Beskrajna ljubav

Odlučila sam da ovaj tekst napišem o Katarini Dinić, jednoj nasmejanoj devojci koja duboko i jako voli. To se vidi iz njene priče koju je odlučila da podeli sa nama. Poslala je isti tekst magazinu "Out Loud" koji ga je objavio na svom blogu i fejsbuk stranici Ono što me je privuklo da pišem o njoj jeste ta iskrena i čista ljubav, ta  vernost drugome i stavljanje drugoga ispred sebe. Kao što rekoh u naslovu, beskrajna ljubav, ljubav koja opstaje iako druga strana nije tu. Ova kratka priča me je zaintrigirala i zbog toga što na prvo čitanje nisam uspela da osetim sve lirske i emotivne talase. Tek prilikom drugog, pa i trećeg, čitanja, osete se sve emocije i svaki drhtaj za onim koji nije tu čitalac oseća na svojoj koži. Takođe, priča Dvadeset i četiri je dokaz da ljubav ne zna za granice, niti ju je moguće staviti u bilo kakve okove i kalupe. Sloboda da se voli pobeđuje sve.

Želim da se zahvalim Katarini na poverenju i da joj poželim puno inspiracije za nova dela. U nastavku sledi priča o kojoj sam govorila:

Dvadeset i četiri

Nije kriv Beograd što mu je Sarajevo predaleko za one davne, ali nezaboravne, izlaske sa tobom.

Nije kriv Kalemegdan od koga ima mnogo da se pešači do Skenderije.

Nije kriva ni Miljacka što je solim sećanjima dok lebdim nad njom i opažam kako mi se tvoj lik iz nje približava.

Zar doista moram da slušam sada kako ćutiš o onome što si nekada jedva čekao da mi kažeš?

Voda teče isto kao i ovo vreme što je postalo bezlično otkako uzalud ponavljam u sebi da te nisu ugledali otudjenog od sveta zbog alkohola u noći pre selidbe. Sećam se da nisi mnogo voleo da se opijaš, no bili smo deca. Previše mladi da razmišljamo ko će kuda i zašto otići, i sa kime završiti.

Nesmetano me obuzima neprijatnost kad god legnem sa strancem, a zamišljam da njegovo telo pripada tebi, koji si moje obeležio za života.

Sa tvojom malenkošću bilo mi je sve prvo. Samo Sarajevo nikada nije.

Šteta za tako lep grad da propusti onakvu ljubav.

Šteta za ove kofere što već godinama stoje prazni u ćošku spavaće sobe.

Šteta i za sve potencijalne šanse kojima nisam dozvoljavala da se pokažu u svetlu boljem od tvog.

Unapred se izvinjavam što ću i ovaj dvadeset i četvrti februar provesti zaključana u četiri zida, odbijajući svaki poziv koji ne zvoni kao tvoj.

Romantična duša

Nakon kraće pauze u objavljivanju i promovisanju talenata, nastavljam sa ispunjavanjem zacrtanog cilja. Danas vam predstavljam Vanju Avramović, dvadesetšestogodišnju devojku iz Jagodine. Vanja kaže da je počela da čita po završetku srednje škole i da je tada zavolela ovu aktivnost. Ljubav prema pisanju je otkrila prošle godine kada se u jednoj grupi odazvala pozivu da se članovi oprobaju u pisanju. To je za nju bio izazov koji je pokrenuo njenu inspiraciju i tako je doveo do prve napisane priče. Posle ovog pokušaja, njena inspiracija se sve više razbuktavala, njeno uživanje u pisanju povećavalo, a i broj priča je rastao. Za sada ima 10 napisanih priča, a ja ne sumnjam da će ih biti još puno.

Vanja je, kao i ja, jedna romantična duša što se oseća u njenim pričama. Ljubav joj je najveća inspiracija i od srca joj želim da se i njoj, kao junakinji priče koju ćete čitati, desi ovakva ljubav. Svakoj devojci želim ovakvu ljubavnu priču jer svaka od nas zaslužuje da bude voljena.

Verujem da će Vanja vremenom usavršiti svoje pisanje i da ćemo jednog dana biti obradovani njenom knjigom, a do tada, uživajmo u jednoj romantičnoj ljubavi Sofije i Jovana:

 Sudbinski susret

Sofija je radila kao prodavačica u salonu venčanica i volela je svoj posao. Gledala je blistave venčanice i buduće mlade kako ih isprobavaju. Divila im se, sanjala o tome da i ona jednog dana stane na to mesto.

