Prva rečenica romana nam odmah otkriva o kakvom pripovedanju se radi. Odmah se uočava da se o događajima piše sa vremenske distance. Govor o prošlosti u prvom licu upućuje na ispovednu formu, ali je i uvod u pojavu sveznajućeg pripovedača. Junakinja i pripovedač su ista osoba, a njihova podeljenost jasno iskrsava u trenucima kada se, na momente, magoveštava šta se dešavalo nakon trenutka o kome piše. Interesantno je to što se pripovedač prebacuje u sadašnje vreme nakon što je naglasio da su to dogadjaji iz prošlosti. Takodje, prisustvo sveznajućeg pripovedača je ggotovo neprimetno, oseti se tek u ponekiim rečenicama koje imaju funkciju da upozore čitaoca na loš sled događaja.Ovde je reč o doživljenom govoru, prikazane su sve nijanse duševnih pomeranja. I kad se jasno javlja, sveznajući pripovedač ostaje na nivou svesti junakinje u trenutku dešavanja. Pomenuta distanca se gotovo briše, a zrelija junakinja se u ispovesti poistovećuje sa tadašnjom sobom.
Pripovedanje počinje predveče, kada su Tea i Saša, naslonjeni uz ogradu, posmatrali ušće, dve reke kako se spajaju. Mrak, svetla koja obasjavaju reku, lagana muzika u pozadini i njihova ljubav- slika prave romantične idile. Međutim, nije to samo opis spoljašnjeg sveta, već prikazivanje Teine duše, jednog sanjara koji voli i sve svoje strahove zaboravlja u zagrljaju voljene osobe. Naizgled, Saša je savršen, momak sa manirima i gubitkom roditelja iza sebe. Njeni rositelji su ga prihvatili jer je njagovo ponašanje prema Tei bilo onakvo kakvo ona zaslužuje - bio je pun pažnje, poštovanja i ljubavi. Niko nije mogao naslutiti šta se krije iza toga jer ni u jednom trenutku nije davao povoda za sumnju. Čak je, poštujući kodekse nekadašnjeg patrijarhalnog ponašanja, zatražio ruku od njenih roditelja. Na taj način je spojio moderno i tradicionalno, pokazujući time poštovanje njenim roditeljima. Dok je uveravao njene roditelje da njihovoj sreći niko i ništa neće stati na put, promena u njegovom glasu nije promakla Tei. Ta promena bila je prva u nizu i trebala je da jojnagovesti da nešto nije u redu. Misli o tome je usmerila na tremu i zanemarila tu promenu. Ona i nije mogla drugačije da protumači jer se tu otkrila njena čista, nevina, dobra i zaljubljena duša koja ne zna za zlo i ne ume da ga prepozna. Druga važna naznaka, nagoveštaj da nije sve kako izgleda, bila je kada mu se ugassio sjaj u pčima usled njenog pitanja o njegovom poslu u Parizu.Dodatnu sumnju je, iz perspektive distanciranog, svesnog i zrelijeg pripovedača, izazivalo konstantno ćutanje o poslu i dozvoljavanje da ona osseća krivicu što ga ispituje o poslu.
Veče pred puptovanje donosi saznanje da se sve dešava zimi. Nimalo nije slučajno što je to tako jer puste ulice, hladnoća i poslednji sneg te zime predstavljaju slutnju, najavu buduće pustoši junakinjine duše. Trenutna veselost je priprema za rušenje njenog sveta koje počinje već u avionu, tokom leta za Pariz. Loše predosećanje ima i njena majka, ali je ono i u Teinoj podsvesti. Obe su imale osećaj da se vide poslednji put. Svesna onoga što joj podsvest poručuje postaje u avionu. Međutim, tada ta svest nije potpuna, ona joj otkriva samo prvi sloj višeslojne Sašine maske koju nosi sve vreme. On je odlučio da joj otkriva deo po deo svog pravog lica, a prvi deo joj je otkrio kada više nije bilo šanse za povratak. Njegova manipulatorska priroda je iskorišćavala potpuno poverenje i iz senke radila na ostvarenju svojih ciljeva.
