"Zagrljaj" - Martin Gilih

Ovaj post će biti dosta duži od ostalih jer želim da vam predstavim svoje vidjenje i svoju analizu kratkog, ali fenomenalnog romana "Zagrljaj" autora Martina Giliha. Ovaj roman zaslužuje da se o njemu priča i piše, zaslužuje da izadje iz anonimnosti. Verujem da bi osvojio mnoga srca, kao što je to slučaj sa mojim. 

Priča počinje negacijom tuđeg mišljenja o sebi da bi potom progovorio o onima koji misle da znaju sve i da su uvek u pravu. Ostaje tajna ono zbog čega ga drugi smatraju idiotom, ali to nije ni važno jer ne pogađa junaka, navikao je da ljudi ne prihvataju drugačije od sebe. Ono što saznajemo, posredno, iz njegove reakcije, jeste da on zna ko je, kakav je, ima samopouzdanje. To samopouzdanje potiče upravo iz svesti o sebi. Lagano i s nehatom prelazi preko tih nebitnih ljudi da bi nam ispričao kako postoje osobe koje su vredne naše pažnje, postoje prijatelji. 

Kad nas uvodi u priču o doktoru Sanderu, saznajemo da mu je ime Dolf i da je doktorov pomoćnik. Kako je reč o patologiji, pri opisivanju doktorovog rada se uočava ona Pandurovićeva groteska, izloženost unutrašljeg sastava tela, seciranje. Čitaocu koji poznaje Pandurovićevo delo, ovo ne može promaći jer je stepen zgroženosti isti. Nepodnošljivost slike mrtvog, seciranog tela se najbolje ispoljava u Dolfovoj reakciji. Reč je o tome da on umesto tela zamišlja da su to leptiri i insekti koje je voleo da proučava. Ljudskim organima je davao imena leptira i insekata, a nije slučajno što je srce nazvao Skarabej. Ovde dolazimo do prvog susreta sa simbolima i simboličkim značenjima. Pre svega, moramo se osvrnuti na strukturu romana, pa tek onda otkriti simboliku Skarabeja. Roman se sastoji iz dvanaest poglavlja naslovljenih imenima leptira i insekata što nije neočekivano ako se vratimo na podatak da Dolf voli insekte i leptire. Zatim, tu je i simbolika broja dvanaest koji simbolizuje univerzum u njegovom cikličko-vremenskom proticanju, simbolizuje univerzum u njegovoj unutrašnjoj složenosti.  Sama simbolika ovog broja nas navodi da naslutimo da će fokus biti na psihološkom stanju i psihološkim dešavanjima junaka, a da će spoljašnji događaji biti samo okidači za manifestaciju unutrašnjih kolebanja. Prvo poglavlje nosi naziv „Skarabej“, baš onako kako Dolf naziva ljudsko srce. Skarabej je Egipatska sveta buba koja se orijentiše prema zvezdama. Jasno je da je srce izjednačeno sa zvezdama, naime, sa kosmosom samim jer su zvezde deo tog kosmosa. Srce, koje ljudskom biću omogućava da postoji i bez koga ne bi bilo ni duše ni samospoznaje, teži visinama, savršenstvu, kosmosu. Ono samo je mikrokosmos koji želi da iskusi ono metafizičko, ono izvan sebe samog – makrokosmos. Makrokosmos, svemir se ovde može posmatrati kao prostor egzistencije, kao preegzistencija u kojoj duša boravi pre nego što se spoji s telesnim delom bića. Čovek će uvek ići za srcem jer ono jedino zna šta treba da se desi, ono je to sve već preživelo u preegzistenciji.

Nakon ove slike, sledi slika tela šestogodišnjeg deteta, tela beživotnog, ali neuprljanog gresima i nečistoćama današnjice. To telo nije samo telo. U neravnodušnosti koju ispoljavaju i doktor i njegov pomoćnik vidimo odstupanje od Pandurovićevog hladnog, smirenog patologa. Kraj jednog neproživljenog života pogađa jače od bilo koje druge smrti i deluuje snažnije od svakog propisa o hladnokrvnosti koju patologija nalaže. 

Piščevi opisi su tako živopisni da pred čitaočevim očima iskrsavaju slike obnaženih mrtvih tela spremnih za seciranje. Čitaoci osećaju i smrad tih tela kao da su pored njih. Ovolika sugestivnost dolazi iz junakovog JA koje progovara kroz lično proživljavanje svega. U tvrdnji da i on smrdi poput leževa, možemo naći nešto mnogo dublje od same činjenice da se smrad leševa prenosi na one koji su mu blizu. Ovde je dobro prikriveno junakovo nezadovoljstvo poslom kojim se bavi. On je tu zato što mora, to mu je izvor prihoda za život. Oseća se prljavo i nepotpuno, gadi mu se to što je primoran da radi, ali je svestan da nema izbora. Radeći ovaj posao, svesno se odriče svog privatnog života, odriče se mogućnosti da ga neka žena poželi jer se miris smrti stalno uvlači u njega. Lišava sebe ljubavi, ali za njom i čezne. Pomirio se sa samoćom koja mu teško pada jer zna da će je se teško otarasiti sve dok se bavi poslom kojim se bavi. Dolfova čežnja za ljubavlju se vidi kad od devojke sa slike u mislima stvara živu osobu koja se ne okreće od njega kad joj se približi. U tim trenucima se uočava rascep njegove ličnosti i nailazimo na protivrečno ponašanje. Pogađa ga odbijanje žena, a ni malo ga ne dotiče kad ga nazivaju idiotom.  Tokom daljeg čitanja  shvatamo da je Dolf u dubini duše idealista, sanjari o idealnoj ljubavi sa ženom koja ne bi bežala od njega čim čuje čime se bavi. On želi da se u potpunosti posveti onoj koju voli, da joj preda celog sebe. Ne snalazi se u onome što mu je nametnuto, pa u javnoj kući pravi budalu od sebe.

Nakon dosadašnje analize, potrebno je da se osvrnemo na izuzetnosti autora, a zatim se vratimo analizi.Autor vrlo vešto oslikava psihološki portret junaka, a događaje, koji po sebi nisu dramatični, lako pretvara u psihološku dramu junaka. Lakoća pretvaranja je u dobrom i veštom biranju događaja koji će osvetliti duševno stanje junaka. Njegov lagan stil i naizgled nehatno pretrčavanje preko nekih događaja doprinose tome da se oseti trag i intenzitet s kojim se on urezuje u junakovu dušu. Spolja gledano, naš junak je pasivan jer dopušta da drugi odluči umesto njega i da zna šta je najbolje za njega, ali, ako zavirimo u njegovu unutrašnjost otkrićemo da je i te kako aktivan. Po veštini biranja događaja i dovođenju u vezu na prvi pogled nepovezanih događaja i njihovog značaja za portret junaka, Gilih podseća na našeg Ivu Ćipika. Takođe, pomenuti nehat i lagani stil su u funkciji ublažavanja nekih scena. Najbolji primer je kako on s lakoćom , prividnom lakoćom, opisuje seciranje mrtvog tela. Čitajući tu scenu, stičemo utisak da je to nešto uobičajeno, svakodnevno sa junaka. To što se on ne uzrujava previše, umiruje nas. 