Jednog dana vraćajuci se s posla, tražila je nešto po torbi, zadubila se tražeći i nije gledala kuda ide. U jednom trenutku, udarila je u nekog.  Odskočila je, torba je pala na trotoar i njen sadržaj se prosuo po trotoaru. Rekla je : "Uplašili ste me, izvinite,  da li sam Vas povredila?!" Mladić se nasmešio i odgovorio: "Niste me povedili, izvinite Vi što sam vas uplašio." Predstavio se : "Ja sam Jovan." Ona je stidljivo stajala i odgovorila: "Drago mi je, ja sam Sofija." Sofija se sagla da pokupi stvari iz torbe sa trotoara, ps se i  on sagao da pomogne. Ruke su im se dodirnule, medju njima se osetila neka energija, varnica, neka jaka sila. Odjednom , kiša je počela da rominja, pa nastavila da pada sve jače. Jovan je predložio da se sklone od kiše i popiju kafu u kafiću preko puta. Pristala je. Ušli su u kafić, seli za sto do prozora i naručili piće. Stigla im je kafa, a zatim su počeli  opušteno da razgovaraju. Nakon nekog vremena, Sofija je pogledala naručni sat, morala je da krene da ne bi propustila autobus. Jovan se ponudio da je otprati do stanice, nastavili su da pričaju i dogovorili su se da se ponovo vide. Sofija je ušla u autobus i mahnula mu je.

Sledećeg dana, otišla je na posao puna utisaka, nasmejana i srećna.

Vidjali su se nekoliko nedelja, to je prešlo u mesece i shvatili da su jako slični. Ista interesovanje, vole iste stvari, muziku, samo ih je razdvajalo razliciti posao. Jovan je radio kao  pedijatar. Mnogo je voleo decu i  želeo je jednog dana da osnuje porodicu. Nakon nekoliko meseci provedenih zajedno, odlučili su da započnu vezu.  Sofija je bila ushićena , konacno joj je sudbina donela pravog čoveka. Svakog dana jedva je čekala da zavrsi s poslom i potrči mu u zagrljaj. Uživala je u svakom trenutku provedenom pored njega. Izlazili su u šetnje držeci se za ruke i razgledali grad, išli su u razne restorane na romantične vecere. Posle dve godine veze, rešili su da se uzmu. Jovan je iznenadio i zaprosio Sofiju u parku na dan zaljubljenih. Napravio je srce od latica ruža i ukrasnih sveća. U sredini srca stajala je korpa sa buketom od 101 ruže i prsten u njoj. Kleknuo je i upitao je : "Hoćeš li da se udaš za mene?" Sofija je zaplakala i rekla: "Da, zelim!" Stavio joj je prsten na ruku i poljubili su se. Sofija je sa radošću birala venčanicu. Njen san se ostvario. Venčanje se održalo u tom parku. Ona je bila prelepa, izgledala je kao prava princeza i držala bidermajer dok je išla ka njemu.  Jovan je osetio neizmernu radost i suze u očima i rekao sebi:"Oženio sam pravu i najlepšu ženu na svetu, čuvaću je kao malo vode na dlanu i neću dozvoliti da joj išta fali i da je neko povredi.  Želim da vidim samo njen očaravajući osmeh na licu, a suze da pusti samo od sreće. Otišli su na medeni mesec i to je bio najlepši period u njihovom životu. Kada su se vratili i odmorili od puta, dogovorili su se da se svako vrati svom poslu. Sofija je prva došla kući sa posla, skuvala ručak i čekala Jovana da dodje.

U braku su već dve godine i Sofija je ostala trudna. Rodila je blizance, devojčicu Krunu i dečaka Kostu. To je bio najlepši dan u njihovim zivotima. Napustila je posao kako bi se posvetila deci i  brinula o njima,a Jovan je nastavio da radi. Uživali su u svakom momentu provedenom sa decom, a Sofija je znala da je Jovan ljubav njenog života i da će ta ljubav trajati zauvek.

