ANĐEOSKO SOKAČE

Danas postoje mnoga dela za koja se  ne zne ili za njih malo ko zna, a i te kako vrede da se o njima priča i piše. Jedno od takvih dela je "Andjeosko sokače" Džona Pristlija. Obično se analiza počinje odredjivanjem žanra romana, ali u ovom slučaju je to besmisleno jer je posredi žanrovski sinkretizam. Delo je nastalo 1930. godine, a ono što je jako važno je to da je autor u drugoj godini ostao bez majke. Taj nedostatak majčinske figure može, samo površinski, objasniti neke stvari o kojima će tek biti reči. 

Roman započinje prologom koji nam na nekoliko stranica otkriva mnogo toga, upoznaje nas sa nekim stilskim i tematskim odlikama Džona Pristlija. Na samom početku se susrećemo sa kombinacijom dugih i kratkih rečenica, nailazimo ma živopisne opise. Pristli nam indirektno saopštava da radnja romana počinje u vreme zalaska sunca uz pomoć upečatljivih metafora. Pored metafore, zapaža se, iako ne pri prvom čitanju narednih rečenica, personifikacija. Obe ove stiske figure, pogotovo personifikacija, kao da su želele ostati skrivene, kao da ih je pisala nesigurna ruka koja sumnja u svoj talenat i svoju veštinu. Međutim, ovo je varljiv utisak i njime je pisac postigao željeni efekat, možda i još veći, nego da je izneo u prvi plan ove figure. Zapravo, one i jesu u prvom planu. ali se to ne uviđa odmah. Prividnim skrivanjem, Pristli nas tera da se vratimo opisima, dublje ih doživimo i osetimo atmosferu koju nam prenose. Time što početak priče s,ešta u vreme zalaska sunca, najavljuje nam da se nalazimo, ali i da ćemo često biti, na granici, granici između svetla i tame, izmedju neba i zemlje. Ta središnje pozicija će bitno uticati na našeg junaka Golspija koji je stalno tu negde, izmedju. Takođe, ova pozicija otkriva postojanje večnog rascepa u čoveku, čovek je stalno rastrzan između dve  strane, a koju će izabrati, to zavisi od njega, ali i od trenutka u kome je primoran da načini izbor.

Sam opis Golspija u sebi sadrži nešto protivrečno i tajnovito. Stiče se utisak da Golspiju nije važno da ostavi utisak na druge, ali to će ubrzo biti dovedeno u pitanje.

Pre nego što odemo dublje u razmatranje opisa, promena raspoloženja i psihološkog karaktera glavnog aktera, moramo se osvrnuti na razgovor sa kapetanom. Taj kratki razgovor, tačnije, kapetanova ljubav prema engleskom jeziku, unosi nešto komičnosti. Reč je o tome da on pogrešno izgovara engleske reči, čak i prezime junaka pogrešno izgovara.  Ovde vidimo kritiku društva koje hoće da bude nešto što nije. Ovo se odnosi na kapetana koji misli da zna nešto što ne zna i usled tog neznanja, a korišćenjem engleskog jezika, ispada smešan. Samim tim, on nas asocira na Sterijinu Femu koja je volela svešto je francusko, volela i želela "nobles" u svojoj kući.

Ponekad, u književnosti često, čoveka bolje upoznamo na osnovu reči jer dela još uvek nema. Tako saznajemo da je Golspi večiti putnik, trgovac sklon krađama, kada odgovara da ne živi nigde i da će u Londonu ostati ako bude imao šta da radi. Ubrzo otkrivamo i to da je on hedonista, da mu čaša nikad nije prazna. 

Vratićemo se na opise i protivrečnost koje smo već pomenuli. Kako čitanje prologa odmiče, susrećemo se sa pomalo iščašenim, nelogičnim opisima. Dominantan postaje mrak, mračno i tajanstveno. Ono što prepoznajemo kao nelogičan opis proizlazi iz činjenice da je dato iz junakove perspektive. Njegova, pomalo išščašena, perspektiva se može objasniti na više načina.Prvo objašnjenje je to što se on nalazi na palubi broda koji se kreće, pa prizori brže promiču i tako se oku čine drugačiji i nepravilno raspoređeni. Drugo,čini mi se važnije, objašnjenje tiče se nezainteresovanosti, površnosti, brzinskog pogleda na pejzaž. Protivrečnost koju autor ističe počinje od pomena belog i crnog crkvenog kubeta. Golspi je preko njih preleteo pogledom, da bi se, u sledećem trenutku, uneo u gledanje zgrade koja se "spustila na reku". Ni ovo mu nije dugo držalo pažnju. Sada  nu je pogled usmeren preko mosta, a tamo vidi vrh crkve i to mu ne smeta, čak ga navodi da zapevuši. Dva crkvena kubeta, stubovi i sivo kamenje zaslužuju da obratimo pažnju na njih. Crno i belo kube stoje u jasnom kontrastu. Često se čovek vodi mišlju da je sve crno ili belo, a ne vidi nijansu izmedju. Simbol te srednje nijanse je sivo kamenje. Ono, u zavisnosti od čovekovog izbora, može postati crno ili belo. Ova dva kubeta su slična slikarskom platnu obojenom u crno koje na sredini ima belu tačku. Od čoveka zavisi da li će videti crno sa belom tačkom ili belu tačku okruženu trenutnim crnilom. Zavisi šta nosi u duši. Kad smo kod ovoga, ostaje nam tajna o sadržaju Golspijeve duše jer se njegov pogled ne zadržava ni na crnom, ni na belom kubetu.

