta , a možda i iz sveta mašte.

Specifičnost ove zbirke je i njena struktura jer se drugi deo zbirke sastoji od 15 soneta čija struktura podseća na Miljkovićeve sonete. Zadnji stih jednog soneta predstavlja prvi stih narednog soneta, a petnaesti sonet je sastavljen od početnih stihova ostalih soneta. U sonetima dominira obgrljena rima, ali ima i nekoliko soneta koji su napisani tako da ruše sonetnu strukturu.

Za prvi sonet je karakteristična i dominantna je melodija koju smo ranije pominjali. Takođe, rime koje postoje doprinose melodičnosti. Rime su nejednake i raznovrsne. U prvoj strogi imamo nepotpunu obgrljenu rimu, a nepotpuna je jer se drugi i treći stih ne rimuju, dok se prvi i četvrti rimuju. Uočava se i aliteracija, pri čemu suglasnik Š u narednom stihu ublažava strahotu i napetost atmosfere:

I pomalo veštačke slobode šušti

gde poslednja reč budi osećaj talasanja, smirenja i nežnosti. Druga strofa takođe ima obogrljenu rimu, samo što je potpuna. Poslednji stih ove strofe:

I živim u pukotini svesti svoje

može objasniti put kojim je tama uspela da ovlada njom. Tami je dovoljna i najmanja rupica, najmanji neosvešćeni delić, kako bi zagospodarila i dovela do osvešćenja zauzete teritorije, ali do onakvog, pogrešnog, osvešćenja koje joj ide u korist. Treća strofa razgrađuje formu soneta  jer se sastoji od šest stihova koji bi trebali da budu raspoređeni u dve strofe od po tri stiha. Prva četiri stiha imaju parnu rimu, dok se peti i šesti ne rimuju. 

Druggi sonet takođe razgrađuje formu soneta jer se ponavlja ista struktura treće strofe. Prva strofa ima specifičnu rimu, rimuju se zadnji slogovi zadnjih reči drugog i trećeg stiha, dok se prvi i četvrti ne rimuju. 

Četvrti sonet je važno pomenuti zbog trećeg stiha prve strofe:

Vadićeš oči, grebati stomak, čupati kosu

jer sadrži asocijacije na epsku pesmu i na srednjovekovnu književnost (čupati kosu). Zatim, tu su i dve dominantne boje - crna i bela. Pored opšteg znanja o beloj boji kao boji svetlosti i crnoj kao boji mraka, noći, tame, smrti, potrebno je da pogledamo simboliku bele boje u Rečniku simbola Alena Gerbrana i Žana Ševalijea. Pronaći ćemo da je jedno od značenja povratak, da je bela boja povratka. Takođe, ovo je boja praskozorja, kada se nebeski svod ponovo pojavljujepred nama pun mogućnosti da se ispuni bojama. Za naše tumačenje, ovo je relevantno jer predstavlja nagoveštaj povratkaone optimistične, pozitivne i vedre Ane koju poznajemo. Međutim, relevantan je i negativan kontekst. Zapravo, bleda boja je boja vampira koji traži krv. Relevantnost ovog značenja se vidi iz ranijih analiza, svaki bol, svaki nasrtaj tame iz nje isisavaju energiju kao što vampir sisa krv, ali se vidi i iz stiha:

I zašto se svečane bele zveri broje

Jasno je da su bele zveri vampiri, a to da se broje moglo bi značiti da se množe, da ih je sve više. Opkolile je, pa ne puštaju. Bela boja će svoju pozitivnu konotaciju, svoje značenje nekoga ko se otkriva, ponovo rađa i onoga ko je pobedio iskušenja,ostvariti na zadnjoj korici knjige, u pesnikinjinim očima.

Šesti sonet je sonet potpunog mraka, u njemu nema mesta nikakvoj svetlosti i on je najbolji primer kako je ivica kojom se pesnikinja kreće tanka i kako je borba crnog i belog teška, napeta, neizvesna, kako je pitanje trenutka kada će se okliznuti i pasti bez svesti na koju ju je stranu pad odveo. 

Osmi sonet je bogat stilskim figurama. U drugom stihu prve strofe uočava se poređenje ( ...smejem se kao hijena), četvrti stih je obeležen oksimoronom čistote laganja. Drugi stih druge stofe sadrži pleonazam:

Iščezavaju i nestaju, svrhom nadmena...

gde prve dve reči imaju isto značenje, samo je prva poetičnija od druge.

Četrnaesti sonet je pesma o pesnikovoj sudbini, pesnikovom značaju za svet. Pesnik treba da zasija i nadjača tamu, treba da pruži iskrenu utehu i nadu. Često, pesniki ne postoji izvan svojih stihova, živi kroz svoje pesme i živi za njih. Možda i pesme žive, u onostranom svetu, za pesnika. Reči i stihovi pronalaze put, samo njima znan, do njegovog pera. To znači da oni negde već postoje, nisu novi, nov je način na koji ih pesnik složi i uklopi. Nov je smisao koji im duša daje.

Autor teksta: Sofija Ivanović

POD SVETLOM ISTINE

Ovaj tekst sam napisala pre dve godine o izuzetnoj pesnikinji Ani Ilić,a tek sada osećam da je pravo vreme da ga podelim sa vama. Pre nego što podelim sa vama tekst, imam želju da najavim još jedan tekst o ovoj autorki koji će izaći čim pročitam, ponovo, njenu zbirku poezije o kojoj planiram da pišem.

Kada, nakon upoznavanja sa životnom borbom ove mlade i prerano odrasle devojke koja je svoj polet našla u poeziji, po drugi put izgovorimo njeno ime, ne možemo se odupreti unutrašnjem osećanju i ne nazovemo je Zvezda Hrabrosti. Sigurno nećemo pogrešiti ako to učinimo jer ona jeste Zvezda, jer ona jeste Hrabrost. Pronašla je zvezdu u sebi iako se nalazi u tami iz koje retko ko izlazi. Taj zvezdani sjaj ju je uzdigao iznad iznad problema, ona je svojim mislima, stavom i izborom pobedila, izlečila se. Naravno, nije pobedila bolest koja nosi epitet- neizlečiva, ali je pobedila bolest negativnih misli. Suočila se sa strahom, uzdigla se iznad neizvesnosti, hrabro ide kroz život usrećujući druge svojim pozitivnim stavom.

Njeni stihovi imaju moć da oduzmu dah, da se zamislimo nad svojim životom. Navode nas da  razmislimo zbog čega stalno kukamo, zašto smo nezadovoljni. Ana nas poziva da osetimo blagodeti poezije i umetnosti uopšte. Poručuje nam da maštamo, budemo ono što jesmo i često zavirujemo u naše unutrašnje biće jer od njega sve potiče. Pesnikinja nas uči da kroz život letimo svojim krilima, da ne prihvatamo da nas drugi oblikuju onako kako im odgovara. Ona je dostigla ono što većina neće uskoro- ona je srećna - ona u svojoj nesreći nalazi priliku da se duhovno usavršava. Uspela je da se uzdigne, da sreću, pronađenu u sebi, prenese na one koji dođu u kontakt sa njom i njenim stihovima. 

Kao i svi mi, Anan mora negde da izlije, da izbaci bes i bol iz sebe. Ona to čini kroz poeziju, a onaj ko kaže da se nije nagutao knedli čitajući njene stihove, taj laže.

Pre nego što krozo analizu nekoliko pesama u potpunosti spoznamo Anin svet, ako je uopšte moguće upoznati ga potpuno, treba osvestiti još nekoliko stvari. Kada govorimo o sreći, moramo znati da ona, kao i sve drugi, potiče iz našeg unutrašnjeg JA, zavisi samo od naše odluke. Moramo priznati, za sreću se uglavnom odlučujemo kad nam je dosta patnje, ali bolje i tada nego nikada. Sreći moramo proći u susret, a prvi korak pravimo kada odlučimo da budemo srećni. Sama odluka da budemo srećni već je sreća. Naša Zvezda Hrabrosti, naša predivna Ana, odlučila je da prigrabi svu sreću koju joj život pruža, odlučila je i uspela zahvaljujući njenoj ljubavi prema životu. Kad volimo život, nalazimo put do svačijeg srca,pa tako i Ana svoj tanani vez prišiva za naša srca.

