TAJNE PAVLOVE ULICE - DRAGAN JAKOVLJEVIĆ

 

Pred nama je delo izuzetne vrednosti, snažnih emocija i veomoa važnih poruka. Delo Dragana Jakovljevića obuhvata sve aspekte života, daje izvrsne psihološke portrete i uči nas koliko je prošlost važna, ali da ne treba živeti u njoj. U redu je sećati se davnih vremena, u redu je sve dok ne živimo u njima, a život teče mimo nas.

Roman počinje predivnim opisima jeseni, a lirski ton ovih opisa nas upućuje na subjektov doživljaj, iako se on još uvek ne otkriva. Znamo da je tu, odaje ga oblik glagola Posmatram, odaje ga i ljubav prema jeseni koju može iskazati samo onaj ko oseća dušom ovo godišnje doba. Moramo obratiti pažnju na rečenicu kojom Jakovljević započinje priču : I ova peštanska jesen slična je... On iz setnog, melanholičnog tona, koji u sebi sadrži primesu dosade, jednoličnosti, prelazi na lirsko talasanje i dočaravanje svog doživljaja jeseni. Prve dve reči - I ova - upućuju na to da ove jesen nije donela nešto novo sa sobom, ponovila se, već je bilo ovakvih jeseni. S druge strane, ona je za subjekta uvek nova, drugačija. Odmah na početku se susrećemo sa sukobom realnosti i unutrašnjeg doživljaja, sa svešću o prolaznosti i toplinom trajanja u srcu subjekta. Subjekt, ukazujući na veselost i šarenilo koje jesen stvara, šalje veoma važnu poruku - biti u sadašnjem trenutku, disati, obraćati pažnju na ono što nas okružuje, povezati se s prirodom i dopustiti da nam prenese svoj mir. Takođe, time nam daje priliku da sa njim posmatramo stvaralačko nadahnuže prirode. U priču uvodi motiv stvaranja, pisanja, inspiracije nagoveštavajući koja će biti glavna tema njegove priče. Pominjanje pripovesti budi asocijaciju na pripovednu tehniku priče u priči. Zatim, progovara o tome kako jesen, svojim tajnim jezikom, šapuće o svojoj romantičnosti, o svojoj prisutnosti. Ona je svuda i u svakome, samo joj treba otvoriti srce i dopustiti da nas očara. Čvrsta povezanost subjekta i jeseni se otkriva kad on kaže da mu se jesen približila i šapnula mu da nisu sve (pripovesti) sa ovoga sveta. Ti ćeš to razumeti. Sada se pitamo nisu li subjekt i jesen jedno i mogu li postojati jedno bez drugog. Postavlja se pitanje nije li tajšapat, koji se pripisuje jeseni, unutrašnji glas subjekta. Ono u šta smo sigurni jeste to da Jakovljević uspostavlja kult jeseni i nakon toga započinje priču o subjektu. 

Interesantan je narativni tok koji uočavamo, naracija se kreće poput filmske kamere. Prvo je prikazan jesenji pejzaž preko kojeg smo uspeli da prodremo do unutrašnjeg bića subjekta, pa smo, šetajući njegovim unutrašnjim bićem, otkrili neraskidivu nit koja ga vezuje za jesen, a samim tim i za stvaranje. Dvostruka povezamost s jeseni postoji, ma koliko bila skrivena ta druga nit. Druga nit se odnosi na promišljanje o sopstvenom delu i buđenje želje za razgovorom o svojim namerama u oblasti pisanja. Subjekt se u priču uvodi negacijom, zapitanošču, sumnjom. Na kraju, negacija, zapitanost i sumnja se pretvaraju u potvrdu, u saznanje da mu je namera propala kada ju je otkrio. 

U daljem tekstu se otkrivaju subjektova, ali i piščeva, uverenja. Za pisca se ne može reći da je sveznajući pripovedač, niti da ga nema, da ne progovara. On je tu, prisutan je, ali skriven, Otkrivaju ga mesta poput ovog, mesta fse progovara o uverenjima, mesta na kojima svoja promišljanja pripisuje subjektu. 

Kontrast uočavamo kada se subjekt nađe u kancelariji izdavačke kuće, ali i pre toga, samo nešto suptilnije. Susret sa portirom i njegova ravnodušnost su prvi znak sumornosti i suprotnosti sa onim u subjektovoj duši. Ova sumornost, pre nego što saznamo njen pravi uzrok, navodi nas da uočimo prvi sloj kontrasta, opet između subjekta i portira. Taj sloj se odnosi na dve različite perdpektive, dva dijametralno suprotna stava. Portir u jeseni vidi sumornost i gašenje boja, života, dok subjekt vidi šarenilo i oživljavanje boja. Druga stvar, u kojoj je razilaženje ove dve ličnosti očigledno, tiće se pisanja i odnosa prema knjigama. Jasno je da portir ne razume potrebu za pisanjem i značaj knjiga, što se vidi iz sledećeg dela rečenice koju izgovara: ...ako još drže te moljce. Zatim, dolazimo do drugog sloja koji, iako drugi, postaje značajniji od prvog zbog svoje širine. Reč je o tome da se ovde susrećemo sa nekom vrstom objektivnog korelativa. Nemamo ovde objektivni korelativ u punom smislu jer opis prostorije ne upućuje na stanje subjekta, već lica koje se zatiče u prostoriji. Kada nam pred očima iskrsne slika kancelarije izdavačke kuće, biće nam prikazana tri stanja: Izdavačka kuća pred bankrotom, službenicino neraspoloženje zbog toga i njen skepticizam prema novim stvarima, uslovljen potrebom za sigurnošću. Ona je u subjektu videla samo neizvesnost, propast i neuspeh, nikako nadu, novu priliku i mogućnost uspeha. Istovremeno, njena kancelarija je odraz njenog pogleda na jesen, koji je isti kao portirov. Dobra stvar u ovim susretima je što možemo bolje upoznati subjekta. Njegovo odmahivanje rukom na portirovo pitanje može se tumačiti na više načina: kao pokušaj da se odbrani od tuđeg lošeg raspoloženja i ne dozvoli da radost i nada iščile iz njega, kao znak da se jedan deo vizije ruši, ali da ne želi da se cela sruši. Bilo kom tumačenju da se priklonimo, dolazimo do toga da se subjekt našao pred testom jačine svog duha. Iskrsava još jedno moguće značenje odmahivanja rukom - možda tera od sebe nespokoj i crne oblake koji mu se približavaju, tako pravi štit oko sebe i ne dozvoljava razočarenju i tuđem bolu, koji ga pogađa, da zagospodare. Sada mu preostaje da ne izgubi samopouzdanje i hrabrost ukoliko mu se ukaže nova prilika. 