Srce će nam se stegnuti kad budemo čitali o tome kako Dolf nema nikoga ko bi žalio za njim kad umre. Tema o samoubistvu se javlja iznenadno što svedoči o raspolućenosti i oscilacijama njegovog psihičkog stanja i destruktivnom uticaju posla na njega. Nije da nismo mogli naslutiti ovu temu, ali trenutak u kome se javila ideja o samoubistvu je potpuno neočekivan. Ponovo imamo dvostruku stranu ličnosti i toga smo sada svesni jer smo na samom početku bili suočeni sa pomirenošću, pa nas sada ideja o suicidu iznenađuje. Momenat kada Dolf stoji ispred tek preminulog koji je još uvek topao i razmišlja o trovanju nam definitivno otkriva tamu koja je večno nastanjena u njemu. Otkrivamo krhkost i osetljivost koje pokušava da sakrije iza maske. Dolf ovde asocira na Kočićeve junake koji često glume. Za razliku od njih, Dolf nije buntovnik , već je pomiren sa sudbinom koja mu je dodelila samoću. Spas pokušava da nađe u svom unutrašnjem svetu. Pojavljuje se i patnja koje se junak boji više nego samoće. Pomisao na patnju prati trzaj, a zatim dolazi potvrda da on pati i od same pomisli na patnju. Kod Giliha je često da junakprvo nekim pokretom, gestom i reakcijom iskaže ili nesvesno otkrije do sada skrivano osećanje, a onda ga potvrdi mišlju pretočenom u reči. Ponekad to učini samo jednom, ali efektnom, rečenicom. Međutim, početak romana je suprotan ovom postupku. On je prvo izneo potvrdu, a zatim dao svoju intimnu ispovest u kojoj će čitalac naći ono što će ići u prilog početnoj potvrdi. Ne pravda se, niti pokušava da dokaže kako je on u pravu. Dolfova ispovest služi da pobije mišljenje drugih i da ukaže kako su idioti u stvari oni koji tvrde da je on idiot. Pisac ostavlja čitaocu da sam proceni da li je Dolf osnovano žigosan kao idiot ili je to još jedno buncanje surovosti u ljudima. 

Ako smo se do sada i dvoumili koje je Dolfovo pravo  lice, više nemamo pravo na to. On je sebe potpuno otkrio u sceni tešenja žene koja je došla da identifikuje preminulog. Svu ljubav koju bi pružio voljenoj ženi, on je pružio ovoj ženi i pokazao koliku moć imaju zagrljaj i iskreno srce koje želi svima da pomogne. 

Kad pročitamo roman do kraja, sledi jedno veliko razočarenje za nas kojima je Dolf postao drag i saosećali smo sa njim. Nije to razočarenje u njega, već u njegovog prijatelja i Natali, ženu koju je voleo. Pre svega moramo krenuti od rušenja prijateljstva sa Volterom da bismo došli do mrtve drage. Gilih tek pred kraj priče o Dolfu zadaje udarac i junaku i čitaocu. Naime, ispostavlja se da je prijateljstvo sa Volterom zapravo anti-prijateljstvo. Preokret odnosa se dešava kad Dolf uhvati Voltera i Natali kako vode ljubav. Nakon ovog dvostrukog gubitka, gubitka prijatelja i voljene žene, iako to ne vidimo, Dolfove misli se vraćaju na samoubistvo. Pre nego što ovo detaljnije razmotrimo, moramo se vratiti na ranije pominjanu crtu koja Dolfa karakteriše kao idealistu. Kao idealista, on se vodi za svojim idealima i u svojoj mašti, vođen čežnjom za ljubavlju, od  Natali stvara sliku idealne drage. Momenat kad na livadi ubija Limunovog leptira je momenat rušenja ideala. Ubijajući leptira koji je, u njegovoj mašti, sleteo na njen nos i tako postao deo nje, on ubija nju samu. Najpre je ubija kao idealnu dragu, a kad idealne drage više nema, nema ni ideala. Na taj način, preko njene smrti kao idealne drage, on ubija i sebe jer više nema nikakav smisao i oslonac u životu. Slobodno možemo govoriti o samoubistvu iako ubija nju, a ne sebe. Kasnije, to ubistvo iz misli postaje stvarno ubistvo. Opet, njena smrt je i njegova smrt iako ostaje u životu. Nije mogao da podnese da ona bude živa, a nije njegova, nije mogao da podnese da je gleda sa drugim. Ili će biti njegova, ili ničija. Pošto nije bilo šanse da bude njegova, preostalo je samo da umre.

Ovde se početne asocijacije na naše pisce nastavljaju. Rušenje ideala je karakteristično za Milutina Uskokovića čiji Čedomir Ilić zbog istih kobno završava. Razlika između Čedomira i Dolfa je ta što će Dolf zauvek biti živi mrtvac, a Čedomir istinski mrtvavc. U romanu se može uočiti i asocijacija na Stankovićev eros koji neprestano prati Voltera i on ne može da ga obuzda. Završna scena nas vraća onome od koga smo i počeli- Panduroviću. Pandurovićeva idealna mrtva draga, ovde Natali, ostaje večno da živi kao tema. U ovom slučaju, sablasnost, jeza i groteskne Pandurovićeve slike rasporenog ženskog tela su ublažene jer junak dolazi nakon što je patolog obavio svoj posao. Scena kad Dolf nag leže pored nje i drži je za beživotnu ruku i zamišlja kako su sad kao muž i žena podseća na konačno spajanje sa idealnom dragom koje doživljava i Laza Kostić u Santa Maria della Salute. Ovo je jedina asocijacija na naše pisce romantizma. Takođe, možemo reći da to što drži njenu hladnu ruku predstavlja pokušaj da svoju toplotu prenese na nju i vrati je u život, ali nećemo ni pogrešiti ako ovaj čin nazovemo i željom da njena hladnoća i njega ohladi i odvede ga u smrt. 

Roman se završava gašenjem zvezda što je i simbolično  umiranje Skarabeja. Pošto je Dolf poistovećen sa ovom svetom bubom, sa novim svitanjem smo svedoci njegovog umiranja iznutra. U duši, on zauvek ostaje da leži na tom krevetu s Natali. Ovde možemo reći da je pisac mudro završio roman ostavljajući čitaocu da po svojoj želji zapečati Dolfovu sudbinu.

Iako ne znamo šta se zaista dogodilo sa junakom nakon ove scene, možemo pretpostaviti da je ovaj njegov čin, kao što rekosmo malopre, nagoveštaj skorog susreta s Natali u Raju. Njihova ljubav će se, parafraziraćemo Disa, ostvariti „izvan svakog zla“, izvan smrti, a mi možemo samo da se radujemo zbog tog mogućeg susreta.

Put Ahmeda Nurudina od ljubavi do mržnje

Dragi, nije me bilo duže vreme. Obaveze i manjak inspiracije čine svoje. Odlučila sam da vam se ponovo obratim i podelim sa vama jedan svoj tekst o junaku Selimovićevog najpoznatijeg romana. Nadam se da ćete uživati u nastavku ovog posta i da će vam makar malo koristiti u shvatanju glavnog junaka. Obećani tekst sledi:

Kada čujemo ime Mehmed Meša Selimović, prva asocijacija nam je neponovljivi klasik Derviš i smrt. Život ovog derviša, zapisan perom velikana, neće nas ostaviti ravnodušnim, niti ćemo zaboraviti ovo delo. Realističnost opisa, zatim surova istina ublažena piščevim umećem, kao i iskušenja kroz koja prolazi ne samo derviš, već se može dogoditi svakome od nas da ih moramo proći, daju uverljivu sliku čoveka koji se u početku bori za pravdu na pošten način. Kolebanja u Ahmedu nastaju kada shvati da ne može sam protiv mase koja je zaslepljena materijalnim, a zaboravlja na ono duhovno, ono što čini život životom. Do samog kraja, kad već gubi snagu i volju za životom, Ahmed ostaje dosledan sebi i ne odustaje od svojih principa. Ide težim putem, ide putem na kome je sam. Na kraju, miri se sa tim da svojim poštenjem ne može da ostvari ono što želi i koristi vlast na najgori mogući način- koristi je za osvetu.

