Pred nama je knjiga duboke i, izgleda, neizlečive depresije. Radovanovićeva knjiga delije kao jedan veliki košmar satkan od niza malih košmara. Radovanović je izgradio košmarni svet bez mogućnosti buđenja, a jedini mogući izlaz iz ovog sveta je smrt. Smrt se ovde često priželjkuje i priziva kao spas. Bitisanje u košmarnom svetu, svetu apsolutne tame, ipak je mučno, ma koliko se taj svet voleo, a subjekti ovih peiča ga vole.
Ovu zbirku kratkih priča otvara priča Čemu naslov? Odmah , na samom početku, postajemo svesni da nas očekuje puno razmišljanja i odgonetanja onoga što se nameće zapitanošću subjekta. Znak pitanja u naslovu nagoveštava dominaciju već pomenute zapitanosti. Ta zapitanost otvara horizont koji koji se samo dušom i srcem spoznaje. Iako bi ova pitanja bez odgovora trebalo, prema definiciji, smatrati retoričkim, ona su sve sem retorička. Pre bismo ih mogli okarakterisati kao filozofska.
Pitanje kojim priča počinje : Zašto sve mora da ima opravdanje? otkriva nam postojanje bunta, prikazuje nam opiranje kalupima i logičnosti. Uvedeni su motivi slobode i autentičnosti koje prati besmislenost objašnjavanja drugima. U susret nam dolaze monotonija, filozofija, paradoks, uživanje u patnji i strah, strah od prolaznosti. Čim spomenemo prolaznost, neizbežno je da se setimo maestralnog dela Prokleta avlija koje počinje i završava se motivom prolaznosti. U drugom pasusu se uvodi najvažniji motiv koji će se provlačiti kroz čitavu zbirku, a to je motiv ništavila, filozofskog NIŠTA. Kako tekst uvodne priče odmiče, kako se nižu ostale priče, shvatamo da je u pitanju Crnjanskovo NIŠTA. NIŠTA u koje se propada, pa ko preživi, dobro je. Subjekt ove priče preživljava, već je navikao i naučio da diše pod vodom, ali sve dublje tone u to NIŠTA. NIŠTA u Radovanovićevim pričama postaje dublje nego kod Crnjanskog.
Pored kategorije prostora, javlja se i kategorija vremena. Pre nego što se susretnemo sa vremenom kao odrednicom dela dana, pred nas iskače subjektivno vreme. Zapravo, subjekt je u raskoraku s vremenom, čini mu se da je napravio nekoliko koraka, a već sat vremena negde juri. Čitajući dalje, sve više se uveravamo da vreme sporo prolazi, a njegov tok se ubrzava kad kad se približi ili prođe ponoć. Vreme kao odrednica doba dana je, ipak, dominantnije u odnosu na subjektivno vreme. Subjektovo vreme je ponoć, nešto ređe podne.
Priču Čemu naslov? odlikuje dvosmislenost koja se javlja u završnoj rečenici trećeg pasusa: Toliko je radostan, da su mu suze izobličile lice od bola, ta tuga koja ga je kidala bila je radost, uzvišena sreća i zanos... Mozemo je tumačiti na dva načina: najpre shvatamo da su radost, uzvišena sreća i zanos izazvale tugu tugu i tu se krije osećanje straha. Strah ga je od prolaznosti sreće, a tuga se javlja usled tog izazvanog straha i svesti o prolaznosti. Svest o prolaznosti kao da potvrđuje subjektov stav o besmislenosti svega. Drugi način je da mu samo osećanje tuge i njeno prisustvo pruža radost, uzvišenu sreću i zanos. Ovo drugo tumačenje potvrđuje i opravdava motiv uživanja u patnji. Karakteristične su i nagle promene raspoloženja, od ushićenja do suza, da bi se na kraju slavila pobeda nad srećom. Nagla promena raspoloženja ukazuje da je subjekt u rascepu, da je negde između, izgubljen u sredini, da je pasivan. Sada smo svesni dvostrukosti ništavila - NIŠTA U NIČEMU i NIKO U NIČEMU.