Sašina uznemirenost, napetost, iznenadno ćutanje i ignorisanje, tajni razgovori i stalno menjanje kartica na telefonu, samo su neka alarmantna ponašanja koja su uznemirila Teu, ali još uvek nisu dopirala do njene svesti u vidu opomene i upozorenja na opasnost. Shvativši da se on ponaša kao stranac, da ne želi ni da je dodirne i primetivši izobličenost njegovog lica, zapitala se ko je on. S druge strane, on je znao da može tako da se ponaša jer će ona sve to pripisati dugom putovanju. Međutim, nije bio svestan da loše prikriva strah od otkrivanja. Ovakvim ponašanjem pokušava da se sakrije sam od sebe, da ne ispolji svoju prestrašenost. Ne želi da u njenim očima ispadne monstrum iako zna da ga ono što radi čini baš takvim. Ako se zadržimo na ovoj sceni i pridodamo joj onu iz restorana, dobijamo potpuno drugačiju sliku u kojoj imamo mrvicu razumevanja za njega. Kada mu je Tea u restoranu dala novac koji je dobila od majke, uhvatio ju je za ruku i brzo su pošli ka izlazu. Na trenutak je poželeo da pobegnu, da je spaasi, ali kada je video Arape kako ih čekaju ispred, predomislio se. Nagla promena odluke, samo par sekundi nakon potrebe za begom, ukazuje na drugu stranu priče. Iako se ne pominje pozadina svega ovoga, iako ne znamo šta je prethodilo njegovom ulasku u ove poslove, naslućujemo da se radi o uceni, da mu, najverovatnije, život zavisi od toga. Jedino što sada sigurno znamo je da nije svojom voljom ušao u svet trgovine ljudima. On radi za druge, a protiv sebe. Sam taj pokušaj da je izbavi svedoči o delu njegovog bića koji je ljudski, savestan, moralan.
- Ipak ideš sa njima - rekao je.
- Ali Saša...! povikah.
- Mislio sam... ali to nije važno sada. Ideš sa njima i ne pravi glupopsti. Čuvaj se, mala.
Deo koji smo citirali predstavlja ključni momenat u autorkinom prikazivanju unutrašnjeg sukoba koji postoji, ma kolliko nam Saša delovao bezosećajno. Rečenica koja počinje rečju IPAK svedoči o premišljanju i nesigurnosti u prvobitnu odluku. U poslednjem trenutku je prelomio da uradi ono što se od njega očekivalo. Kad izgovori MISLIO SAM i napravi pauzu u govoru znak je da postoji nada da se svo drugačije završi, ali on zna da je ta nada uzaludna. Sada ne sme odustati jer bi time mogao da ih dovede u još veću opasnost. Pušta je u nepoznato, u svet psihološke torture jer mu osećanja koja ipak gaji prema njoj dopuštaju da veruje u njenu jačinu i izdržljivost. On smenjuje svoje maske, menja identiteet i okiva sebe hladnoćom i bezdušnošću po potrebi.
Dok se govori o putovanju do mesta iz koga nema izlaza, Tea uvodi motiv psihološkog vremena, njoj se putovanje od 5-6 sati čini kao večnost. Nije slučajno što je polako padao mrak kada su stigli ispred zgrade. Laganoo padanje mraka je uvod u mrak koji je čeka tamo gde je vode. Sada je pravvo vreme da se osvrnemo na poetiku opisa Marije Gojković. Njeni opisi su u funkciji prikazivanja raspoloženja i atmosfere u unutrašnjem biću junaka. Takođe, promene prirode i opisi koji prethode dešavanjima su najava onoga što sledi. Ovime su prikazane dve narativne tehnike, ubutrašnja i spoljašnja fokoalizacija. Autorka polazi od spoljašnje fokalizacijie da bi postepeno prešla na unutrašnju. Ona ne daje suvišne opise, opisuje samo ono što je značajno za doživljaj junaka, u ovooom slučaju za Teine doživljaje. Zbog ovoga, ali i uvođenja novih tema je važan osećaj koji izaziva zgrada u koju ulazi. Crne misli su u skladu sa smradom, ustajalošću i pustoši zgrade. Takođe, one su odraz mračnog hodnika kojim se prolazi do stana iza čijih vrata počinju paklene muke. Tea se suočila sa nerazumevanjem negativnosti koja ju je obuzela jer je do sada uvek pobeđivala svojim optimizmom. Ubrzo joj je postalo jasno da joj je za preživljavanje potrebno daleko više od optimizma. Kada je pregrmela prvi šok izazvan saznanjem da je prodata, shvatila je da na scenu stupa psihološka igra u kojoj ona i ostale devojke moraju da ostanu normalne, da pobede sve nedaće. Ovde se uvodi motiv muzike, pevanja. Pevanjem pokušavaju da nadvladaju strah, da bar nakratko zaborave torturu kroz koju prolaze. Ovime pokušavaju da održe nivo vedrine potreban da ne potonu, dokazuju sebi da su sposobne da iskoriste svaki, i najmanji, atom snage za borbu. Zatim, javlja se asocijacija na Andrićev tekst o slobodi govora. Svaka od njih iznosi svoju priču, svaka pokušava da izbaci iz sebe sećanje na to kako su dospele ovde. Kada im se pridružila Elena, saznale su šta se planira i učvrstile svoju odluku da ne dozvole psihički pad. Elenina duga ispovest je Tei donela teško saznanje da je "njen" Saša saučesnik, organizator ovih gadosti. Ona još uvek nije povezala ovo saznanje i njegovo ponašanje u avionu, ali je čitaocu sada kristalno jasna drastična promena ponnašanja. Tei je sada jasno da Saša koga je znala ne postoji, da je sve to bila maska koja je skinuta kada je cilj postignut. Njegova obećanja o sreeći su sada davna prošlost. Na kraju poglavlja Saznanje progovara sveznajući pripovedač, javlja se junakinja sa vremenske distance:
Sve što tada nisam shvatala, sve što nisam znala... volela bih da ni sada ne znam. Eh da me je sudbina ili neka viša sila poštedela svega što sam osetila na svojoj koži, na svojoj duši. Sada kada sve znam, znam da leka nema, zaborava nema. Sećanja ostaju večna. Neizbrisiva!
