TAJNE PAVLOVE ULICE - DRAGAN JAKOVLJEVIĆ

 

Pred nama je delo izuzetne vrednosti, snažnih emocija i veomoa važnih poruka. Delo Dragana Jakovljevića obuhvata sve aspekte života, daje izvrsne psihološke portrete i uči nas koliko je prošlost važna, ali da ne treba živeti u njoj. U redu je sećati se davnih vremena, u redu je sve dok ne živimo u njima, a život teče mimo nas.

Roman počinje predivnim opisima jeseni, a lirski ton ovih opisa nas upućuje na subjektov doživljaj, iako se on još uvek ne otkriva. Znamo da je tu, odaje ga oblik glagola Posmatram, odaje ga i ljubav prema jeseni koju može iskazati samo onaj ko oseća dušom ovo godišnje doba. Moramo obratiti pažnju na rečenicu kojom Jakovljević započinje priču : I ova peštanska jesen slična je... On iz setnog, melanholičnog tona, koji u sebi sadrži primesu dosade, jednoličnosti, prelazi na lirsko talasanje i dočaravanje svog doživljaja jeseni. Prve dve reči - I ova - upućuju na to da ove jesen nije donela nešto novo sa sobom, ponovila se, već je bilo ovakvih jeseni. S druge strane, ona je za subjekta uvek nova, drugačija. Odmah na početku se susrećemo sa sukobom realnosti i unutrašnjeg doživljaja, sa svešću o prolaznosti i toplinom trajanja u srcu subjekta. Subjekt, ukazujući na veselost i šarenilo koje jesen stvara, šalje veoma važnu poruku - biti u sadašnjem trenutku, disati, obraćati pažnju na ono što nas okružuje, povezati se s prirodom i dopustiti da nam prenese svoj mir. Takođe, time nam daje priliku da sa njim posmatramo stvaralačko nadahnuže prirode. U priču uvodi motiv stvaranja, pisanja, inspiracije nagoveštavajući koja će biti glavna tema njegove priče. Pominjanje pripovesti budi asocijaciju na pripovednu tehniku priče u priči. Zatim, progovara o tome kako jesen, svojim tajnim jezikom, šapuće o svojoj romantičnosti, o svojoj prisutnosti. Ona je svuda i u svakome, samo joj treba otvoriti srce i dopustiti da nas očara. Čvrsta povezanost subjekta i jeseni se otkriva kad on kaže da mu se jesen približila i šapnula mu da nisu sve (pripovesti) sa ovoga sveta. Ti ćeš to razumeti. Sada se pitamo nisu li subjekt i jesen jedno i mogu li postojati jedno bez drugog. Postavlja se pitanje nije li tajšapat, koji se pripisuje jeseni, unutrašnji glas subjekta. Ono u šta smo sigurni jeste to da Jakovljević uspostavlja kult jeseni i nakon toga započinje priču o subjektu. 

Interesantan je narativni tok koji uočavamo, naracija se kreće poput filmske kamere. Prvo je prikazan jesenji pejzaž preko kojeg smo uspeli da prodremo do unutrašnjeg bića subjekta, pa smo, šetajući njegovim unutrašnjim bićem, otkrili neraskidivu nit koja ga vezuje za jesen, a samim tim i za stvaranje. Dvostruka povezamost s jeseni postoji, ma koliko bila skrivena ta druga nit. Druga nit se odnosi na promišljanje o sopstvenom delu i buđenje želje za razgovorom o svojim namerama u oblasti pisanja. Subjekt se u priču uvodi negacijom, zapitanošču, sumnjom. Na kraju, negacija, zapitanost i sumnja se pretvaraju u potvrdu, u saznanje da mu je namera propala kada ju je otkrio. 

U daljem tekstu se otkrivaju subjektova, ali i piščeva, uverenja. Za pisca se ne može reći da je sveznajući pripovedač, niti da ga nema, da ne progovara. On je tu, prisutan je, ali skriven, Otkrivaju ga mesta poput ovog, mesta fse progovara o uverenjima, mesta na kojima svoja promišljanja pripisuje subjektu. 