Kaada govori o mraku, subjekt dotiče dva motiva, motiv tame i motiv granice. Motiv tame je več jaasan, tama apsolutna i neopoziva. Kada je reč o granicama, pred nama je uverenje da one ne postoje, čak ni one fluidne. Zaista, one ne postoje, mi ih stvaramo. Ono što ne smemo prevideti jeste uvođenje onostranog, metafizičkog u priču. To je tako suptilno učinjeno da će nam promaći ako preletimo položaja u kom se nalazi subjekt. Ono NEGDE IZMEĐU je znak da je u ringu sa onostranošću i ovostranošću. On je između njih, trenutno ne zna gde bi, ali kasnije se otkriva njegova težnja ka onostranom, metafizičkom.
Vreme je da se pozabavimo najdominantnijom odlikom Radovanovićeve poetike - nedorečenošću. Nedorečenost možemo posmatrati sa tri aspekta, tumačiti je kroz tri sloja. Prvi sloj bi bio taj da nedorečenost nastaje usled euforije, zbrkanosti. Drugi, dublji, sloj nalazimo u priči Ubistva zverskih obličja , a reč je o tome da postoji mogućnost da doživljene traume izazivaju nagli prekid misli i nedorečenost. Treći, najdublji, sloj nas vraća priči Čemu naslov? Subjekt kao da ne želi da dopusti čitaocu da vidi njegovo dno, njegov pad i da spozna njegove dubine koje skrivaju ono najvažnije. Ne dozvoljava da saznamo kraj njegove misli jer se boji otkrivanja pravog sebe, boji se onoga što jeste, a mi smo na korak da to otkrijemo.
Pažnju treba obratiti i na interpunkciju, njena značenja i paralele sa drugim piscima i asocijacije na njih. Dominantan znak interpunkcije su tri tačke, susrećemo ih u svakoj priči. Prva asocijacija nam je Đura Jakšić i njegova pesma Ponoć. Naravno, više je razlika nego sličnosti u upotrebi, ali nas ovo prepoznavanje ipak mami da pronađemo sve sličnosti i razlike. Tri tačke ispred prve reči u rečenici imaju isto značenje kao tri tačke ispred Jakšićevog stiha. Radi se o tome da se trima tačkama u toj poziciji nagoveštava da ono bitno, suština, počinje tu, na tom mestu, a da je ono što preethodi ( bilo dato ili ne) manje važno, možda i nevažno, u odnosu na ono što se ističe ovakvom upotrebom ovog interpunkcijskog znaka. Ovime se ukazuje na to da, u stvari, tekst tek tada počinje, da je sve pre toga uvod koji ponekad i nije toliko značajan, već se njime kupuje vreme kako bi se skupila hrabrost za suštinu. Kod Jakšića, ali i kod Radovanovića, govor pre tri tačke je u funkciji dočaravanja atmosfere i ambijenta u kome se njihovi subjekti nalaze. Druga sličnosst, u okviru koje postoje i razlike, odnosi se na to kada se tri tačke nađu na kraju rečenice ili stiha. Sličnost je ta što je ta što je ovaj položaj znak prelaska u onostranost, metafiziku, znak da sledi nešto što je dostupno samo subjektu priče ili pesme. Razlika je to što kod Jakšića imamo čitavu strofu sastavljenu od tačaka. Jakšić time markira postojanje majčinih reči, ali nam stavlja do znanja da samo on može da ih čuje. Ni kod Jakšića ni kod Radovanovića čitalac nema pristup onostranom, metafizičkom. Radovanović ovoj poziciji daje još nekoliko značenja: Opadajuća intonacija teksta, prelazak iz euforije u pad. Zatim, ovako upotrebljene tri tačke otkrivaju monotoniju, setu, melanholičnost i simptom su traume koju smo malopre pominjali.
Drugi interpunkcijski znak koji treba spomenuti jeste zapeta. Zapeta je važna zbog asocijacije na Crnjanskog i sličnost upotrebe. Opštepoznato je da Crnjanski zapetu upotrebljava i tamo gde joj nije mesto, a isto to se uočava kod Radovanovića.