Umetnička duša

Predstavljam vam veoma interesantnu i višestruko talentovanu Milicu Vasković. Ona je apsolvent Filoloskog fakulteta Univerziteta u Beogradu , smer Jezik , književnost i kultura, modul Bibliotekarstvo i informatika.  Aktivno piše za Naše malo skladište , portal za umetnost, kulturu i sport. Urednik je rubrika vezanih za Umetnost i kulturu. Veliki je ljubitelj knjiga i čitanja, bavi se slikarstvom u slobodno vreme i izradjuje ručne bukmakere. Pored ovoga, ima svoju stranicu na fejsu i instagramu.  Sanja da radi u velikoj biblioteci, zalaže se za popularisanje tradicionalnog oblika knjige i povećanje kulture čitanja. Zato je njen  prvi tekst na portalu bio objavljen pod nazivom :,, Smisao citanja u dobu interneta" koji možete pročitati klikom na sledeći link:

https://www.nasemaloskladiste.com/smisao-citanja-u-doba-interneta/?fbclid=IwAR24V_9bkTOETvwwnraT1RmPMXzNkoruYQ2vYzFTWx8GFcAyvNS5Y0suV5g .

 Bila  je polaznik ljetnih skola Ivo Andric u Andrićgradu i to mesto je  inspiriše za rad.

Pored ovog teksta koji možete pročitati klikom na link, objaviću njen rado o bibliotekarstvu koji pokreće jako važnu temu koju je ona obradila direktno i bez ustručavanja da kaže istinu o današnjem statusu ove profesije i stereotipima koji postoje. Pošto sam upoznata sa njenim radom na izradi bukmakera, u dogovoru sa njom ću podeliti sa vama slike njenih radova. Ona je odlučila da sa nama podeli sliku iz Andrićgrada, mesta koje je inspiriše.  Pre negó što se upoznamo sa njenim tekstom o bibliotekarstvu, pogledaćemo slike koje mi je poslala. Iskoristiću priliku da kažem da je smatram vrlo persektivnom osobom koja može daleko dogurati ukoliko nastavi ovim putem.  Milice, nikad ne odustaj od svojih snova, veruj u njih i oni će se ostvariti. Potrebno je samo malo da ih poguraš i ohrabriš da ti pridju, a onda ih zgrabiš i ne puštaš. Od srca ti želim da ostvariš svoj najveći san i hvala ti što si pristala na saradnju.

Sada je na redu  tekst:

Kroz istoriju bibliotekari su smatrani čuvarima knjiga i znanja. Međutim, danas su najčešće vezani  za stereotipe, što odaje negativan utisak. Današnja javnost smatra da su bibliotekari ljudi koji rade iza pulta biblioteke i izdaju knjige, a u međuvremenu ne rade apsolutno ništa. Osim poslova sa korisnicima gde aktivno snjima komuniciraju i pomažu im u pronalaženju potrebnih informacija, bibliotekari su osobe koje osluškuju potrebe i formiraju fond, uređuju zbirke, stvaraju i vode urednu arhivu. Važan deo posla predstavlja obrada dokumenata i objavljenog materijala, kao i davanje iste na korišćenje.

Od samog početka nastajanja bibliotekarstva kao nauke, sama profesija uvek je bila podložna stereotipskim viđenjima, pozitivnog ili negativnog karaktera. Slika bibliotekara uslovljena je predstavama u medijima i spoljnog okruženja. U medijima je najčešće prisutna slika starije neudate žene, odevene u suknju od tvida i džemper, sa kosom podignutom u punđu i naočarima na vrhu nosu. To je najpoznatiji stereotip bibliotekarske usedelice.

Ovaj krajnje zanimljiv posao u potpunosti je feminizovan. Muški bibliotekari su toliko retki da je pravo čudo videti ih da rade u biblioteci. Uglavnom su opisani kao stidljivi, siromašni, civilizovani ali i inteligentni. Pa se biblioteke čine kao mesta punih prepreka umesto mesta puna znanja i slobodnom pristupu informacija. Nasuprot bibliotekarki usedelici, zbog povećane seksualizacije u savremenoj zapadnoj kulturi, pojavljuje se nov ženski stereotip. Uprkos boljem obrazovanju u sadašnjosti, status ženskog bibliotekara doprineo je tome da čitava profesija bude viđena kao profesija niže vrednosti.  Uprkos svim stereotipima, javila se potreba za uvođenjem studija bibliotekarstva. Pa tako danas se mogu izučavati predmeti vezani za ovu struku i informatiku na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu.

Svetski mediji bibliotekarsku profesiju su nahvalili i razvili, i predstavili je kao inovativno – organizovanu strukturu visoko obrazovanog kadra punog entuzijazma. Negativan stereotip nije tvorevina bibliotekara već sistema moći i racionalnosti.

