Put u istoriju

Poštovani čitaoci, nakon dužeg vremena pišem ovaj tekst, a povod za novu priču jesu ličnost i delo Saše Kuzmanovića. Sa Sašom ću vas upoznati kroz razgovor koji sam imala sa njim, ali pre toga bih podelila svoje utiske o njegovom romanu Nebeski bedemi.

Ovo je izuzetan roman koji sprečava zaborav istorije Smedereva i čuva mnoge mitove i legende tih vremena. Pošto se književnica Ljiljana Šarac u predgovoru knjizi bavila  istorijom, ja sam se fokusirala na medjuljudske odnose i sve ostale aspekte dela. Dok čitate opise ovog romana, imate utisak da ste na vodi koja se lagano talasa. Sve što je opisano se stvara pred vašim očima i svemu verujete. Meni se dogodilo da sam čitala deo u kome se pominje hladnoća i istog trena mi je postalo hladno. Oduševilo me je kako Saša piše o ljubavi i kako prenosi ljubavne priče. Imala sam utisak da su ti delovi pisani ženskim perom jer su retki, ili se ja nisam puno susretala sa njima, ovakvi opisi iz muškog pera. Uočava se šekspirovska ljubav svih parova, tragične sudbine mladih ljudi koji se vole momentalno asociraju na Romea i Juliju. Još jedna asocijacija na ovu Šekspirovu tragičnu ljubavnu priču je to što dominira agape - duhovna ljubav. Početak romana je u znaku erosa, ali je tos amo najava za dominaciju agapea.

Takodje, prisutne su i aluzije na Bibliju, ali ne bih da otkrivam detalje tih scena jer bih tada previše otkrila. Putujući stranicama ove knjige, otkrivamo da u svima nama postoji heroj ili heroína, samo im mismo dozvolili da se dokažu. Saša nas uverava da ljubav i hrabrost idu zajedno, da jedno bez drugog ne postoji. Ljubav pobedjuje sve, ali pre negó što trijumfuje, ona izazove hrabrost na dvoboj sa kukavičlukom. Ne pobedi ona uvek, ali bar se zna da je borba zaljubav postojala i da ljubav svoje vreme često dočeka na boljem mestu od ovog zemaljskog života.

Moram priznati da je roman Nebeski bedemi prvi roman ovog žanra koji mi se dopao. Ovom prilikom zahvaljujem Saši na strpljenju i želim mu puno uspeha u svemu što radi. U nastavku sledi intervju:

SI: Kada ste otkrili da posedujete talenat za pisanje?

SKB: Danas, kada sa distance pogledam u prošlost, čini mi se da je do tog otkrića pre mene, došla moja nastavnica srpskog jezika, Cveta Šćepanović. Knjige i pisana reč od malena su me privlačile. Kada tome pridodam i neiscrpne izvore mašte i bajkovitih tekstova kao i mistiku, nekako je bilo prirodno da reči iz mene, preko pera, migriraju na hartiju, čineći rečenice prvih dečijih sastava a kasnije i ozbiljnijih radova.

SI: Budući da ono čime se bavite nema veze sa književnošću, kako se kod Vas rodila ljubav prema čitanju?

SKB: Kao mali, voleo sam da istražujem, maštam o nepoznatim gradovima, zakopanom gusarskom blagu, škrinjama optočenim zlatom u čijim unutrašnjostima se nalazi blago. Maštao sam o pronalaženju davno iskovanih mačeva i oružja, posetama neistraženim prašumama i kroćenju divljih životinja. Maštu su mi dodatno rasplamsavale bajke naroda sveta, ali iznad svega, izmišljeni junak Edgara Rice Burrougsa, Tarzan, o čijim sam avanturama uz malu stonu lampu čitao do duboko u noć. Što se tiče veze između mog zanimanja vezanog za bezbednost i književnosti, verujem da svako od nas može imati više interesovanja i životnih opredeljenja. Neka od njih donose zaradu dok ona druga ostaju samo u okvirima ljubavi.