Jakovljević vešto, lako i prirodno prelazi sa psihološkog stanja na predstavljanje činjenica i događaja koji su oslikavali realnost u kojoj se subjekt nalazi. Dva samozvana pesnika, kritičar plagijator, vreme i okruženje u kome svako želi da povredi, obezvredi i omalovaži drugog. Naš junak tu ne pripada, drugačiji je, ne može da se uklopi. Koliko ga zaista bole tuđa patnja i neuspeh, pokazao je kada nije tužio jednog, od dvojice samozvanih, pesnika zbog toga što je njegovu priču pretvorio u stihove i potpisao sebe kao autora. Kao što i sam kaže u romanu, manje ga je bolelo da se odrekne jedne priče nego da uništi pesnika koji je već bio na rubu uništenja. Radije će čitati svoje delo u izmenjenom obliku i sa tuđim potpisom, nego da uništi "kolegu" po peru. U ovom postupku, kod njega možemo prepoznati romantičarski Svetski bol koji se ogleda i u prikazu kulture i književnosti koje su na ivici propasti. Književne večeri su retke i pretvorene u teatar, opstaju samo zbog lažnih izveštaja i lukavstva fotografa. Sve ovo potvrđuje Šekspirove reči da je život pozornica, a svi mi smo glumci čiji je zadatak da odigraju svoju ulogu i zaćute. Medijum kroz koji se ispoljavaju ove reči je lažni književni kritičar. On je primer jedne labilne prirode i ličnost koja je ubedila sebe da je zaista ono što je, u stvari, samo maska. Njemu se pridružuju i dva samozvana pesnika, pa se stvara mini bal pod maskama, stvara se iluzija života kakav se želi. Njih trojica na taj način pokušavaju da ostvare ono što žele, ono za šta znaju da neće nikada biti. Zato se stapaju sa maskama i svoju ulogu igraju i kada se predstava završi. 

Još jedan pokazatelj nepodržavajućeg okruženja je neprijatnost sa piscem. Piščeva izjava da ima bar 15 fascikli sa radovima mladih pisaca, neiskusnih i nesigurnih, govori da se on ni po čemu ne razlikuje od onog pesnika i kritičara. On koristi tuđe slabosti, uzima njihove radove znajući da oh neće pogledati. Tako slika trnovitog puta mladog pisca postaje još trnovitija i preti da se pretvori u lavirint iz koga nema izlaza. Međutim, u slučaju našeg subjekta nije tako. On je pokazao svoju jačinu time što je iz ovoga izvukao pouku, naučio nešto i poslao nam poruku da iz svake neprijatnosti i lošeg dešavanja treba izvući nešto dobro. On je spoznao da rušenje neke iluzije nije neminovna propast i da sve bude onako kako treba da bude u pravom trenutku. Znao je, iako je bio tužan, da ovaj događaj ima svoj smisao. Nakon susreta sa Stojanom, piscem u pokušaju, otvorila su mu se druga vrata za čije postojanje ne bi ni znao da se prva nisu zatvorila. Sada je osećao zahvalnost što je susret sa piscem prošao tako kako je prošao jer je uvideo da život čuva nešto bolje za njega, da zaslužuje više od lažnih nada i obećanja. 

Čitajući dalje, otkrivamo jednu novu perspektivu, saznajemo da su svi događaji koje smo do sada proživeli, zajedno sa subjektom, prošli i postali uspomene. Stariji, zreliji subjektpiše priču o sebi iz mlađih dana ne želeći da te dane prepusti reci zaborava. Ovde se iznenada, a tako prirodno, neizveštačeno, otvara kategorija vremena. Iznenađuje nas preplitanje prošlosti i sadašnjosti jer nas je Jakovljević ubedio da je sve što čitamo sadašnjost. Upotreba prvog lica prezenta nas je dovela do zaključka da je u pitanju ispovest mladog pisca, pa smo se sa takvom atmosferom saživeli i prihvatili je kao jedino moguću. Međutim, taj varljivi utisak se donekle menja ovom piščevom intervencijom. Baš tu proviruje, na trenutak, nevidljivi pripovedač menjajući tehniku pripovedanja. Uvodi se tehnika panoptikona, ali su posmatrač i posmatrani ista osoba. Subjekt posmatra sebe okružen sobom - ovaj sadašnji posmatra onog nekadašnjeg, tako da iz perspektive starijeg, zrelijeg, iskusnijeg prikazuje mladog, neiskusnog. Između redova čitamo žal za mladošću i tim, iz sadašnje perspektive, bezbrižnim danima. Prateći asocijativnu liniju, prisetićemo se Borine Sofke sa kojom je subjekt povezan motivom žala za mladošću i pripovedačkom tehnikom. Pripovedačeva tehnika povezuje subjekta sa još jednom junakinjom, Adrijanom iz dela Rimljanka Alberta Moravije. Ovom spoznajom, subjekt postaje i pripovedač i akter. Više mu nije potreban autor da govori umesto njega.Takođe, sa Adrijanom ga povezuje ta podvojenost i distanciranost od samog sebe. Subjekt kao pripovedač postaje posmatrač, posmatra sebe iz mlađih dana i objektivno, što mu omogućava distanciranost, sagledava tadašnjeg sebe i događaje, pa nam ih prenosi, slika ih kao da se sada odigravaju sva ta mladalačka talasanja. 

