Pre nego što pređemo na analizu samog dela, potrebno je dati izvesne nagoveštaje i osvetliti prve asocijacije na sadržaj dela kad pogledamo korice i naslov.
Već nas je privukla tamna korica gde su jedino naslov i kofer crvene boje. Ovim se, odmah na početku, skreće šažnja na dva motiva: tajnu i kofer. Pominjanje tajni u naslovu nedvosmisleno upućuje na njihovo postojanje i potrebu da budu osvetljene, da više ne budu tajne. Tajne jesu prva karika za koju ćemo se vezati, ali tu nije kraj, lanac se nastavkja. Druga karika, ona koja udvostručava asocijacije, jeste crvena boja. Opšte poznato je da da je crvena boja ljubavi, strasti, ali u spoju sa tamnim koricama i ogromnim vratima u starinskom stilu, prva asocijacija nam je krv, neke strašne tajne koje se kriju iza ovih vrata. Tu nije kraj zagonetke koju nameće ova boja, zagonetka se nastavlja pitanjem: Zašto je kofer crven? Pomalo nas hvata jeza kad sagedamo sve ovo, ali hajde prvo da dodamo još jednu kariku započetom lancu. Ta karika je simbolika vrata. U Rečniku simbola Alen Gerbran i Žan Ševalije navode da vrata simbolizuju mesto prelaza između dva stanja, dva sveta, između poznatog i nepoznatog, svetlosti i tame. Ona ne samo da označavaju prelaz, već i pozivaju da se premosti granica koje deli dva kontrastno postavljena prostora. Hinduizam vrata posmatra kao prelaz iz života u smrt, ali i kao prelaz iz smrti u oslobođenje. Sada kad smo istakli ove važne činjenice, asocijacije, pretpostavke, kad smo postavili smernice u analizi i moguća tumačenja simbolike vrata, možemo da krenemo na putovanje kroz stranice romana i otkrivamo pojedinosti koje će dovesti do otkrivanja tajni, namerno ili silom prilika zaboravljenih i bačenih negde gde se teško stiže.
U priču nas uvodi atmosfera noći, apsolutne tame. Junakinju zatičemo zagledanu u noć, a to što ne pali svetlo ima dublje značenje od onog koje autorka navodi. Veri odgovara da ostane neprimećena, odgovara joj tama koja je obavija i pretvara se u njen štit, sklonište. Jedini trag koji otkriva da je ona tu, da postoji, jeste žar cigarete. Pomen cigarete i njenog žara možemo shvatiti na više načina. Prvo, pušenje cigarete nam otkriva da je junakinja, pored već imenovane zamišljenosti, nervozna, uznemirena zbog nečega. Iz ovoga saznajemo da je duboko potresena, obuzeta nečim mračnim, nečim rušilačkim što joj ne da mira i spokoja. Drugo, taj žar, jedina svetlost u noći, šalje poruku, kako junakinji, tako i čitaocu, da uvek postoji rešenje, ima izlaza, da i u najgušćem mraku postoji vsetlost, samo treba da je vidimo i potražimo na pravom mestu i u pravom trenutku. Ovaj žar cigarete, ako se setimo Popine Pepeljare, možemo shvatiti kao i Popa, možemo ga posmatrati kao malo sunce koje nam se osmehuje. Sunce, simbol života, svetlosti, topline i rađanja, odavno je zašlo, ali nije umrlo, nije se ugasilo. Žar cigarete će se ugasiti, to malo sunce u noći će umreti, ali ono pravo će se ponovo pojaviti i oznaćiti počeetak novog dana, novog života, oživeće svetlost koja je bila na počinku dok je noć carevala. Taj žar je znak da nada postoji, a nada bez vere ne ide. Dim cigarete, koji odlazi iza junakinje, znači da je počeo proces sagorevanja njenih briga i da sve prepreke polako nestaju. Razložimo li još malo postojanje dima koji nestaje i stapa se sa svežinom, dolazimo do nekoliko saznanja. Dim, kao sagorevanje prepreka i briga, nagoveštava postojanje odluke i lagano učvršćivanje, skupljanje hrabrosti da se ona ostvari. Do drugog saznanja dolazimo zastajući na trenutak i pitajući se zašto se ona lomi, zašto osećamo da postoji dilema koju treba da reši. Ova pitanja su podstaknuta samim izborom da se stopi sa tamom i pasivnim položajem tela dok je umno i duhovno biće aktivno. Njeno skrivanje i monotoni pokreti ruke, koje i ne možemo smatrati pravim pokretima jer su mehanički, gotovo nesvesni, naučeni, odaju očajanje, rastrzanost i nesugurnost u donetu odluku. Iz te nesigurnosti proizilazi da je i prethodne problwmw pokušala da reši na isti način, a sada je ponovo ovde sa saznanjem da to i nije rešenje, sa saznanjem da ne može da nađe drugo. Drži se za to rešenje jer veruje da će jednom upaliti, oseća da ovaj put hoće i počinje borba između razuma i instinkta. Koga poslušati?