Osvrnućemo se i na književne pravce jer je pred nama jedan novi pravac koji ima potencijal da zaživi. Pre nego što kažemo koju reč o Vladimirovoj inovaciji, ne smemo propustiti da pomenemo jednu, jedva primetnu, odliku postmodernizma u nešto izmenjenom obliku. Osnovna odlika postmodernizma je sumnja u istoriju i istoriografiju, postmodernizam ne osporava, oon sumnja. U zbirci Vladimira radovanovića nailazimo na sumnju u postojanje, u egzistenciju. Ovu sumnju prvi put spoznajemo u priči Čemu naslov? :
Zar ne postoji drvo sa krošnjom, ma koliko da se zima nadvila nad naseobinom, prepunom praznine? Zar ne postoji lišće koje je izdržalo sve kiše, vetrove i ... Zar ne postoji? "Ne, ne znam šta tražim?" Hrabrio je čestice svoje svetlosti koja se jedva nazirala. Tražio je duboki bunar, prazan, bez vode, da urlikne, da sve odjekuje, da neko, od mnoštva čuje glas. Kakva glupost! Glas da neko, u ničemu, čuje...
Ono što smatramo inovacijom jeste potpuno novi stil koji se na može svrstati ni u jedad postojeći -izam, što zahteva davanje autentičnog imena koje bi obuhvatilo sve karakteristike Vladimirovih kratkih priča. Pisac nam je to olakšao tako što je svoj pravac nazvao DEPRESIVIZAM, a mi ćemo se s tim nazivom složiti u nastavku analize.
Uobičajeno veče, dan i jutro je priča u kojoj je potvrda sumnje u egzistenciju i postavlja se pitanje: Postoji li egzistencija iki je i ona, na neki način, smrt? U prvoj rečenici nailazimo na prelaz iz užurbanosti u spori tempo. Isto tako uočavamo da ta usporenost dolazi od psihološkog stanja subjekta koje je izraženo pokretima i radnjama koje čini. Još jedan pokazatelj psihičkog pada i rastrojstva je samo uvođenje motiva smrti, njeno direktno imenovanje, a razmišljanje o njoj dodatno obesmišljava već besmislen subjeektov život.
Drugi pasus počinje rečju TAMO što odaje čežnju za daljinama iako se ne zna gde ntačno želi da ode, ne zna se gde je to TAMO, pa se pitamo da li ono uopšte postoji kao mogućnost za subjekta. Ono u šta smo sigurni jeste razmišljanje kako je svuda bolje nego ovde gde se sada nalazi. Takođe, čežnju odaju i tri tačke na kraju koje daju melanholičnu notu. Na trenutak se moramo vratiti na značenje ovog interpunkcijskog znaka koje nam je promaklo. Kod našeg pisca se tri tačke javljaju na početku rečenice, ali ne prve rečenice teksta ili pasusa, zato je u prethodnom govoru rečeno da idu ispred prve reči u rečenici. Često se dešava da one vrše dve funkcije istovremeno jer su na kraju rečenice, ali i na početku sledeće. Pored opadajuće intonacije, tri tačke na početku sledeće rečenice označavaju prelazak iz ovostranosti u onostranost ističući suštinu koja traje do naredne tri tačke koje su ponovno vraćanje onostranosti, metafizici.
Kotrljanje kamenčića je besmisao u besmislenosti i budi u nama asocijaciju na Sizifa koji uzaludno pokušava da izgura stenu na vrh brda. Zadnji pasus ove priče počinje rečenicom: Zaćutaše njegove misli. Ona predstavlja mogući znak prepuštanja, stapanja s okolinom. Strahovi i oprez su ućutali, a subjektovo biće je osetilo malo mira koji je prekinuo stalno okretanje točka misli koje ne vode nikuda.
Naslov priče Ubistva zverskih obličja nagoveštava krimi priču, ali to očekivanje biva iznevereno. Ovde su svet i grad prikazani kao opasnost, a grad ima i uže određenja. Grad je predstavljen kao Pakao, što nam usmerava misli ka Danteu. Ovde se prelazi iz jednog kruga pakla (priroda) u drugi (zgrada). Pričom dominiraju haotičnost, zapletenost, zamršenost i nerazmrsivodt.