Kontrast uočavamo kada se subjekt nađe u kancelariji izdavačke kuće, ali i pre toga, samo nešto suptilnije. Susret sa portirom i njegova ravnodušnost su prvi znak sumornosti i suprotnosti sa onim u subjektovoj duši. Ova sumornost, pre nego što saznamo njen pravi uzrok, navodi nas da uočimo prvi sloj kontrasta, opet između subjekta i portira. Taj sloj se odnosi na dve različite perdpektive, dva dijametralno suprotna stava. Portir u jeseni vidi sumornost i gašenje boja, života, dok subjekt vidi šarenilo i oživljavanje boja. Druga stvar, u kojoj je razilaženje ove dve ličnosti očigledno, tiće se pisanja i odnosa prema knjigama. Jasno je da portir ne razume potrebu za pisanjem i značaj knjiga, što se vidi iz sledećeg dela rečenice koju izgovara: ...ako još drže te moljce. Zatim, dolazimo do drugog sloja koji, iako drugi, postaje značajniji od prvog zbog svoje širine. Reč je o tome da se ovde susrećemo sa nekom vrstom objektivnog korelativa. Nemamo ovde objektivni korelativ u punom smislu jer opis prostorije ne upućuje na stanje subjekta, već lica koje se zatiče u prostoriji. Kada nam pred očima iskrsne slika kancelarije izdavačke kuće, biće nam prikazana tri stanja: Izdavačka kuća pred bankrotom, službenicino neraspoloženje zbog toga i njen skepticizam prema novim stvarima, uslovljen potrebom za sigurnošću. Ona je u subjektu videla samo neizvesnost, propast i neuspeh, nikako nadu, novu priliku i mogućnost uspeha. Istovremeno, njena kancelarija je odraz njenog pogleda na jesen, koji je isti kao portirov. Dobra stvar u ovim susretima je što možemo bolje upoznati subjekta. Njegovo odmahivanje rukom na portirovo pitanje može se tumačiti na više načina: kao pokušaj da se odbrani od tuđeg lošeg raspoloženja i ne dozvoli da radost i nada iščile iz njega, kao znak da se jedan deo vizije ruši, ali da ne želi da se cela sruši. Bilo kom tumačenju da se priklonimo, dolazimo do toga da se subjekt našao pred testom jačine svog duha. Iskrsava još jedno moguće značenje odmahivanja rukom - možda tera od sebe nespokoj i crne oblake koji mu se približavaju, tako pravi štit oko sebe i ne dozvoljava razočarenju i tuđem bolu, koji ga pogađa, da zagospodare. Sada mu preostaje da ne izgubi samopouzdanje i hrabrost ukoliko mu se ukaže nova prilika. 

Jakovljević vešto, lako i prirodno prelazi sa psihološkog stanja na predstavljanje činjenica i događaja koji su oslikavali realnost u kojoj se subjekt nalazi. Dva samozvana pesnika, kritičar plagijator, vreme i okruženje u kome svako želi da povredi, obezvredi i omalovaži drugog. Naš junak tu ne pripada, drugačiji je, ne može da se uklopi. Koliko ga zaista bole tuđa patnja i neuspeh, pokazao je kada nije tužio jednog, od dvojice samozvanih, pesnika zbog toga što je njegovu priču pretvorio u stihove i potpisao sebe kao autora. Kao što i sam kaže u romanu, manje ga je bolelo da se odrekne jedne priče nego da uništi pesnika koji je već bio na rubu uništenja. Radije će čitati svoje delo u izmenjenom obliku i sa tuđim potpisom, nego da uništi "kolegu" po peru. U ovom postupku, kod njega možemo prepoznati romantičarski Svetski bol koji se ogleda i u prikazu kulture i književnosti koje su na ivici propasti. Književne večeri su retke i pretvorene u teatar, opstaju samo zbog lažnih izveštaja i lukavstva fotografa. Sve ovo potvrđuje Šekspirove reči da je život pozornica, a svi mi smo glumci čiji je zadatak da odigraju svoju ulogu i zaćute. Medijum kroz koji se ispoljavaju ove reči je lažni književni kritičar. On je primer jedne labilne prirode i ličnost koja je ubedila sebe da je zaista ono što je, u stvari, samo maska. Njemu se pridružuju i dva samozvana pesnika, pa se stvara mini bal pod maskama, stvara se iluzija života kakav se želi. Njih trojica na taj način pokušavaju da ostvare ono što žele, ono za šta znaju da neće nikada biti. Zato se stapaju sa maskama i svoju ulogu igraju i kada se predstava završi. 