Dani su prolazili, a beznađe je bilo sve teže i prisutnije među devojkama. U želji da unese malo vedrine i vrati život u mrtvilo, Indira je izmislila priču o rođendanu. Pevajućii rođendansku pesmicu, devojke su se vidno opustile i prepustile retkim trenucima radosti. Pile su vodu zamišljajući da je šampanjac i nazdravljale ne sluteći šta donosi naredno veče. Indiru je vapaj za slobodom koštao života, a njen leš je danima podsećao kako završavaju one koje se pobune. Smena radosti i tuge, tannka linija između života i smrti, sve to navodi na razmišljanje o prolaznosti. Temu prolaznosti najbolje je obradio Andrić u Prokletoj avliji, a Indirin slučaj je samo potvrda da će svako jednog dana proći, da ništa nije večno. Od te večeri, Tea i Elena se nisu odvajale. Dok su druge devojke polako popuštale pod pritiskom, Tea je izgradila svoj odbrambeni mehanizam. Pogled na parče neba bio je podsetnik da život jojš uvek postoji izvan ove zgrade. Gledajući plavetnilo neba, misli su joj se vraćale u Beograd i njen život pre ovoga. Povezanost sa beskrajnim nebom je odavala Teinu ljubav prema životu, prisustvo nade da će se ponovo naći pod beskrajnim nebeskim svodom. Sada se moramo vratiti na sam početak i na sveznajućeg pripovedača. Pripovedanje sa vremenske distance i doživljeni govor nam odmah otkrivaju da se junakinja izvukla iz sveta prostitucije i da se uspešno izborila sa svim preprekama na tom putu. Neminovno je da na njenoj duši zauvek ostaju ožiljci, ali čitaočeva duša je umirena saznanjem da je Tea živa.
Koliko više ništa nije njeno govori scena kada joj Učitelj udara šamar jer je skratila kosu i ofarbala je u smeđe. Taj čin ima dublju psihološku motivaciju. Nadala se da će je kratka kosa učiniti ružnom i odbojnom za klijente, ali je postigla suprotan efekat. Kratka kosa ju je učinila mlađom i nevinijom, što je bila ogromna prednost. Takođe, kad se pogledala u ogledalo, nije prepoznavala sebe, činilo joj se da je to neka druga devojka. Privid promene identiteta je učinio da lakše podnese sve na šta je primorana. Iluzija da se to dešava drugoj devojci, a ne njoj donela je kratkotrajno olakšanje. Sa druge strane, vraćena u surovu realnost, pokušala je sebe da ubedi kako joj sve to prija, ali nije uspela da obmane sebe i svoju, na sitne komadiće razbijenu, dušu. Osećala je da su joj, zajedno sa telom, oduzeli i umrtvili dušu. Poniženje, stid, prezir prema ovoj sebi kakva je i ko je sad, zarobljenost u četiri zida neminovno su okrnjili njenu psihu, ali teraasa, svež vazduh, pogled na nebo su joj ulivali snagu da izdrži. Smisao za borbu da očuva život je nalazila u nemoj poruci prirode da ona to može, da mora da se izvuče jer postoje oni koji jej vole. Takođe, morala je da izađe odavde kako bi ispričala sve što se ovde događa i tako doprinela širenju svesti o trgovini ljudima i navela druge žrtve koje su se izvukle da podele svoju priču kako bi se radilo na sprečavanju dalje trgovine ljudima.