  Pesma koja otvara zbirku nosi naziv Prva i zadnja. Već u prvom stihu se izdvajaju dva motiva: motiv noći i motiv zvezde.Ono što izaziva početnu i popriličnu jezu jeste reč JOŠ. Ta reč nas sablažnjava jer nam kazuje da ovo nije prva noć bez svetlosti, da ih je bilo  i pre ove u koju nas pesnikinja uvodi. Teskoba koja je iskazana u stihu u kome se pojavljuje ova reč, jasno se ocrtava i u narednom stihu u kome prisustvujemo razbuktavanju besa i ljutnje što svetlost, pa makar to bio samo zračak, nije prisutna baš ove noći kad je potrebno da se obodri posrnuli duh. Pesnikinja vapi za "novim zvezdama", tačnije, za novom svetlošću  koja će osvetliti novi kutak njenog bića u kome će pronaći još snage i nadahnuća, u kome će ostaviti bolne uspomene koje, kako kaže, teku pretvorene u bljesak. Poput munje, zablješte, pojave se na kratko, ali ostavljaju ožiljke za sobom.  Lutajući u potrazi za rešenjem, svesna da će se ova noćna mora ponavljati, pesnikinja se pita da li vrredi probuditi se i iznova voditi istu borbu. Stihovi: Sutra kao da neće doći bude u nama svest o dubokoj klonulosti, strahu i nesigurnosti u novi dan. Tuga, duboka poput bunara kome se ne vidi dno, uzima pod svoje pesnikinju stvarajući u njoj osećaj nemoći, oduzimajući joj potrebnu snagu. Ona i sama kaže, a mi to osećamo na svojoj koži, da joj je potrebna snaga koju je noć, poput vampira, isisala iz nje, potrebna joj je da se ponovo digne, da ustane uzdignute glave i nastavi svoju Odiseju kroz život. Ono što nam je promaklo kada smo govorili o Ani je to da ona, pretočivši trenutna osećanja u stihove, bira taj način da se oslobodi pesimizma, na taj način se ona izborila da prkosi bolesti i da joj poezijom, odbijajući da joj se prepusti, apsolutno i potpuno jasno kaže NE! Rekla je NE ulozi robinje Fridrihovoj ataksiji. 

Ova noć nije kao prethodne. Noćas ona dozvoljava sebi da uvene poput najlepše ruže jer je tuga jača. Noćas je spremna da pogleda istini u oči i poruči joj da je jača od nje iako noćas tuga caruje. Osećaj strave doživljava kroz san, kroz san se suočava sa istinom i istu prihvata. Strah koji danju suzbija, svoje vreme iskorišćava noću , trza nežnu i tananu dušu. Ti trzaji su samo priprema za još strašniju realnost, ti trzaji jačaju njenu ličnost i bude uspavanu lavicu u njoj. Pesnikinja večeras vene jer zna da će se sutra iznova roditi sa saznanjima o sebi i životu, sutra naći novu sreću koju će kombinovati sa starom.

U poslednjoj strofi se javlja motiv plača, suza. Naša liričarka prihvata plač bez pobune jer zna da je lakše samo prihvatiti osećanja takva kakva jesu nego ih gušiti i boriti se protiv njih. Ona ove noći lije suze koje će sutra presahnuti, ali zna da nikad neće prestati da plače. Njena duša će doživotno tiho plakati, samo što ona neće dozvoliti da joj taj plač pomuti radost jer se navikla na njegovo stalno prisustvo, prihvatila ga je kao deo sebe. Ona ovim želi da nam kaže da se ponekad treba prepustiti pesimizmu i tuzi, kako bismo u  narednim danima mogli biti optimistični i srećni, kako bismo shvatili da je ono pre tuge i pesimizma bilo bolje i da nam nije trebalo ništa više, a bili smo nezadovoljni onim što imamo. 

Kad smo sve ovo sagledali, moramo se vratiti na naslov pesme. Naslućujemo da se naslov odnosi na noć koju smo preživeli zajedno sa pesnikinjom. Naime, ona izjavljuje, odlučno i čvrsto, da je ovo prva noć u kojoj je  dopustila sebi da se potpuno slomi i da je ujedno i poslednja noć ovakvog kraha, ona to više neće dozvoliti. 

Čak i kad ne bismo bili upoznati sa borbom koju Ana vodi, analiza pesme bi ostala ista, a jedino što bi se promenilo je deo o robinji. Tada ne bi, u analizi, pisalo da je rekla NE! Fridrihovoj ataksiji, već bi tu stajali pojmovi bol, tuga, očajanje. 

U Aninoj poeziji možemo uočiti nešto što samo retki uspevaju, a to je da iako su pesme destruktivne, ona uspeva da ih preokrene u konstruktivne, optimističke. Ono što retko ko uspeva je da to učini u samo jednom stihu. Ovu osobinu njene poezije uočavamo i u poslednja dva stiha pesme Sama:

I ostaje samo ugašena vatra u duši,

Koja još uvek pucketa u obliku tišine i belog dima"

Prvi navedeni stih je poslednji stih destrukcije i pesimizma, a pretposlednji stih cele pesme. Pesma bi mogla i bez poslednjeg stiha, ali bi nas onda ostavila u beznađu. Ovako do nas stiže poruka da uvek, i u pepelu, postoji nada da će biti bolje, postoji nada da će vatra ponovo da se razbukta. Pesnikinjina tanana duša potvrđuje da nada poslednja umire, sve dok se čuje pucketanje "ugašene" vatre nada postoji.

Pri pomenu pepela, ne možemo da ne pomenemo Feniksa, pticu koja se rađa iz pepela. Poistovećivanje pesnikinje sa ovom pticom je očigledno u pesmi Slutnja i strah u kojoj su "zgažene slike posute pepelom boja". To je trenutak beznađa, sivila, koji ona prevazilazi snovima. Sanja svet u bojji i zamo nalazi utehu zato što zna da su ti snovi samo njeni, niko joj ih ne može oduzeti. U tom svetu, pobeđuje njena mašta,, pobeđuje njeno JA koje je prinuđeno da se sakrije od sveta. Mašta i to JA, to su njena krila od svile. Motiv krila nas navodi da zamislimo pesnikinju kako se vinula u plavi beskraj i tamo leti, širi ljubav, a onda se vraća na zemlju. Onda pada, sli taj pad ne boli jer, kako ona kaže, to su drvena krila, nisu njena, njena krila su od svile. Drvena krila su joj drugi stavili, drvena krila su ono što ona nije. To su iluzije, želje i snovi drugih, to je ono što bi drugi želeli da ona bude. Zato što ona nisu njena, zato ne boli kad se razbiju pri padu. Ta drvena krila imaju i ulogu čuvara njenih svilenih krila. Kada se razbiju jedna (drvena) ostaju joj druga, ostaju ona prava, nežna leptirova krila.