Pripovedanje se nastavlja iz sadašnjeg vremena, a to unamo jer dečak pripovedača, koji sada ima dvostruku ulogu subjekta- pripovedača, naziva Čiko. Uvođenje lika dečaka sa invaliditetom je smisaono slojevito i, iako epizodni lik, veoma značajno. Pre svega, susret sa dečakom govori da je subjekt ostao isti, nisu ga promenile godine i okruženje u kome se nalazio. Potvrđuje se postojanje onog romantičarskog Svetskog bola, a svu nežnost u subjektu spoznajemo kada, nakon saznanja o dečakovom invaliditetu, pomiluje njegovo lice i kada ga, na kraju, zagrli. Taj susret otvara temu humanosti, ljudskosti i prihvatanja različitosti. Bol drugoga, pogotovo dece, ne sme ostati bez utehe, tračka nade. Suština i smisao čovekovog postojanja je usrećiti drugog i uliti malo nade u njegovo beznađe. Kupovina patika je mala, beznačajna stvar za subjekta, a dečaku one unose radost u sivu svakodnevnicu. Iako ne može da ih obuje, on u mislima trči u njima pronalazeći boje za svoje crteže. Kupovinom patika, subjekt je dečaku ulio nadu da svojim mislima može stvarati boje i svetove koje želi. Crno-beli svetovi, realnost onoga što vidi, sada su zamenjeni crtežima mora, sunca, dobili su boje i živost. Zatim, talenat ovog dečaka nas vraća ljubavi prema stvaranju, spajaju se književnost i crtanje, reči i slike. Ovim susretom je dat još jedan argument koji ide u prilog tvrdnji da umetnik pronađe umetnika. Subjektova i dečakova duša su prepoznale jedna drugu i popunjavale praznine koje su postojale u oboma. Na kraju, ali ne manje važno, autor nam, kroz subjekta, poručuje da zaboravimo na predrasude o osobama sa invaliditetom jer su i one kao i mi. Imaju želje, snove, talente, potrebu za ljubavlju, zagrljajem. Imaju svoje sreće, tuge, ambicije sposobnosti, veštine, uspone i padove. Treba ih prihvatiti i pomoći onoliko koliko je potrebno i u onome u čemu im je pomoć potrebna. Iskre koje je subjekt osetio nakon što je video dečakovu rasdost, iskre dečakove duše su dotakle nešto duboko, nešto na šta je zaboravio. Da, jedino se sreća množi kad se deli. 

Kako čitanje odmiče, upoznajemo nove ljude, pred očima su nam druge uspomene. Sve više uočavamo piščevu veštinu da fragmente, naizgled nezavisne i nespoive, poveže u smisaonou celinu. Tema koja se od početka provlači, koja je vezivno tkivo svih fragmenata, jeste tema stvaralaštva. Postoji još jedna nit koja povezuje dva udaljena fragmenta, udaljena i vremenski i prostorno. Ta nit je, istovremeno, i nov motiv koga sada postajemo svesni jer se ista situacija, samo sa drugim akterima, ponovila. Reč je o motivu izgubljenog rukopisa. Prvi put se sa njim susrećemo pri susretu subjekta sa piscem. Tada nismo imali potpunu svest o ovom motivu jer smo, u dubini duše, bar malo verovali da će pisac ipak pročitati rukopis i vratiti ga subjektu. Međutim, nakon zbrzanog piščevog odgovora da ga subjekt pronađe, u podsvesti nam se javlja misao o izgubljenom rukopisu. Drugi put se susrećemo sa misterioznim nestankom rukopisa; misterioznim jer nije pronađen među stvarima iznenada preminulog teaatrologa koji je, kako nam se čini, zaista bio zainteresovan da podrži mladog pisca. Ukoliko malo duže zastanemo i posmatramo ova dva događaja, izvući ćemo veliku životnu pouku - sve se dešava kad treba da se desi, ni trenutak pre, ni trenutak posle pravog trenutka. Očigledno, ni ovo nije bio pravi trenutak za našeg subjekta. S druge strane, da su se sada ispunile nade koje je gajio, da se rukopis nije nepovratno izgubio, ne bi skupio hrabrost da napusti palanku koja nije mogla ništa da mu pruži. Odlazak u Budimpeštu predstavlja prekretnicu u njegovom životu, predstavlja novi početak, novo poglavlje života koje čeka da bude ispisano. Zajedno sa Dečacima Pavlove ulice hrli ka novoj inspiraciji, ka boljem životu i, možda, ka ostvarenju sna o objavljivanju knjige. Kako stoji u naslovu ovog dela, subjekta čekaju tajne Pavlove ulice da ih otkrije. 

