Nakon dužeg vremena, delim sa vama malo drugačiji tekst. U pitanju je seminarski rad koji je kombinacija mojih zapažanja i tumačenja i postojeće literature o ovom delu Svetlane Velmar Janković.Nadam se da ćete uživati u ovom tekstu do sledećeg teksta i sledeće avanture.
Svetlana Velmar Janković postaje sinonim za ženu-ratnika nakon čitanja romana Ožiljak. Naime, ona iz perspektive mlade naratorke, njenih sećanja, dnevničkom formom, ispovednim tonom, ukrštanjem narativnih tehnika, uspeva da prikaže užase rata i posleratnog doba na jedinstven način. Za razliku od muških autora, koji, precizno poput hirurga i hladnokrvno, iznose činjenice, Svetlana je rat prikazala kroz medijum unutrašnjih stanja i osećanja.
Kako Alen Kapon navodi, neki kritičari smatraju da postoje književnici i književnice koji uvek pričaju istu priču, a Svetlana Velmar Janković nije među njima. (Kapon 2008:7,11) Autorka uvlači čitaoca u suptilnu igru koja, kako čitanje odmiče, navodi na drugačije viđenje događaja koje on dobro poznaje, bilo da su oni od svetske važnosti ili privatne prirode. (Kapon 2008:11) Iako autorka ne menja značajno identitet svojih likova, ipak se izdvaja pet ličnosti: mlada naratorka, majka, otac, prijatelj(ica) i izdajica. (Kapon 2008:15) Samo prisustvo lika izdajice govori da je jedna od stalnih tema naše autorke izdaja, Izdaji se pridružuju smrt, patnja, zlo, usamljenost, odbačenost, snovvi i snoviđenja.
Postojanje snova i snoviđenja ima višestruku ulogu. Oni ne samo da otkrivaju ono što junakinja svima prećutkuje, već imaju i ulogu koju je motiv sna imao u srednjovekovnoj književnosti - najavljivanje predstojećih događaja. Pored toga, snovi i snoviđenja naratorki nude i spoznaje o članovima porodice, spoznaje o sebi, smrti. Uzimajući u obzir naratorkinu posebnost, drugačija je u svakom smislu (kulturološki, moralno, emocionalno), neće nas začuditi zagonetnost i simboličnost njenih snova i snoviđenja.
Posebnu pažnju treba obratiti na naratorkin prvi san i četvrto snoviđenje. Prvi san predstavlja ponovni susret živih sa mrtvima, buđenje naratorkine svesti o postojanju ožiljka koji će joj, sve do samog kraja, ostati misterija, a svest da je on vidljiv svima osim njoj će je opsesivno mučiti i sputavati. Takođe, ovaj san nam može nagovestiti ono što nigde ne piše, a to je potencijalni očev izgled. Ona svoje roditelje u Nemicu projektuje u simboličnosti žirafe i slona. Žirafin lik bi se mogao trojako protumačiti: pre svega, žirafa bi mogla biti simbolički prikaz majke, njene lepote, njene visine u naratorkinim očima. Prvo odudaranje od majčinog lika i isticanje činjenice da se žirafa zove isto kao naratorkina kučka, može nas asocirati na ujnu i to iz više razloga, u pozitivnom i negativnom kontekstu. Ako reč kučka uzmemo u značenju koje ističe pozitivne osobine ženke psa, onda je u pitanju ujnina odanost, poniznost, vernost porodici, a ako istu reč uzmemo u njenom negativnom značenju, radi se o ujninoj aferi s Vitomirom. Takođe, negativan kontekst poprima i sama žirafa u trenutku kada naratorka ističe njennj pametne oči i to da joj je žirafa podvalila. Ovde se stvara asocijacija na Olgicu koja je oličenje zlobe i podmuklosti. U liku slona Jumbe možemo prepoznati naratorkinog oca i steći uvid u to kako je izgledao, ako se prisetimo opisa očeva patrijarhalnih porodica drugih autora. Setićemo se, pri pomenu Jumbinog ožiljka, da su otac i Nemica poginuli zajedno, jedno do drugog. Opis Nemičinog leša će iskrsnuti pred našim očima, a dvostrukost Jumbinog identiteta postaće jasna.