Sad, kad smo osvestili postojanje tajne, privučeni smo da je otkrijemo. Nije slučajno to što je početak priče smešten na brod koji plovi rečnim talasima. Ako se setimo Herdera i toga da je on do najvećih spoznaja došao ploveći morem, naslućujemo  da se do neke spoznaje mora doći. Voda, simbol večnog proticanja, prolaznosti, ali i mira, nalazi se ispod neba, ispod svemira. Golspi, kao pripadnik ljudske vrste, kao trenutni deo vode, okružen je svemirom, beskrajem, ali se čini da on toga nije svestan. Kao da mu nije važno što je ceo svemir tu za njega i spreman da radi u njegovu korist. 

Još jedna protivrečnost se uočava u samom posmatranju Londona. Prvo, junak je ravnodušan prema Londonu, zatim ga vidi kao čudovište, ali kada pogleda iza sebe i vidi veselost, živost, kada su sva svetla vozila uperena u njega, tada se kaje što nije ranije došao u ovaj grad. Ta svetla, uprta u njega, činila su da se oseća važnim, u njima je video čin dočekivanja koji je priželjkivao. Iako nesvestan svega ostalog, on je svestan ništavnosti, svestan je koliko je čovek mali na ovom svetu. Zato mu se činilo da je postao veliki, poput slavne zvezde okružene blicevima fotoaparata. Ipak, on ima visoko mišljenje o sebi. Zadovoljan je svojom bezbrižnošću i sklon je egocentrizmu i samoljublju. Mit o Nrcisu se javlja kad Pristli, iako nevidljivi pripovedač,iznosi pretpostavku o tome da bi on namignuo svom odrazu u ogledalu da ga je imao pri ruci. 

Za čas ćemo se vratiti vodi koja je središnji ambijent prologa. Ako pogledamo Rečnik simbola Alena Gerbrana i Žana Ševalijea, naćićemo mnoštvo dimbola vode. Za nas je, pre svega, važno da se zadržimo na tome da je biblijsko značenje vode: mir i svetlost. Kroz vodu se prelamaju naši likovi i u mitu se Narcis ogleda u vodi. Voda i ogledalo su identični simboli.Voda, prema tome, može imati i negativnu konotaciju, ali pre nego što razmotrimo relevantnost te konotacije, treba da istaknemo još nekoliko pozitivnih konotacija. Za nas je relevantno i Kinesko viđenje vode kaoprvobitne nerazdvojivosti. Ovo nas upućuje na čovekovu nerazdvojivost od svemira, prirode i njenog ciklusa.  Stoga, nemoguće je da se čovek ne preporodi pored vode, a to joj je još jedno simboličko značenje koje ovde možemo iskoristiti. Uzmimo u obzir i beskonačnost mogućnosti kao relevantnu. Naš junak (kasnije ćemo videti da je antijunak) ima mnogo mogućnosti, može uraditi ono što želi, a njegova blizina vodi sugeriše na realnu mogućnost ostvarivanja onoga za šta se odluči. Mi još uvek ne znamo kolika je njegova svest o tome, ali se nadamo da ćemo razotkriti tu tajnu, kao i sve druge koje treba izneti na videlo. Saznanje o tajni ne bi ni postojalo da tajna treba da ostane tajna. Saznanje da tajna postoji znači da je nužno obelodaniti je, prodreti do nje uprkos njenom opiranju.

Nakon prologa, pisac nas upoznaje sa Andjeoskim sokačetom, zabačenom ulicom za koju malo ko zna. Izolovana, udaljena od londonske buke i jurnjave, čini se kao mesto mira, spokoja, porodične topline. Pod tim utiskom smo sve dok nam se izbliza ne prikaže izgled zgrada i ljudi koji tu žive i rade. Slika siromaštva, nezdrav ozgled zaposlenih u firmama, sve to odaje utisak opravdane zanemarenosti, ali ona je sve, samo ne opravdana. Pored svog odbojnog izgleda, ova uličica je i te kako značajna i puna poslovnog života. Tačno je da su prihodi mizerni, ali ih ipak ima. Opisujući gospođu Kros, Pristli otkriva da u svom stilu ima i nećeg grotesknog, što potvrđuje opisujući Tardžisa. Tsrdžis, dvadesetšestogodišnjak, asocira nas na vampira, sama činjenica da je beo kao da ga sunce ne dotiče, navodi nas da to pomislimo. Međutim,to poređenje je neosnovano ako imamo u vidu uslove života u sredini u kojoj živi.

Sliku surove realnosti ulepšava, koliko je to moguće, petnaestogodišnjak Stenli svojim idealizmom. On ima viziju budućnosti izgrađenu na osnovu onoga što čita. Ma koliko sve to bilo nerealno, bar je imao želje za čijim ostvarenjem teži, ima motivaciju da podnosi mučan život. Verovao je u bolje suttra, prihvatao je sve modernije društvo i stavove. Sve ovo ga čini izuzetno živim, življim od bilo kog drugog radnika u toj firmi. Stenli nije dozvolio gospođi Kros, predstavnici stare tradicije koja ne prihvata ništa novo, da utiče na njega. Ako njoj odgovara životarenje, on želi da živi, a ona neka i dalje propada utapajući se u sopstvenom blatu. Neka ona ne odstupi ni makac, Stenli će hrabro ići napred.