Po završetku osnovnih akademskih studija i položenog stručnog ispita u Narodnoj biblioteci Srbije, mogući su sledeći položaji u biblioteci: knjižničar, viši knjižničar, bibliotekar, viši bibliotekar, bibliotekar savetnik i upravnik. Veštine koje treba da poseduje svaki bibliotekar: dobre organizacione sposobnosti, ljubaznost, dobru komunikaciju sa korisnicima, široko opšte znanje, poznavanje stranih jezika i rada na računaru.

Ono o čemu treba brinuti je izgled biblioteka i bibliotekara. Biblioteka svojim akcijama šalje poruke u javnost, i one treba da budu rezultat rada svih zaposlenih. Imidž je slika vrednosti koje je biblioteka usvojila u toku svog rada. I te vrednosti se odnose na kulturu, način predstavljanja i brigu o drugima. Na sledećem linku možete pogledati njene bukmakere:

https://www.instagram.com/bibliophilebookmarks/?hl=sr

                                   

Zauvek sanjar

Prvi autor sa kojim ću vas upoznati je Uroš Timić. On je sjajan pisac koji me je osvojio najpre poezijom, a zatim sam pročitala njegov roman prvenac Osmi život koji me je osvojio prvom svojom rečenicom. Dalje osvajanje ću pripisati upečatljivim likovima, radnji koja je dinamična, gotovo se ne diše od neizvesnosti. U nekim trenucima mi je bilo toliko teško što likovi toliko pate i što im se sve dogadja da sam u sebi pitala autora: “Dokle ćeš da mučiš junake?” Medjutim, to je samo produbilo moje interesovanje za dalji tok radnje. Inače, tematika kojom se Uroš bavi nije mi bila toliko bliska, niti sam volela da čitam ovaj žanr jer mi je previše strašan. Ovaj roman mi je probudio interesovanje i pokazao da ne mora svaki roman ove vrste izazivati noćne more. Jednostavnim stilom je rečeno sve i to tako pogadja u srž i čitaoca ponekad oblije hladan znoj koliko istine i strahote ima u rečenom.

Mislim da je sada vreme da se bolje upoznamo sa ovim autorom. Uroš Timić, po struci diplomirani bibliotekar informatičar, svoj roman prvenac „Osmi život“ objavio je 2015. godine u izdavačkoj kući Laguna kao jedan od tri pobednička romana konkusa Literarni Onlajkn Inkubator u oganizaciji Centra za omldinu Tvoja Srbija, projekat koji je finansialo Ministastvo omladine i sporta. Godinu dana kasnije objavljuje drudi roman „Četrdeset dana“ u ediciji „Alfa“ udruženja „Mladi dolaze“, nastalo kao projekat Udruženja književnika Srbije.

     Kratke priče objavljivao je u čaospisima „Književni pregled“, „Umetnčki horizont“, „Književnim novinama“ i „Mons Aureusu“ i na portalu „Blacksheep.rs“. Priče je objavio i u autorskim zbirkama „Krik 2“ i „Čuvari zlatnog runa 2“. Za tri kratke piče osvojio je nagradu „Duško Trifunović“ Scene svih kreativnih, za kategriju pisaca uzrasta do trideset godina.   Član je Udruženja književnika Srbije.

    Osnivač je i glavni i odgovorni urednik portala „Naše malo skladište“ koji se bavi temama iz oblasti kulture, umetnosti i sporta i jedan od glavnih organizatora projekta koji je obeležio kraj 2018. godine - "Bloger fest 2018".

     Trenutno radi na svom trećem romanu, koji nosi naziv "Reptil" i koji je već izazvao veliko interesovanje kod čitalačke publike. Roman će biti objavljen u izdavaštvu "Krik".

Pre negó što predstavimo jednu njegovu pesmu, moram dodati i ovo.Uroš je divna osoba, prijatelj, savetnik i neizmerno sam mu zahvalna što je deo mog života i ovog bloga. Uroše, samo napred i nikad ne odustaj ma koliko te lomili!

Sledi obećana pesma:

Zauvek

Najviše me bole

Ove prazne godine

Što tiho se nižu

Jedna za drugom

Dok ja i dalje sanjam

Samo tvoj jedan osmeh

Da ispuni tren

I godine suza izbriše

Suza, koje su vreme ispisale

I još uvek sanjam

Da večno smo mladi

I proklinjem vreme što postoji

I ove bore na svom licu

Što svedoci tog vremena su

I još uvek sanjam

Da mi tvoja lepota

To isto vreme krasi

I da smo u večnom trenutku

Beskrajno puta voljeni bili

I proklinjem ove noge

Što postaju umorne

I pod teretom života popuštaju

I što moje suze ne slušaju

Ja i dalje sanjam

Da smo srećni

Da smo jedno biće

I da je smrt samo misao

Koja nama strana je

I proklinjem svoje misli

Koje smrti se boje

I pitam se hoćeš li me

Voleti isto čak

Iako nisam večno mlad

Čak iako moja brada seda je

Čak iako moje lice izborano je

Čak iako moje su noge umorne

I pitam se

Živote moj

Pitam se, vreme zaustavljam

Pitam se, sudbinu kunem

Pitam se, prošlost brišem

Pitam se, osmeh pamtim

Pitam se

Hoćeš li me voleti

Zauvek?