Ovim snom nam Svetlana, posredestvom naratorke, nagoveštava šta sve možemo očekivati u nastavku romana. Zapravo, ovim snom je naratorka objedinila dva vremena, prošlost i budućnost.
Četvrto snoviđenje je specifično iz više razloga. Prvi se tiče intertekstualnog aspekta. U opisu ruke prepoznajemo, kao podlogu i inspiraciju, delo Slika Dorijana Greja Oskara Vajlda. Dorijan Grej stari samo na slici, na njegovom portretu se ispoljavaju svi njegovi poroci i sve ono što on nosi u duši. Ruka u romanu Ožiljak stari i počinje da krvari sve više kako se bliži onome za šta je mislila da je njen cilj. Uspeva da dođe do cilja, a zatim propada kroz šupljinu stabla, u ništavilo, smrt. Tek u Vitomirovom pismu možemo da dešifrujemo poruku snoviđenja i otkrijemo sva simbolička značenja. Ovo snoviđenje nagoveštava ujninu sudbinu, a ruka do lakta koja krvari predstavlja sam čin presecanja vena kojim ujna okončava svoju agoniju i u kome su sažeti svi rascepi i napukline njene duše, njenog bića. Ovime se otkriva istina, istina o ujni. Možda je bolje reći, ujnina istina jer njena istina je njena tajna koja je otkrivena. Nit koja spaja nju i Dorijana Greja jeste razotkrivanje, obelodanjivanje onoga što su želeli da ostane skriveno, tajno, samo njihovo.
Iz četvrtog snoviđenja se nameće tema patnje. Alen Kapon se detaljno bavi ovom temom u knjizi Svetla Svetlane Velmar Janković. On navodi tri patnje sa kojima se naratorka suočava, a prva je prouzrokovana, iako udaljenim, već primetnim brujanjem aviona (Kapon 2008:22) koje je predznak dvostruke opasnosti: od bombardovanja i smrti. Iza ovoga izranja lajtmotiv – strah od zatrpavanja ispod srušene građevine – koji neprestano prati junakinje priče Elipse i romana Ožiljak u kome je detaljno opisan. (Kapon 2008:22)
Druga patnja se tiče odsustva, pre svega odsustva prave porodice u prvim pričama. Zatim, tu je odsustvo oca, dugotrajno, neuspešno traganje za prijatelji(ca)ma u godinama u kojima ima toliko toga da se kaže, podeli (Kapon 2008:23,24), samoća. Samoća se rađa iz predosećanja usamljenosti u koje je naratorka učaurena, povučena, iz osećanja svoje različitosti u odnosu na druge, iz onog osećanja odbačenosti, mržnje koju one budi, bez svoje volje, kod onih kod kojih je odvedena da bude svakodnevno. (Kapon 2008:23,24) Takođe, samoćaje posledica žigosanja koje naratorka nejasno predoseća kao svoje obeležje, ali ne zna, ni ne naslućuje razlog tog žigosanja. Ožiljak i Prozraci izlažu svoje junakinje neprijateljstvu i napadima školskih drugova koji ih napuštaju, odbacuju i ignorišu zato što nisu od njihovih. Mlada naratorka Ožiljka uspeva da ide ispred drugih uprkos nedostatku prijatelja i tako privlači Olgicu na svoju stranu, što će se kasnije pokazati kao najveća greška, iluzija. Za razliku od nje, Svetlana prihvata da je nepoželjna. (Kapon 2008:23,24)