Slobodno vreme u toku dana provodila je u razmišljanju. Ključan je bio dan kad su imale slobodno jer je tada došlo do važnih promena u njenom razmišljanju i odluke koje je donela su podigle njeno samopouzdanje, oslobodile je krivice koju je sebi pripisivala. Prissećala se cele veze sa Sašom kako bi našla naznaku da on nije ono za šta se predstavljao. Tražila je, ali nije nalazila sve do puta za Pariz. Tek sada joj je do svesti došlo do svesti da je njegovo ponašanje tokom putovanja bilo upozorenje, tada je trebala da posumnja u Sašine namere. Mada, ta sumnja ništa ne bi mogla da promeni, osim što bi je pripremila na mogućnost da će se desiti nešto loše. Pod strogim Sašinim nadzorom ne bi mogla ni da apokuša da kontaktira bilo koga. Nije se odvajao od nje, a kada su bili u kafiću, uzeo joj je sve stvari. Suze koje su tog daaana kvasile njene obraze imale su umirujuće dejstvo. Kroz njih je izašao sav teret njene duše. Suze su ovde odigrale svoju ulogu koja je karakteristična za srednjovekovnu književnost - pročišćenje. Pročistile su Teinu dušu, sprale svu prljavštinu koja se nakupila. Suze su bile medijum kroz koji je iscurelo samosažaljenje, suze su te koje su dovele do sagledavanja sebe, uklanjanja krivice koju nije imala. Nakon ovoga, usledio je oproštaj sebi, oproštaj jer je volela pogrešnog čoveka. Ujedno, to je bio konačan oproštaj od Saše.
Promene prihičkog stanja su neminovne, pogotovo u uslovima u kojima Tea živi. Bolje je reći antiuslovima jer biti danima zaključan bebz ikakvog kontakta sa bilo kimi, osim onog fizičkog sa mušterijama, dovodi do paranoje i opssesivno kompulzivnog sindroma. Ovaj sindrom prati Teu dok ne upozna Debelog koji, iako mušterija kao i svi drugi, pokazuje više razumevanja i osećajnosti. On odlazi sa njom u sobu da ne bi bili sumnjivi, ali ne zahteva od nje odnos. Takvo ponašanje joj uliva nadu da nisu svi isti, on je njena slamka spasa za koju se uhvatila i grčevito se drži za nju. Nakon njihovog poljupca i vođenja ljubavi, njen opsesivno kompulzivni sindrom nestaje, na njegovo mesto dolaze misli o Debelom koje bude zaspalu radost.
Važno je osvrnuti se na žurku kraj bazena jer nam ona otkriva mnogo toga o ljudskoj prirodi. Pre svega, predstavlja prividan vid sloboode, privremeno napuštanje kaveza u kome su zarobljene. Ta žurka je predstava priređena za prikazivanje jednog lažno luksuznog života, predstavlja teatar u kome su se pojedinci saživeli sa maskama i ulogama, pa ne žele da promene bilo šta. Ovde se pokreće tema popmirenosti sa sudbinom i prihvatanja svoje nemoći da se bilo šta promeni. Ovo samo potvrđuje Šekspirovu misao da je život pozornica, a mi samo glumci koji igraju uloge koje su im određene, nametnute. Ne znamo kada zavesa pada, kraj nije ispisan, a tekst sami stvaramo u hodu. Devojke koje uživaju u "provodu" su definitivno izgubile sebe i postale ono što su drugi želeli od njih. S druge stane, toj žurci prisustvuju i one koje su primorane da budu tu, one koje još uvek uspevaju da zadrže svoj identitet. Koliko je u ljudskoj prirodi izražena poetika zaborava, govori to što je nekolicina njih zaboravila ko su i šta su bile pre ovoga sada. Zaboravljale su na život koji je postojao pre i da život postoji izvan ovih zidina. Sve ovo ukazuje na prirodnu čovekovu moć prilagođavanja, ali i nagona za opstankom koji često tera na suštinsku promenu, ne daje pravo izbora.
Na trenutak ćemo se vratiti tehnikama pripovedanja jer se uočava još jedna, ne manje vaćna iako je epizodna. Reč je o tehnici panoptikona i uočava se kada Tea nailazi na staklenu prostoriju, alil ne vidi šta je unutra. Međutim, ona je viđena i svaki njen pokret se prati iznutra. Svevideće oči posmatraju, a ona to saznaje tek kada se otvore vrata i ukaže joj se jeziv prizoor. Takođe, pripovedanje sa distance podrazumeva analiziranje i posmatranje nekadašnje sebe, ali u ovom slulčaju se ne radi o vrsti tehnike panoptikona jer sveznajući pripovedač nen govori iz svoje pozicije sveznanja, već ponekad podseti na svoje postojanje nekim komentarom.