Zora je najavljena personifikacijom oblaka (narasli i otežali) u kojoj je skrivena doza zavisti jer ona svoh teret mora zadržati u sebi, a oblaci mogu da puste kišu i olakšaju sebi. Novi dan je tu, a Vera pakuje stvari u automobil i otkriva nam da je njeno rešenje beg, otkriva nam da nema snage da postupi drugačije. Njenu majku, Olgu, upoznajemo kao natmurenu ženu koja ne ume ni da iskaže svoje neslaganje sa Verinom odlukom ni da je podrži. Vidimo da postoji problem u porodici kada Olga ostaje hladna na Verin poljubac. Hladnoća majčinog mekog obraza urezuje još jedan poraz, još jedan bol u Verinu dušu. Ovaj poraz boli jače od svega, ali ga ona dostojanstveno podnosi i rane zašiva šavovima nade da će majka krenuti za njom i mahnuti joj sa kućnog praga. Ti šavovi ubrzo pucaju, a rane koje krvare je teraju da što pre napusti kuću i prepusti se neizvesnoj sudbini. Instinkt je nadjačao razum i ona se otisnula na putovanje bez pravca i cilja. Kofer, tuga i ona, u isto vreme hrabra i slaba. Ne možemo reći da je kukavica, kukavice ne preduzimaju ništa, pogotovo ne kreću na neizvesna putovanja.
Odlazak je za nju značio mogućnost da udahne vazduha, mogućnost da ponovo prodiše jer ju je sve u kući gušilo, svi su je gušili. Želela je samo da ode i vidi da li će se ostvariti čudo u koje je verovala. Sada, treba spomenuti jednu od posebnosti autorke ove knjige koju malo ko može dostići. Reč je o njenim opisima koji tako lako klize, lako ih je zamisliti i skoro su opipljivi. Takođe, skoro je neosetan prelaz sa opisa prirode na uvođenje novog lika. Ovu lakoću, živopisnost i naosetne prelaze nalazimo još samo kod Ive Andrića. Isticanje lepote prirode prelazi u pohvalu umeću govorenja Verinog oca Stevana. Na taj način autorka uvodi ovaj lik u priču i nastavlja da opisuje atmosferu i osečanja dok Stevan govori. Ovo Verino sećanje, kao i sećanje na dane kad je uživala u očevom zagrljaju, uvode u srž promene. Razdor koji vlada među njima je posledica porodične tragedije koja se dogodila. Gubitak sina sve je promenio iz korena, otuđio ih i natovario najveće breme Veri na leđa.. Olga je utonula u mržnju i njome pokušava da prevari bol, a Stevan ne prihvata stvarnost, propada verujući da mu je sinčić napolju i kasni kući. Veru niko ne pita kako joj je, prinuđena je da gleda roditelje kako propadaju i nosi se s bolom kako zna, u tišini i bez ikoga da je razume, uteši, zagrli. Beg od te samoće, beg od patnje ona traži u putovanju, odlasku. Veruje da će, putujući, uspeti da pronađe mir i odboluje gubitak brata. Ovo putovanje je za nju žar cigarete u mraku. Potisnula je svoj bol da bi bila tu za roditelje koji nisu bili tu za nju. Zabranila je sebi da plače i ispoljava tugu kako bi pokazala roditeljima da i oni treba da budu jaki i suoče se sa istinom. Zna ona, bol nikad neće prestati, ali mora da se živi s njim. I da je htela, ne bi imala kome da poveri svoju tugu jer ni Olga ni Stevan nisu marili za njena osećanja, niti su više mislili jedno na drugo. Samo su ćutali utonuli u svoj bol i svoje borbe sa tom boli. Svako je za sebe tražio način da opstane ni ne pomišljajući da bi zajedno uspeli.