Kad smo već pomenuli pad, neophodno je uvesti i motiv dna do koga pad dovodi. U trećem stihu prve strofe pesme U sjaju bezbojnih kiša pesnikinja pokazuje svoju genijalnost i uspeva da nas natera da danima razmišljamo o tom stihu koji glasi:

ideš ispod dna da ne bi morao niže"

Pitanje koje sada postavljamo glasi: Šta je ispod dna? Postoji li nešto ispod dna? Nakon dužeg i mukotrpnog razmišljanja dolazimo  do zaključka da se ispod dna nalazi dno dna. Sada se pitamo: Zašto baš idemo u dno dna i šta je ispod njega? Sledi još razmišljanja, a onda nam sine misao da je sledeći stepen pada večno dno. Sama reč VEČNO upućuje na to da nema povratka, da nema mogućnosti uzdizanja. Ako odemo ispod na, možemo se uzdići, možemo krenuti ka površini ako upotrebimo svu snagu koju imamo, ne samo fizičku, već i onu mnogo važniju, duhovnu. Večno dno je apsolutni mrak, tunel bez kraja i bez svetlosti. Naša pesnikinja, puna optimizma, hrabri nas, ali i sebe, hrabri nas da možemo napred sve dok ne dopustimo pad u večno dno. Nešto što ne možemo reći za većinu današnjih pesnika, možemo reći za našu Zvezdu Hrabrosti. Naime, reč je o tome da se pesma U sjaju bezbojnih kiša , osim navedenog analiziranog stiha i naslova, ne može objasniti rečima, jer reči koje bismo iskoristili ne bi dotakle mnogo od dubine pesme, rečima bismo oskrnavili pesmu. Ovu pesmu duša razume i oseća na pravi način, a to je sasvim dovoljno. Naslov nosi poruku da se i u sivom, crnom, pa čak i bezbojnom može naći iskra koja će zasvetleti i privući nam pažnju. Takođe, kiše iz naslova možemo tumačiti kao suze koje, pre nego što poteknu, daju našim očima sjaj. Naravno, ne mogu se porediti sjajne oči od seće sa onima sjajnim od tuge, ali ova dva suprotna i nespojiva osećanja imeju nešto zajedničko - sjajne oči. 

Pesma Krhkost osmeha kao da se nadovezuje i dovršava pesmu U sjaju bezbojnih kiša koja joj prethodi. Izdvojićemo nekoliko motiva, ali najpre ćemo dovršiti motiv očiju. U ovoj pesmi, pesnikonja kao da definiše sjaj očiju izazvan tugom, ona ih naziva očima koje sjaje ugašenom svetlosti. Moramo se složiti sa njom jer je to istina, ali ćemo dodati da postoji još jedan izdajnik koji odajae da smo našu tugu zalili, rekli bismo, slanom kišom. Taj izdajnik je crvenilo koje se javlja ispod očiju i na obrazima nakon posete tuge. Neminovno, ožiljci su lični žig života i njih nosimo samo mi, oni ostaju kao večni podsetnik na preživljeni bol, ali i podsetnik na to da smo pobedili, uspeli da izađemo jači i mudriji iz bola, naučili smo šta je trebalo. Ožiljci su uvek tu da nas podsete da se sve događa zato što treba da se dogodi, da bismo postali boljii neprestano dograđivali sebe kao ličnost. Ožiljci su deo nas, naše intime i ne možemo ih predati u ruke drugome, oni su samo naše lekcije koje smo propustili da naučimo ili ih nismo dobro savladali.
Došli smo do motiva slobode koji je protkan kroz sve pesme. Reč je o slobodi da budemo ono što jesmo, da slobodno biramo put kojim idemo i ljude koje ćemo povesti sa sobom. Uučava se i sloboda misli koje dolaze direktno iz srca, ne dozvoljavaju umu da ih poljubi. Sloboda stvaranja i sloboda življenja, pravo da koristimo ove i sve druge slobode koje će nam doneti dobro bez nipodaštavanja drugoga, na te slobode nas pesnikinja podseća. Nemiri i lutanja duha i misli su, takođe, sloboda, ali sloboda u nastajanju. Da je sloboda nastala i ispoljila se, osetićemo kad prepoznamo radost u sebi.
Kada nas bol satire, normalna reakcija je da se borimo protiv njega. To što je normalna, ne znači da je ispravna. Ne treba gušiti bol u sebi jer će se tako sve više nagomilavati, treba ga pustiti da odradi svoje. Ovu poruku nam šalju sledeći stihovi pesme Krhkost osmeha:

I peče pogled u ogledalo, gore oči,

I boli dodir na duši, ne veruje nikome,

Neka peče, neka boli

U ovoj pesmi, vreme je stalo. Vreme i prostor su postali jedno. Jedino što znamo o vremenu jeste to da ga više nema, ne postoji mi juče ni sutra. Sadašnji trenutak je fiksiran i neće proći sve dok pesnikinjino biće ne nađe način da prevaziđe njegovu težinu i učini ga lepim. Postoji samo sadašnji trenutak, ali on nije ovde, on je u nekoj jdrugoj dimenziji. Taj trenutak je otvorio vrata pesnikinjinoj duši da izađe  iz kaveza i vine se u mamkrokosmos, da pobegne na neko vreme iz mikrokosmosa u njoj, pa da joj se vrati (duša) uvećana, obogaćena i oplemenjena zvezdanom svetlošću koja će njenom licu dati sjaj. 

Naše putešestvije kroz Anine stihove završavamo pesmom Plavi zakloni u kojoj ona uspeva da ostavi pesimizam, bol i tugu po strani i ne dozvoljava im da se umešaju u pesmu. Pesma je od početka do kraja u optimističnom tonu, svedoči o odlukama koje je  donela, a koje bi svi mi trebalo da donesemo. Shvatila je da jadikovanjem neće učiniti da problemi nestanu, ali je spoznala i to da prihvatanjem njih, takvih kakvi jesu, može postići svoj unutrašnji mir, sreću, može ublažiti dejstvo problema na njeno nežno, krhko, a tako snažno biće. Njoj je dosta tuge i patnji, uželela se svog osmeha koji je uspela da vrati, ne samo sebi, već i nešim licima, licima koja putuju sa njom kroz stihove. Rezultat rada na sebi, svom duhu i prihvatanju je značajan i u sebi nosi poruku da treba voleti život, voleti ga i onda kad je najteže, kad ne vidimo razlog da ga volimo. Naša Zvezda Hrabrosti je zavolela život i ljude oko sebe pa nam poručuje da i mi to učinimo za naše dobro i spokojstvo. 

Ono što treba istaći je zrelost devojčice, sada devojke, koja je prerano otrgnuta od razigranosti detinjstva. Što se dtilskih odlika tiče, Ana odlično vlada metaforom. Prisutno je još dosta stilskih figura, ali ističemo najdominantniju i onu u kojoj je najbolja. Raznolikost motiva, prelivanje jedne boje u drugu, smenjivanje osećanja iz jedne krajnosti u drugu i, na kraju, postignut balans života. Sve ovo, uz nepokolebljivu veru da ona to može, izvezla je u jednu intimnu ispovest i otkrila nam sebe, kao što je otkrila nas same nama. 

Autor teksta: Sofija Ivanović 

ANĐEOSKO SOKAČE

Danas postoje mnoga dela za koja se  ne zne ili za njih malo ko zna, a i te kako vrede da se o njima priča i piše. Jedno od takvih dela je "Andjeosko sokače" Džona Pristlija. Obično se analiza počinje odredjivanjem žanra romana, ali u ovom slučaju je to besmisleno jer je posredi žanrovski sinkretizam. Delo je nastalo 1930. godine, a ono što je jako važno je to da je autor u drugoj godini ostao bez majke. Taj nedostatak majčinske figure može, samo površinski, objasniti neke stvari o kojima će tek biti reči. 

Roman započinje prologom koji nam na nekoliko stranica otkriva mnogo toga, upoznaje nas sa nekim stilskim i tematskim odlikama Džona Pristlija. Na samom početku se susrećemo sa kombinacijom dugih i kratkih rečenica, nailazimo ma živopisne opise. Pristli nam indirektno saopštava da radnja romana počinje u vreme zalaska sunca uz pomoć upečatljivih metafora. Pored metafore, zapaža se, iako ne pri prvom čitanju narednih rečenica, personifikacija. Obe ove stiske figure, pogotovo personifikacija, kao da su želele ostati skrivene, kao da ih je pisala nesigurna ruka koja sumnja u svoj talenat i svoju veštinu. Međutim, ovo je varljiv utisak i njime je pisac postigao željeni efekat, možda i još veći, nego da je izneo u prvi plan ove figure. Zapravo, one i jesu u prvom planu. ali se to ne uviđa odmah. Prividnim skrivanjem, Pristli nas tera da se vratimo opisima, dublje ih doživimo i osetimo atmosferu koju nam prenose. Time što početak priče s,ešta u vreme zalaska sunca, najavljuje nam da se nalazimo, ali i da ćemo često biti, na granici, granici između svetla i tame, izmedju neba i zemlje. Ta središnje pozicija će bitno uticati na našeg junaka Golspija koji je stalno tu negde, izmedju. Takođe, ova pozicija otkriva postojanje večnog rascepa u čoveku, čovek je stalno rastrzan između dve  strane, a koju će izabrati, to zavisi od njega, ali i od trenutka u kome je primoran da načini izbor.