Još jedan pokazatelj nepodržavajućeg okruženja je neprijatnost sa piscem. Piščeva izjava da ima bar 15 fascikli sa radovima mladih pisaca, neiskusnih i nesigurnih, govori da se on ni po čemu ne razlikuje od onog pesnika i kritičara. On koristi tuđe slabosti, uzima njihove radove znajući da oh neće pogledati. Tako slika trnovitog puta mladog pisca postaje još trnovitija i preti da se pretvori u lavirint iz koga nema izlaza. Međutim, u slučaju našeg subjekta nije tako. On je pokazao svoju jačinu time što je iz ovoga izvukao pouku, naučio nešto i poslao nam poruku da iz svake neprijatnosti i lošeg dešavanja treba izvući nešto dobro. On je spoznao da rušenje neke iluzije nije neminovna propast i da sve bude onako kako treba da bude u pravom trenutku. Znao je, iako je bio tužan, da ovaj događaj ima svoj smisao. Nakon susreta sa Stojanom, piscem u pokušaju, otvorila su mu se druga vrata za čije postojanje ne bi ni znao da se prva nisu zatvorila. Sada je osećao zahvalnost što je susret sa piscem prošao tako kako je prošao jer je uvideo da život čuva nešto bolje za njega, da zaslužuje više od lažnih nada i obećanja. 

Čitajući dalje, otkrivamo jednu novu perspektivu, saznajemo da su svi događaji koje smo do sada proživeli, zajedno sa subjektom, prošli i postali uspomene. Stariji, zreliji subjektpiše priču o sebi iz mlađih dana ne želeći da te dane prepusti reci zaborava. Ovde se iznenada, a tako prirodno, neizveštačeno, otvara kategorija vremena. Iznenađuje nas preplitanje prošlosti i sadašnjosti jer nas je Jakovljević ubedio da je sve što čitamo sadašnjost. Upotreba prvog lica prezenta nas je dovela do zaključka da je u pitanju ispovest mladog pisca, pa smo se sa takvom atmosferom saživeli i prihvatili je kao jedino moguću. Međutim, taj varljivi utisak se donekle menja ovom piščevom intervencijom. Baš tu proviruje, na trenutak, nevidljivi pripovedač menjajući tehniku pripovedanja. Uvodi se tehnika panoptikona, ali su posmatrač i posmatrani ista osoba. Subjekt posmatra sebe okružen sobom - ovaj sadašnji posmatra onog nekadašnjeg, tako da iz perspektive starijeg, zrelijeg, iskusnijeg prikazuje mladog, neiskusnog. Između redova čitamo žal za mladošću i tim, iz sadašnje perspektive, bezbrižnim danima. Prateći asocijativnu liniju, prisetićemo se Borine Sofke sa kojom je subjekt povezan motivom žala za mladošću i pripovedačkom tehnikom. Pripovedačeva tehnika povezuje subjekta sa još jednom junakinjom, Adrijanom iz dela Rimljanka Alberta Moravije. Ovom spoznajom, subjekt postaje i pripovedač i akter. Više mu nije potreban autor da govori umesto njega.Takođe, sa Adrijanom ga povezuje ta podvojenost i distanciranost od samog sebe. Subjekt kao pripovedač postaje posmatrač, posmatra sebe iz mlađih dana i objektivno, što mu omogućava distanciranost, sagledava tadašnjeg sebe i događaje, pa nam ih prenosi, slika ih kao da se sada odigravaju sva ta mladalačka talasanja. 