Ubrzo je pred nama slika radnog mesta i jasno osećamo radnu, ali suviše sumornu, napetu, lažno motivisanu atmosferu. Svi osim gospodina Smita na posao dolaye i obavljaju ga zato što im je to izvor prihoda za život. G.Smit voli svoj posao, predano ga pbavlja i oseća zadovoljstvo u njemu. To zadovoljstvo uvećava i uvek prisutno, ali od drugih skriveno, sećanje ma to kako je dospeo do pozicije na kojoj je sada. Njegova borba, njegovo odbijanje da prihvati siromaštvo kako nešto konačno i nepromenljivo, trud, istrajnost, vera u to da će biti bolje, sve ovo su bili motivi za predan rad i ljubav prema radu koja se na kraju isplatila. On želi da i Stenli završi kao on, zato ga i tera da stalno radi. Nije to iz zlobe, iz neke pakosti, kao što bi se moglo pomisliti, već zato što mu želi da postane kao on, ako ne i bolji. Smit je u Stenliju video sebe, prepoznao je potencijal koji poseduje, zato želi da ga pogura ka ostvarivanju tih potencijala.

Pansion gospođe Voker

Ako malo zastanemo i vratimo se podeli zfrade na spratove, posmatramo li delatnosti koje se obavljaju, položaje koje zauzimaju zaposleni, uočićemo sličnost sa Balzakovim romanom Čiča Gorio. Zapravo, ova poslovna zgradaje obrnuti trougao, isto kao i pansion gospođe Voker u Balzakovom romanu. U obe zgrade imamo obrnutu hijerarhiju, samo što postoje izvesne razlike. U našoj zgradi, najsitniji poslovi i najniži činovi su na prvom spratu, a najviše plaćeni poslovi se obavljaju na najvišem spratu, a trebalo bi da je obrnuto. Pansion gospođe Voker najbogatije  i najluksuznije sobe ima u prizemlju, a kako se penjemo, sobe su sve manje i prljavije. Bogati gosti su dole, a siromašni gore, što je jasno i očigledno izokretanje. Naša poslovna zgrada nema tako očigledno izokretanje, ali ono postoji ako pažljivije osmotrimo podelu zanimanja i delatnosti.

Sam naziv prvog poglavlja, Oni dolaze, dovodi do toga da se zapitamo : Ko su oni? Da li su to radnici ove zgrade koji će dovesti do neke promene u Andjeoskom sokačetu? Da li su to stranci koji će sa sobom doneti nešto moderno i unaprediti već postojeće? Ne znamo, ali otkrićemo. Nameće se još jedno pitanje: Kakve veze ima Golspi sa Andjeoskim sokačetom i ovom zgradom. To je još jedna tajna koju treba otkriti.

Vratimo se sada na prvi sprat. Turobna atmosfera se poklapa sa spoljašnjom atmosferom. Svo sivilo spolja se prenelo u kancelariju, a iz kancelarije u ljude. Svi su rastrojeni, mračni, pesimistični. Podsećaju na statiste u nekom filmu, a kada progovore, govore nepovezano i rastrojenost se tada najviše oseća. Got je najbolji predstavnik ovog stanja jer mu je govor nepovezan i teme su mu raštrkane, kao i misli. Kada nismo u skladu sa svojim unutrašnjim bićem, misli postupci su ti koji odaju taj nesklad. 

Četvrti deo prvog poglavlja je posveećen Dersingemu i tu je data njegova prošlost u kratkim crtama, kao i njegov psihološki portret. Njegova savesnost, pravednost i dobrota, koje se ističu, potvrđuju se njegovim razgovorom sa Gotom i Smitom o tome koga otpustiti radi smanjenja troškova da bi se izbegao bankrot firme. On je svestan da niko, sem Smita, ne voli svoj posao i da ga obavljaju samo kako bi se prehranili. Zbog toga mu teško pada da bilo koga liši radnog mesta i plate jer zna da time ugrožava njihov opstanak. Na kraju ovog dela, pojavljuje se Golspi. U nastavku dobijamo potvrdu o turobnosti atmosfere u kancelariji i nezainteresovanosti za posao. Pravi primer mehaničkog obavljanja posla i dosade koju isti izaziva je gospođica Metfild. Takođe, otkrivamo još jrdnu crtu Golspijeve ličnosti- nestrpljivost. Sama pojava g. Golspija simbolizuje početak rasplitanja klupka čije postojanje nam je naznačeno na početku. Ono što i de u korist piscu jeste da scene prekine u momentu kada čitalac očekuje razrešenje i otkrivanje tsjne. Baš zato što do toga ne dolazi, zaintrigirani smo da čitamo dalje, da u mislima pokušamo da razrešimo situacije i otkrijemo tajnu. Možemo ići u dva smera. Prvi smer nam nameću reakcije ostalih na Golspijevu pojavu. One nisu baš pozitivne i ne podržavaju drugi smer kojim bi mi najradije pošli. Reakcije drugih Golspija prikazuju kao nekog ko ima loše namere, kao sumnjivog tipa koji je došao da im uzme i ono malo što imaju. Jedino što za sada znamo je da Got krivi Golspija za to što je ostao bez posla. Pošto nije prikazano šta se dešavalo na tom ručku, ostaje nam da verujemo da postoji dobar razlog za Gotovo otpuštanje jer smo videli kakav je Dersingem po tom pitanju.  Drugi smer u našem otključavanju je taj da je Golspi došao da pomogne, da spase firmu i učini je još boljom. Da li će se putevi do ključa razgranato, videćemo.