Verujem da mnogi, kao što sam i ja dok nisam pročitala delo, misle da je ovo pesimističko i mračno ostvarenje. Sam naslov asocira na navedeno i odbija čitaoce. Medjutim, svako ko pažljivo čita će promeniti mišljenje. Dok sam čitala, često sam hvatala sebe kako razmišljam o istinitosti neke misli koja mi je privukla pažnju. Nakon zadnje pročitane stranice, osetila sam kako se nešto u meni promenilo na bolje.

Kako bi se ova predrasuda razbila, osvrnuću se na Ahmedov put od ljubavi do mržnje koju je izazvala nepravda.

Pre nego što se osvrnemo na Ahmedov put od ljubavi do mržnje, neophodno je  da istaknemo strukturu romana i njenu simboliku.

Roman je podeljen na dva dela. U prvom delu ima devet poglavlja, a u drugom sedam. Šta to znači? To znači da prvi deo ispunjava težak život. Značenje broja devet nije pozitivno, dok broj sedam predstavlja savršenstvo (sedmo nebo).

Ovakvom strukturom se nagoveštava promena junakovih osećanja.

Na samom početku, dok nas uvodi u svoju priču, Ahmed nam otkriva da ni sam ne zna da li je ubio sećanja ili ih je oživeo. Tu njegovu dilemu prati ukočenost ruke kojom piše. Ovom dilemom nagoveštava čitaocu da će se ona produbljivati do samog kraja.

Derviš koji svom poslu pristupa s ljubavlju, koji se drži običaja i tradicije, u trenutku razgovora sa Hasanovom sestrom budi u sebi mladića kakav je bio nekada, ali uspešno odoleva iskušenju. Iako svestan njene lepote i bezbrižne igre njenih ruku, ostaje dosledan svom derviškom pozivu i neuprljanosti tog posla. Iz njegovog suzdržavanja vidimo njegovu veru. Ovim nam otkriva da čovekova, pa i njegova, snaga leži u suzbijanju svoje prirode. Daje nam povod za razmišljanje postavljajući pitanje: ” …a ako nema šta da suzbija, u čemu je onda zasluga?”

Njegova udaljenost od ljudi se najbolje vidi u njegovom iskazu da su svet i on postali stranci. Korene otudjenosti, prezira i gubitka vere vuče sa sobom od perioda hapšenja njegovog brata. Nerazumevanje zlobe i nepravde ga je nateralo da se promeni.

Spas njegovog razuma je bio Hasan. U periodima sve češćeg unutrašnjeg ludila, nagomilavanja mržnje i želje za osvetoom, jedino je Hasan predstavljao glas razuma.

Svestan da je izabrao pogrešan put, želi da odustane. U tome ga sprečava ono hamletovsko “ biti “ na koje ga je Hasan usmeravao. Ahmedov karakter je takav da bi odustajanjem dotukao sam sebe. Zato nastavlja dalje motivišući sebe da ide napred dok može, svakako će na kraju umreti.

Zaboravio je da je on Svetlost vere i prepustio vremenu da se poigrava njegovim osećanjima. Dokaz njegovog posustajanja je odobravanje vremenu da sve posvršava mimo njega.

Na njegovu štetu, vreme je učinilo da dodje na vlast. Uslišilo mu je želju za osvetom i pomoglo mu da je ostvari.

Svoj život je završio ne rešivši dilemu s početka priče o svom životu.

Pišite mi u komentaru kako vam se dopao tekst, ali i o tome kako vam se čini novi izgled bloga. 

Talasi za smirenje

Ovoga puta vam predstavljam Slađanu Bajčić, autorku romana Pričaj mi, more koji nam donosi morske obale u kutak u kome čitamo. Reći ću iskreno, stil ovog romana meni, kao čitaocu, nije odgovarao, ali vrednost koju roman poseduje ne mogu osporiti. Primećuje se autorkina ljubav prema delu Virdžinije Vulf i romanu toka svesti. Često se jedna nit prekida mišlju koja plete novu nit, ali, na sreću čitalaca, lako se možemo vratiti na tok dogadjaja. Takođe, uticaj literature ovog tipa se uočava i u sintaksi, koja se odlikuje kratkoćom rečenica. Ono što me je obradovalo jeste toplina kojaj se oseća iako je za roman toka svesti više karakteristična, da je tako nazovem, naučna hladnoća.

Likovi su bliski svakodnevnom čoveku i inspirisani su ljudskom svakodnevnicom i borbom da se nadvlada opšti haos koji vlada svetom. Ono što čini da se osetimo istrgnuti iz ćeljusti realnosti jeste motiv putovanja, svetionika i mora. Slađana rane svoje junakinje previja posmatranjem mora i talasa, ona njima ne daje lekove, već je njen sedativ za njih šum mora i posmatranje talasa. Povezivanje s prirodom, morem i svetionicima  je za njenu junakinju luka spasa. Ona nam šalje poruku da se treba prepustiti svom srcu i svojoj strasti, treba živeti u sadašnjem trenutku i, što je najvažnije, da znamo kada treba da odustanemo. Ponekad, i kad ludo volimo treba da pustimo voljenu osobu ako vidimo da ne ide. U suprotnom, talasi postaju izvor nemira i predivni trenuci postaju gorke uspomene.

Ovom prilikom se zahvaljujem Slađani na ukazanom poverenju i izvinjavam na dugom čekanju ovog teksta. Slađana, želim ti još dosta napisanih knjiga i puno devojaka podstaknutih na borbu i veru u onog pravog nakon čitanja knjige.

Put u istoriju

Poštovani čitaoci, nakon dužeg vremena pišem ovaj tekst, a povod za novu priču jesu ličnost i delo Saše Kuzmanovića. Sa Sašom ću vas upoznati kroz razgovor koji sam imala sa njim, ali pre toga bih podelila svoje utiske o njegovom romanu Nebeski bedemi.

Ovo je izuzetan roman koji sprečava zaborav istorije Smedereva i čuva mnoge mitove i legende tih vremena. Pošto se književnica Ljiljana Šarac u predgovoru knjizi bavila  istorijom, ja sam se fokusirala na medjuljudske odnose i sve ostale aspekte dela. Dok čitate opise ovog romana, imate utisak da ste na vodi koja se lagano talasa. Sve što je opisano se stvara pred vašim očima i svemu verujete. Meni se dogodilo da sam čitala deo u kome se pominje hladnoća i istog trena mi je postalo hladno. Oduševilo me je kako Saša piše o ljubavi i kako prenosi ljubavne priče. Imala sam utisak da su ti delovi pisani ženskim perom jer su retki, ili se ja nisam puno susretala sa njima, ovakvi opisi iz muškog pera. Uočava se šekspirovska ljubav svih parova, tragične sudbine mladih ljudi koji se vole momentalno asociraju na Romea i Juliju. Još jedna asocijacija na ovu Šekspirovu tragičnu ljubavnu priču je to što dominira agape - duhovna ljubav. Početak romana je u znaku erosa, ali je tos amo najava za dominaciju agapea.

Takodje, prisutne su i aluzije na Bibliju, ali ne bih da otkrivam detalje tih scena jer bih tada previše otkrila. Putujući stranicama ove knjige, otkrivamo da u svima nama postoji heroj ili heroína, samo im mismo dozvolili da se dokažu. Saša nas uverava da ljubav i hrabrost idu zajedno, da jedno bez drugog ne postoji. Ljubav pobedjuje sve, ali pre negó što trijumfuje, ona izazove hrabrost na dvoboj sa kukavičlukom. Ne pobedi ona uvek, ali bar se zna da je borba zaljubav postojala i da ljubav svoje vreme često dočeka na boljem mestu od ovog zemaljskog života.