SI: Šta Vas je podstaklo da napišete roman Nebeski bedemi?

SKB: Ideja da napišem priču, ili bolje reći horniku o mom rodnom gradu Smederevu, dugo je tražila način da bude objedinjena i ispričana. Opsesija Smederevskom tvrđavom i istorijom Smedereva kod mene je trajala veoma dugo. U početku je knjiga bila suvoparna i istorijska. Mnogima se, na moju veliku žalost, nije sviđalo iščitavanje istorijskog sadržaja knjige. Nekoliko puta sam prekidao pisanje, ali me je Tvrđava stalno vukla i vraćala sebi. Posle nekoliko uzastopnih snova, u kojima sam putovao različitim vremenskim epohama Tvrđave i grada Smedereva, u telima nekih drugih, meni nepoznatih ljudi, knjiga je počela ponovo da se uzdiže iz pepela. Umesto ja njih, priče su tražile i pronalazile mene.

SI: Koliko je trajao rad na romanu?

SKB: Samo pisanje romana zahtevalo je mnogo istraživačkog rada nakon koga sam izašao obogaćen čitavom riznicom novih saznanja. Kako jednog dana tu riznicu ne bih prepustio zaboravu i izložio nas kao narod najvećem grehu u Srba, roman je obogaćen brojnim fusnotama. Fusnote u romanu predstavljaju čuvare zapisanog i podsetnik onima koji su zaboravili ili će zaboraviti i svetionik znanja budućim generacijama.

SI: Koji su Vaši omiljeni pisci i pesnici?

SKB: Stiven King, B.D. Benedikt, Slavomir Nastasijević, Ivo Andrić, Mešo Selimović, Aleksa Šantić, Jovan Dučić,...samo su neki od pisaca i pesnika koji su imali i imaju uticaja na moj stvaralački rad.

SI: Ko Vam je, ako postoji, književni uzor?

SKB: Pročitavši pitanje prisetio sam se reči našeg prosvetitelja Svetog Save: ,,Neka se povinuje novodošavši onome koji je prvi došao, nepismeni pismenome, neobrazovan obrazovanome i mlađi starijem’’. Uvek sam se vodio mišlju da uvek treba učiti od najboljih jer se samo na taj način može pobediti prosek i uraditi nešto veće. Moj književni uzor je definitivno Stiven King, svetski priznat pisac, scenarista, muzičar, kolumnista, glumac, filmski producent i režiser, čovek koji je do sada napisao preko 200 romana i novela, od kojih su mnogi romani filmovani, prevođeni na sve svetske jezike i prodati u preko 350 miliona primeraka.

SI: Kakvi su Vaši planovi na polju književnog stvaralaštva u budućnosti?

SKB: Što se tiče planova u budućnosti na polju književnog stvaralaštva, pored već objavljenih štampanih izdanja romana ,,Nebeski bedemi’’ i ,,Tajna Svetog Save’’ i elektronskih izdanjadrame tročinke ,,Šapat’’ i zbirke pesama ,,Zrna soli’’, trenutno paralelno radim na još nekoliko romana. U planu je skoro izdanje ,,Zbirke sabranih dela Šapat večnosti’’ i dečije knjige ,,Iskrice večnosti’’, kojom će se deca upoznati sa zaboravljenom starom srpskom i staroslovenskom mitologijom, narodnim folklorom i narodnim verovanjima. U narednim godinama biće završen nastavak romana Nebeski bedemi, roman ,,Velika Asa’’, kao i romani ,,Kovač’’i roman ,,Iza horizonta’’. Osim pisanja i novih izdanja romana, u planu je i omasovljavanje škole kreativnog pisanja Belov za osnovce i odrasle, kao i pokretanje Izdavačke Agencije Belov.