Zatim se susrećemo sa porodičnom atmosferom u kući g. Smita. Tu nailazimo na neobičnu situaciju, a reč je o tome da žena svoog muža oslovljava sa TATA. Ovo nas tera da još dva puta pročitamo pasus kako bismo bili sigurni da nismo pogrešno shvatili. Čuđenje je prvo što osećamo nakon uverenja da smo sve shvatili kako treba. Verovatno je to posledica nepostojanja očinske figure u njenom detinjstvu. Ne možemo biti sigurni jer ne znamo ništa o njenoj prošlosti. 

Pisac vešto prelazi iz epizode u epzodu. Uvodi priču u priči, govori o jednoj stvari, pa pređe na drugu koja nema veze sa prvom. To čini tako vešto i lagano, a cilj toga je da čitalacc pokuša sam da "složi kockice" koje je on raštrkao po čitavom romanu. Na ovaj način postepeno i istinski upoznajemo likove i uočavamo sve nijanse onoga što je u suštini jednog bića, ono što to biće čini bićem. 

Iz rečenice "Poznavala je život dovoljno da shvati da je Smit uistinu bio dobar muž i da je to nešto zbog čega valja biti zahvalan" naslućujemo da gospođu Smit život nije mazio, ali i dalje ne znamo ništa što bi pomoglo da shvatimo okidač za ovakav odnos prema mužu. Ubrzo saznajemo da i muž nju oslovljava sa MAMA. Smita sada upoznajemo u drugačijem svetlu, otkrivamo da je on čovek kome je malo potrebno za sreću. Samoća, muzika, toplina i udobnost doma su dovoljni da, bar na kratko, zaboravi sve brige i bude srećan.

Sutradan je svanuo kišan i siv dan. Stanje kakvo je napolju oslikava atmosferu u firmi. Pored uobičajene atmosfere, danas vlada neka čudna atmosfera. Ljudi su čudni, događaji još čudniji, a Gotov misteriozni odlazak sve to pojačava. Sumnju nam budi i to što se Golspi posle prvog dolaska ni jednom nije pojavio. Iako ga niko ne viđa, on je stalno prisutan, njegova senka stalno kola mislima i u govoru junaka. Stičemo utisak da je on samo epizodni lik koji je došao da sve okrene naopačke i nestane. Nestao jeste, a da li će se opet pojaviti i šta će doneti ta poseta možemo samo da naslućujemo. 

Pre nego što Golspi ponovo stupi na scenu, moramo pomenuti nešto što nam je promaklo u odnosu gosdpodina i gospođe Smit. Radi se o tome da su kod njih uloge zamenjene. Gospođa se poneša kao muškarac što se tiče izlazaka, ona voli da je što više van kuće, a to je karakteristika muškog pola. Smit više voli da uživa u udobnosti doma i izlazi samo kad mora.

Treće poglavlje počinje promenjenom atmosferom u kancelariji. Promene se vide i u motivisanosti radnika i u njihovom broju. Kancelarija je dobila još jednu daktilografkinju i traži se zamena za popunjavanje Gotovog radnog mesta. Mi i dalje ne znamo šta je to Golspi učinio, ali smo sada sigurni da možemo krenuti drugim smerom otključavanja tajne. Ono što kaže, on to i ispuni. Međutim, na večeri kod Dersingema upoznajemo i njegovo drugo lice. Upoznajemo jednog nepristojnog i svadljivog Golspija koji je pri tom i loš otac jer potpuno zaboravlja da čerka treba da mu dođe. Cela ta večera odaje sliku društva, površnost, izveštačenost i želju da se neistina učini istinom samo kako se ne bi ispalo glupo ili manje  vredno, neupućeno u stvari pred drugima. 

Na kraju poglavlja se ispostavlja da je ipak prvi smer ispravniji. Golspi sve radi usvoju korist , ali niko to ne sme da primeti. On mora da se pokaže iskren i odlučan u nameri da pomogne firmi, dok  će najveću korist činiti sebi. Vešt je igrač i manipulator, a to samo vraća veo ravnodušnosti preko čitaočevog srca kad je njegov lik u pitanju. Da bi se poverovalo u bilo koju laž, deo laži mora biti istina, što u ovom slučaju i jeste tako. Golspi mora da im pomogne kako bi ostvario svoj cilj. Kako čitanje odmiče, jasno je da Golspi neće ostvariti nikakvu spoznaju, a spoznaja je na početku najavljena. Moguće je da je ta spoznaja namenjena čitaocu, da on osvesti kakvi sve ljudi postoje i kakvi ne treba da budemo. 