Pripovedanje se nastavlja iz sadašnjeg vremena, a to unamo jer dečak pripovedača, koji sada ima dvostruku ulogu subjekta- pripovedača, naziva Čiko. Uvođenje lika dečaka sa invaliditetom je smisaono slojevito i, iako epizodni lik, veoma značajno. Pre svega, susret sa dečakom govori da je subjekt ostao isti, nisu ga promenile godine i okruženje u kome se nalazio. Potvrđuje se postojanje onog romantičarskog Svetskog bola, a svu nežnost u subjektu spoznajemo kada, nakon saznanja o dečakovom invaliditetu, pomiluje njegovo lice i kada ga, na kraju, zagrli. Taj susret otvara temu humanosti, ljudskosti i prihvatanja različitosti. Bol drugoga, pogotovo dece, ne sme ostati bez utehe, tračka nade. Suština i smisao čovekovog postojanja je usrećiti drugog i uliti malo nade u njegovo beznađe. Kupovina patika je mala, beznačajna stvar za subjekta, a dečaku one unose radost u sivu svakodnevnicu. Iako ne može da ih obuje, on u mislima trči u njima pronalazeći boje za svoje crteže. Kupovinom patika, subjekt je dečaku ulio nadu da svojim mislima može stvarati boje i svetove koje želi. Crno-beli svetovi, realnost onoga što vidi, sada su zamenjeni crtežima mora, sunca, dobili su boje i živost. Zatim, talenat ovog dečaka nas vraća ljubavi prema stvaranju, spajaju se književnost i crtanje, reči i slike. Ovim susretom je dat još jedan argument koji ide u prilog tvrdnji da umetnik pronađe umetnika. Subjektova i dečakova duša su prepoznale jedna drugu i popunjavale praznine koje su postojale u oboma. Na kraju, ali ne manje važno, autor nam, kroz subjekta, poručuje da zaboravimo na predrasude o osobama sa invaliditetom jer su i one kao i mi. Imaju želje, snove, talente, potrebu za ljubavlju, zagrljajem. Imaju svoje sreće, tuge, ambicije sposobnosti, veštine, uspone i padove. Treba ih prihvatiti i pomoći onoliko koliko je potrebno i u onome u čemu im je pomoć potrebna. Iskre koje je subjekt osetio nakon što je video dečakovu rasdost, iskre dečakove duše su dotakle nešto duboko, nešto na šta je zaboravio. Da, jedino se sreća množi kad se deli. 

Kako čitanje odmiče, upoznajemo nove ljude, pred očima su nam druge uspomene. Sve više uočavamo piščevu veštinu da fragmente, naizgled nezavisne i nespoive, poveže u smisaonou celinu. Tema koja se od početka provlači, koja je vezivno tkivo svih fragmenata, jeste tema stvaralaštva. Postoji još jedna nit koja povezuje dva udaljena fragmenta, udaljena i vremenski i prostorno. Ta nit je, istovremeno, i nov motiv koga sada postajemo svesni jer se ista situacija, samo sa drugim akterima, ponovila. Reč je o motivu izgubljenog rukopisa. Prvi put se sa njim susrećemo pri susretu subjekta sa piscem. Tada nismo imali potpunu svest o ovom motivu jer smo, u dubini duše, bar malo verovali da će pisac ipak pročitati rukopis i vratiti ga subjektu. Međutim, nakon zbrzanog piščevog odgovora da ga subjekt pronađe, u podsvesti nam se javlja misao o izgubljenom rukopisu. Drugi put se susrećemo sa misterioznim nestankom rukopisa; misterioznim jer nije pronađen među stvarima iznenada preminulog teaatrologa koji je, kako nam se čini, zaista bio zainteresovan da podrži mladog pisca. Ukoliko malo duže zastanemo i posmatramo ova dva događaja, izvući ćemo veliku životnu pouku - sve se dešava kad treba da se desi, ni trenutak pre, ni trenutak posle pravog trenutka. Očigledno, ni ovo nije bio pravi trenutak za našeg subjekta. S druge strane, da su se sada ispunile nade koje je gajio, da se rukopis nije nepovratno izgubio, ne bi skupio hrabrost da napusti palanku koja nije mogla ništa da mu pruži. Odlazak u Budimpeštu predstavlja prekretnicu u njegovom životu, predstavlja novi početak, novo poglavlje života koje čeka da bude ispisano. Zajedno sa Dečacima Pavlove ulice hrli ka novoj inspiraciji, ka boljem životu i, možda, ka ostvarenju sna o objavljivanju knjige. Kako stoji u naslovu ovog dela, subjekta čekaju tajne Pavlove ulice da ih otkrije. 