Pre nego što nastavimo putovanje sa subjektom, potrebno je posvetiti pažnju jednom utisku koji se stiče tokom čitanja. Naime, prisutna fragmentarnost, isečci sećanja objedinjeni u smisaonu celinu, iako su pojedini lišeni logičke povezanosti, čine da pomislimo kako se sve vreme nalazimo pred albumom porodičnih fotografija. Donekle, utisak nas ne vara jer se nalazimo pred albumom, ali albumom uspomena pretočenih u reči. Nalazimo se pred uspomenama i sećanjima na mladalačko doba, ali i pratimo sudbinu stvaraoca u usponu. Pored toga, pratimo razvoj društva i njegovog odnosa prema umetnosti. Jakovljević vešto progovara o svim aspektima života na ubedljiv, realan, ali ne i pesimistički način. Možemo reći da je udaljavanje subjekta iz palanke jako dobro smišljen i motivisan pokušaj očuvanja optimizma i subjektove ljudskosti. Da je ostao tu gde jeste, vrlo brzo bismo čitali pesimistične i hladne redove koji bi oslikavali subjektovu promenu, uništenost jednog divnog bića. 

Čar ovog dela je i u tome što imamo vernu sliku života i ljudi u Budimpešti, upoznajemo se sa njima kroz pretprazničnu atmosferu. U tu sliku je utkano još jedno skidanje maske, još jedna ljudska laž i razočarenje. Sada se ponavlja situacija sa piscem, samo uz još jednog svedoka i na drugačiji način. Ma kako se odigralo, jedno je isto - razočarenje. Ova situacija uvodi motiv dvostrukog identiteta, dvostruke maske, o čemu progovara subjekt- pripovedač jer subjekt u trenutku događanja nije mogao da zna da su Đuzepe, štimer orgulja, i Alesandro, orguljaš, ista osoba. Ponovo se potvrdila povezanost svih fragmenata iako, na prvi pogled, ničim nisu povezani. Suočeni sa dva puta ponovljenim motivima - motiv izgubljenog rukopisa i motiv padanja maske - pitamo se čemu ova dvostrukost, ovaj dualizam. Odgovor na naše pitanje daju Alen Gerbran i Žan Ševalije u Rečniku simbola - dva je brojdualizma, sukoba, suprotnosti. Oni kažu da je ovaj broj prva i najradikalnija od svih deoba, on je deoba iz koje su nastale sve ostale. Simbolika broja dva nam otkriva da je, ponekad, linija između divljenja i razočarenja pretanka, gotovo nepostojeća. Isto tako, suprotne strane unutrašnjeg bića čoveka su bez granice ili je ona fluidna. Jedno ne može bez drugog, svi dualiteti koji postoje uslovljavaju postojanje onog drugog dela para. Uslovljavaju se i u tome su ravanopravni, ali kada govorimo o njihovom smenjivanju ta ravnopravnost se gubi. To gubljenje ravnopravnosti se odnosi na duallitete i sukobe unutrašnjeg čovekovog bića, odnosi se na talase egzistencije koji su negde duboko i isplivavaju na površinu pokrenuti uticajem događaja na biće. 

Vodeći nas putevima prošlosti, subjekt- pripovedač stiže do upoznavanja sa prijateljicom gospođe Juhas. Ovim upoznavanjem je autor, kroz subjekta- pripovedača, progovorio o prošlosti, ratu, progonu Jevreja, ali i o preživljavanju, snalažljivosti i sposobnosti da se smrti pogleda u oči i nastavi sa životom. Prijateljica gospođe Juhas nas, u trenutku direktnog susreta sa neminovnom smrću, podseća na Andrićevu ovčicu Asku jer se, na neki način, svojom umetnošću suprotstavlja neprijatelju. Ona neprijatelja poziva u kuću pod izgovorom da je upravo dobila vest da su je primili u pozorište i časti ih rakijom. Tako oni zaboravljaju zašto su došli i odlaze neobavljenog posla, a ona nastavlja svoj život.  

Životna prriča ove heroine nas vraća maskama, promenama identiteta. Ona je zahvaljujući promenama identiteta preživela rat. Navlačeći razne maske, uspela je da opstane i, ne saživljavajući se sa njima, ostane ono što jeste. Njena sudbina nam poručuje da su, ponekad, maske od egzistencijalnog znalaja, ali da ne treba poverovati u njih i zaboraviti ko smo zapravo. Ona je iznad svih maskiranih sa kojima nas je subjekt- pripovedač upoznao jer zna razliku između realnosti i iluzije koju maska pruža. Zna da igra pod maskom, a zatim je odbaci i bude ono što jeste. Maske su za nju samo sredstvo, nikako zadovoljstvo i mogućnost da sakrije pravu sebe od sveta i kad ne preti opasnost. 