Alija Đerzelez

Četvrto poglaclje govori o Tardžisu  i tu nalazimo paralelu sa Andrićevim Đerzelezom. Ono što spaja ova dva junaka jeste zanos ženom-lepotom i težnja ka njoj, želja da se ona ima, poseduje i nemogućnost da se žena-lepota dostigne i osvoji. Ali, tu počinje i završava se svaka sličnost među njima jer Tardžis drži do svojih principa i ne pristaje na bilo koju ženu.To se vidi kada uporno odbija gospođicu Selers koja mu se nudi i otvoreno nabacuje.  

Pre nego što  nastavimo dalje, moramo se prisetiti onog čudnog oslovljavanja gospodina i gospođe Smit jer se ono ponavlja u kratkom prikazu Tardžisovih stanodavaca. Gospođa Pilamton svog muža oslovljava sa TATA, ali nemamo nikakvu osnovu da kažemo da je to zbog traume, nedostatka očinske figure ili razlike u godinama. Pošto je Pristli primenio tehniku ponavljanja i, pri tom, nije dao ni prošlost aktera ovih čudnih oslovljavanja, niti imamo simptome traume usled nedostatka roditeljske figure u detinjstvu, zaključak je da je ovo nemotivisan postupak. Sve ovo me je navelo na pomisao da je sam autor imao neku traumu, što se ispostavilo kao tačno (ostao je bez majke u drugoj godini života), ali nisam sigurna koliko je to relevantno da se tako protumači uzimajući sve u obzir. Moguće je da je taj gubitak motivisao ovakav postupak, ali ipak uzimamo to sa rezervom i nagiđemo nemotivisanosti. 

Iinteresantno je, u isto  vreme i srceparajuće, posmatrati Tardžisovu subotu, proživljavati njegove emocije i nadati se zajedno sa njim njegovoj sreći.Važno je zadržati se na motivu filma jer on uvodi erotski momenat u roman, a pogotovo je važan za Tardžisovo ostvarenje težnje ka ljubavi, makar to bilo i ostalo na telesnom nivou. Zapravo, ovde nema telesnog spajanja, niti pravog ljubavnog zanosa, već su dodiri koji postoje izazvani atmosferom (mrak) i podstaknuti scenom iz filma. Tako suptilni dodiri, naizgled neerotski, baš zbog svoje stidljivosti odaju nežnost i uverljiviji su nego da je data slika u hotelskoj sobi. U javnosti, a ipak skriven, ovaj trenutak jr za Tardžisa tako stvaran, a u stvari je daleko od stvarnosti. Kraj filma označava i kraj njegove sreće i početak novog razočarenja kad zaista ugleda devojku. Pažljivog čitaoca će ovo podsetiti na majstora erotike srpske književnosti, na Boru Stankovića i njegovu, rekla bih, estetsku erotiku. Ovim postupkom je zadovoljena prirodna potreba za lepim, nema ničeg preteranog, neukusnog, a Tardžis je , bar na trenutak, doživeo ono za čim čezne, osetio je ženu-lepotu, u nekoliko iluzornih trenutaka. Rušenje te iluzije je dato kroz kontrast vremenskih prilika. U bioskopu, dok je trajao film, kao da mu je sijalo sunce, a potom se sve smračilo iako je svetlo bilo sa svih strana. Oštrina vetra intenzifikuje i u svoj snazi prikazuje  pad i udarac koji zadobija. Osećamo kako očaj u njemu raste i pretvara  se u bes. Nadalje se potvrđuje da bi on učinio sve, bio i onde gde ne želi, samo ako su tu lepe devojke.  Za njega, kao i većinu Andrićevih junaka, lepota je fatalna i mami ono duboko tragično u njima da izađe na površinu.

Ušavši u prostoriju gde gostujući predavač treba da održi predavanje, Tardžis je shvatio da je okružen sredovečnim ženama.Ponovo se našao na pogrešnom mestu u pogrešno vreme, ali je ipak ostao. Uostaalom, pravoj lepoti se ne žuri, objaviće se kad-tad, doći će i njegovo vreme ua uživanje. Isto ono što ga je zadržavalona prethodnim mestima- nada da će se baš tu pojaviti toliko željena žena-lepota- zadržalo ga je i sada. 

Ovde se susrećemo sa, ne tako retkim, izvrtanjem žanrova. Prvo, sama himmna koja se izvodi nimalo ne liči na himnu, a zatim ono što gospođa u kaputu govori liči na zakletvu, na polaganje zakletve jer prisutni ponavljaju ono što kaže, a ne na uvod u predavanje i propoved.

Frenk Deds, motivacioni govornik, probudio je u Tardžisu moć vizije, otvorio mu j e oči za to da i njemu može biti drugačije, iako nije potpuno razumeo ono o čemu je govoreno. Svest o mogućnosti izbora. želja za promenom su se sada pojavili pred Tardžisovim duhovnim očima i nadamo se da će se dovoljno duboko urezati u njegovu dušu kako bi postali motiv za promenu. On nije bespomoćan, saznanje dovoljno da pokrene proces promene, makar ona, u početku, bila samo u mislima. 