Poslednju, treću, patnju Kapon povezuje sa osećanjem klizanja na putu na kom se rizikuje da se drugom nametnu patnje, koje su možda i bolnije od onih koje smo sami imali da istrpimo. (Kapon 2008:24, 25) Međutim, naratorka ne prelazi granicu i, baš zato što je iskusila patnje, ne spušta se na nivo onih kojima je tuđa patnja hrana za dušu. Glavne crte, karakteristike, mlade naratorke su neprolazna vernost, potpuno samoodricanje, dovedeno do žrtvovaanja, svest i prihvatanje posledica sopstvenog delovanja (Kapon 2008:25) Svetlana Velmar Janković, posredstvom naratorke ovog romana, progovara o zrelosti deteta koje je primorano da prerano odraste, progovara o svoj deci koja su parče […] ljudskog bića kome je odstranjeno detinjstvo (Ožiljak:75), ali lik naratorke se nikad ne udvaja, ne pojavljuje se kao autorkin dvojnik. (Kapon 2008:25)
Nakon što smo progovorili o snovima i snoviđenjima, patnjama, a kroz sve to upoznali naratorku, pre obrade tema izdaje i smrti ćemo se osvrnuti na figure oca i ujaka. Prema rečima Alena Kapona, otac kod Svetlane Velmar Janković doživljava najviše promena. Iako čitalac već ima ograničeno interesovanje za lik oca, autorka nas potpuno lišava ovog lika u Ožiljku u kome on postoji samo u sećanju na njega koje drugi likovi neguju. Ovaj roman nosi promenu, neku vrstu pomeranja u kojoj naratorkin ujak dolazi na mesto prerano izgubljenog oca da bi tako postao antipatičan lik koji izaziva jedino odbojnost, ali ovoga puta na moralnom planu. (Kapon 2008:44) Ujak je okarakterisan kao razmetnjiv i kao neko ko se ne boji. Takav ostaje i onda kad bude morao da se pomiri s činjenicom da nije najjači na svetu. (Ožiljak:57) (Kapon 2008:44)
Sledeća tema, koja ujedno izaziva ogromnu patnju, jeste izdaja. Opšte mišljenje pod izdajom podrazumeva prelazak na drugu, neprijateljsku stranu, odricanje od svoje vere, otadžbine, svojih vrednosti i ubeđenja. Druga značenja izdaje pretpostavljaju potpisivanje pakta s đavolom. (Kapon 2008:90,91) Izdati znači ne odgovoriti na neka očekivanja, izazvati ogromno razočaranje, koje je srazmerno poverenju koje su ljudi imali u nas. (Kapon 2008:92) Ova tema, posmatrana od početka autorkinog stvaranja, iznova obrađivana i razrađivana, ima najvažnije mesto u njenom stvaralaštvu. Svetlana neprekidno sebe ispituje o pravoj prirodi izdaje, o motivima koji do nje dovode i o načinima na koje čovek postaje kriv za izdaju. (Kapon 2008:90, 91) Prvi, od mnogih, oblik izdaje je ona izdaja naših, iztdaja protiv krvno bliskih, onih prema kojima gajimo osećanja. Ovaj vid izdaje niko ne može izbeći, čak ni junakinje ranih priča Svetlane Velmar Janković koja motiv za opsesivno vraćanje ovoj temi nalazi u svom detinjstvu i ranom suočavanju sa tim da svi izdaju sve. (Kapon 2008:91,92,94) Kad je reč o ovoj temi, posredstvom likova Olgice i Nevene, nameće se podtema MASKI koje su, samim svojim postojanjem, jedan vid izdaje. Prva asocijacija na maske i otkrivanje pravog lica je Olgica. Ona je delimičan odraz prave Zore, podla i poročna. Kako mladoj junakinji nedostaju prijatelji, pristaje da se poveže s Olgicom, a iz straha da je ne izgubi, pristaje na sve njene hirove. Nakon što shvati kakva je, naratorka napušta to prijateljstvo, a u njenom životu se ubrzo pojavljuje Nevena. Kapon