Moram priznati da je roman Nebeski bedemi prvi roman ovog žanra koji mi se dopao. Ovom prilikom zahvaljujem Saši na strpljenju i želim mu puno uspeha u svemu što radi. U nastavku sledi intervju:

SI: Kada ste otkrili da posedujete talenat za pisanje?

SKB: Danas, kada sa distance pogledam u prošlost, čini mi se da je do tog otkrića pre mene, došla moja nastavnica srpskog jezika, Cveta Šćepanović. Knjige i pisana reč od malena su me privlačile. Kada tome pridodam i neiscrpne izvore mašte i bajkovitih tekstova kao i mistiku, nekako je bilo prirodno da reči iz mene, preko pera, migriraju na hartiju, čineći rečenice prvih dečijih sastava a kasnije i ozbiljnijih radova.

SI: Budući da ono čime se bavite nema veze sa književnošću, kako se kod Vas rodila ljubav prema čitanju?

SKB: Kao mali, voleo sam da istražujem, maštam o nepoznatim gradovima, zakopanom gusarskom blagu, škrinjama optočenim zlatom u čijim unutrašnjostima se nalazi blago. Maštao sam o pronalaženju davno iskovanih mačeva i oružja, posetama neistraženim prašumama i kroćenju divljih životinja. Maštu su mi dodatno rasplamsavale bajke naroda sveta, ali iznad svega, izmišljeni junak Edgara Rice Burrougsa, Tarzan, o čijim sam avanturama uz malu stonu lampu čitao do duboko u noć. Što se tiče veze između mog zanimanja vezanog za bezbednost i književnosti, verujem da svako od nas može imati više interesovanja i životnih opredeljenja. Neka od njih donose zaradu dok ona druga ostaju samo u okvirima ljubavi.

SI: Šta Vas je podstaklo da napišete roman Nebeski bedemi?

SKB: Ideja da napišem priču, ili bolje reći horniku o mom rodnom gradu Smederevu, dugo je tražila način da bude objedinjena i ispričana. Opsesija Smederevskom tvrđavom i istorijom Smedereva kod mene je trajala veoma dugo. U početku je knjiga bila suvoparna i istorijska. Mnogima se, na moju veliku žalost, nije sviđalo iščitavanje istorijskog sadržaja knjige. Nekoliko puta sam prekidao pisanje, ali me je Tvrđava stalno vukla i vraćala sebi. Posle nekoliko uzastopnih snova, u kojima sam putovao različitim vremenskim epohama Tvrđave i grada Smedereva, u telima nekih drugih, meni nepoznatih ljudi, knjiga je počela ponovo da se uzdiže iz pepela. Umesto ja njih, priče su tražile i pronalazile mene.

SI: Koliko je trajao rad na romanu?

SKB: Samo pisanje romana zahtevalo je mnogo istraživačkog rada nakon koga sam izašao obogaćen čitavom riznicom novih saznanja. Kako jednog dana tu riznicu ne bih prepustio zaboravu i izložio nas kao narod najvećem grehu u Srba, roman je obogaćen brojnim fusnotama. Fusnote u romanu predstavljaju čuvare zapisanog i podsetnik onima koji su zaboravili ili će zaboraviti i svetionik znanja budućim generacijama.

SI: Koji su Vaši omiljeni pisci i pesnici?

SKB: Stiven King, B.D. Benedikt, Slavomir Nastasijević, Ivo Andrić, Mešo Selimović, Aleksa Šantić, Jovan Dučić,...samo su neki od pisaca i pesnika koji su imali i imaju uticaja na moj stvaralački rad.

SI: Ko Vam je, ako postoji, književni uzor?

SKB: Pročitavši pitanje prisetio sam se reči našeg prosvetitelja Svetog Save: ,,Neka se povinuje novodošavši onome koji je prvi došao, nepismeni pismenome, neobrazovan obrazovanome i mlađi starijem’’. Uvek sam se vodio mišlju da uvek treba učiti od najboljih jer se samo na taj način može pobediti prosek i uraditi nešto veće. Moj književni uzor je definitivno Stiven King, svetski priznat pisac, scenarista, muzičar, kolumnista, glumac, filmski producent i režiser, čovek koji je do sada napisao preko 200 romana i novela, od kojih su mnogi romani filmovani, prevođeni na sve svetske jezike i prodati u preko 350 miliona primeraka.

SI: Kakvi su Vaši planovi na polju književnog stvaralaštva u budućnosti?

SKB: Što se tiče planova u budućnosti na polju književnog stvaralaštva, pored već objavljenih štampanih izdanja romana ,,Nebeski bedemi’’ i ,,Tajna Svetog Save’’ i elektronskih izdanjadrame tročinke ,,Šapat’’ i zbirke pesama ,,Zrna soli’’, trenutno paralelno radim na još nekoliko romana. U planu je skoro izdanje ,,Zbirke sabranih dela Šapat večnosti’’ i dečije knjige ,,Iskrice večnosti’’, kojom će se deca upoznati sa zaboravljenom starom srpskom i staroslovenskom mitologijom, narodnim folklorom i narodnim verovanjima. U narednim godinama biće završen nastavak romana Nebeski bedemi, roman ,,Velika Asa’’, kao i romani ,,Kovač’’i roman ,,Iza horizonta’’. Osim pisanja i novih izdanja romana, u planu je i omasovljavanje škole kreativnog pisanja Belov za osnovce i odrasle, kao i pokretanje Izdavačke Agencije Belov.

“Rađaš se iznova kada drugima podariš energiju samospoznaje”

Nakon naslova, koji predstavlja jednu rečenicu iz njegovog intervjua na blogu Slučajna domaćica, predstavljam vam divnog Dalibora Ćulibrka koji svojim delima prenosi toliko snažnu emociju da ponekad zaustavi dah onome ko čita. Ne mali broj trenutaka sam i ja bila bez vazduha i pitala se: Da li je moguće? Unutrašnje biće mi je vapilo za neograničenim emocijama, a Daliborova čista duša, neosporno prisutna u svakoj rečenici, mi je to omogućila. Njegov roman Neobičan dan navosi čitaoca da se trgne i poleti, da se podigne sa zemlje i nastavi sigurno da korača kroz život znajući i verujući da od njega i njegove volje zavisi sve. Ovaj roman nam poručuje da slušamo svoje srce i da uvek možemo biti tamo gde želimo ako smo dovoljno hrabri da krenemo na taj put. Sada ću malo detaljnije o ovom romanu, a zatim ću preći nao no što je do sada objavio i onome što će tek objaviti. Nakon toga ću podeliti sa vama jednu njegovu priču.

Kao što rekoh, roman Neobičan dan me je oduševio, a evo i zašto. Pre svega, dopali su mi se mešavna stilova, jaka tematika i simboli koje autor upotrebljava. Posebno me je oduševilo to što se Bog pojavljuje pred Milošem u telu deteta jer deca su ta koja su simbol nevinosti, čistote, apsolutne ljubavi i ne osuđuju, ne odbacuju, ne dele ljude po nacionalnosti, rasi i religiji. Deca su ta koja najbolje prenose poruku : Voli i voleće te! Isto tako, Mali Ciga to pokušava da nauči Miloša kako bi on to preneo ostalima. Pojedinac može da menja svet ako prvo promeni sebe i ako je svestan da sve zavisi od njega i da sam bira i privlači dogadjaje u svom životu. Svidja mi se i simbolika patka Arčibalda jer je on simbol Andjela (jer se pojavljuje kad je Borisu najteže i treba mu pomoć i motivacija koju mu daje tako što se oporavio od povreda, ali se pojavljuje i na kraju, kada su svi u Predragovoj bolničkoj sobi. Tu je u ulozi Svetog duha i Andjela koji je došao da da poslednji blagoslov grešniku koji se iskreno pokajao). Zatim, tu je i simbolika sna i da ne nabrajam dalje jer mogu u nedogled.