Ono što smo već primetili, a u narednim pasusima i stranicama je izraženo, jeste kombinacija sadašnjosti i prošlosti u pripovedanju. Karakteristična je i lakoća smenjivanja ove dve vremenske dimanzije, ono deluje tako lako, prirodno, ne oseća se postojanje nevidljive linije koja deli sadašnjost i prošlost. Autorka i ovde uspešno prilazi, ali ne sasvim, Ivi Andriću. Interesantno je da se budućnost skoro i ne pominje, samo je u jedva primetnim nagoveštajima. Jasno je da se iz sadašnjeg trenutka, u kome je odluka o begu, putovanju doneta, može samo u budućnost. Specifično je što Vera u budućnost ne kreće iz sadašnjeg trenutka, sadašnjost je samo privid, materijalno opipljiva slika (sedi u kolima). Stvarna dimenzija iz koje se polazi je prošlost jer su njene misli tada, u imaginarnom trenutku sadašnjosti, u prošlim vremenima i sa ljudima koji nisu deo ovoga SADA. U ovaj vremenski vrtlog budućnost se upliće pitanjem : Da li je bilo nešto što je moglo da je upozori nabudući sled događaja? Kako se na malom prostoru smenjuju i prepliću sve tri dimenzije vremena, teško je odrediti odakle se polazi, ali sigurno je da se ide samo u budućnost, jedino ta dimenzija vremena preostaje, jedino tamo su mogućnosti. Ne smemo tek tako preleteti preko pitanja koje je postavljeno, bar iz dva razloga. Prvi razlog je što naslućujemo da će dešavanja biti šokantna, iznenadna, neočekivana, a možda će se otkriti nešto mračno, užasno. Drugi razlog nas vraća autorki jer kroz ovo pitanje provejava sveznajući pripovedač, ali se ne otkriva do kraja. Kao sveznajući, pripovedač se oglašava tek toliko da zagolica maštu čitaocu. Pripovedač se, do ovog pitanja, ali i nakon njega, drži onoga što junakinja zna, ne ide dalje od toga. Iako je pripovedačevo znanje veće od junakinjinog, on to svoje znanje koristi samo da, u retkim trenucima, pripremi čitaoca na silinu događaja koji sledi, ali ne otkriva ništa o samom događaju.