Ova priča na spisak motiva dodaje tri stavke: motiv broja četiri, motiv senke i motiv vrata. Ako sagledamo sve što smo osvestili do sada, jasno nam je da će tumačenje simbolike broja četiri ići u negativnom smeru. Gerbran i Ševalije u Rečniku simbola kažu da je broj četiri zbog povezanosti sa krstom postao jedinstven simbol potpunosti, sveobuhvatnosti, celokupnosti. To što subjekt priče tek četvrte noći uplovljava u san potvrđuje relevantnodt ovog tumačenja u našem slučaju, ali mu daje negativnu notu. Reč je o simboličnom potvrđivanju tame, mraka, besmisla. Takođe, broj četiri simbolizuje ono što je čvrsto, opipljivo i pristupačno čulima, što za našeg subjekta predstavljaju mrak, senke, smrt, priviđenja. Motiv senke se ne uvodi direktno, već kroz rečenicu: Asfalt mu je skrivao lice. Gerbran i Ševalije navode da su vrata simbol prelaza između dva stanja, dva sveta, između poznatog i nepoznatog, svetlosti i tame. Radovanovićev subjekt prelazi iz većeg sveta NIČEGA (ulica) u manji svet NIČEGA (u sobu), prelazi iz mraka u mrak. Okružuje ga trostrruko ništavilo: ono u prirodi, ono u zgradi i ono u duši. Rečenica: Svaki pogled na časovnik istezao je njegovo lice u bolnu grimasu, koja je sa nestrpljenjem požurivala sat daje sliku groteske, izpokrenutosti - umesto da sat požuruje njega, on požuruje sat, Kada spomene bakarno jutarnje sunce koje prekriva osenčenu senku, dovodi nas pred optičku varku postojanja tračka svetlosti pokušavajući time da zavara čitaoca, ali i sebe. Apsolutni mrak u duši je još više istaknut kontrastom - jutro kao početak novog, vedrog dana i vesti o ubistvima. Subjektov izbor vesti kojima započinje dan nam daje slilku pomračenog uma i pomerene svesti. San kao da je nastavak realnosti, ali realnosti kakvom je subjekt vidi. Otuda odsustvo svetlosti i u snu.
Dokaz da umetničkom delu često nisu potrebne reči jer bi ukaljale značenje i poruku je priča Testament i potpis. Dovoljno je da duša onog koji čita razume. S druge strane, priča T(egoba) i M(anija) donosi motiv gubitka koji je čest, kako u ovim pričama, tako i u drugim književnim delima. Pročitavši deo rečenice ...raspadao se pod truleži izgubljenog vremena... na pamet nam pada Marsel Prust i njegov serijal U potrazi za izgubljenim vremenom. Sveest o gubitku stvara osećaj da je vreme stalo, i ne samo vreme, sve je stalo i nema za čime da se traga jer ono izgubljeno, a pogotovo izgubljeno vreme, ne može da se vrati. Iako stava da je nada fikcija, subjekt je svestan da kada ona nestaje, nestaje i čovek. Za kraj ove priče pisac nam je priredio susret sa smrću. Peersonifikovanje smrti i prikazivanje nje kao nekog bliskog sebi uvlači u nas osećaj nesigurnosti. Nismo sigurni da li subjekt ume da voli bilo šta osim svog sveta tame.