Pre nego što nastavimo putovanje sa subjektom, potrebno je posvetiti pažnju jednom utisku koji se stiče tokom čitanja. Naime, prisutna fragmentarnost, isečci sećanja objedinjeni u smisaonu celinu, iako su pojedini lišeni logičke povezanosti, čine da pomislimo kako se sve vreme nalazimo pred albumom porodičnih fotografija. Donekle, utisak nas ne vara jer se nalazimo pred albumom, ali albumom uspomena pretočenih u reči. Nalazimo se pred uspomenama i sećanjima na mladalačko doba, ali i pratimo sudbinu stvaraoca u usponu. Pored toga, pratimo razvoj društva i njegovog odnosa prema umetnosti. Jakovljević vešto progovara o svim aspektima života na ubedljiv, realan, ali ne i pesimistički način. Možemo reći da je udaljavanje subjekta iz palanke jako dobro smišljen i motivisan pokušaj očuvanja optimizma i subjektove ljudskosti. Da je ostao tu gde jeste, vrlo brzo bismo čitali pesimistične i hladne redove koji bi oslikavali subjektovu promenu, uništenost jednog divnog bića. 

Čar ovog dela je i u tome što imamo vernu sliku života i ljudi u Budimpešti, upoznajemo se sa njima kroz pretprazničnu atmosferu. U tu sliku je utkano još jedno skidanje maske, još jedna ljudska laž i razočarenje. Sada se ponavlja situacija sa piscem, samo uz još jednog svedoka i na drugačiji način. Ma kako se odigralo, jedno je isto - razočarenje. Ova situacija uvodi motiv dvostrukog identiteta, dvostruke maske, o čemu progovara subjekt- pripovedač jer subjekt u trenutku događanja nije mogao da zna da su Đuzepe, štimer orgulja, i Alesandro, orguljaš, ista osoba. Ponovo se potvrdila povezanost svih fragmenata iako, na prvi pogled, ničim nisu povezani. Suočeni sa dva puta ponovljenim motivima - motiv izgubljenog rukopisa i motiv padanja maske - pitamo se čemu ova dvostrukost, ovaj dualizam. Odgovor na naše pitanje daju Alen Gerbran i Žan Ševalije u Rečniku simbola - dva je brojdualizma, sukoba, suprotnosti. Oni kažu da je ovaj broj prva i najradikalnija od svih deoba, on je deoba iz koje su nastale sve ostale. Simbolika broja dva nam otkriva da je, ponekad, linija između divljenja i razočarenja pretanka, gotovo nepostojeća. Isto tako, suprotne strane unutrašnjeg bića čoveka su bez granice ili je ona fluidna. Jedno ne može bez drugog, svi dualiteti koji postoje uslovljavaju postojanje onog drugog dela para. Uslovljavaju se i u tome su ravanopravni, ali kada govorimo o njihovom smenjivanju ta ravnopravnost se gubi. To gubljenje ravnopravnosti se odnosi na duallitete i sukobe unutrašnjeg čovekovog bića, odnosi se na talase egzistencije koji su negde duboko i isplivavaju na površinu pokrenuti uticajem događaja na biće. 

