Kao što rekoh,
roman Neobičan dan me je oduševio, a
evo i zašto. Pre svega, dopali su mi se mešavna stilova, jaka tematika i simboli
koje autor upotrebljava. Posebno me je oduševilo to što se Bog pojavljuje pred
Milošem u telu deteta jer deca su ta koja su simbol nevinosti, čistote,
apsolutne ljubavi i ne osuđuju, ne odbacuju, ne dele ljude po nacionalnosti,
rasi i religiji. Deca su ta koja najbolje prenose poruku : Voli i voleće te!
Isto tako, Mali Ciga to pokušava da nauči Miloša kako bi on to preneo ostalima.
Pojedinac može da menja svet ako prvo promeni sebe i ako je svestan da sve
zavisi od njega i da sam bira i privlači dogadjaje u svom životu. Svidja mi se
i simbolika patka Arčibalda jer je on simbol Andjela (jer se pojavljuje kad je
Borisu najteže i treba mu pomoć i motivacija koju mu daje tako što se oporavio
od povreda, ali se pojavljuje i na kraju, kada su svi u Predragovoj bolničkoj
sobi. Tu je u ulozi Svetog duha i Andjela koji je došao da da poslednji
blagoslov grešniku koji se iskreno pokajao). Zatim, tu je i simbolika sna i da
ne nabrajam dalje jer mogu u nedogled.
Dalibor je pored
ovog romana objavio i ova dela: Prodavnica
ploča, Aleja izgubljenih snova i
Volim te, sine. Uskoro će objaviti novi roman Miris ruže i krvi. Ovom prilikom bih želela da kažem da s
nestrpljenjem očekujem novi roman. Takodje, hvala Daliboru na poverenju i
razumevanju koje je pokazao iako dugo čeka ovaj tekst, a sada sledi obećana
priča.
Trešnje
Natpis ispisan
kredom na dasci: "Deco, slobodno berite trešnje, ali ne lomite
grane", govorio je dovoljno o mom ocu. A još više je kazivalo to što se
nije ljutio ni kada su komšijska deca nastavila da ih lome.
Živeli smo u maloj kući u blizini
graničnog prelaza, koja se smešila u toplom krilu majke prirode. Sa naše strane
nije bilo prodavnica, pa je otac često odlazio na "mračnu stranu",
kada bi nam zafalilo lekova, brašna ili kakve alatke bez koje je život u
ruralnom predelu nezamisliv. Taj nasmejani div sa nesrazmerno velikim šakama,
moj otac, Milivoje, vraćao se često pijan. Jedino tada smo majka, sestra i ja
ćutali, sklanjali se i trudili se da mu što manje smetamo. Dobri Milivoje bi
satima pevao sam, za kuhinjskim stolom. a onda bi, k'o da mu đavo kucne po
savesti, zaplakao iz sveg glasa. Majka mu je umrla mlada, i nikada to nije
preboleo.
Imao sam četrnaest godina, momče
vitko k'o jablan, kada je otac krenuo na "mračnu stranu" po lekove,
jer je moja sestra dva dana bez prestanka imala temperaturu. Mati me zamoli da
pođem sa njim, kako bi zaobišao kafanu i brzo se vratio.
Upregli smo našeg crnog Božu, sa
očima kao u gavrana, i dali se na put. Smrkavalo se polako, i pejzaž prekri
zlatni prah, kako da u san uđosmo.
"Oče, zašto nas ne vole oni sa
"mračne strane". Istim jezikom govorimo, i jedan drugom ličimo."
"Pusti to, sine. Politika je
đavolji izum, a njegova je želja da se cela planeta među sobom satre. Mlada je
tvoja glava da o tome misli."
Prešli smo granični prelaz bez
problema, prošli smo i pored kafane. Ispred apoteke smo se zaustavili, i otac
se kratko zadrža. Bio sam srećan, ispunio sam majkina očekivanja - vraćali smo
se natrag bez bespotrebnog zadržavanja.
Ispred kafane
"Pod lipom" skupila se svetina. Otac malo uspori, podiže šešir i
nastavi dalje.
"Hej, Milivoje.
Stani, Milivoje", i sada čujem taj glas. Nepromenjen. čini mi se. Iako je onaj što pozva mog oca
odavno u večnim lovištima.
Otac zaustavi konja.
"Hej, nećeš na po jedno, na
brzaka?", upita ga čovek u poodmakloj fazi pijanstva.
"Marko, dete mi je bolesno.
Drugi dan."
Drugi čovek, onoliko pijan kao i
prvi, kao sin samog đavola prozbori:
Noge mi se presekoše u sekundi.
Nisam video kada je otac sišao sa kola. Već u narednom trenutku ga je držao za
vrat, visoko u vazduhu. Začu se galama. Povici. "Puštaj, Milivoje!",
povika neko. Začas se oko nas okupi svet. Oca nikada nisam video tako
razjarenog. Iako je mrak skoro dodirnuo tlo, video sam očevo crveno lice i žile
na vratu koje su pulsirale. Napadoše ga nekoliko njih i odvukoše ga u kafanu.
Tresao sam se od straha, ali trčao sam za njima, udarao, vikao. Jedan mi
razvuče šamar, toliko jak, da je krv odmah potekla. Ležao sam u prašini,
uvaljan u krv i suze kada se začuo pucanj koji ceo moj život pretvori u tišinu.
Ne želim kuću sa pogledom na okean. Ne vidim sebe u ležaljci, sa knjigom u rukama. Nije mi na
glavi veliki šešir, ne ispijam egzotični koktel iz polutke kokosovog oraha. Ne
želim to! Ne sada! Šta ću sa tim? Neću da otkrijem sve tajne univerzuma, neću
da doživim astralnu projekciju. Neću da komuniciram sa Teslinom dušom. Neću! Ne
želim da se budim, a da obaveze nemam, da živim lagodno bez napornog posla. Ne želim
da vidim Maču Pikču, Auroru Borealis i Viktorijine vodopade. Ne sada! Nikako
sada!
Dovoljno je da imam kome da se
vratim kući, malo hartije i sunčevog svetla.
Jer ako snove ostvarim sada, onda
sve moram ispočetka.
Prospi po podu
moje sobe bisere i latice dalija. Pustiću cigansku muziku, a ti pleši....
slobodna kao jato ptica. Neka svaki pokret bude nešto što nikada nisi izvela -
dopusti da tvoja duša pomera telo umesto tebe.
Napolju zbog vetra velika neonska
reklama cvili. Vukovi vrebaju i čopor hijena zlobno se smeje. Ostani večeras sa
mnom! Molim te! Više nego smrt plaši me ova soba. Ne zbog samoće. I ne zbog
hladnoće. Već zato što se u njoj nalazim ja. A uostalom.. zašto ti uopšte i
bilo šta govorim... Ti si samo Ciganka sa kestenjastim očima koja pleše na mom
platnu. Nedodirljiva za patnje jednog matorog slikara.
Нема коментара:
Постави коментар