Slojevi prašine su karakteristični po mističnosti, ne znamo kome se subjekt obraća jer nemamo konkretno obeležje, čak ni mali detalj, koji bi nam razotkrili kome su upućeni redovi koje ispisuje. To može biti Praznina, Ništavilo, Smrt, Život ili imaginarna žena koju pokušava da voli. Priča Silueta, opsesija i radost bola nam donosi saznanje da jedino senku čovek oduvek poznaje, a ne susretne se s njom. Iz rečenice U njemu je živeo On i jedna Silueta zaključujemo da tu postoji par koji nikako ne napušta subjekta - to su Mrak i Senka. Mrak i Senka su uzdignuti na nivo Božanstva. Ova priča nam mami osmeh kad se setimo Servantesovog plemenitog viteza Don Kihota nakon što pročitamo da subjekt nije ni star ni previše mlad da juriša na vetranjače. Pominjanjem vreline leta dobijamo potvrdu da je Silueta senka. Sintagma u senci Siluete ukazuje na udvajanje - senka senke - koje smo sreli nešto ranije - ništa u ničemu. Opsednutost tamom dominira knjigom, a ta opsesija stvara Siluetu. Ovde imamo trostruki sloj tame: mrak, senku i senku senke. Kada sva tri sloja okruže subjekta, nastaje i četvrti sloj: Pomračeni um koji sa sobom vuče i dušu.
Pomenuli smo asocijaciju na Servantesa, a to nas navodi da se vratimo priči Čemu naslov? i progovorimo o asocijaciji koju smo propustili da pomenemo. Subjekt te priče je poželeo da ispari čime aludira na želju za smrću. On hoće da umre tako što će snagom volje rizvati smrt i to ga priblžava Novalisu koji je težio istom. Ponoćni sonet potvrđuje da subjekt ne ume da bude srećan i da mu sreća ne prija. On uživa u dobrovoljnoj izolovanosti koju ističe u priči Senke u kišnim noćima. Monotonija i neizrečeno NIŠTA ( označeno trima tačkama) idu nam u susret sa Pomračenjem crnog sunca.
Pričom (Ne)očekivana smrt mrtvog tela dominiraju pomućen um i motiv živog mrtvaca koji nalazimo i u pesmi Tuga Aleksandra Ristovića. Razlika u obradi motiva našeg prozaisste i pesnima leži u tome što Ristovićev živi mrtvac u pesmi zaista umire, ali je još uvek žiiv u trenutku sprovoda, dok mrtvac našeg prozaiste ne umire, već je njegova smrt proglašena greškom, njegovo onesvešćeno telo je proglašeno mrtvim, a on o svojoj smrti saznaje sa cedulje ostavljene pored njegovog tela. Analizu priče Krug ćemo započeti simbolom zvezde, a završiti simbolom iz naslova. Simbol zvezde je satkan iz tri sloja, ima tri značenja. Prvi sloj bi bio površinski i očigledan: nestanak sunca, vreline i svetlosti koju subjekt ne podnosi. Drugi sloj predstavlja povratak sebi, atmosferi u kojoj se najbolje snalazi. Treći sloj je najdublji i tu je zvezda poput bele tačke na crnom platnu. Međutim, uzaludna je nada da će se on promeniti i od jedne zvezde na crnom nebu stvoriti više svetlosti poverovavši u nju. To što je zvezda stajala uvek u levom uglu nije slučajno. Sa leve strane se nalazi srce, a zvezda pokušava da dopre do njegovog srca i unese u njega malo svoje svetlosti. Pominjanje zvezde u progonstvu otvara mogućnost da mu je nekad davno bila bliska pa ju je oterao izabravši svet tame. Odustao je od sebe, ali ona nije od njega. Tu je da ga podseti da može biti drugačije, Kada kaže da zvezda dolazi po njega, potvrđuje poziciju pasivnog subjekta povezujući se sa lirskim subjektom Disove Nirvane.
Kod Gerbrana i Ševalijea mailazimo na brojna tumačenja simbola kruga, ali za nas je najrelevantnije uopteno tumačenje, tumačenje da je krug simbol onoga što je nebesko, simbol Boga i duše. Subjekti Radovanovićevih priča, pa i ove, često su izmešteni u sferu nebeskog, najmanje su na zemlji. Stalno ponavljanje motiva tame, senke, smrti, mraka, ponoći, podneva, sobe, samoće i čestih priviđenja nam otkriva kružnu formu ove zbirke kratkih priča. Sve priče čine jedan krug koji je, nevidljivom olovkom, iscrtan u duši. Kako krug nema početak ni kraj, tako Vladimirove priče počinju tamo gde se završavaju i završavaju se tamo gde počinju.