“Rađaš se iznova kada drugima podariš energiju samospoznaje”

Nakon naslova, koji predstavlja jednu rečenicu iz njegovog intervjua na blogu Slučajna domaćica, predstavljam vam divnog Dalibora Ćulibrka koji svojim delima prenosi toliko snažnu emociju da ponekad zaustavi dah onome ko čita. Ne mali broj trenutaka sam i ja bila bez vazduha i pitala se: Da li je moguće? Unutrašnje biće mi je vapilo za neograničenim emocijama, a Daliborova čista duša, neosporno prisutna u svakoj rečenici, mi je to omogućila. Njegov roman Neobičan dan navosi čitaoca da se trgne i poleti, da se podigne sa zemlje i nastavi sigurno da korača kroz život znajući i verujući da od njega i njegove volje zavisi sve. Ovaj roman nam poručuje da slušamo svoje srce i da uvek možemo biti tamo gde želimo ako smo dovoljno hrabri da krenemo na taj put. Sada ću malo detaljnije o ovom romanu, a zatim ću preći nao no što je do sada objavio i onome što će tek objaviti. Nakon toga ću podeliti sa vama jednu njegovu priču.

Kao što rekoh, roman Neobičan dan me je oduševio, a evo i zašto. Pre svega, dopali su mi se mešavna stilova, jaka tematika i simboli koje autor upotrebljava. Posebno me je oduševilo to što se Bog pojavljuje pred Milošem u telu deteta jer deca su ta koja su simbol nevinosti, čistote, apsolutne ljubavi i ne osuđuju, ne odbacuju, ne dele ljude po nacionalnosti, rasi i religiji. Deca su ta koja najbolje prenose poruku : Voli i voleće te! Isto tako, Mali Ciga to pokušava da nauči Miloša kako bi on to preneo ostalima. Pojedinac može da menja svet ako prvo promeni sebe i ako je svestan da sve zavisi od njega i da sam bira i privlači dogadjaje u svom životu. Svidja mi se i simbolika patka Arčibalda jer je on simbol Andjela (jer se pojavljuje kad je Borisu najteže i treba mu pomoć i motivacija koju mu daje tako što se oporavio od povreda, ali se pojavljuje i na kraju, kada su svi u Predragovoj bolničkoj sobi. Tu je u ulozi Svetog duha i Andjela koji je došao da da poslednji blagoslov grešniku koji se iskreno pokajao). Zatim, tu je i simbolika sna i da ne nabrajam dalje jer mogu u nedogled.

Dalibor je pored ovog romana objavio i ova dela: Prodavnica ploča, Aleja izgubljenih snova i Volim te, sine. Uskoro će objaviti novi roman Miris ruže i krvi. Ovom prilikom bih želela da kažem da s nestrpljenjem očekujem novi roman. Takodje, hvala Daliboru na poverenju i razumevanju koje je pokazao iako dugo čeka ovaj tekst, a sada sledi obećana priča.

Trešnje

Natpis ispisan kredom na dasci: "Deco, slobodno berite trešnje, ali ne lomite grane", govorio je dovoljno o mom ocu. A još više je kazivalo to što se nije ljutio ni kada su komšijska deca nastavila da ih lome.

            Živeli smo u maloj kući u blizini graničnog prelaza, koja se smešila u toplom krilu majke prirode. Sa naše strane nije bilo prodavnica, pa je otac često odlazio na "mračnu stranu", kada bi nam zafalilo lekova, brašna ili kakve alatke bez koje je život u ruralnom predelu nezamisliv. Taj nasmejani div sa nesrazmerno velikim šakama, moj otac, Milivoje, vraćao se često pijan. Jedino tada smo majka, sestra i ja ćutali, sklanjali se i trudili se da mu što manje smetamo. Dobri Milivoje bi satima pevao sam, za kuhinjskim stolom. a onda bi, k'o da mu đavo kucne po savesti, zaplakao iz sveg glasa. Majka mu je umrla mlada, i nikada to nije preboleo.