Vratimo se simbolici vrata za trenutak. Za sada, možemo prihvatiti kako relevantno hinduističko tumačenje ovog simbola, a evo i zašto. Izlazeći iz svog doma, Vera se našla sa spoljašnje strane vrata, a taj njen izlazak možemo posmatrati kao prelaz iz smrti u slobodu. Da, iz duhovne smrti u slobodu. Ostavljajući ta vrata iza sebe, sa njima ostavlja , pokušava da ostavi, sav teret. Skida i odbacuje sve okove, hrli ka slobodi, hrli ka nesputanosti i mogućim razgovorima. Time što odlazi, odustaje od ćutanja koje joj je nametnuto, napuštamanastirsku atmosferu gde je ćutanje osnovni zavet, pored onog datog Bogu. Takođe, Vera sebi postavljajedno jako važno pianje: Gde je nestala devojčica u meni? Svesna je da nema više one detinje radosti u njoj, da nema više ideala kojima je nekad težila, koje je branila i borila se za njih. Nestalo je nestašno dete koje u svemu pronalazi dobrotu i lepotu. Samo siva, surova realnost sada dominira i vodi u patnjju bez kraja. Ponekad to dete u nama čini da nismo sami, ono nam je najveći oslonac i podrška, daje nam snage, gura napred i poručuje: Ti to možeš! Budući da deca deluju spontano i vođena trenutkom, može se reći da se devojčica u njoj vratila u trenutku kada je donela odluku da otputuje. Ta odluka je doneta ishitreno, ali je najveerovatnije bila najispravnija u datom trenutku. Nesvesna toga, junakinja je poslušala glas devojčice u sebi i ne znajući da je to progovorilo dete na koje je zaboravila. Drugi momenat vraćanja toj devojčici bi mogao biti kad joj oči zasuze pred lepotom prirode. Deca su uvek u sadašnjem trenutku, radoznala, istraživačkog duha, pa odrasli treba od njih da uče o prepuštanju i življenju u sadašnjem trenutku. Pitanje koje je postavljeno i svest da beg ne rešava ništa otkrivaju još jednu temu za razmišljanje, a to je tema grešaka. Svesno načinjena greška, i uopšte ono što smatramo greškom, nije uvek greška. Ponekad je greška ono najbolje za nas, ono što nam je potrebno zbog nečega. Isto tako, svest da je ono što činimo pogrešno nas izdiže iznad greške i omogućava da sagledamo sve mogućnosti kako bismo ispravili grešku ili iz nje izvukli korist. Tako i Vera, svesno greši, ali veruje da je to najbolje za nju. Grešeći, ona sebi ispunjava želju da poseti kraj u kome je njen otac živeo. Ide za radoznalošću deteta u sebi ne bojeći se nepoznatog. Strah od nepoznatog je često fatalan za izgradnju identiteta i ostvarivanje svoh potencijala. Zato treba ići u susret nepoznatom i videti gde će nas odvesti. Naravno, može nas odvesti i do uspeha i do propasti, ali ako ostanemo u mestu, tu gde jesmo, nećemo saznati gde bismo bili i gde bi nas odvela avantura u koju bismo se upustili. 
Sećanje na rasprave sa Mirsadom jasno ukazuje na trenutak osvešćenja, trenutak spoznaje da ona vivše nije ona Vera koja je bila. Vraćajući njegove reči u sećanje, shvata da je izgubila ideale, izgubila optimističnost, ostavila deo sebe tamo ne gde. Shvatila je da ipak voli taj izgubljeni deo ličnosti koji je nju činio njom, bila je prepoznatljiva po njemu. Nije više mogla da se pronađe, izgubbila se u lavirintu života. Možda je ovo putovanje njen izčaz, možda su ta sećanja početak novog pronalaženja sebe. Ovako ogoljena, izgubljena, to nije ona. Ni sama trenutno ne zna ko je, u stvari, Vera, ali sigurno zna da ovo nije njeno odelo, sve što je sada čini je tuđe. Duboko u njenoj podsvesti je zakopano ovo tuđinstvo i osećaj prisustva nečega što ne ume da definiše, imenuje, nagoni je na putovanje. Beg od problema je za nju povratak sebi.