David i Sem su dva važna epizodna lika koja imaju ulogu rekapitulacije prošlosti i trenutnog oživljavanja Molnarovog dela Dečaci Pavlove ulice. Zahvaljujući njima, subjekt saznaje da je i sam, jednim delom, učesnik ove priče jer živi u stanu jednog od dečaka Pavlove ulice. Ova dvojica su značajna jer vode ka ponovnom susretu sa devojčicom sa crvenim šalom i dečakom sa invaliditetom. Sada je pravo vreme da se pozabavimo pitanjem na koje nismo tražili odgovor i prepustili smo da nas vodi pretpostavka. Ni u jednom trenutku nismo naišli na opipljiv dokaz da je Edit subjektova žena, ali smo se zadovoljili pretpostavkom da jeste. Tek poslednje poglavlje nam otkriva da je Edit ona devojčica sa crvenim šalom i da su ona i subjekt muž i žena. Lako smo mogli zaključiti da su njih dvoje prijatelji koji žive zajedno jer ih ništa, do samog kraja, nije odalo. Njih dvoje potvrđuju da se najlepše i najdublje ljubavi rađaju iz prijateljstva. U samo par rečenica, Jakovljević uspeva da nam zamagli oči saopštavajući da su Edit i subjekt usvojili dečaka sa invaliditetom. On je sada potpuno izlečen i otkrivamo da se zove Stefan. Ovakav epilog nas iiznenađuje jer se ni devojčica sa crvenim šalom, ni dečak sa invaliditetom nigde ne pominju nakon susreta sa njima, niti nam subjekt- pripovedač daje nagoveštaj da misli o njima. Pored svega što je otkriveno, najveća i najlepša tajna je ostavljena za kraj, tako da je čitaocima srce puno kad zaklope knjigu. 

Pre nego što stavimo poslednju tačku na ovaj tekst, treba da obratimo pažnju na simboličan kraj. Album sećanja se otvara u jesen i zatvara se u jesen. Neminovno uočavamo jednu zaokruženost, cikličnost, celinu, ali i kružnu formu dela. Delo i forma života su izjednačeni, a poruke o prolaznosti i večitom ponavljanju svetli poput neonskog svetla. Kružna forma nam šalje putokaze do Andrićeve Proklete avlije i života koji treba živeti, zaista živeti, jer se nastavlja i kad nas ne bude. 

EUFORIJA I PAD KIŠNIH KAPI - VLADIMIR RADOVANOVIĆ

 

Pred nama je knjiga duboke i, izgleda, neizlečive depresije. Radovanovićeva knjiga delije kao jedan veliki košmar satkan od niza malih košmara. Radovanović je izgradio košmarni svet bez mogućnosti buđenja, a jedini mogući izlaz iz ovog sveta je smrt. Smrt se ovde često priželjkuje i priziva kao spas. Bitisanje u košmarnom svetu, svetu apsolutne tame, ipak je mučno, ma koliko se taj svet voleo, a subjekti ovih peiča ga vole.

Ovu zbirku kratkih priča otvara priča Čemu naslov? Odmah , na samom početku, postajemo svesni da nas očekuje puno razmišljanja i odgonetanja onoga što se nameće zapitanošću subjekta. Znak pitanja u naslovu nagoveštava dominaciju već pomenute zapitanosti. Ta zapitanost otvara horizont koji koji se samo dušom i srcem spoznaje. Iako bi ova pitanja bez odgovora trebalo, prema definiciji, smatrati retoričkim, ona su sve sem retorička. Pre bismo ih mogli okarakterisati kao filozofska. 

Pitanje kojim priča počinje : Zašto sve mora da ima opravdanje? otkriva nam postojanje bunta, prikazuje nam opiranje kalupima i logičnosti. Uvedeni su motivi slobode i autentičnosti koje prati besmislenost objašnjavanja drugima. U susret nam dolaze monotonija, filozofija, paradoks, uživanje u patnji i strah, strah od prolaznosti. Čim spomenemo prolaznost, neizbežno je da se setimo maestralnog dela  Prokleta avlija koje počinje i završava se motivom prolaznosti. U drugom pasusu se uvodi najvažniji motiv koji će se provlačiti kroz čitavu zbirku, a to je motiv ništavila, filozofskog NIŠTA. Kako tekst uvodne priče odmiče, kako se nižu ostale priče, shvatamo da je u pitanju Crnjanskovo NIŠTA. NIŠTA u koje se propada, pa ko preživi, dobro je. Subjekt ove priče preživljava, već je navikao i naučio da diše pod vodom, ali sve dublje tone u to NIŠTA. NIŠTA u Radovanovićevim pričama postaje dublje nego kod Crnjanskog. 

Sledeći važan motiv je motiv pukotine. Spuštajući se niz pokidane stepenike subjekt nailazi na pukotine. Pred njim su dva izbora: ili će, ponovo, još dublje, prošasti kroz te pukotine, ili će u njih posejati seme promene, preskočiti ih i krenuti dalje. Kako iz daljeg teksta saznajemo, preskočio ih je, ali nije posadio nijedno seme. 

Pored kategorije prostora, javlja se i kategorija vremena. Pre nego što se susretnemo sa vremenom kao odrednicom dela dana, pred nas iskače subjektivno vreme. Zapravo, subjekt je u raskoraku s vremenom, čini mu se da je napravio nekoliko koraka, a već sat vremena negde juri. Čitajući dalje, sve više se uveravamo da vreme sporo prolazi, a njegov tok se ubrzava kad kad se približi ili prođe ponoć. Vreme kao odrednica doba dana je, ipak, dominantnije u odnosu na subjektivno vreme. Subjektovo vreme je ponoć, nešto ređe podne.

Priču Čemu naslov? odlikuje dvosmislenost koja se javlja u završnoj rečenici trećeg pasusa: Toliko je radostan, da su mu suze izobličile lice od bola, ta tuga koja ga je kidala bila je radost, uzvišena sreća i zanos... Mozemo je tumačiti na dva načina: najpre shvatamo da su radost, uzvišena sreća i zanos izazvale tugu tugu i tu se krije osećanje straha. Strah ga je od prolaznosti sreće, a tuga se javlja usled tog izazvanog straha i svesti o prolaznosti. Svest o prolaznosti kao da potvrđuje subjektov stav o besmislenosti svega. Drugi način je da mu samo osećanje tuge i njeno prisustvo pruža radost, uzvišenu sreću i zanos. Ovo drugo tumačenje potvrđuje i opravdava motiv uživanja u patnji. Karakteristične su i nagle promene raspoloženja, od ushićenja do suza, da bi se na kraju slavila pobeda nad srećom. Nagla promena raspoloženja ukazuje da je subjekt u rascepu, da je negde između, izgubljen u sredini, da je pasivan. Sada smo svesni dvostrukosti ništavila - NIŠTA U NIČEMU i NIKO U NIČEMU. 