Sam opis Golspija u sebi sadrži nešto protivrečno i tajnovito. Stiče se utisak da Golspiju nije važno da ostavi utisak na druge, ali to će ubrzo biti dovedeno u pitanje.

Pre nego što odemo dublje u razmatranje opisa, promena raspoloženja i psihološkog karaktera glavnog aktera, moramo se osvrnuti na razgovor sa kapetanom. Taj kratki razgovor, tačnije, kapetanova ljubav prema engleskom jeziku, unosi nešto komičnosti. Reč je o tome da on pogrešno izgovara engleske reči, čak i prezime junaka pogrešno izgovara.  Ovde vidimo kritiku društva koje hoće da bude nešto što nije. Ovo se odnosi na kapetana koji misli da zna nešto što ne zna i usled tog neznanja, a korišćenjem engleskog jezika, ispada smešan. Samim tim, on nas asocira na Sterijinu Femu koja je volela svešto je francusko, volela i želela "nobles" u svojoj kući.

Ponekad, u književnosti često, čoveka bolje upoznamo na osnovu reči jer dela još uvek nema. Tako saznajemo da je Golspi večiti putnik, trgovac sklon krađama, kada odgovara da ne živi nigde i da će u Londonu ostati ako bude imao šta da radi. Ubrzo otkrivamo i to da je on hedonista, da mu čaša nikad nije prazna. 

Vratićemo se na opise i protivrečnost koje smo već pomenuli. Kako čitanje prologa odmiče, susrećemo se sa pomalo iščašenim, nelogičnim opisima. Dominantan postaje mrak, mračno i tajanstveno. Ono što prepoznajemo kao nelogičan opis proizlazi iz činjenice da je dato iz junakove perspektive. Njegova, pomalo išščašena, perspektiva se može objasniti na više načina.Prvo objašnjenje je to što se on nalazi na palubi broda koji se kreće, pa prizori brže promiču i tako se oku čine drugačiji i nepravilno raspoređeni. Drugo,čini mi se važnije, objašnjenje tiče se nezainteresovanosti, površnosti, brzinskog pogleda na pejzaž. Protivrečnost koju autor ističe počinje od pomena belog i crnog crkvenog kubeta. Golspi je preko njih preleteo pogledom, da bi se, u sledećem trenutku, uneo u gledanje zgrade koja se "spustila na reku". Ni ovo mu nije dugo držalo pažnju. Sada  nu je pogled usmeren preko mosta, a tamo vidi vrh crkve i to mu ne smeta, čak ga navodi da zapevuši. Dva crkvena kubeta, stubovi i sivo kamenje zaslužuju da obratimo pažnju na njih. Crno i belo kube stoje u jasnom kontrastu. Često se čovek vodi mišlju da je sve crno ili belo, a ne vidi nijansu izmedju. Simbol te srednje nijanse je sivo kamenje. Ono, u zavisnosti od čovekovog izbora, može postati crno ili belo. Ova dva kubeta su slična slikarskom platnu obojenom u crno koje na sredini ima belu tačku. Od čoveka zavisi da li će videti crno sa belom tačkom ili belu tačku okruženu trenutnim crnilom. Zavisi šta nosi u duši. Kad smo kod ovoga, ostaje nam tajna o sadržaju Golspijeve duše jer se njegov pogled ne zadržava ni na crnom, ni na belom kubetu.

Sad, kad smo osvestili postojanje tajne, privučeni smo da je otkrijemo. Nije slučajno to što je početak priče smešten na brod koji plovi rečnim talasima. Ako se setimo Herdera i toga da je on do najvećih spoznaja došao ploveći morem, naslućujemo  da se do neke spoznaje mora doći. Voda, simbol večnog proticanja, prolaznosti, ali i mira, nalazi se ispod neba, ispod svemira. Golspi, kao pripadnik ljudske vrste, kao trenutni deo vode, okružen je svemirom, beskrajem, ali se čini da on toga nije svestan. Kao da mu nije važno što je ceo svemir tu za njega i spreman da radi u njegovu korist. 

Još jedna protivrečnost se uočava u samom posmatranju Londona. Prvo, junak je ravnodušan prema Londonu, zatim ga vidi kao čudovište, ali kada pogleda iza sebe i vidi veselost, živost, kada su sva svetla vozila uperena u njega, tada se kaje što nije ranije došao u ovaj grad. Ta svetla, uprta u njega, činila su da se oseća važnim, u njima je video čin dočekivanja koji je priželjkivao. Iako nesvestan svega ostalog, on je svestan ništavnosti, svestan je koliko je čovek mali na ovom svetu. Zato mu se činilo da je postao veliki, poput slavne zvezde okružene blicevima fotoaparata. Ipak, on ima visoko mišljenje o sebi. Zadovoljan je svojom bezbrižnošću i sklon je egocentrizmu i samoljublju. Mit o Nrcisu se javlja kad Pristli, iako nevidljivi pripovedač,iznosi pretpostavku o tome da bi on namignuo svom odrazu u ogledalu da ga je imao pri ruci. 

Za čas ćemo se vratiti vodi koja je središnji ambijent prologa. Ako pogledamo Rečnik simbola Alena Gerbrana i Žana Ševalijea, naćićemo mnoštvo dimbola vode. Za nas je, pre svega, važno da se zadržimo na tome da je biblijsko značenje vode: mir i svetlost. Kroz vodu se prelamaju naši likovi i u mitu se Narcis ogleda u vodi. Voda i ogledalo su identični simboli.Voda, prema tome, može imati i negativnu konotaciju, ali pre nego što razmotrimo relevantnost te konotacije, treba da istaknemo još nekoliko pozitivnih konotacija. Za nas je relevantno i Kinesko viđenje vode kaoprvobitne nerazdvojivosti. Ovo nas upućuje na čovekovu nerazdvojivost od svemira, prirode i njenog ciklusa.  Stoga, nemoguće je da se čovek ne preporodi pored vode, a to joj je još jedno simboličko značenje koje ovde možemo iskoristiti. Uzmimo u obzir i beskonačnost mogućnosti kao relevantnu. Naš junak (kasnije ćemo videti da je antijunak) ima mnogo mogućnosti, može uraditi ono što želi, a njegova blizina vodi sugeriše na realnu mogućnost ostvarivanja onoga za šta se odluči. Mi još uvek ne znamo kolika je njegova svest o tome, ali se nadamo da ćemo razotkriti tu tajnu, kao i sve druge koje treba izneti na videlo. Saznanje o tajni ne bi ni postojalo da tajna treba da ostane tajna. Saznanje da tajna postoji znači da je nužno obelodaniti je, prodreti do nje uprkos njenom opiranju.

Nakon prologa, pisac nas upoznaje sa Andjeoskim sokačetom, zabačenom ulicom za koju malo ko zna. Izolovana, udaljena od londonske buke i jurnjave, čini se kao mesto mira, spokoja, porodične topline. Pod tim utiskom smo sve dok nam se izbliza ne prikaže izgled zgrada i ljudi koji tu žive i rade. Slika siromaštva, nezdrav ozgled zaposlenih u firmama, sve to odaje utisak opravdane zanemarenosti, ali ona je sve, samo ne opravdana. Pored svog odbojnog izgleda, ova uličica je i te kako značajna i puna poslovnog života. Tačno je da su prihodi mizerni, ali ih ipak ima. Opisujući gospođu Kros, Pristli otkriva da u svom stilu ima i nećeg grotesknog, što potvrđuje opisujući Tardžisa. Tsrdžis, dvadesetšestogodišnjak, asocira nas na vampira, sama činjenica da je beo kao da ga sunce ne dotiče, navodi nas da to pomislimo. Međutim,to poređenje je neosnovano ako imamo u vidu uslove života u sredini u kojoj živi.