Zanimljiv je odnos Vere i Mirsada, kao i njegov lik. Njih dvoje su kontrastno postavljeni, što nas asocira na Crnjanskog i njegove Seobe u kojima su dva brata, Vuk i Aranđel, kontrastno građeni. U slučaju naših junaka, Mirsad je uvek bio taj koji kontrira i izvrće Verine reči ne prihvatajući stavove različite od njegovih. On je bio taj koji nije mogao da makne od predrasuda i stereotipa koje nameće sredina. Zatvoren za išta novo, drugačije, bolje, kroz život je išao dosledno se držeći svog i ne prihvatajući drugačije. Mirsad je bio sve što Vera nije. To je nju i privlačilo i odbijalo, uvek je osećala kao da je u drugom svetu dok je on bio tu. Rasprava koju oni vode otkriva dosta toga o njima, ali i pokreće temu čovekove slobode, moći da menja stvari, da prevaziđe ograničenja koja su mu nametnuta. Osnovna tačka sukoba je tema nacionalnosti, On, kao realista i zastupnik predrasuda, pokušava da ospori njenu teoriju da sve nacionalnosti, ako se njihovi pripadnici potrude, mogu da se drže zajedno, mogu da poštuju druge koliko i sebe. Na kraju krajeva, svi smo ljudi i svi smo jednako vredni. Svi imamo iste potrebe, osećanja, svi sanjamo, maštamo, želimo, borimo se i svi dišemo pod istim nebom. Da, odvojeni smo verom i nacijpm, ali više nas odvaja to što mi samo prihvatamo tu odvojenost i otuđujemo se samo zato što su naši preci rekli da tako mora. Vera želi to da promeni, da probudi svest da su ljudi ti koji se spajaju, a ne nacionalnosti. Takođe, želi da iznese na videlo da čovek, svojom voljom, verom, upornođću i trudom može da postigne sve što želi i nikako ne sme dozvoliti da ga sputa nečije nepoverenje da on to može i ne dobijanje podrške od istih tih ljudi. Sve se može, ako se dovoljno želi i ne odustane kod prve prepreke. Isto tako, dovodi je do ludila to što uporno odbija čak i da pokuša da razume ono što govori o čoveku kao biću slobode. On ne veruje u slobodu, život je za njega moranje koje se mora ispuniti onako kako drugi kažu. Uveren je da su njegove spoljašnje odlike njegov identitet, a zapravo je suprotno, one su samo dodatak podacima koje svako dobije po rođenju. Pravi identitet svakoga od nas je ono što nosimo u duši, naše misli, ponašanje, ono što volimo, ono što dajemo drugima i način na koji volimo. To smo mi, a nismo naša nacionalnost, nismo predrasude. Nacionalnost je obeležje naše pripadnosti, ali naša pripadnost nas ne ograničava da prihvatimo druge, da učimo od drugih. Ako želimo da poštuju nas, moramo i mi poštovati druge. U redu je ponositi se svojom nacionalnošću sve dok poštujemo i prihvatamo tuđu.
Još jedan argument u prilog činjenici da je Vera apravila ključne korake ka ponovnom pronalaženju sebe jeste to što zna i oseća da je čovek mali u odnosu na svemir i prirodu. Čovekov život je poput trenutka za svemir, a priroda je ta koja nešto tako malo čini velikim. Sama mogućnost da čovek brine o prirodi koja će ga nadživeti ga uzdiže, čini ga velikim. Kroz divljenje i brigu o prirodi, trajnijoj od nas, pokazujemo da smo dostojni zadatka koji nam je Gospod poverio predavši nam na čuvanje ono što je stvorio. Vera Gospoda i prirode u nas, ljubav, mir i sreća, kojima nam zaceljuju ranjenu dušu, treba da nam bude dovoljna da bismo verovali u sebe i sledili svoje srce i snove. Čovek to može jedino kad se suoči sa istinom, prihvati je i sačuva ono što jeste pridodajući nova iskustva i lekcije. Otvoriti oči ne znači biti neko drugi, ne znači biti ono što nisi, već dodati novo onome što već postoji. Ne bežati od sebe, svojih osećanja i uspomena jer, gde god pošli, to nosimo sa sobom, ne možemo ostaviti sebe. To bi značilo da puštamo da sve ide mimo nas, to bi bilo potiskivanje koje će kad-tad zaurlati da se odboluje i proživi do kraja.