Nakon nekog vremena, ne znamo koliko je trajalo jer smo sve vreme u subjektivnom, psihološkom vremenu, statičnosti, nastupa vreme promena. Teu šalju na drugo mesto, iz poznatog u nepoznato. Izvesnost i rutina koje su ovde stečene bivaju poništene odlaskom na drugo mesto. Tamo nema vremenskog ograničenja rada, često nema pauze između mušterija i uslovi su gori. Ljudi koji je sada okružuju nemaju ni trunčicu duše i topline. Prelazak iz izvesnosti u novu nenizvesnost potvrđuje prolaznost i cikličnost života, smenu kao na traci, nužnost brzog prevazilaženja prvobitnog šoka i navikavanja na nove uslove. Takođe, kako bi se sačuvala psiha neophodno je dovesti svoje telo u stanje robotizovanosti, mehanizacije, obavljati to što se zahteva bez prisustva uma. Kako čitanje odmiče, suočavamo se sa sve težim izazovima zajedno sa Teom. Primećuje se besmisao koji je ovladao njome. Uz taj besmisao ide i praznina koja koja ispunjava njeno biće, praznina koju ništa ne može da ispuni. Iako joj je svaki dan ispunjen, za nju su to lažno ispunjeni dani. Ona ne dozvoljava da prazninu njenog bića ispune nulte vrednosti i na taj način uspeva da zadrži ono malo dostojanstva pred sobom. Njen život se sveo na preživljavanje, živi dan po dan, a motiv za preživljavanje je njena porodica i duboko sakrivena nada da će preživeti ovaj pakao. Koliko god bilo teško živeti, a osećati se ubijenim, vera u čudo na momente oživljava njen duh. Privid prihvatanja onoga što je neprihvaćeno je jedini način opstanka. Ona je čista pred samom sobom, zna da nije pribegla porocima, osim što ponekad popije alkohol. Nije dozvolila da zlo i surovost iskvare njenu dušu. Koliko može, sačuvala je vreddnosti koje neguje i nije dozvolila da ostane bez savesti. To potvrđuje kada je izjeda krivica što mora da iskoristi i prevari dečaka koje je majka organizovala sastanak sa njom u tajnosti. Egzistencija u ovakvom okruženju, pored neizbrisivih trauma, donosi saznanje o tome kakva zaista želi da bude i od čega će bežati glavom bez obzira.Takođe, ona ovde jača psihu iako su padovi česti, uči se izdržljivosti i u sebi nalazi najveći oslonac.
Počevši da radi kao ulična prostitutka, imala je veću "slobodu". Jednog dana je imala mušteriju koja joj je dala sumu koja skoro pokriva iznos koji mora da preda, pa je, zaradivši ostatak, u crkvi kupila statuicu Bogorodice. Momenat ulaska u crkvu i molitve koja je došla iz dubine njenog namučenog bića bio je presudan jer je tada ponovo počela da veruje. Snovi koji su usledili odnelli su pesimizam i vratili joj želju za životom. Motiv da preživi i izdrži sve joj je bio san u kome je videla sliku svoje buduće porodice i srećnog života. Ako se setimo da je san u srednjem veku imao funkciju najavljivanja onoga što će se dogoditi, naslutićemo da je blizu trenutak njenog izbavljlenja. Zaista, Božje čudo se dogodilo jer je njena vera postala prava, jer je sačuvala svoju empatiju i saosećajnost za druge. To se najbolje vidi kada daje priveske sa svog lančića koji joj je sestra poklonila - Matei sidro (nada), Mariji krstić (vera). Za sebe je sačuvala srce (ljubav) jer joj je ono bilo najpotrebnije. Sačuvala ga je da joj bude podsetnik na san i novi smisao borbe u teškim trenucima.
Pred kraj ove ispovesti saznajemo da je, pored njene jačine i izdržljivosti, njenom opstanku doprinelo i njeno ime. Tea znači divlja ruža, a ona se ne slama tako lako. Značenje njenog imena joj je dalo nesalomivost u najvažnijim trenucima. Ona jesste mnoogo puta klonula, ali se nije polomila, njena stabljika je jaka, a latice se čvrsto drže jedna uz drugu. Svesna da je čeka još dosta izazova u procesu vraćanja normalnom životu, ide korak po korak bez namere da odustane. Svaka od nas ćena i devojaka treba u sebi da ima jednu Teu koja će nas bodritit kad posustanemo, koja će nas naučiti da preživimo iako mislimo da nema dalje.