Kada je krenuo kući, činilo mu se da mu je sav žar koji je osetio iščileo. Međutim, on je ostao skriven u njemu iako ga nije bio svestan. Argument kojim to možemo potkrepiti jeste ono što se dogodilo u ponedeljak u firmi. Da, baš tada su se ostvarila Tardžisova sanjanja i nade, tada kada je nešto pozitivnosti zasijalo u njemu. Pred njim se pojavila Lena Golspi i svojom lepotom ga dovela do ekstaze. Nesvesno, govornik jr u njemu oslobodio ono za šta nije znao da postoji, a ta nova energijia je privukla nove i lepe događaje. On je primer toga da lepota, žena-lepota, može da bude fatalna ali i da deluje konstruktivno i učini čoveka boljim. To potvrđuje time što mu više nije mrsko i teško da radi, dobio je elan i volju. Za čas se moramo vratiti na početak kada smo rekli da će doći do spoznaje. Da, tada smo u fokusu imali Golspija, ali je očigledno da on neće doći ni do kakve spoznaje. Postavlja se opravdano pitanje: Zašto je baš tada nagoveštena ako se ne dešava tom junaku? Odgovor bi mogao biti da se preko jednog junaka nagoveštava buduća spoznaja drugog junaka. Opet ovo deluje nelogično jer se ništa ne dešava do pojave njegove ćerke Lene. Lenin dolazak je na početku nejasan, nemotivisan i ne možemo ga dovesti ni u kakvu vezu s Tardžisovom spoznajom.  Njen dolazak, tačnije , njeno putovanje nije prikazano, prvi put je vidimo u kući Dersingema i nemamo pozitivan utisak o njoj. Nju možemo posmatrati kao Golspijevu senku koja u sebi nosi potvrdu da će do spoznaje doći. Iako senka, i naizgled razdvojena od Golspija, jer dolazi posle njega, ona je, na neki način, isto što i Golspi. Samim tim što mu je ćerka, njena lepota je i njegova, uvek ide s njim iako nije fizički prisutna. Golspijev dolazak je najava skorašnjeg obznanjivanja lepote, a lepota se obznnanjuje onda kada su svi uslovi za njenu pojavu ispunjeni. Važno je i to što ona dolazi posle svog oca jer njegov dolazak bez nje  znači da je lepota još uvek daleko,nedostižna, a njena pojava označava blizinu trenutka u kome će ta lepota biti javno prikazana. Ova tehnika jeste neobična, ali je vešto osmišljena i primenjena. Postojanje uslova za pojavu lepote asocira na pesmu SANTA MARIA DELLA SALUTE Laze Kostića u kojoj je, pre pojave drdage, neophodno pokajanje. Draga se pojavljuje, jedino tada i može da se pojavi, kada se lirski subjekt pokaje. Tako i ovde, spoznaja predstavlja nužnost i mora biti zadovoljen nemi zahtev za njom da bi se Tardžisu obznanila ćena-lepota. 

Poglavlje o gospođici Metfild je pravo iznenadjenje i osveženje jer unosi nežnosti i toplline u roman, a ujedno osvetljava njen lik. Tek sada vidimo njenu pravu prirodu, razumemo njen hladan stav. Sada nam ona otkriva jednu romantičnu i emotivnu dušu koju je skrivala ispod maske hladnokrvnosti, neljubaznosti i drskosti. Iako je ona centar ovog poglavlja, njena osetljivost je izražena kroz prizmu drugih. Prvo, to je učinjeno najavljivanjem odlaska  njene jedine prijateljice, Evline, koja odlazi sa ocem na put. Druga situacija je mnogo značajnija i na njoj ćemo se duže zadržati. Odlazak g. Golspija na poslovni put će u njoj dovesti do otkrivanja osećanja prema njemu. Kad bude sa njim na brodu, konačno će shvatiti da je zaljubljena i da je, uopšte, sposobna da voli na taj način. Scenom opraštanja, tačnije rečima koje izgovaraju, njegovim i njenim podtupcima pre opraštanja, na neposredan način izjavljuju ljubav jedno drugom. Oni su dokaz da se ljubav iskazuje sitnicama i da se ne mora Kazati: VOLIM TE; ne mora se ni poljubiti, već se pomoću reči: ČUVAJ SE, NE ZABORAVI DA SE VRATIŠ, davanja sakoa i ne puštanja da ode drhteći od hladnoće otkriva idtinska i duboka ljubav. Takođa, potvrđuje se, već kliše, da se slični i isti spajaju. 