naglašava da naklonost koju naratorka i Nevena osećaju jedna prema drugoj izgleda iskrena, uzvraćena dok Nevena ne prizna da je bila određena da drži svoju drugaricu pod nadzorom i da je nagovara da pristupi Pionirskoj organizaciji. (Kapon 2008:64,65) Razlika između nje i Olgice je dvostruka: pre svega, ne odriče se ljubavi koju oseća prema naratorki, a zatim ta što se kod Nevene ne ukidaju pronicljivost i sposobnost da pravi razliku između vrednosti, za šta je dokaz njeno insistiranje da naratorka spali Vitomirovo pismo upućeno ujni. (Kapon 2008:64,65) Važno je naglasiti da se kod Svetlane Velmar Janković retko javljaju oni koji zaista izdaju, ali mnogi likovi o tome razmišljaju. Na sreću, na vreme osvešćuju misao da izdaja nikako nije rešenje i ne čine ono što ne bi mogli ispraviti. (Kapon 2008:94)
Za kraj, ostaje nam da se osvrnemo na temu smrti koja prati celokupno autorkino stvaralaštvo. Uzevši u obzir to da sva njena dela slikaju Smrt kao nešto jezivo, za Ožiljak možemo reći da predstavlja izuzetak jer je na trenutke prikazana sa pozitivnim osobinama. (Kapon 2008:121) Najpre, Smrt je intuitivno otkriće, a zatim dolazi saznanje da je ona stvarna. Ona je, pre svega, nešto nepojmljivo, apstraktno, što se nikako ne može prikazati. Neki od njenih naziva su TAMA, BEZDNO, ZLA NEMAN. Potom, iako nije precizno definisana, stapa se sa onim što je kadro da je izazove: sa eksplozijoom ili zatrpavanjem pod spratovima ruševina. (Kapon 2008:120,121) Materijalizacija smrti se javlja u obličju crnog pauka koji visi nad ujekovom glavom u sudnici. (Kapon 2008:120,121) Aleksandra Žeželj Kocić progovara o fizičkoj smrti kao o očiglednoj stvarnosti. Takođe, vrstama smrti se priključuju rat, fizičko odsustvo voljenih, udaljenost među ljudima, nemaština, glad, izgubljene moralne vrednosti, kolektivna zatupelost, okrutnost, nasilje, izdaja, mnogostruko zlo. Ona stvarnosti deli na svetle i tamne, pa tako i junaci i junakinje romana postaju oličenja svetlosnog ili mračnog principa. (Žeželj Kocić 2012:114,115)
Roman Ožiljak neguje nekoliko kultova: kult Smrti, kult sećanja (na smrt), kult različitosti. Kada se ovi kultovi, ovi fragmenti života, poređaju i povežu snovima i snoviđenjima, dobiijamo moćnu celinu koja nas ostavlja bez daha i svojom kružnom formom podseća na našu prolaznost. Knjige, priroda i život su neprolazni, večito se obnavljaju i ponovo čitaju, a čovek nestaje, pa je važno da ostavi trag iza sebe koji će svedočiti o njegovom postojanju. Svetlana Velmar Janković je iza sebe ostavila mnoge tragove, ali roman Ožiljak je možda njen najdublji i najpostojaniji trag.
IZVORI
1. Velmar Janković 1999: Svetlana Velmar Janković, Ožiljak, Stubovi kulture, Beograd
LITERATURA
1. Žeželj Kocić 2012: Aleksandra Žeželj Kocić, Pogledi izdaleka i izbliza u prozi Svetlane Velmar Janković, u zborniku radova Bezdane svetlosti – o književnom delu Svetlane Velmar Janković, priredio Mihajlo Pantić, Biblioteka grada Beograda, Beograd
2. Kapon 2008: Alen Kapon, Svetla Svetlane Velmar Janković, Stubovi kulture, Beograd