Kaada govori o mraku, subjekt dotiče dva motiva, motiv tame i motiv granice. Motiv tame je več jaasan, tama apsolutna i neopoziva. Kada je reč o granicama, pred nama je uverenje da one ne postoje, čak ni one fluidne. Zaista, one ne postoje, mi ih stvaramo. Ono što ne smemo prevideti jeste uvođenje onostranog, metafizičkog u priču. To je tako suptilno učinjeno da će nam promaći ako preletimo položaja u kom se nalazi subjekt. Ono NEGDE IZMEĐU je znak da je u ringu sa onostranošću i ovostranošću. On je između njih, trenutno ne zna gde bi, ali kasnije se otkriva njegova težnja ka onostranom, metafizičkom. 

Vreme je da se pozabavimo najdominantnijom odlikom Radovanovićeve poetike - nedorečenošću. Nedorečenost možemo posmatrati sa tri aspekta, tumačiti je kroz tri sloja. Prvi sloj bi bio taj da nedorečenost nastaje usled euforije, zbrkanosti. Drugi, dublji, sloj nalazimo u priči Ubistva zverskih obličja , a reč je o tome da postoji mogućnost da doživljene traume izazivaju nagli prekid misli i nedorečenost. Treći, najdublji, sloj nas vraća priči Čemu naslov? Subjekt kao da ne želi da dopusti čitaocu da vidi njegovo dno, njegov pad i da spozna njegove dubine koje skrivaju ono najvažnije. Ne dozvoljava da saznamo kraj njegove misli jer se boji otkrivanja pravog sebe, boji se onoga što jeste, a mi smo na korak da to otkrijemo. 

Pažnju treba obratiti i na interpunkciju, njena značenja i paralele sa drugim piscima i asocijacije na njih. Dominantan znak interpunkcije su tri tačke, susrećemo ih u svakoj priči. Prva asocijacija nam je Đura Jakšić i njegova pesma Ponoć. Naravno, više je razlika nego sličnosti u upotrebi, ali nas ovo prepoznavanje ipak mami da pronađemo sve sličnosti i razlike. Tri tačke ispred prve reči u rečenici imaju isto značenje kao tri tačke ispred Jakšićevog stiha. Radi se o tome da se trima tačkama u toj poziciji nagoveštava da ono bitno, suština, počinje tu, na tom mestu, a da je ono što preethodi ( bilo dato ili ne) manje važno, možda i nevažno, u odnosu na ono što se ističe ovakvom upotrebom ovog interpunkcijskog znaka. Ovime se ukazuje na to da, u stvari, tekst tek tada počinje, da je sve pre toga uvod koji ponekad i nije toliko značajan, već se njime kupuje vreme kako bi se skupila hrabrost za suštinu. Kod Jakšića, ali i kod Radovanovića, govor pre tri tačke je u funkciji dočaravanja atmosfere i ambijenta u kome se njihovi subjekti nalaze. Druga sličnosst, u okviru koje postoje i razlike, odnosi se na to kada se tri tačke nađu na kraju rečenice ili stiha. Sličnost je ta što je ta što je ovaj položaj znak prelaska u onostranost, metafiziku, znak da sledi nešto što je dostupno samo subjektu priče ili pesme. Razlika je to što kod Jakšića imamo čitavu strofu sastavljenu od tačaka. Jakšić time markira postojanje majčinih reči, ali nam stavlja do znanja da samo on može da ih čuje. Ni kod Jakšića ni kod Radovanovića čitalac nema pristup onostranom, metafizičkom. Radovanović ovoj poziciji daje još nekoliko značenja: Opadajuća intonacija teksta, prelazak iz euforije u pad. Zatim, ovako upotrebljene tri tačke otkrivaju monotoniju, setu, melanholičnost i simptom su traume koju smo malopre pominjali. 

Drugi interpunkcijski znak koji treba spomenuti jeste zapeta. Zapeta je važna zbog asocijacije na Crnjanskog i sličnost upotrebe. Opštepoznato je da Crnjanski  zapetu upotrebljava i tamo gde joj nije mesto, a isto to se uočava kod Radovanovića. 

Osvrnućemo se i na književne pravce jer je pred nama jedan novi pravac koji ima potencijal da zaživi. Pre nego što kažemo koju reč o Vladimirovoj inovaciji, ne smemo propustiti da pomenemo jednu, jedva primetnu, odliku postmodernizma u nešto izmenjenom obliku. Osnovna odlika postmodernizma je sumnja u istoriju i istoriografiju, postmodernizam ne osporava, oon sumnja. U zbirci Vladimira radovanovića nailazimo na sumnju u postojanje, u egzistenciju. Ovu sumnju prvi put spoznajemo u priči Čemu naslov? : 

Zar ne postoji drvo sa krošnjom, ma koliko da se zima nadvila nad naseobinom, prepunom praznine? Zar ne postoji lišće koje je izdržalo sve kiše, vetrove i ... Zar ne postoji? "Ne, ne znam šta tražim?" Hrabrio je čestice svoje svetlosti koja se jedva nazirala. Tražio je duboki bunar, prazan, bez vode, da urlikne, da sve odjekuje, da neko, od mnoštva čuje glas. Kakva glupost! Glas da neko, u ničemu, čuje...