Sledeće važno poglavlje je ponovo o Tardžisu. Ovde se potvrđuje kako pozitivna promena dovodi do situacija koje smo želeli.Zahvaljujući poslu , on je u prilici da provede malo vremena samLenom, da izbliza oseti ženu-lepotu koja je već počela da se čini kao nešto nestvarno jer je nije dugo video. U početku nije znao kako da se poneše, bio je zbunjen  što je u njenoj blizini, ali i očaran što je tu. Njegovi postupci, spremanje i donošenje čaja, raspremanje stola, pokazuju da je spreman da služi lepoti, da ugodi ženi u kojoj je ta lepota. Spreman je čak i da se obruka, pleše iako ne ume najbolje, da bi joj ugodio. Ne smemo dozvoliti da nam promakne važan trenutak pre susreta sa njom. Pred vratima njenog stana ga onuzima ogromno uzbuđenje koje se ispoljava načinom kucanja na vrata. Time što je istaknuto da je jako kucao, prati se ritam njegovog srca i, kroz pokret, izražava se sve ono što u tom trenutku oseća. Ono što je još značajnije je to da ponovo, sada još bliže, lepše, osećamo estetsku erotiku Bore Stankovića: njeno oslanjanje na njegovu ruku dok idu u bioskop, njena kosa koja dodiruje njegovo lice. Nakon bioskopa, vratili su se u Lenin stan i provrli još neko vreme zajedno, opušteni, nikad bliskiji nego tad. Kad je pošao kući, Lena ga je pozvala da sutra idu na predstavu i poljubila ga. Zstvorivši vrata, prepustila ga je oblacima i svojoj zanesenosti. Opijen svime što se dogodilo, koš iše očaran lepotom, teturao se kao pijan. I jeste bio pijan, ali pijan od divnih, iznenadnih trenutaka sa Lenom. Međutim, kraj poglavlja je u svetlu izdaje, tada se vidi lažnost žene-lepote. Lena degradira samu sebe kad ne dolazi na predstavu koju je sama tražila od Tardžisa. Tardžis je za tu priliku unapred uzeo deo plate da bi imao za taj sastanak, a ona se nije pojavila. Prvo što pomišlja je da se razbolela, pa odlazi da se raspita. Od stanara saznaje da je otišla sa drugim, otkriva da je vodila dvostruki život. Čitaocu je sigurno bilo neobično kad ga je prethodnog dana onako oterala, ali ni na pamet mu nije palo da je to uradila da bi se videla sa drugim. Naravno, ne možemo sa sigurnošću tvrditi da je tako, ,ali jedino time se može objasniti iznenadna promena u ponašanju prema Tardžisu. 

Poglavlje o gospođici Metfild i njenom dočeku Nove godine nam prikazuje Golspija u novom svetlu. Ispred nas je čovek koji je zaljubljen, koji se bori za ženu koja mu se dopada. Ta nova strana nas iznenađuje i raduje jer smo ga do sada poznavali samo kao poslovnog čoveka koji brine samo o poslovima i zaradi. Ovde se moramo zaustaviti i prisetiti da od samog početka postoji tajna koju treba da otkrijemo, Mislim da smo sada uspeli da je odgonetnemo. Ta tajna se tiče svakog lika ovog romana, ali i svakog čoveka kao duhovnog bića. Upoznsjući Smita, Stenlija, Tardžisa, Golspija, Lenu gospođicu Metfild, uočili smo da oni, iako jedno celovito biće, u sebi nose i drugu stranu ličnosti koju vešto kriju, a nisu ni svesni trenutka kad je ona otkrivena.Tajna je upravo u dvostranosti bića koje često ni sami junaci nisu svesni. Tajna je i u uticaju drugih koji razgolićuje tu našu skrivenu stranu, bila ona dobra ili loša. Često nam drugi otkriju ono što ni samo nismo znali. Golspi je primer toga da nikad ne znamo šta će druga osoba izazvati u nama, kao i da mi ne znamo šta izszivamo u drugima sok se ne prepustimo tom odnosu. Neke osobe nas čine boljima, kao što je to slučaj sa Golspijem i gospođicom Metfild,a neke nas istovremeno učine boljim i odmah zatim upropaste, ao što je slučaj sa Tardžisom i Lenom. 

Ono što se naslućivalo kad su se Golspi i g-đica Metfild opraštali na obali, ostvarilo se u novogodišnjoj noći , Nakon što je u njenim očima postao vitez, zaštitnik, nakon što je odbranio onu koju voli, poljubio ju je. Oboma je Nova godina počela u znaku ljubavi, a samo je pitanje vremena kada će ta ljubavna veza započeti. 

Pristli je do sada svakome posveti po poglavlje-dva prateći važne promene i dešavanja u njihovim životima, ali je kako se čini, zaboravio da se posveti Stenliju. Mi znamo da je tu tek po uzgrednim komentarima koje mu autor dozvoljava. Njegovo prisustvo je dato kao nešto što se podrazumeva, a priča o njemu ostaje nedovršena. Stenlijev odlazak je dat naglo, neargumentovano i neubedljivo, kao da autor nije znao šta bi s njim, kao da je zaboravio njegovu važnu ulogu koju mu je dao. Ovde je Pristli pokazao da i te kako poseduje nerv da iznervira čitaoca. Zatim je tu i Lenino iznenadno okretanje od Tardžisa bez ikakve naznake motivacije za tako nešto, ako motiv uopšte postoji. Takođe, ovaj nagli Stenlijev odlazak podseća na Sterijin nagli završetak Pokondirene tikve s tim što Sterijin kraj nije znak nedovršenosti, nego ima smisao i efekat za razliku od Pristlijevog naglog završetka priče o Stenliju. 