Sliku surove realnosti ulepšava, koliko je to moguće, petnaestogodišnjak Stenli svojim idealizmom. On ima viziju budućnosti izgrađenu na osnovu onoga što čita. Ma koliko sve to bilo nerealno, bar je imao želje za čijim ostvarenjem teži, ima motivaciju da podnosi mučan život. Verovao je u bolje suttra, prihvatao je sve modernije društvo i stavove. Sve ovo ga čini izuzetno živim, življim od bilo kog drugog radnika u toj firmi. Stenli nije dozvolio gospođi Kros, predstavnici stare tradicije koja ne prihvata ništa novo, da utiče na njega. Ako njoj odgovara životarenje, on želi da živi, a ona neka i dalje propada utapajući se u sopstvenom blatu. Neka ona ne odstupi ni makac, Stenli će hrabro ići napred.

Ubrzo je pred nama slika radnog mesta i jasno osećamo radnu, ali suviše sumornu, napetu, lažno motivisanu atmosferu. Svi osim gospodina Smita na posao dolaye i obavljaju ga zato što im je to izvor prihoda za život. G.Smit voli svoj posao, predano ga pbavlja i oseća zadovoljstvo u njemu. To zadovoljstvo uvećava i uvek prisutno, ali od drugih skriveno, sećanje ma to kako je dospeo do pozicije na kojoj je sada. Njegova borba, njegovo odbijanje da prihvati siromaštvo kako nešto konačno i nepromenljivo, trud, istrajnost, vera u to da će biti bolje, sve ovo su bili motivi za predan rad i ljubav prema radu koja se na kraju isplatila. On želi da i Stenli završi kao on, zato ga i tera da stalno radi. Nije to iz zlobe, iz neke pakosti, kao što bi se moglo pomisliti, već zato što mu želi da postane kao on, ako ne i bolji. Smit je u Stenliju video sebe, prepoznao je potencijal koji poseduje, zato želi da ga pogura ka ostvarivanju tih potencijala.

Pansion gospođe Voker

Ako malo zastanemo i vratimo se podeli zfrade na spratove, posmatramo li delatnosti koje se obavljaju, položaje koje zauzimaju zaposleni, uočićemo sličnost sa Balzakovim romanom Čiča Gorio. Zapravo, ova poslovna zgradaje obrnuti trougao, isto kao i pansion gospođe Voker u Balzakovom romanu. U obe zgrade imamo obrnutu hijerarhiju, samo što postoje izvesne razlike. U našoj zgradi, najsitniji poslovi i najniži činovi su na prvom spratu, a najviše plaćeni poslovi se obavljaju na najvišem spratu, a trebalo bi da je obrnuto. Pansion gospođe Voker najbogatije  i najluksuznije sobe ima u prizemlju, a kako se penjemo, sobe su sve manje i prljavije. Bogati gosti su dole, a siromašni gore, što je jasno i očigledno izokretanje. Naša poslovna zgrada nema tako očigledno izokretanje, ali ono postoji ako pažljivije osmotrimo podelu zanimanja i delatnosti.

Sam naziv prvog poglavlja, Oni dolaze, dovodi do toga da se zapitamo : Ko su oni? Da li su to radnici ove zgrade koji će dovesti do neke promene u Andjeoskom sokačetu? Da li su to stranci koji će sa sobom doneti nešto moderno i unaprediti već postojeće? Ne znamo, ali otkrićemo. Nameće se još jedno pitanje: Kakve veze ima Golspi sa Andjeoskim sokačetom i ovom zgradom. To je još jedna tajna koju treba otkriti.

Vratimo se sada na prvi sprat. Turobna atmosfera se poklapa sa spoljašnjom atmosferom. Svo sivilo spolja se prenelo u kancelariju, a iz kancelarije u ljude. Svi su rastrojeni, mračni, pesimistični. Podsećaju na statiste u nekom filmu, a kada progovore, govore nepovezano i rastrojenost se tada najviše oseća. Got je najbolji predstavnik ovog stanja jer mu je govor nepovezan i teme su mu raštrkane, kao i misli. Kada nismo u skladu sa svojim unutrašnjim bićem, misli postupci su ti koji odaju taj nesklad. 

Četvrti deo prvog poglavlja je posveećen Dersingemu i tu je data njegova prošlost u kratkim crtama, kao i njegov psihološki portret. Njegova savesnost, pravednost i dobrota, koje se ističu, potvrđuju se njegovim razgovorom sa Gotom i Smitom o tome koga otpustiti radi smanjenja troškova da bi se izbegao bankrot firme. On je svestan da niko, sem Smita, ne voli svoj posao i da ga obavljaju samo kako bi se prehranili. Zbog toga mu teško pada da bilo koga liši radnog mesta i plate jer zna da time ugrožava njihov opstanak. Na kraju ovog dela, pojavljuje se Golspi. U nastavku dobijamo potvrdu o turobnosti atmosfere u kancelariji i nezainteresovanosti za posao. Pravi primer mehaničkog obavljanja posla i dosade koju isti izaziva je gospođica Metfild. Takođe, otkrivamo još jrdnu crtu Golspijeve ličnosti- nestrpljivost. Sama pojava g. Golspija simbolizuje početak rasplitanja klupka čije postojanje nam je naznačeno na početku. Ono što i de u korist piscu jeste da scene prekine u momentu kada čitalac očekuje razrešenje i otkrivanje tsjne. Baš zato što do toga ne dolazi, zaintrigirani smo da čitamo dalje, da u mislima pokušamo da razrešimo situacije i otkrijemo tajnu. Možemo ići u dva smera. Prvi smer nam nameću reakcije ostalih na Golspijevu pojavu. One nisu baš pozitivne i ne podržavaju drugi smer kojim bi mi najradije pošli. Reakcije drugih Golspija prikazuju kao nekog ko ima loše namere, kao sumnjivog tipa koji je došao da im uzme i ono malo što imaju. Jedino što za sada znamo je da Got krivi Golspija za to što je ostao bez posla. Pošto nije prikazano šta se dešavalo na tom ručku, ostaje nam da verujemo da postoji dobar razlog za Gotovo otpuštanje jer smo videli kakav je Dersingem po tom pitanju.  Drugi smer u našem otključavanju je taj da je Golspi došao da pomogne, da spase firmu i učini je još boljom. Da li će se putevi do ključa razgranato, videćemo.

Zatim se susrećemo sa porodičnom atmosferom u kući g. Smita. Tu nailazimo na neobičnu situaciju, a reč je o tome da žena svoog muža oslovljava sa TATA. Ovo nas tera da još dva puta pročitamo pasus kako bismo bili sigurni da nismo pogrešno shvatili. Čuđenje je prvo što osećamo nakon uverenja da smo sve shvatili kako treba. Verovatno je to posledica nepostojanja očinske figure u njenom detinjstvu. Ne možemo biti sigurni jer ne znamo ništa o njenoj prošlosti. 

Pisac vešto prelazi iz epizode u epzodu. Uvodi priču u priči, govori o jednoj stvari, pa pređe na drugu koja nema veze sa prvom. To čini tako vešto i lagano, a cilj toga je da čitalacc pokuša sam da "složi kockice" koje je on raštrkao po čitavom romanu. Na ovaj način postepeno i istinski upoznajemo likove i uočavamo sve nijanse onoga što je u suštini jednog bića, ono što to biće čini bićem. 

Iz rečenice "Poznavala je život dovoljno da shvati da je Smit uistinu bio dobar muž i da je to nešto zbog čega valja biti zahvalan" naslućujemo da gospođu Smit život nije mazio, ali i dalje ne znamo ništa što bi pomoglo da shvatimo okidač za ovakav odnos prema mužu. Ubrzo saznajemo da i muž nju oslovljava sa MAMA. Smita sada upoznajemo u drugačijem svetlu, otkrivamo da je on čovek kome je malo potrebno za sreću. Samoća, muzika, toplina i udobnost doma su dovoljni da, bar na kratko, zaboravi sve brige i bude srećan.