Ono što smatramo inovacijom jeste potpuno novi stil koji se na može svrstati ni u jedad postojeći          -izam, što zahteva davanje autentičnog imena koje bi obuhvatilo sve karakteristike Vladimirovih kratkih priča. Pisac nam je to olakšao tako što je svoj pravac nazvao DEPRESIVIZAM, a mi ćemo se s tim nazivom složiti u nastavku analize. 

Uobičajeno veče, dan i jutro je priča u kojoj je potvrda sumnje u egzistenciju i postavlja se pitanje: Postoji li egzistencija iki je i ona, na neki način, smrt? U prvoj rečenici nailazimo na prelaz iz užurbanosti u spori tempo. Isto tako uočavamo da ta usporenost dolazi od psihološkog stanja subjekta koje je izraženo pokretima i radnjama koje čini. Još jedan pokazatelj psihičkog pada i rastrojstva je samo uvođenje motiva smrti, njeno direktno imenovanje, a razmišljanje o njoj dodatno obesmišljava već besmislen subjeektov život. 

Drugi pasus počinje rečju TAMO što odaje čežnju za daljinama iako se ne zna gde ntačno želi da ode, ne zna se gde je to TAMO, pa se pitamo da li ono uopšte postoji kao mogućnost za subjekta. Ono u šta smo sigurni jeste razmišljanje kako je svuda bolje nego ovde gde se sada nalazi. Takođe, čežnju odaju i tri tačke na kraju koje daju melanholičnu notu. Na trenutak se moramo vratiti na značenje ovog interpunkcijskog znaka koje nam je promaklo. Kod našeg pisca se tri tačke javljaju na početku rečenice, ali ne prve rečenice teksta ili pasusa, zato je u prethodnom govoru rečeno da idu ispred prve reči u rečenici. Često se dešava da one vrše dve funkcije istovremeno jer su na kraju rečenice, ali i na početku sledeće. Pored opadajuće intonacije, tri tačke na početku sledeće rečenice označavaju prelazak iz ovostranosti u onostranost ističući suštinu koja traje do naredne tri tačke koje su ponovno vraćanje onostranosti, metafizici. 

Kotrljanje kamenčića je besmisao u besmislenosti i budi u nama asocijaciju na Sizifa koji uzaludno pokušava da izgura stenu na vrh brda. Zadnji pasus ove priče počinje rečenicom: Zaćutaše njegove misli. Ona predstavlja mogući znak prepuštanja, stapanja s okolinom. Strahovi i oprez su ućutali, a subjektovo biće je osetilo malo mira koji je prekinuo stalno okretanje točka misli koje ne vode nikuda.

Naslov priče Ubistva zverskih obličja nagoveštava krimi priču, ali to očekivanje biva iznevereno. Ovde su svet i grad prikazani kao opasnost, a grad ima i uže određenja. Grad je predstavljen kao Pakao, što nam usmerava misli ka Danteu. Ovde se prelazi iz jednog kruga pakla (priroda) u drugi (zgrada). Pričom dominiraju haotičnost, zapletenost, zamršenost i nerazmrsivodt. 

Ova priča na spisak motiva dodaje tri stavke: motiv broja četiri, motiv senke i motiv vrata. Ako sagledamo sve što smo osvestili do sada, jasno nam je da će tumačenje simbolike broja četiri ići u negativnom smeru. Gerbran i Ševalije u Rečniku simbola kažu da je broj četiri zbog povezanosti sa krstom postao jedinstven simbol potpunosti, sveobuhvatnosti, celokupnosti. To što subjekt priče tek četvrte noći uplovljava u san potvrđuje relevantnodt ovog tumačenja u našem slučaju, ali mu daje negativnu notu. Reč je o simboličnom potvrđivanju tame, mraka, besmisla. Takođe, broj četiri simbolizuje ono što je čvrsto, opipljivo i pristupačno čulima, što za našeg subjekta predstavljaju mrak, senke, smrt, priviđenja. Motiv senke se ne uvodi direktno, već kroz rečenicu: Asfalt mu je skrivao lice. Gerbran i Ševalije navode da su vrata simbol prelaza između dva stanja, dva sveta, između poznatog i nepoznatog, svetlosti i tame. Radovanovićev subjekt prelazi iz većeg sveta NIČEGA (ulica) u manji svet NIČEGA (u sobu), prelazi iz mraka u mrak. Okružuje ga trostrruko ništavilo: ono u prirodi, ono u zgradi i ono u duši. Rečenica: Svaki pogled na časovnik istezao je njegovo lice u bolnu grimasu, koja je sa nestrpljenjem požurivala sat daje sliku groteske, izpokrenutosti - umesto da sat požuruje njega, on požuruje sat, Kada spomene bakarno jutarnje sunce koje prekriva osenčenu senku, dovodi nas pred optičku varku postojanja tračka svetlosti pokušavajući time da zavara čitaoca, ali i sebe. Apsolutni mrak u duši je još više istaknut kontrastom - jutro kao početak novog, vedrog dana i vesti o ubistvima. Subjektov izbor vesti kojima započinje dan nam daje slilku pomračenog uma i pomerene svesti. San kao da je nastavak realnosti, ali realnosti kakvom je  subjekt vidi. Otuda odsustvo svetlosti i u snu.