            Imao sam četrnaest godina, momče vitko k'o jablan, kada je otac krenuo na "mračnu stranu" po lekove, jer je moja sestra dva dana bez prestanka imala temperaturu. Mati me zamoli da pođem sa njim, kako bi zaobišao kafanu i brzo se vratio.

            Upregli smo našeg crnog Božu, sa očima kao u gavrana, i dali se na put. Smrkavalo se polako, i pejzaž prekri zlatni prah, kako da u san uđosmo.

            "Oče, zašto nas ne vole oni sa "mračne strane". Istim jezikom govorimo, i jedan drugom ličimo."

            "Pusti to, sine. Politika je đavolji izum, a njegova je želja da se cela planeta među sobom satre. Mlada je tvoja glava da o tome misli."

            Prešli smo granični prelaz bez problema, prošli smo i pored kafane. Ispred apoteke smo se zaustavili, i otac se kratko zadrža. Bio sam srećan, ispunio sam majkina očekivanja - vraćali smo se natrag bez bespotrebnog zadržavanja.

Ispred kafane "Pod lipom" skupila se svetina. Otac malo uspori, podiže šešir i nastavi dalje.

            "Hej, Milivoje. Stani, Milivoje", i sada čujem taj glas. Nepromenjen. čini mi se. Iako je onaj što pozva mog oca odavno u večnim lovištima.

            Otac zaustavi konja.

            "Hej, nećeš na po jedno, na brzaka?", upita ga čovek u poodmakloj fazi pijanstva.

            "Marko, dete mi je bolesno. Drugi dan."

            Drugi čovek, onoliko pijan kao i prvi, kao sin samog đavola prozbori:

            Noge mi se presekoše u sekundi. Nisam video kada je otac sišao sa kola. Već u narednom trenutku ga je držao za vrat, visoko u vazduhu. Začu se galama. Povici. "Puštaj, Milivoje!", povika neko. Začas se oko nas okupi svet. Oca nikada nisam video tako razjarenog. Iako je mrak skoro dodirnuo tlo, video sam očevo crveno lice i žile na vratu koje su pulsirale. Napadoše ga nekoliko njih i odvukoše ga u kafanu. Tresao sam se od straha, ali trčao sam za njima, udarao, vikao. Jedan mi razvuče šamar, toliko jak, da je krv odmah potekla. Ležao sam u prašini, uvaljan u krv i suze kada se začuo pucanj koji ceo moj život pretvori u tišinu.

Ne želim kuću sa pogledom na okean. Ne vidim sebe u ležaljci, sa knjigom u rukama. Nije mi na glavi veliki šešir, ne ispijam egzotični koktel iz polutke kokosovog oraha. Ne želim to! Ne sada! Šta ću sa tim? Neću da otkrijem sve tajne univerzuma, neću da doživim astralnu projekciju. Neću da komuniciram sa Teslinom dušom. Neću! Ne želim da se budim, a da obaveze nemam, da živim lagodno bez napornog posla. Ne želim da vidim Maču Pikču, Auroru Borealis i Viktorijine vodopade. Ne sada! Nikako sada!

            Dovoljno je da imam kome da se vratim kući, malo hartije i sunčevog svetla.

            Jer ako snove ostvarim sada, onda sve moram ispočetka.

Prospi po podu moje sobe bisere i latice dalija. Pustiću cigansku muziku, a ti pleši.... slobodna kao jato ptica. Neka svaki pokret bude nešto što nikada nisi izvela - dopusti da tvoja duša pomera telo umesto tebe.

            Napolju zbog vetra velika neonska reklama cvili. Vukovi vrebaju i čopor hijena zlobno se smeje. Ostani večeras sa mnom! Molim te! Više nego smrt plaši me ova soba. Ne zbog samoće. I ne zbog hladnoće. Već zato što se u njoj nalazim ja. A uostalom.. zašto ti uopšte i bilo šta govorim... Ti si samo Ciganka sa kestenjastim očima koja pleše na mom platnu. Nedodirljiva za patnje jednog matorog slikara.