Dalibor je pored ovog romana objavio i ova dela: Prodavnica ploča, Aleja izgubljenih snova i Volim te, sine. Uskoro će objaviti novi roman Miris ruže i krvi. Ovom prilikom bih želela da kažem da s nestrpljenjem očekujem novi roman. Takodje, hvala Daliboru na poverenju i razumevanju koje je pokazao iako dugo čeka ovaj tekst, a sada sledi obećana priča.

Trešnje

Natpis ispisan kredom na dasci: "Deco, slobodno berite trešnje, ali ne lomite grane", govorio je dovoljno o mom ocu. A još više je kazivalo to što se nije ljutio ni kada su komšijska deca nastavila da ih lome.

            Živeli smo u maloj kući u blizini graničnog prelaza, koja se smešila u toplom krilu majke prirode. Sa naše strane nije bilo prodavnica, pa je otac često odlazio na "mračnu stranu", kada bi nam zafalilo lekova, brašna ili kakve alatke bez koje je život u ruralnom predelu nezamisliv. Taj nasmejani div sa nesrazmerno velikim šakama, moj otac, Milivoje, vraćao se često pijan. Jedino tada smo majka, sestra i ja ćutali, sklanjali se i trudili se da mu što manje smetamo. Dobri Milivoje bi satima pevao sam, za kuhinjskim stolom. a onda bi, k'o da mu đavo kucne po savesti, zaplakao iz sveg glasa. Majka mu je umrla mlada, i nikada to nije preboleo.

            Imao sam četrnaest godina, momče vitko k'o jablan, kada je otac krenuo na "mračnu stranu" po lekove, jer je moja sestra dva dana bez prestanka imala temperaturu. Mati me zamoli da pođem sa njim, kako bi zaobišao kafanu i brzo se vratio.

            Upregli smo našeg crnog Božu, sa očima kao u gavrana, i dali se na put. Smrkavalo se polako, i pejzaž prekri zlatni prah, kako da u san uđosmo.

            "Oče, zašto nas ne vole oni sa "mračne strane". Istim jezikom govorimo, i jedan drugom ličimo."

            "Pusti to, sine. Politika je đavolji izum, a njegova je želja da se cela planeta među sobom satre. Mlada je tvoja glava da o tome misli."

            Prešli smo granični prelaz bez problema, prošli smo i pored kafane. Ispred apoteke smo se zaustavili, i otac se kratko zadrža. Bio sam srećan, ispunio sam majkina očekivanja - vraćali smo se natrag bez bespotrebnog zadržavanja.

Ispred kafane "Pod lipom" skupila se svetina. Otac malo uspori, podiže šešir i nastavi dalje.

            "Hej, Milivoje. Stani, Milivoje", i sada čujem taj glas. Nepromenjen. čini mi se. Iako je onaj što pozva mog oca odavno u večnim lovištima.

            Otac zaustavi konja.

            "Hej, nećeš na po jedno, na brzaka?", upita ga čovek u poodmakloj fazi pijanstva.

            "Marko, dete mi je bolesno. Drugi dan."

            Drugi čovek, onoliko pijan kao i prvi, kao sin samog đavola prozbori:

            Noge mi se presekoše u sekundi. Nisam video kada je otac sišao sa kola. Već u narednom trenutku ga je držao za vrat, visoko u vazduhu. Začu se galama. Povici. "Puštaj, Milivoje!", povika neko. Začas se oko nas okupi svet. Oca nikada nisam video tako razjarenog. Iako je mrak skoro dodirnuo tlo, video sam očevo crveno lice i žile na vratu koje su pulsirale. Napadoše ga nekoliko njih i odvukoše ga u kafanu. Tresao sam se od straha, ali trčao sam za njima, udarao, vikao. Jedan mi razvuče šamar, toliko jak, da je krv odmah potekla. Ležao sam u prašini, uvaljan u krv i suze kada se začuo pucanj koji ceo moj život pretvori u tišinu.

Ne želim kuću sa pogledom na okean. Ne vidim sebe u ležaljci, sa knjigom u rukama. Nije mi na glavi veliki šešir, ne ispijam egzotični koktel iz polutke kokosovog oraha. Ne želim to! Ne sada! Šta ću sa tim? Neću da otkrijem sve tajne univerzuma, neću da doživim astralnu projekciju. Neću da komuniciram sa Teslinom dušom. Neću! Ne želim da se budim, a da obaveze nemam, da živim lagodno bez napornog posla. Ne želim da vidim Maču Pikču, Auroru Borealis i Viktorijine vodopade. Ne sada! Nikako sada!

            Dovoljno je da imam kome da se vratim kući, malo hartije i sunčevog svetla.

            Jer ako snove ostvarim sada, onda sve moram ispočetka.

Prospi po podu moje sobe bisere i latice dalija. Pustiću cigansku muziku, a ti pleši.... slobodna kao jato ptica. Neka svaki pokret bude nešto što nikada nisi izvela - dopusti da tvoja duša pomera telo umesto tebe.

            Napolju zbog vetra velika neonska reklama cvili. Vukovi vrebaju i čopor hijena zlobno se smeje. Ostani večeras sa mnom! Molim te! Više nego smrt plaši me ova soba. Ne zbog samoće. I ne zbog hladnoće. Već zato što se u njoj nalazim ja. A uostalom.. zašto ti uopšte i bilo šta govorim... Ti si samo Ciganka sa kestenjastim očima koja pleše na mom platnu. Nedodirljiva za patnje jednog matorog slikara.

Svet aforizama

Poštovani čitaoci, ovaj post će biti nešto drugačiji od ostalih jer je Nikola Janković odlučio da mi olakša posao i umesto da mi samo pošalje podatke o sebi, napisao tekst kojim će se predstaviti. Veoma sam mu zahvalna na tome jer sam ovih dana zatrpana obavezama, pa bi moj tekst možda ispao loš i površan, a ja to nikako ne želim. Na humorističan način ćemo se upoznati sa ovim divnim i svestranim čovekom čiji humor i optimizam mi neretko spasu dan. Ni jednu reč teksta koji sledi ne bih izmenila,zaista je sve onako kako je napisao. Ovim putem se zahvaljujem Nikoli na strpljenju i izvinjavam se što je ovako dugo čekao tekst.

Nikola je jedna svestrana devica. Završio je elektrotehniku, zatim bio student generacije na Mašinskom fakultetu, a onda predavao statistiku i informatiku na Fakultetu medicinskih nauka. Studirao je u okviru postdiplomskih studija godinu dana i na Univerzitetu u Ljubljani. Za razne uspehe tokom studija i na takmičenjima, često je nagrađivan, kako nagradama, tako i stipendijama od strane fakulteta, Vlade Republike Srbije, fonda Akademik Dragoslav Srejović, Ambasade Kraljevine Norveške itd. Kao Microsoft sertifikovani profesionalac i sistem administrator, drži nastavu i kurseve iz oblasti IT tehnologija. Takođe, godinama drži nastavu i kurseve iz primene programa SPSS za statističku analizu podataka. Autor je petnaest naučnih radova.

Kao svestrana devica, imao je i ima mnogo hobija i interesovanja. Govori engleski i slovenački jezik. Od svoje osamnaeste godine je odbojkaški sudija. Uređivao je kompjuterski deo foruma Krstarica. Koordinator je Mense Srbije za Kragujevac. Voli enigmatiku, šah, pazl, sudoku i ostale mozgalice. Voli da gleda filmove, veliki je poznavalac srpske i svetske kinematografije. Od sportova, voli da igra i gleda snuker. Voli da putuje. Voli slatkiše, cveće i mačke.