Sutradan je svanuo kišan i siv dan. Stanje kakvo je napolju oslikava atmosferu u firmi. Pored uobičajene atmosfere, danas vlada neka čudna atmosfera. Ljudi su čudni, događaji još čudniji, a Gotov misteriozni odlazak sve to pojačava. Sumnju nam budi i to što se Golspi posle prvog dolaska ni jednom nije pojavio. Iako ga niko ne viđa, on je stalno prisutan, njegova senka stalno kola mislima i u govoru junaka. Stičemo utisak da je on samo epizodni lik koji je došao da sve okrene naopačke i nestane. Nestao jeste, a da li će se opet pojaviti i šta će doneti ta poseta možemo samo da naslućujemo. 

Pre nego što Golspi ponovo stupi na scenu, moramo pomenuti nešto što nam je promaklo u odnosu gosdpodina i gospođe Smit. Radi se o tome da su kod njih uloge zamenjene. Gospođa se poneša kao muškarac što se tiče izlazaka, ona voli da je što više van kuće, a to je karakteristika muškog pola. Smit više voli da uživa u udobnosti doma i izlazi samo kad mora.

Treće poglavlje počinje promenjenom atmosferom u kancelariji. Promene se vide i u motivisanosti radnika i u njihovom broju. Kancelarija je dobila još jednu daktilografkinju i traži se zamena za popunjavanje Gotovog radnog mesta. Mi i dalje ne znamo šta je to Golspi učinio, ali smo sada sigurni da možemo krenuti drugim smerom otključavanja tajne. Ono što kaže, on to i ispuni. Međutim, na večeri kod Dersingema upoznajemo i njegovo drugo lice. Upoznajemo jednog nepristojnog i svadljivog Golspija koji je pri tom i loš otac jer potpuno zaboravlja da čerka treba da mu dođe. Cela ta večera odaje sliku društva, površnost, izveštačenost i želju da se neistina učini istinom samo kako se ne bi ispalo glupo ili manje  vredno, neupućeno u stvari pred drugima. 

Na kraju poglavlja se ispostavlja da je ipak prvi smer ispravniji. Golspi sve radi usvoju korist , ali niko to ne sme da primeti. On mora da se pokaže iskren i odlučan u nameri da pomogne firmi, dok  će najveću korist činiti sebi. Vešt je igrač i manipulator, a to samo vraća veo ravnodušnosti preko čitaočevog srca kad je njegov lik u pitanju. Da bi se poverovalo u bilo koju laž, deo laži mora biti istina, što u ovom slučaju i jeste tako. Golspi mora da im pomogne kako bi ostvario svoj cilj. Kako čitanje odmiče, jasno je da Golspi neće ostvariti nikakvu spoznaju, a spoznaja je na početku najavljena. Moguće je da je ta spoznaja namenjena čitaocu, da on osvesti kakvi sve ljudi postoje i kakvi ne treba da budemo. 

Alija Đerzelez

Četvrto poglaclje govori o Tardžisu  i tu nalazimo paralelu sa Andrićevim Đerzelezom. Ono što spaja ova dva junaka jeste zanos ženom-lepotom i težnja ka njoj, želja da se ona ima, poseduje i nemogućnost da se žena-lepota dostigne i osvoji. Ali, tu počinje i završava se svaka sličnost među njima jer Tardžis drži do svojih principa i ne pristaje na bilo koju ženu.To se vidi kada uporno odbija gospođicu Selers koja mu se nudi i otvoreno nabacuje.  

Pre nego što  nastavimo dalje, moramo se prisetiti onog čudnog oslovljavanja gospodina i gospođe Smit jer se ono ponavlja u kratkom prikazu Tardžisovih stanodavaca. Gospođa Pilamton svog muža oslovljava sa TATA, ali nemamo nikakvu osnovu da kažemo da je to zbog traume, nedostatka očinske figure ili razlike u godinama. Pošto je Pristli primenio tehniku ponavljanja i, pri tom, nije dao ni prošlost aktera ovih čudnih oslovljavanja, niti imamo simptome traume usled nedostatka roditeljske figure u detinjstvu, zaključak je da je ovo nemotivisan postupak. Sve ovo me je navelo na pomisao da je sam autor imao neku traumu, što se ispostavilo kao tačno (ostao je bez majke u drugoj godini života), ali nisam sigurna koliko je to relevantno da se tako protumači uzimajući sve u obzir. Moguće je da je taj gubitak motivisao ovakav postupak, ali ipak uzimamo to sa rezervom i nagiđemo nemotivisanosti. 

Iinteresantno je, u isto  vreme i srceparajuće, posmatrati Tardžisovu subotu, proživljavati njegove emocije i nadati se zajedno sa njim njegovoj sreći.Važno je zadržati se na motivu filma jer on uvodi erotski momenat u roman, a pogotovo je važan za Tardžisovo ostvarenje težnje ka ljubavi, makar to bilo i ostalo na telesnom nivou. Zapravo, ovde nema telesnog spajanja, niti pravog ljubavnog zanosa, već su dodiri koji postoje izazvani atmosferom (mrak) i podstaknuti scenom iz filma. Tako suptilni dodiri, naizgled neerotski, baš zbog svoje stidljivosti odaju nežnost i uverljiviji su nego da je data slika u hotelskoj sobi. U javnosti, a ipak skriven, ovaj trenutak jr za Tardžisa tako stvaran, a u stvari je daleko od stvarnosti. Kraj filma označava i kraj njegove sreće i početak novog razočarenja kad zaista ugleda devojku. Pažljivog čitaoca će ovo podsetiti na majstora erotike srpske književnosti, na Boru Stankovića i njegovu, rekla bih, estetsku erotiku. Ovim postupkom je zadovoljena prirodna potreba za lepim, nema ničeg preteranog, neukusnog, a Tardžis je , bar na trenutak, doživeo ono za čim čezne, osetio je ženu-lepotu, u nekoliko iluzornih trenutaka. Rušenje te iluzije je dato kroz kontrast vremenskih prilika. U bioskopu, dok je trajao film, kao da mu je sijalo sunce, a potom se sve smračilo iako je svetlo bilo sa svih strana. Oštrina vetra intenzifikuje i u svoj snazi prikazuje  pad i udarac koji zadobija. Osećamo kako očaj u njemu raste i pretvara  se u bes. Nadalje se potvrđuje da bi on učinio sve, bio i onde gde ne želi, samo ako su tu lepe devojke.  Za njega, kao i većinu Andrićevih junaka, lepota je fatalna i mami ono duboko tragično u njima da izađe na površinu.

Ušavši u prostoriju gde gostujući predavač treba da održi predavanje, Tardžis je shvatio da je okružen sredovečnim ženama.Ponovo se našao na pogrešnom mestu u pogrešno vreme, ali je ipak ostao. Uostaalom, pravoj lepoti se ne žuri, objaviće se kad-tad, doći će i njegovo vreme ua uživanje. Isto ono što ga je zadržavalona prethodnim mestima- nada da će se baš tu pojaviti toliko željena žena-lepota- zadržalo ga je i sada. 

Ovde se susrećemo sa, ne tako retkim, izvrtanjem žanrova. Prvo, sama himmna koja se izvodi nimalo ne liči na himnu, a zatim ono što gospođa u kaputu govori liči na zakletvu, na polaganje zakletve jer prisutni ponavljaju ono što kaže, a ne na uvod u predavanje i propoved.

Frenk Deds, motivacioni govornik, probudio je u Tardžisu moć vizije, otvorio mu j e oči za to da i njemu može biti drugačije, iako nije potpuno razumeo ono o čemu je govoreno. Svest o mogućnosti izbora. želja za promenom su se sada pojavili pred Tardžisovim duhovnim očima i nadamo se da će se dovoljno duboko urezati u njegovu dušu kako bi postali motiv za promenu. On nije bespomoćan, saznanje dovoljno da pokrene proces promene, makar ona, u početku, bila samo u mislima. 