Vodeći nas putevima prošlosti, subjekt- pripovedač stiže do upoznavanja sa prijateljicom gospođe Juhas. Ovim upoznavanjem je autor, kroz subjekta- pripovedača, progovorio o prošlosti, ratu, progonu Jevreja, ali i o preživljavanju, snalažljivosti i sposobnosti da se smrti pogleda u oči i nastavi sa životom. Prijateljica gospođe Juhas nas, u trenutku direktnog susreta sa neminovnom smrću, podseća na Andrićevu ovčicu Asku jer se, na neki način, svojom umetnošću suprotstavlja neprijatelju. Ona neprijatelja poziva u kuću pod izgovorom da je upravo dobila vest da su je primili u pozorište i časti ih rakijom. Tako oni zaboravljaju zašto su došli i odlaze neobavljenog posla, a ona nastavlja svoj život.  

Životna prriča ove heroine nas vraća maskama, promenama identiteta. Ona je zahvaljujući promenama identiteta preživela rat. Navlačeći razne maske, uspela je da opstane i, ne saživljavajući se sa njima, ostane ono što jeste. Njena sudbina nam poručuje da su, ponekad, maske od egzistencijalnog znalaja, ali da ne treba poverovati u njih i zaboraviti ko smo zapravo. Ona je iznad svih maskiranih sa kojima nas je subjekt- pripovedač upoznao jer zna razliku između realnosti i iluzije koju maska pruža. Zna da igra pod maskom, a zatim je odbaci i bude ono što jeste. Maske su za nju samo sredstvo, nikako zadovoljstvo i mogućnost da sakrije pravu sebe od sveta i kad ne preti opasnost. 

David i Sem su dva važna epizodna lika koja imaju ulogu rekapitulacije prošlosti i trenutnog oživljavanja Molnarovog dela Dečaci Pavlove ulice. Zahvaljujući njima, subjekt saznaje da je i sam, jednim delom, učesnik ove priče jer živi u stanu jednog od dečaka Pavlove ulice. Ova dvojica su značajna jer vode ka ponovnom susretu sa devojčicom sa crvenim šalom i dečakom sa invaliditetom. Sada je pravo vreme da se pozabavimo pitanjem na koje nismo tražili odgovor i prepustili smo da nas vodi pretpostavka. Ni u jednom trenutku nismo naišli na opipljiv dokaz da je Edit subjektova žena, ali smo se zadovoljili pretpostavkom da jeste. Tek poslednje poglavlje nam otkriva da je Edit ona devojčica sa crvenim šalom i da su ona i subjekt muž i žena. Lako smo mogli zaključiti da su njih dvoje prijatelji koji žive zajedno jer ih ništa, do samog kraja, nije odalo. Njih dvoje potvrđuju da se najlepše i najdublje ljubavi rađaju iz prijateljstva. U samo par rečenica, Jakovljević uspeva da nam zamagli oči saopštavajući da su Edit i subjekt usvojili dečaka sa invaliditetom. On je sada potpuno izlečen i otkrivamo da se zove Stefan. Ovakav epilog nas iiznenađuje jer se ni devojčica sa crvenim šalom, ni dečak sa invaliditetom nigde ne pominju nakon susreta sa njima, niti nam subjekt- pripovedač daje nagoveštaj da misli o njima. Pored svega što je otkriveno, najveća i najlepša tajna je ostavljena za kraj, tako da je čitaocima srce puno kad zaklope knjigu. 

Pre nego što stavimo poslednju tačku na ovaj tekst, treba da obratimo pažnju na simboličan kraj. Album sećanja se otvara u jesen i zatvara se u jesen. Neminovno uočavamo jednu zaokruženost, cikličnost, celinu, ali i kružnu formu dela. Delo i forma života su izjednačeni, a poruke o prolaznosti i večitom ponavljanju svetli poput neonskog svetla. Kružna forma nam šalje putokaze do Andrićeve Proklete avlije i života koji treba živeti, zaista živeti, jer se nastavlja i kad nas ne bude.