Nikola je veliki ljubitelj književnosti. Uživa u knjigama i svojoj maloj biblioteci. I u ovom pogledu je izuzetno svestran. Veliki je poznavalac tematike o tajnim društvima i masoneriji. Čita i piše aforizme, i jedan je od koautora almanaha aforizama Osinjak. Takođe, čita i piše poeziju. Od pesnika, omiljeni su mu Mika Antić, Desanka Maksimović, Matija Bećković, Goran Tadić. Od domaćih pisaca voli Duška Radovića, Dušana Kovačevića, Branislava Nušića, zatim Ivu Andrića, Mešu Selimovića. Od svetskih pisaca, veliki je poštovalac Saramaga, Remarka, Hesea, Markesa. Oduševljava ga veličina kako Laze Kostića, tako i Salmana Ruždija.

Na kraju ovog predstavljanja, slede aforizmi iz almanaha aforizama Osinjak.

U Srbiji su svi studenti na budžetu – svojih roditelja.

Juče smo bili drugovi, danas smo gospoda, a sutra ćemo biti doktori nauka.

Koliko je tanak ovaj toalet-papir, sve se plašim da ne ubodem želju.

Žene vole kad je muškarcima jezik duži od pameti.

Od vijagre može da se oslepi. A šta imaš i da gledaš u tim godinama.

Ubio sam profesora, previše je znao.

Ubio ženu pa sebe. Čovek džentlmen.

U Kini šetaju kupus. Kučiće su već pojeli.

Oni koji stalno nešto menjaju imaju Editov kompleks.

Srbija je treća u svetu po siromaštvu. Dajte nam tu bronzu pa da je utopimo.

Devojkama ne zavirujem pod suknju, šetam isključivo nudističkom plažom.

Seks je igra koja se meri minutima, ali se zato o njoj priča satima.

Najjači mišić u ljudskom organizmu je jezik. Čvrst dokaz kojeg se drže lezbejke.

Kad đavo uđe u ženu, jebeno je to.

Milione evra su poklonili strancima. Ne kaže se strancima nego strankama.

Beskonačnost

Moj sledeći tekst je o Igoru Živkoviću, momku koga krasi bezgranična ljubav i dobrota. Moje virtuelno poznanstvo sa Igorom je započelo u grupi Balkan voli knjige gde me je najpre osvojio svojom poezijom, a potom je usledio zahtev za prijateljstvo i nekoliko dopisivanja prilikom kojih smo se on i ja bolje upooznali.

 Kad je reč o njegovoj poeziji, mogu da kažem da je tačno ono što se govorilo za Branka Miljkovića. Reč je o tome da pesnik živi svoju poeziju. Igor piše o ljubavi i živi ljubav. Ne možemo tačno utvrditi da li je pesnik uzdigao ljubav, pa se vinuo u oblake za njom, ili je ljubav uzdigla njega do svog trona. Ganula me je količina iskrenosti i dubina ljubavi koja se uočava u pesmi koju žu vam predstaviti. Tako jednostavne, a teške reči, tako iskrena i dirljiva ljubav koja se ne može iskazati rečima, niti se može njima iscrpeti. Može se samo produžiti do beskonačnosti. Jedina prava ljubav je ona ljubav kojoj su dovoljni pogledi i stisak ruke da bi se dvoje razumeli. Očima se najlepše voli, a nežnošću se ostavlja trag u nečijoj duši.

Zahvalila bih se Igor una poverenju i na tome što mi je dozvolio da preuzmem  sliku sa njegovim tekstom i podelim je sa vama. Ovaj tekst završavam uz želju da Igor i njegova voljena, kojoj je posvećena svaka pesma, budu zajedno još dugo.    

Tišina i nedostajanje

Razmazio bih sebe

kada bih bar dva puta  jeo  na dan ,

kada bih grlio bar pred spavanje

onu kojoj dušom pripadam .

Razmazio bih sebe kada bih

naučio da ne brinem ,

da se za sve ne sekiram ,

kada bih bar ponekada pored muka

usnio neki lep san .

Razmazio bih sebe kada

bih bar nedeljom kao sav

normalan svet bio slobodan .

Razmazio bih se samo uz

osmehe i toplinu doma

moje porodice za koju živim ,

u koju verujem i pored daljine što nas razdvaja ,

u taj najiskreniji još uvek

neostvaren san.

Razmazio bih se u tvome zagrljaju

ali uvek ostao  vredan , pažljiv ,

veran ,osećajan , isti ...

Mazili bi te nežno po obrazima

od rada grubi dlanovi

ali pošteni i čisti .

Beskrajna ljubav

Odlučila sam da ovaj tekst napišem o Katarini Dinić, jednoj nasmejanoj devojci koja duboko i jako voli. To se vidi iz njene priče koju je odlučila da podeli sa nama. Poslala je isti tekst magazinu "Out Loud" koji ga je objavio na svom blogu i fejsbuk stranici Ono što me je privuklo da pišem o njoj jeste ta iskrena i čista ljubav, ta  vernost drugome i stavljanje drugoga ispred sebe. Kao što rekoh u naslovu, beskrajna ljubav, ljubav koja opstaje iako druga strana nije tu. Ova kratka priča me je zaintrigirala i zbog toga što na prvo čitanje nisam uspela da osetim sve lirske i emotivne talase. Tek prilikom drugog, pa i trećeg, čitanja, osete se sve emocije i svaki drhtaj za onim koji nije tu čitalac oseća na svojoj koži. Takođe, priča Dvadeset i četiri je dokaz da ljubav ne zna za granice, niti ju je moguće staviti u bilo kakve okove i kalupe. Sloboda da se voli pobeđuje sve.

Želim da se zahvalim Katarini na poverenju i da joj poželim puno inspiracije za nova dela. U nastavku sledi priča o kojoj sam govorila:

Dvadeset i četiri

Nije kriv Beograd što mu je Sarajevo predaleko za one davne, ali nezaboravne, izlaske sa tobom.

Nije kriv Kalemegdan od koga ima mnogo da se pešači do Skenderije.

Nije kriva ni Miljacka što je solim sećanjima dok lebdim nad njom i opažam kako mi se tvoj lik iz nje približava.

Zar doista moram da slušam sada kako ćutiš o onome što si nekada jedva čekao da mi kažeš?

Voda teče isto kao i ovo vreme što je postalo bezlično otkako uzalud ponavljam u sebi da te nisu ugledali otudjenog od sveta zbog alkohola u noći pre selidbe. Sećam se da nisi mnogo voleo da se opijaš, no bili smo deca. Previše mladi da razmišljamo ko će kuda i zašto otići, i sa kime završiti.

Nesmetano me obuzima neprijatnost kad god legnem sa strancem, a zamišljam da njegovo telo pripada tebi, koji si moje obeležio za života.

Sa tvojom malenkošću bilo mi je sve prvo. Samo Sarajevo nikada nije.

Šteta za tako lep grad da propusti onakvu ljubav.

Šteta za ove kofere što već godinama stoje prazni u ćošku spavaće sobe.

Šteta i za sve potencijalne šanse kojima nisam dozvoljavala da se pokažu u svetlu boljem od tvog.

Unapred se izvinjavam što ću i ovaj dvadeset i četvrti februar provesti zaključana u četiri zida, odbijajući svaki poziv koji ne zvoni kao tvoj.