Kada je krenuo kući, činilo mu se da mu je sav žar koji je osetio iščileo. Međutim, on je ostao skriven u njemu iako ga nije bio svestan. Argument kojim to možemo potkrepiti jeste ono što se dogodilo u ponedeljak u firmi. Da, baš tada su se ostvarila Tardžisova sanjanja i nade, tada kada je nešto pozitivnosti zasijalo u njemu. Pred njim se pojavila Lena Golspi i svojom lepotom ga dovela do ekstaze. Nesvesno, govornik jr u njemu oslobodio ono za šta nije znao da postoji, a ta nova energijia je privukla nove i lepe događaje. On je primer toga da lepota, žena-lepota, može da bude fatalna ali i da deluje konstruktivno i učini čoveka boljim. To potvrđuje time što mu više nije mrsko i teško da radi, dobio je elan i volju. Za čas se moramo vratiti na početak kada smo rekli da će doći do spoznaje. Da, tada smo u fokusu imali Golspija, ali je očigledno da on neće doći ni do kakve spoznaje. Postavlja se opravdano pitanje: Zašto je baš tada nagoveštena ako se ne dešava tom junaku? Odgovor bi mogao biti da se preko jednog junaka nagoveštava buduća spoznaja drugog junaka. Opet ovo deluje nelogično jer se ništa ne dešava do pojave njegove ćerke Lene. Lenin dolazak je na početku nejasan, nemotivisan i ne možemo ga dovesti ni u kakvu vezu s Tardžisovom spoznajom.  Njen dolazak, tačnije , njeno putovanje nije prikazano, prvi put je vidimo u kući Dersingema i nemamo pozitivan utisak o njoj. Nju možemo posmatrati kao Golspijevu senku koja u sebi nosi potvrdu da će do spoznaje doći. Iako senka, i naizgled razdvojena od Golspija, jer dolazi posle njega, ona je, na neki način, isto što i Golspi. Samim tim što mu je ćerka, njena lepota je i njegova, uvek ide s njim iako nije fizički prisutna. Golspijev dolazak je najava skorašnjeg obznanjivanja lepote, a lepota se obznnanjuje onda kada su svi uslovi za njenu pojavu ispunjeni. Važno je i to što ona dolazi posle svog oca jer njegov dolazak bez nje  znači da je lepota još uvek daleko,nedostižna, a njena pojava označava blizinu trenutka u kome će ta lepota biti javno prikazana. Ova tehnika jeste neobična, ali je vešto osmišljena i primenjena. Postojanje uslova za pojavu lepote asocira na pesmu SANTA MARIA DELLA SALUTE Laze Kostića u kojoj je, pre pojave drdage, neophodno pokajanje. Draga se pojavljuje, jedino tada i može da se pojavi, kada se lirski subjekt pokaje. Tako i ovde, spoznaja predstavlja nužnost i mora biti zadovoljen nemi zahtev za njom da bi se Tardžisu obznanila ćena-lepota. 

Poglavlje o gospođici Metfild je pravo iznenadjenje i osveženje jer unosi nežnosti i toplline u roman, a ujedno osvetljava njen lik. Tek sada vidimo njenu pravu prirodu, razumemo njen hladan stav. Sada nam ona otkriva jednu romantičnu i emotivnu dušu koju je skrivala ispod maske hladnokrvnosti, neljubaznosti i drskosti. Iako je ona centar ovog poglavlja, njena osetljivost je izražena kroz prizmu drugih. Prvo, to je učinjeno najavljivanjem odlaska  njene jedine prijateljice, Evline, koja odlazi sa ocem na put. Druga situacija je mnogo značajnija i na njoj ćemo se duže zadržati. Odlazak g. Golspija na poslovni put će u njoj dovesti do otkrivanja osećanja prema njemu. Kad bude sa njim na brodu, konačno će shvatiti da je zaljubljena i da je, uopšte, sposobna da voli na taj način. Scenom opraštanja, tačnije rečima koje izgovaraju, njegovim i njenim podtupcima pre opraštanja, na neposredan način izjavljuju ljubav jedno drugom. Oni su dokaz da se ljubav iskazuje sitnicama i da se ne mora Kazati: VOLIM TE; ne mora se ni poljubiti, već se pomoću reči: ČUVAJ SE, NE ZABORAVI DA SE VRATIŠ, davanja sakoa i ne puštanja da ode drhteći od hladnoće otkriva idtinska i duboka ljubav. Takođa, potvrđuje se, već kliše, da se slični i isti spajaju. 

Sledeće važno poglavlje je ponovo o Tardžisu. Ovde se potvrđuje kako pozitivna promena dovodi do situacija koje smo želeli.Zahvaljujući poslu , on je u prilici da provede malo vremena samLenom, da izbliza oseti ženu-lepotu koja je već počela da se čini kao nešto nestvarno jer je nije dugo video. U početku nije znao kako da se poneše, bio je zbunjen  što je u njenoj blizini, ali i očaran što je tu. Njegovi postupci, spremanje i donošenje čaja, raspremanje stola, pokazuju da je spreman da služi lepoti, da ugodi ženi u kojoj je ta lepota. Spreman je čak i da se obruka, pleše iako ne ume najbolje, da bi joj ugodio. Ne smemo dozvoliti da nam promakne važan trenutak pre susreta sa njom. Pred vratima njenog stana ga onuzima ogromno uzbuđenje koje se ispoljava načinom kucanja na vrata. Time što je istaknuto da je jako kucao, prati se ritam njegovog srca i, kroz pokret, izražava se sve ono što u tom trenutku oseća. Ono što je još značajnije je to da ponovo, sada još bliže, lepše, osećamo estetsku erotiku Bore Stankovića: njeno oslanjanje na njegovu ruku dok idu u bioskop, njena kosa koja dodiruje njegovo lice. Nakon bioskopa, vratili su se u Lenin stan i provrli još neko vreme zajedno, opušteni, nikad bliskiji nego tad. Kad je pošao kući, Lena ga je pozvala da sutra idu na predstavu i poljubila ga. Zstvorivši vrata, prepustila ga je oblacima i svojoj zanesenosti. Opijen svime što se dogodilo, koš iše očaran lepotom, teturao se kao pijan. I jeste bio pijan, ali pijan od divnih, iznenadnih trenutaka sa Lenom. Međutim, kraj poglavlja je u svetlu izdaje, tada se vidi lažnost žene-lepote. Lena degradira samu sebe kad ne dolazi na predstavu koju je sama tražila od Tardžisa. Tardžis je za tu priliku unapred uzeo deo plate da bi imao za taj sastanak, a ona se nije pojavila. Prvo što pomišlja je da se razbolela, pa odlazi da se raspita. Od stanara saznaje da je otišla sa drugim, otkriva da je vodila dvostruki život. Čitaocu je sigurno bilo neobično kad ga je prethodnog dana onako oterala, ali ni na pamet mu nije palo da je to uradila da bi se videla sa drugim. Naravno, ne možemo sa sigurnošću tvrditi da je tako, ,ali jedino time se može objasniti iznenadna promena u ponašanju prema Tardžisu. 

Poglavlje o gospođici Metfild i njenom dočeku Nove godine nam prikazuje Golspija u novom svetlu. Ispred nas je čovek koji je zaljubljen, koji se bori za ženu koja mu se dopada. Ta nova strana nas iznenađuje i raduje jer smo ga do sada poznavali samo kao poslovnog čoveka koji brine samo o poslovima i zaradi. Ovde se moramo zaustaviti i prisetiti da od samog početka postoji tajna koju treba da otkrijemo, Mislim da smo sada uspeli da je odgonetnemo. Ta tajna se tiče svakog lika ovog romana, ali i svakog čoveka kao duhovnog bića. Upoznsjući Smita, Stenlija, Tardžisa, Golspija, Lenu gospođicu Metfild, uočili smo da oni, iako jedno celovito biće, u sebi nose i drugu stranu ličnosti koju vešto kriju, a nisu ni svesni trenutka kad je ona otkrivena.Tajna je upravo u dvostranosti bića koje često ni sami junaci nisu svesni. Tajna je i u uticaju drugih koji razgolićuje tu našu skrivenu stranu, bila ona dobra ili loša. Često nam drugi otkriju ono što ni samo nismo znali. Golspi je primer toga da nikad ne znamo šta će druga osoba izazvati u nama, kao i da mi ne znamo šta izszivamo u drugima sok se ne prepustimo tom odnosu. Neke osobe nas čine boljima, kao što je to slučaj sa Golspijem i gospođicom Metfild,a neke nas istovremeno učine boljim i odmah zatim upropaste, ao što je slučaj sa Tardžisom i Lenom. 