Nakon ovoga, sledi hladan tuš, dorektno pucanje u čitaočevo srce. Prisustvujemo Tardžisovoj agoniji, ljubavi koja se pretvara u ludilo. Saznanje da je Lena bila sa njim samo iz dosade, samo dok ne dođu oni koje je zaista volela, saznanje da je sve to bilo iz sažaljenja prema njemu, i na sve to njeno drsko ponašanje i odbijanje da smireno objasni svoje ponašanje, dovode so ključanja besa u njemu. On je na silu ljubi, privija uz sebe, pred nama je potpuno nov Tardžis- nasilnik. Čitalac vrlo dobro zna da on to nije, fatalna lepota, to što ga ta lepota odbacuje, čini da on potpuno izgubi razum, da mu se pomuti svest i ne vlada sobom. Potpuno nesvestan šta radi, on davi Lenu. Njegove ruke same vrše tu radnju dok misli nema, pa ne može ni da se zaustavi, Kad je izlazio iz njenog stana, mislio je ju je ubio. Neko vreme je koračao ulicama kao utvara, a u glavi mu je bila slika kako ga odvode u zatvorsku ćeliju. Ono što najviše steže srce je ovaj deo rečenice: "...najzad će i on biti neko- Ubica u stanu Meda Vela. Ali za sada je još pohaban mladić udubljenih očiju, praznog pogleda...." Nekoliko stranicanakon događaja, kada se našao pred firmom i unutra zatekao Golspija i Lilijen Metfild, imaćemo još jedan razlog da osetimo duboko divljenje prema njemu. Njegova nevinost, čistota i neiskvarenost, hrabrost menjaju sliku potencijalnog ubice kakvu očekujemo. On ne beži od odgovornosti za svoje postupke i priznaje Golspiju da mu je možda ubio žerku. Pao mu je kamen sa srca i zahvaljiva je Bogu što je ona živa, ali je postao svestan da više nema budućnost. Vrativši se u svoju oznajmljenu sobu,počinje da mrzi sebe i stalno se pita šta je to uradio. Odgovore zna, ali pitanja postavlja da nikad ne bi zaboravio. Ostao je bez posla, ostao je niko i ništa za sve, pa i za samog sebe, Naslućujemo  šta će poželeti da uradi, ali se nadamo da neće. Iako razmišlja o samoubistvu, on to ne čini. Samo to nečinjenje pokazuje da je on ipak jaka ličnost. 

Uprkos tome što oseća da nikome ne znači, sled događaja će mu pokazati da jednoj osobi, Popi Selers, koju nikad nije ozbiljno shvatao, znači  isto onako kako je njemu značila Lena. Scena u kojoj mu Popi donosi novac ukazuje da jedan isti "scenario" može imati dva ishoda, može biti i koban i rasterećujući, konstruktivan. Prvi takav "scenario" se završio kobmo, a odigrao se između Tardžisa i Lene. Susret, mogli bismo reći sudbonosni, Popi i Tardžisa predstavlja za njega rasterećenje i novu nadu, a njoj priliku da bude uz onog kog voli. On jedino njoj poverava šta se dogodilo, prepoznao je u njoj dušu koja će ga razumeti, koja ga neće osuđivati. Zaista, ona je ostala uz njega iako se protivi tome što je učinio. Ona mu u sebi prašta i opravdava ga, ne bez razloga, što na njega deluje isceljujuće. Jedino Popi poznaje njegovu dušu, jedino ona zna da on to ne bi svesno i namerno uradio. Nagoveštaj moguće veze Popi i Tardžisa imamo kad autor opisuje njihovu šetnju do bioskopa i kaže da bi oni mogli da idu i dalje od najdaljeg bioskopa. Upečatljivo u zadnjem poglavlju je i to što se pokazuje da da žene nisu samo objekat za rađanje, domaćice i majke. Ta stereotipna uloga žene je ovde obogaćena i ukazano je na to da i žena ima pravo na razmišljanje, pravo da pokaže svoju inteligenciju, sposobnost da reši  "muški" problem. To se vidi kada gospodin i gospođa Dersingem zamene uloge, kada ona teši njega i pronalazi moguća rešenja za situaciju koja njemu deluje nerešivo. Ona je ovde glas razuma i prikazana je u novom svetlu za koje je bila potrebna prilika da se otkrije. Gospođa Dersingem u muževljevu tamu  unosi malo svetlosti, a to malo je nekada dovoljno da umiri i pokrene. 

Epilog je, kao i prolog, posvećen Golspiju. Iz dva razloga možemo reći da roman ima prstenastu formu. Prvi je taj što roman počinje i završava se na brodu. Jedina razlika je što je pogovor dolazak, a epilog odlazak. Tu se sučeljavaju dva para suprotnosti:DOLAZAK-ODLAZAK i POČETAK-KRAJ. Sučeljavanje ovog drugog para je ujedno i njihovo produžavanje u nedogled koje počinje u istoj tački. Svaki početak je nagoveštaj blizine kraja, a svaki kraj je novi početak. Drugig razlog je što roman počinje i završava se pričom o istoj ličnosti, Golspi je na početku i na kraju. Kraj Golspijevog bivstvovanja u Andjeoskom sokačetu je samo ubrzan dešavanjima između Tardžisa i Lene. Još jedan detalj, već na samom početku, najavljuje ovaj kraj, a to je saznanje da je Golspi večiti putnik i da ga ne drži mesto. 

Mora se primetiti da je sam Golspi pokazao da je ipak prvi ključ tumačenja, ipak je on došao da uništi firmu i to čini pod maskom dobročinstva, onaj pravi. Čitaočeva očekivanja su izneverena, ali to ne utiče na opšti utisak o delu. Samim tim što iznenada, bez pozdrava i nanjave da odlazi, sam taj odlazak znači propast firme i svih zaposlenih, ali i najavljuje propast nekog novog. Gde god da ode, Golspi će za sobom ostaviti ruševine i uništene živote, ali će jednog dana, Božjom pravdom, i on osetiti na svojoj koži kako je kad njemu rade ono je on drugima radio.

Autor teksta: Sofija Ivanović