Romantična duša

Nakon kraće pauze u objavljivanju i promovisanju talenata, nastavljam sa ispunjavanjem zacrtanog cilja. Danas vam predstavljam Vanju Avramović, dvadesetšestogodišnju devojku iz Jagodine. Vanja kaže da je počela da čita po završetku srednje škole i da je tada zavolela ovu aktivnost. Ljubav prema pisanju je otkrila prošle godine kada se u jednoj grupi odazvala pozivu da se članovi oprobaju u pisanju. To je za nju bio izazov koji je pokrenuo njenu inspiraciju i tako je doveo do prve napisane priče. Posle ovog pokušaja, njena inspiracija se sve više razbuktavala, njeno uživanje u pisanju povećavalo, a i broj priča je rastao. Za sada ima 10 napisanih priča, a ja ne sumnjam da će ih biti još puno.

Vanja je, kao i ja, jedna romantična duša što se oseća u njenim pričama. Ljubav joj je najveća inspiracija i od srca joj želim da se i njoj, kao junakinji priče koju ćete čitati, desi ovakva ljubav. Svakoj devojci želim ovakvu ljubavnu priču jer svaka od nas zaslužuje da bude voljena.

Verujem da će Vanja vremenom usavršiti svoje pisanje i da ćemo jednog dana biti obradovani njenom knjigom, a do tada, uživajmo u jednoj romantičnoj ljubavi Sofije i Jovana:

 Sudbinski susret

Sofija je radila kao prodavačica u salonu venčanica i volela je svoj posao. Gledala je blistave venčanice i buduće mlade kako ih isprobavaju. Divila im se, sanjala o tome da i ona jednog dana stane na to mesto.

Jednog dana vraćajuci se s posla, tražila je nešto po torbi, zadubila se tražeći i nije gledala kuda ide. U jednom trenutku, udarila je u nekog.  Odskočila je, torba je pala na trotoar i njen sadržaj se prosuo po trotoaru. Rekla je : "Uplašili ste me, izvinite,  da li sam Vas povredila?!" Mladić se nasmešio i odgovorio: "Niste me povedili, izvinite Vi što sam vas uplašio." Predstavio se : "Ja sam Jovan." Ona je stidljivo stajala i odgovorila: "Drago mi je, ja sam Sofija." Sofija se sagla da pokupi stvari iz torbe sa trotoara, ps se i  on sagao da pomogne. Ruke su im se dodirnule, medju njima se osetila neka energija, varnica, neka jaka sila. Odjednom , kiša je počela da rominja, pa nastavila da pada sve jače. Jovan je predložio da se sklone od kiše i popiju kafu u kafiću preko puta. Pristala je. Ušli su u kafić, seli za sto do prozora i naručili piće. Stigla im je kafa, a zatim su počeli  opušteno da razgovaraju. Nakon nekog vremena, Sofija je pogledala naručni sat, morala je da krene da ne bi propustila autobus. Jovan se ponudio da je otprati do stanice, nastavili su da pričaju i dogovorili su se da se ponovo vide. Sofija je ušla u autobus i mahnula mu je.

Sledećeg dana, otišla je na posao puna utisaka, nasmejana i srećna.

Vidjali su se nekoliko nedelja, to je prešlo u mesece i shvatili da su jako slični. Ista interesovanje, vole iste stvari, muziku, samo ih je razdvajalo razliciti posao. Jovan je radio kao  pedijatar. Mnogo je voleo decu i  želeo je jednog dana da osnuje porodicu. Nakon nekoliko meseci provedenih zajedno, odlučili su da započnu vezu.  Sofija je bila ushićena , konacno joj je sudbina donela pravog čoveka. Svakog dana jedva je čekala da zavrsi s poslom i potrči mu u zagrljaj. Uživala je u svakom trenutku provedenom pored njega. Izlazili su u šetnje držeci se za ruke i razgledali grad, išli su u razne restorane na romantične vecere. Posle dve godine veze, rešili su da se uzmu. Jovan je iznenadio i zaprosio Sofiju u parku na dan zaljubljenih. Napravio je srce od latica ruža i ukrasnih sveća. U sredini srca stajala je korpa sa buketom od 101 ruže i prsten u njoj. Kleknuo je i upitao je : "Hoćeš li da se udaš za mene?" Sofija je zaplakala i rekla: "Da, zelim!" Stavio joj je prsten na ruku i poljubili su se. Sofija je sa radošću birala venčanicu. Njen san se ostvario. Venčanje se održalo u tom parku. Ona je bila prelepa, izgledala je kao prava princeza i držala bidermajer dok je išla ka njemu.  Jovan je osetio neizmernu radost i suze u očima i rekao sebi:"Oženio sam pravu i najlepšu ženu na svetu, čuvaću je kao malo vode na dlanu i neću dozvoliti da joj išta fali i da je neko povredi.  Želim da vidim samo njen očaravajući osmeh na licu, a suze da pusti samo od sreće. Otišli su na medeni mesec i to je bio najlepši period u njihovom životu. Kada su se vratili i odmorili od puta, dogovorili su se da se svako vrati svom poslu. Sofija je prva došla kući sa posla, skuvala ručak i čekala Jovana da dodje.

U braku su već dve godine i Sofija je ostala trudna. Rodila je blizance, devojčicu Krunu i dečaka Kostu. To je bio najlepši dan u njihovim zivotima. Napustila je posao kako bi se posvetila deci i  brinula o njima,a Jovan je nastavio da radi. Uživali su u svakom momentu provedenom sa decom, a Sofija je znala da je Jovan ljubav njenog života i da će ta ljubav trajati zauvek.

Umetnička duša

Predstavljam vam veoma interesantnu i višestruko talentovanu Milicu Vasković. Ona je apsolvent Filoloskog fakulteta Univerziteta u Beogradu , smer Jezik , književnost i kultura, modul Bibliotekarstvo i informatika.  Aktivno piše za Naše malo skladište , portal za umetnost, kulturu i sport. Urednik je rubrika vezanih za Umetnost i kulturu. Veliki je ljubitelj knjiga i čitanja, bavi se slikarstvom u slobodno vreme i izradjuje ručne bukmakere. Pored ovoga, ima svoju stranicu na fejsu i instagramu.  Sanja da radi u velikoj biblioteci, zalaže se za popularisanje tradicionalnog oblika knjige i povećanje kulture čitanja. Zato je njen  prvi tekst na portalu bio objavljen pod nazivom :,, Smisao citanja u dobu interneta" koji možete pročitati klikom na sledeći link:

https://www.nasemaloskladiste.com/smisao-citanja-u-doba-interneta/?fbclid=IwAR24V_9bkTOETvwwnraT1RmPMXzNkoruYQ2vYzFTWx8GFcAyvNS5Y0suV5g .

 Bila  je polaznik ljetnih skola Ivo Andric u Andrićgradu i to mesto je  inspiriše za rad.

Pored ovog teksta koji možete pročitati klikom na link, objaviću njen rado o bibliotekarstvu koji pokreće jako važnu temu koju je ona obradila direktno i bez ustručavanja da kaže istinu o današnjem statusu ove profesije i stereotipima koji postoje. Pošto sam upoznata sa njenim radom na izradi bukmakera, u dogovoru sa njom ću podeliti sa vama slike njenih radova. Ona je odlučila da sa nama podeli sliku iz Andrićgrada, mesta koje je inspiriše.  Pre negó što se upoznamo sa njenim tekstom o bibliotekarstvu, pogledaćemo slike koje mi je poslala. Iskoristiću priliku da kažem da je smatram vrlo persektivnom osobom koja može daleko dogurati ukoliko nastavi ovim putem.  Milice, nikad ne odustaj od svojih snova, veruj u njih i oni će se ostvariti. Potrebno je samo malo da ih poguraš i ohrabriš da ti pridju, a onda ih zgrabiš i ne puštaš. Od srca ti želim da ostvariš svoj najveći san i hvala ti što si pristala na saradnju.