Ono što se naslućivalo kad su se Golspi i g-đica Metfild opraštali na obali, ostvarilo se u novogodišnjoj noći , Nakon što je u njenim očima postao vitez, zaštitnik, nakon što je odbranio onu koju voli, poljubio ju je. Oboma je Nova godina počela u znaku ljubavi, a samo je pitanje vremena kada će ta ljubavna veza započeti. 

Pristli je do sada svakome posveti po poglavlje-dva prateći važne promene i dešavanja u njihovim životima, ali je kako se čini, zaboravio da se posveti Stenliju. Mi znamo da je tu tek po uzgrednim komentarima koje mu autor dozvoljava. Njegovo prisustvo je dato kao nešto što se podrazumeva, a priča o njemu ostaje nedovršena. Stenlijev odlazak je dat naglo, neargumentovano i neubedljivo, kao da autor nije znao šta bi s njim, kao da je zaboravio njegovu važnu ulogu koju mu je dao. Ovde je Pristli pokazao da i te kako poseduje nerv da iznervira čitaoca. Zatim je tu i Lenino iznenadno okretanje od Tardžisa bez ikakve naznake motivacije za tako nešto, ako motiv uopšte postoji. Takođe, ovaj nagli Stenlijev odlazak podseća na Sterijin nagli završetak Pokondirene tikve s tim što Sterijin kraj nije znak nedovršenosti, nego ima smisao i efekat za razliku od Pristlijevog naglog završetka priče o Stenliju. 

Nakon ovoga, sledi hladan tuš, dorektno pucanje u čitaočevo srce. Prisustvujemo Tardžisovoj agoniji, ljubavi koja se pretvara u ludilo. Saznanje da je Lena bila sa njim samo iz dosade, samo dok ne dođu oni koje je zaista volela, saznanje da je sve to bilo iz sažaljenja prema njemu, i na sve to njeno drsko ponašanje i odbijanje da smireno objasni svoje ponašanje, dovode so ključanja besa u njemu. On je na silu ljubi, privija uz sebe, pred nama je potpuno nov Tardžis- nasilnik. Čitalac vrlo dobro zna da on to nije, fatalna lepota, to što ga ta lepota odbacuje, čini da on potpuno izgubi razum, da mu se pomuti svest i ne vlada sobom. Potpuno nesvestan šta radi, on davi Lenu. Njegove ruke same vrše tu radnju dok misli nema, pa ne može ni da se zaustavi, Kad je izlazio iz njenog stana, mislio je ju je ubio. Neko vreme je koračao ulicama kao utvara, a u glavi mu je bila slika kako ga odvode u zatvorsku ćeliju. Ono što najviše steže srce je ovaj deo rečenice: "...najzad će i on biti neko- Ubica u stanu Meda Vela. Ali za sada je još pohaban mladić udubljenih očiju, praznog pogleda...." Nekoliko stranicanakon događaja, kada se našao pred firmom i unutra zatekao Golspija i Lilijen Metfild, imaćemo još jedan razlog da osetimo duboko divljenje prema njemu. Njegova nevinost, čistota i neiskvarenost, hrabrost menjaju sliku potencijalnog ubice kakvu očekujemo. On ne beži od odgovornosti za svoje postupke i priznaje Golspiju da mu je možda ubio žerku. Pao mu je kamen sa srca i zahvaljiva je Bogu što je ona živa, ali je postao svestan da više nema budućnost. Vrativši se u svoju oznajmljenu sobu,počinje da mrzi sebe i stalno se pita šta je to uradio. Odgovore zna, ali pitanja postavlja da nikad ne bi zaboravio. Ostao je bez posla, ostao je niko i ništa za sve, pa i za samog sebe, Naslućujemo  šta će poželeti da uradi, ali se nadamo da neće. Iako razmišlja o samoubistvu, on to ne čini. Samo to nečinjenje pokazuje da je on ipak jaka ličnost. 

Uprkos tome što oseća da nikome ne znači, sled događaja će mu pokazati da jednoj osobi, Popi Selers, koju nikad nije ozbiljno shvatao, znači  isto onako kako je njemu značila Lena. Scena u kojoj mu Popi donosi novac ukazuje da jedan isti "scenario" može imati dva ishoda, može biti i koban i rasterećujući, konstruktivan. Prvi takav "scenario" se završio kobmo, a odigrao se između Tardžisa i Lene. Susret, mogli bismo reći sudbonosni, Popi i Tardžisa predstavlja za njega rasterećenje i novu nadu, a njoj priliku da bude uz onog kog voli. On jedino njoj poverava šta se dogodilo, prepoznao je u njoj dušu koja će ga razumeti, koja ga neće osuđivati. Zaista, ona je ostala uz njega iako se protivi tome što je učinio. Ona mu u sebi prašta i opravdava ga, ne bez razloga, što na njega deluje isceljujuće. Jedino Popi poznaje njegovu dušu, jedino ona zna da on to ne bi svesno i namerno uradio. Nagoveštaj moguće veze Popi i Tardžisa imamo kad autor opisuje njihovu šetnju do bioskopa i kaže da bi oni mogli da idu i dalje od najdaljeg bioskopa. Upečatljivo u zadnjem poglavlju je i to što se pokazuje da da žene nisu samo objekat za rađanje, domaćice i majke. Ta stereotipna uloga žene je ovde obogaćena i ukazano je na to da i žena ima pravo na razmišljanje, pravo da pokaže svoju inteligenciju, sposobnost da reši  "muški" problem. To se vidi kada gospodin i gospođa Dersingem zamene uloge, kada ona teši njega i pronalazi moguća rešenja za situaciju koja njemu deluje nerešivo. Ona je ovde glas razuma i prikazana je u novom svetlu za koje je bila potrebna prilika da se otkrije. Gospođa Dersingem u muževljevu tamu  unosi malo svetlosti, a to malo je nekada dovoljno da umiri i pokrene. 

Epilog je, kao i prolog, posvećen Golspiju. Iz dva razloga možemo reći da roman ima prstenastu formu. Prvi je taj što roman počinje i završava se na brodu. Jedina razlika je što je pogovor dolazak, a epilog odlazak. Tu se sučeljavaju dva para suprotnosti:DOLAZAK-ODLAZAK i POČETAK-KRAJ. Sučeljavanje ovog drugog para je ujedno i njihovo produžavanje u nedogled koje počinje u istoj tački. Svaki početak je nagoveštaj blizine kraja, a svaki kraj je novi početak. Drugig razlog je što roman počinje i završava se pričom o istoj ličnosti, Golspi je na početku i na kraju. Kraj Golspijevog bivstvovanja u Andjeoskom sokačetu je samo ubrzan dešavanjima između Tardžisa i Lene. Još jedan detalj, već na samom početku, najavljuje ovaj kraj, a to je saznanje da je Golspi večiti putnik i da ga ne drži mesto. 

Mora se primetiti da je sam Golspi pokazao da je ipak prvi ključ tumačenja, ipak je on došao da uništi firmu i to čini pod maskom dobročinstva, onaj pravi. Čitaočeva očekivanja su izneverena, ali to ne utiče na opšti utisak o delu. Samim tim što iznenada, bez pozdrava i nanjave da odlazi, sam taj odlazak znači propast firme i svih zaposlenih, ali i najavljuje propast nekog novog. Gde god da ode, Golspi će za sobom ostaviti ruševine i uništene živote, ali će jednog dana, Božjom pravdom, i on osetiti na svojoj koži kako je kad njemu rade ono je on drugima radio.

Autor teksta: Sofija Ivanović