Za početak, nešto o autoru bloga

Zdravo svima! Moje ime je Sofija Ivanović i rodjena sam 29.10.1996. u Kragujevcu. Student sam Filološko-umetničkog fakulteta u Kragujevcu, odsek za Srpski jezik i književnost. Kao što i sam izbor mojih studija kaže, zaljubljenik sam u književnost, a ta ljubav je počela u mojoj sedmoj godini. Pre negó što počnem priču o tome kako sam zavolela čitanje i pisanje, da kažem i ovo. Imam dve objavljene zbirke poezije Moć ljubavi i Valcer srca. Prošle godine, u oktobru, izašao je moj prvi roman Igra sudbine. Taj roman sam pisala sa 18-19 godina, ali sam procenila da ga vredi objaviti kao početnu stanicu. Imam jedan spreman i čekam pravo vreme da ga objavim. Moja ljubav prema pisanju nikad ne prestaje i ja uvek nešto pišem, tako da je treći roman u procesu pisanja. Trudim se da sve što napišem bude kvalitetno jer za umetnost nije bitno koliko napišemo, već da li je to napisano vredno.  A sada, priča o tome kako sam počela da pišem.

Talenat i ljubav prema knjizi i pisanju sam nasledila od deke koji se bavio pisanjem i koji ima objavljenu zbirku poezije. Tada sami mala sedam godina. Jedne večeri je došao deka i čitao mi svoju poeziju, a ja sam ga zadivljeno slušala iako nisam razumela sve što mi je čitao. Ipak sam bila dete, a on je pisao ozbiljnu poeziju. Medjutim, to mi ništa nije smetalo da se uživim i stvaram neke svoje vizije onoga što čujem. U svom tom zanosu, osetila sam kako se u meni nižu reči. Samo sam ispružila ruku ka njemu i rekla: “Čekaj, moram nešto da zapišem!” Ustala sam, zgrabila prvu svesku koja mi je bila pri ruci i svojim škrabopisom nažvrljala nešto što bi trebalo da je pesma, a zapravo ima dva reda i formu nevešto sklopljene rečenice. Sveska je imala toliko inspirativne korice (da, sećam ih se i sada sa 22. godine) da je jednostavno mamila da je otvorim i izlijem u nju sve što mi padne na pamet. Nije ni čudo, na njoj su bili leptiri raznih boja, a leptiri me uvek inspirišu i bude maštu. Nastavio je da mi čita, a ja sam ubrzo ponovo otvorila svesku. Ovaj put je to zaista ličilo na pesmu. Pročitala sam deki obe pesme i od tada je moja inspiracija rasla i pesme se množile.Zahvalna sam deki što mi je pružao podršku i podsticao me da pišem. On mi je biio najveći kritičar i ispravljao ono što nije valjalo, ali meni je ostavljao slobodu izražavanja. Kako sam rasla, tako je i moj talenat rastao, kako sam sve više čitala, tako su moje pesme postale ozbiljnije, kako sam sve više učila, postala sam samoj sebi najveći kritičar.

Dosta o meni, red je na blog. Ideju za ovaj blog je pokrenula pre svega moja ljubav prema književnosti i knjigama. Zatim, poželela sam da pomognem onima koji žele da predstave svoj rad, da im pomognem da počnu da ostvaruju svoje snove. Prvobitna ideja je bila časopis u štampanoj formi, ali kako je to skupo, odlućila sam se za blog. Nadam se da će čitaoci, ali i autori čija dela budu objavljena, uživati u čaroliji koju pisana reč ima. Naziv bloga je opet simboličan. Svaka knjiga koju otvorim me vodi u jednu drugu dimenziju, u jedan čaroban svet, u jednu bajku. Nije li život bajka?

Sa ovim pitanjem, ostavljam vas da razmislite o njemu i da u svakom trenutku svog života pronadjete sreću, jer sreća je u malim stvarima.