Dokaz da umetničkom delu često nisu potrebne reči jer bi ukaljale značenje i poruku je priča Testament i potpis. Dovoljno je da duša onog koji čita razume. S druge strane, priča T(egoba) i M(anija) donosi motiv gubitka koji je čest, kako u ovim pričama, tako i u drugim  književnim delima. Pročitavši deo rečenice ...raspadao se pod truleži izgubljenog vremena... na pamet nam pada Marsel Prust i njegov serijal U potrazi za izgubljenim vremenom. Sveest o gubitku stvara osećaj da je vreme stalo, i ne samo vreme, sve je stalo i nema za čime da se traga jer ono izgubljeno, a pogotovo izgubljeno vreme, ne može da se vrati. Iako stava da je nada fikcija, subjekt je svestan da kada ona nestaje, nestaje i čovek. Za kraj ove priče pisac nam je priredio susret sa smrću. Peersonifikovanje smrti i prikazivanje nje kao nekog bliskog sebi uvlači u nas osećaj nesigurnosti. Nismo sigurni da li subjekt ume da voli bilo šta osim svog sveta tame. 

Slojevi prašine su karakteristični po mističnosti, ne znamo kome se subjekt obraća jer nemamo konkretno obeležje, čak ni mali detalj, koji bi nam razotkrili kome su upućeni redovi koje ispisuje. To može biti Praznina, Ništavilo, Smrt, Život ili imaginarna žena koju pokušava da voli. Priča Silueta, opsesija i radost bola nam donosi saznanje da jedino senku čovek oduvek poznaje, a ne susretne se s njom. Iz rečenice U njemu je živeo On i jedna Silueta zaključujemo da tu postoji par koji nikako ne napušta subjekta - to su Mrak i Senka. Mrak i Senka su uzdignuti na nivo Božanstva. Ova priča nam mami osmeh kad se setimo Servantesovog plemenitog viteza Don Kihota nakon što pročitamo da subjekt nije ni star ni previše mlad da juriša na vetranjače. Pominjanjem vreline leta dobijamo potvrdu da je Silueta senka. Sintagma u senci Siluete ukazuje na udvajanje - senka senke - koje smo sreli nešto ranije - ništa u ničemu. Opsednutost tamom dominira knjigom, a ta opsesija stvara Siluetu. Ovde imamo trostruki sloj tame: mrak, senku i senku senke. Kada sva tri sloja okruže subjekta, nastaje i četvrti sloj: Pomračeni um koji sa sobom vuče i dušu. 

Pomenuli smo asocijaciju na Servantesa, a to nas navodi da se vratimo priči Čemu naslov? i progovorimo o asocijaciji koju smo propustili da pomenemo. Subjekt te priče je poželeo da ispari čime aludira na želju za smrću. On hoće da umre tako što će snagom volje rizvati smrt i to ga priblžava Novalisu koji je težio istom. Ponoćni sonet potvrđuje da subjekt ne ume da bude srećan i da mu sreća ne prija. On uživa u dobrovoljnoj izolovanosti koju ističe u priči Senke u kišnim noćima. Monotonija i neizrečeno NIŠTA ( označeno trima tačkama) idu nam u susret sa Pomračenjem crnog sunca. 

Pričom (Ne)očekivana smrt mrtvog tela dominiraju pomućen um i motiv živog mrtvaca koji nalazimo i u pesmi Tuga Aleksandra Ristovića. Razlika u obradi motiva našeg prozaisste i pesnima leži u tome što Ristovićev živi mrtvac u pesmi zaista umire, ali je još uvek žiiv u trenutku sprovoda, dok mrtvac našeg prozaiste ne umire,  već je njegova smrt proglašena greškom, njegovo onesvešćeno telo je proglašeno mrtvim, a on o svojoj smrti saznaje sa cedulje ostavljene pored njegovog tela.  Analizu priče Krug ćemo započeti simbolom zvezde, a završiti simbolom iz naslova. Simbol zvezde je satkan iz tri sloja, ima tri značenja. Prvi sloj bi bio površinski i očigledan: nestanak sunca, vreline i svetlosti koju subjekt ne podnosi. Drugi sloj predstavlja povratak sebi, atmosferi u kojoj se najbolje snalazi. Treći sloj je najdublji i tu je zvezda poput bele tačke na crnom platnu. Međutim, uzaludna je nada da će se on promeniti i od jedne zvezde na crnom nebu stvoriti više svetlosti poverovavši u nju. To što je zvezda stajala uvek u levom uglu nije slučajno. Sa leve strane se nalazi srce, a zvezda pokušava da dopre do njegovog srca i unese u njega malo svoje svetlosti. Pominjanje zvezde u progonstvu otvara  mogućnost da mu je nekad davno bila bliska pa ju je oterao izabravši svet tame. Odustao je od sebe, ali ona nije od njega. Tu je da ga podseti da može biti drugačije, Kada kaže da zvezda dolazi po njega, potvrđuje poziciju pasivnog subjekta povezujući se sa lirskim subjektom Disove Nirvane. 

Kod Gerbrana i Ševalijea mailazimo na brojna tumačenja simbola kruga, ali za nas je najrelevantnije uopteno tumačenje, tumačenje da je krug simbol onoga što je nebesko, simbol Boga i duše. Subjekti Radovanovićevih priča, pa i ove, često su izmešteni u sferu nebeskog, najmanje su na zemlji. Stalno ponavljanje motiva tame, senke, smrti, mraka, ponoći, podneva, sobe, samoće i čestih priviđenja nam otkriva kružnu formu ove zbirke kratkih priča. Sve priče čine jedan krug koji je, nevidljivom olovkom, iscrtan u duši. Kako krug nema početak ni kraj, tako Vladimirove priče počinju tamo gde se završavaju i završavaju se tamo gde počinju.