Sada je na redu  tekst:

Kroz istoriju bibliotekari su smatrani čuvarima knjiga i znanja. Međutim, danas su najčešće vezani  za stereotipe, što odaje negativan utisak. Današnja javnost smatra da su bibliotekari ljudi koji rade iza pulta biblioteke i izdaju knjige, a u međuvremenu ne rade apsolutno ništa. Osim poslova sa korisnicima gde aktivno snjima komuniciraju i pomažu im u pronalaženju potrebnih informacija, bibliotekari su osobe koje osluškuju potrebe i formiraju fond, uređuju zbirke, stvaraju i vode urednu arhivu. Važan deo posla predstavlja obrada dokumenata i objavljenog materijala, kao i davanje iste na korišćenje.

Od samog početka nastajanja bibliotekarstva kao nauke, sama profesija uvek je bila podložna stereotipskim viđenjima, pozitivnog ili negativnog karaktera. Slika bibliotekara uslovljena je predstavama u medijima i spoljnog okruženja. U medijima je najčešće prisutna slika starije neudate žene, odevene u suknju od tvida i džemper, sa kosom podignutom u punđu i naočarima na vrhu nosu. To je najpoznatiji stereotip bibliotekarske usedelice.

Ovaj krajnje zanimljiv posao u potpunosti je feminizovan. Muški bibliotekari su toliko retki da je pravo čudo videti ih da rade u biblioteci. Uglavnom su opisani kao stidljivi, siromašni, civilizovani ali i inteligentni. Pa se biblioteke čine kao mesta punih prepreka umesto mesta puna znanja i slobodnom pristupu informacija. Nasuprot bibliotekarki usedelici, zbog povećane seksualizacije u savremenoj zapadnoj kulturi, pojavljuje se nov ženski stereotip. Uprkos boljem obrazovanju u sadašnjosti, status ženskog bibliotekara doprineo je tome da čitava profesija bude viđena kao profesija niže vrednosti.  Uprkos svim stereotipima, javila se potreba za uvođenjem studija bibliotekarstva. Pa tako danas se mogu izučavati predmeti vezani za ovu struku i informatiku na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu.

Svetski mediji bibliotekarsku profesiju su nahvalili i razvili, i predstavili je kao inovativno – organizovanu strukturu visoko obrazovanog kadra punog entuzijazma. Negativan stereotip nije tvorevina bibliotekara već sistema moći i racionalnosti.

Po završetku osnovnih akademskih studija i položenog stručnog ispita u Narodnoj biblioteci Srbije, mogući su sledeći položaji u biblioteci: knjižničar, viši knjižničar, bibliotekar, viši bibliotekar, bibliotekar savetnik i upravnik. Veštine koje treba da poseduje svaki bibliotekar: dobre organizacione sposobnosti, ljubaznost, dobru komunikaciju sa korisnicima, široko opšte znanje, poznavanje stranih jezika i rada na računaru.

Ono o čemu treba brinuti je izgled biblioteka i bibliotekara. Biblioteka svojim akcijama šalje poruke u javnost, i one treba da budu rezultat rada svih zaposlenih. Imidž je slika vrednosti koje je biblioteka usvojila u toku svog rada. I te vrednosti se odnose na kulturu, način predstavljanja i brigu o drugima. Na sledećem linku možete pogledati njene bukmakere:

https://www.instagram.com/bibliophilebookmarks/?hl=sr

                                   

Zauvek sanjar

Prvi autor sa kojim ću vas upoznati je Uroš Timić. On je sjajan pisac koji me je osvojio najpre poezijom, a zatim sam pročitala njegov roman prvenac Osmi život koji me je osvojio prvom svojom rečenicom. Dalje osvajanje ću pripisati upečatljivim likovima, radnji koja je dinamična, gotovo se ne diše od neizvesnosti. U nekim trenucima mi je bilo toliko teško što likovi toliko pate i što im se sve dogadja da sam u sebi pitala autora: “Dokle ćeš da mučiš junake?” Medjutim, to je samo produbilo moje interesovanje za dalji tok radnje. Inače, tematika kojom se Uroš bavi nije mi bila toliko bliska, niti sam volela da čitam ovaj žanr jer mi je previše strašan. Ovaj roman mi je probudio interesovanje i pokazao da ne mora svaki roman ove vrste izazivati noćne more. Jednostavnim stilom je rečeno sve i to tako pogadja u srž i čitaoca ponekad oblije hladan znoj koliko istine i strahote ima u rečenom.

Mislim da je sada vreme da se bolje upoznamo sa ovim autorom. Uroš Timić, po struci diplomirani bibliotekar informatičar, svoj roman prvenac „Osmi život“ objavio je 2015. godine u izdavačkoj kući Laguna kao jedan od tri pobednička romana konkusa Literarni Onlajkn Inkubator u oganizaciji Centra za omldinu Tvoja Srbija, projekat koji je finansialo Ministastvo omladine i sporta. Godinu dana kasnije objavljuje drudi roman „Četrdeset dana“ u ediciji „Alfa“ udruženja „Mladi dolaze“, nastalo kao projekat Udruženja književnika Srbije.

     Kratke priče objavljivao je u čaospisima „Književni pregled“, „Umetnčki horizont“, „Književnim novinama“ i „Mons Aureusu“ i na portalu „Blacksheep.rs“. Priče je objavio i u autorskim zbirkama „Krik 2“ i „Čuvari zlatnog runa 2“. Za tri kratke piče osvojio je nagradu „Duško Trifunović“ Scene svih kreativnih, za kategriju pisaca uzrasta do trideset godina.   Član je Udruženja književnika Srbije.

    Osnivač je i glavni i odgovorni urednik portala „Naše malo skladište“ koji se bavi temama iz oblasti kulture, umetnosti i sporta i jedan od glavnih organizatora projekta koji je obeležio kraj 2018. godine - "Bloger fest 2018".

     Trenutno radi na svom trećem romanu, koji nosi naziv "Reptil" i koji je već izazvao veliko interesovanje kod čitalačke publike. Roman će biti objavljen u izdavaštvu "Krik".

Pre negó što predstavimo jednu njegovu pesmu, moram dodati i ovo.Uroš je divna osoba, prijatelj, savetnik i neizmerno sam mu zahvalna što je deo mog života i ovog bloga. Uroše, samo napred i nikad ne odustaj ma koliko te lomili!

Sledi obećana pesma:

Zauvek

Najviše me bole

Ove prazne godine

Što tiho se nižu

Jedna za drugom

Dok ja i dalje sanjam

Samo tvoj jedan osmeh

Da ispuni tren

I godine suza izbriše

Suza, koje su vreme ispisale

I još uvek sanjam

Da večno smo mladi

I proklinjem vreme što postoji

I ove bore na svom licu

Što svedoci tog vremena su

I još uvek sanjam

Da mi tvoja lepota

To isto vreme krasi

I da smo u večnom trenutku

Beskrajno puta voljeni bili

I proklinjem ove noge

Što postaju umorne

I pod teretom života popuštaju

I što moje suze ne slušaju

Ja i dalje sanjam

Da smo srećni

Da smo jedno biće

I da je smrt samo misao

Koja nama strana je

I proklinjem svoje misli

Koje smrti se boje

I pitam se hoćeš li me

Voleti isto čak

Iako nisam večno mlad

Čak iako moja brada seda je

Čak iako moje lice izborano je

Čak iako moje su noge umorne

I pitam se

Živote moj

Pitam se, vreme zaustavljam

Pitam se, sudbinu kunem

Pitam se, prošlost brišem

Pitam se, osmeh pamtim

Pitam se

Hoćeš li me voleti

Zauvek?