Drugo poglavlje počinje spominjanjem krivina i prelaska s ravnog na neravni put. Iako je ta slika uobičajena, skoro svakodnevna, iza njene spoljašnjosti se krijevažan sloj koji nosi nekoliko poruka. Spominjanjem krivina i samim gledanjem, koračanjem ili vožnjom po njima, na korak smo do spoznaje o životu. Zadržimo li se na kriviinama i stavimo li život naspram njih, uviđamo da je krivina na koju smo naleteli samo jedna od mnogih životnih krivina sa kojima ćemo se susretati. Mnogo puta mi hoćemo pravo i zacrtamo putanju, a život nam iskrivi tu našu pravu liniju. Ne smemo izgubiti ravnotežu, moramo zablistati i tao gde nismo želeli da pođemo ali nas je život baš tu doveo. Kako se sve dešava s razlogom, treba razmisliti da li je naš put bio zaista ispravan, da li je zaista bio najboljiza nas Najverovatnije nije, inače se život ne bi trudio da nam promeni pravac kojim idemo do cilja. Prelazak s ravnog na neravan put tykođe u sebi nosi asocijaciju na život. Reč je o tome da u životu nije uvek sve lako i da ponekad moramo proći trnovit put kako bismo postigli ono što želimo, kako bismo uzeli ono po šta smo pošli. Vera nam sve ovo potvrđuje i pridodaje to da često i ne znamo koliko smo hrabri dok nam hrabrost ne postane jedina opcija.
Sledeći važan detalj je uvviođenje motiva sna. San je ovde dobio svoje srednjovekovno obeležje, kroz san se najavljuju predstojeći događaji, što potvrđuje starica Ljubica izjavom da je sanjala sda će Vera doći. S druge strane, Verin san je bitan iz dva razloga. Prvi je taj da kroz san dobija nagoveštaj o postojanju strašne tajne koju treba da otkrije, a drugi razlog se tiče autorkine vešto upotrebljene tehnike da nagovesti postojanje fantastike koja će se javiti u sledećem poglavlju.
Verine brane su popustile pred Ljubicom i pustila je suze da teku sve dok se same nisu zaustavile. Ona je sada dopistila da se poplava potiskivanog izlije i da odboluje sve što je do pola odbolovano. Ljubica joj postaje glas razuma i tek nakon njenih reči shvata zašto nije uspela sa Mirsadom. Razgovor im je došao do Verinog sna, medijuma fantastike na čije elemente ćemo obratiti pažnju. Čim je ispričala san, Ljubica je znala koga je sanjala i odvela je na grob. Tu polinje realizacija fantastičnih elemenata jer kamen proogovara slikama. Veri se pričinjavaju nepovezane slike, a kako zaključujemo iz staričinih reči, one su povezane sa tajnom čije je klupko počelo da se odmotava. Tako se u priču uvodi Sofija o čijoj sudbini ćemo tek saznati, ali jedan nagoveštaj ne sme nam promaći. Sama pozicija groba, izdvojenost od ostalih, usamljenost, vraća u sećanje stari običaj da samoubice ne smeju biti sahranjene sa ostalima. Ovime smo, možda, već saznali kraj priče o Sofiji, a time je probuđena želja da čujemo celu priču. Tragedija koju slutimo, pre početka priče budi saosećanje i snažne emocije prema Sofiji. Kao i u Veri, u nama živi nada da smo pogrešili, da je nešto drugo razlog izdvojenosti njenog groba.
Autorka je ovim pokazala izuzetnu veštinu jer malo ko uspeva da ispriča nečiju priču nagoveštavajući njan kraj i počinjući od kraja. Možda je samo zavarala čitaoca i navela ga na pogrešan zaključak. Šta je istina, ostaje nam da spoznamo. Još jedna stvar se mora istaći, pripovedačke tehnike su mnogobrojne, ali je nanjuverljivija u preplitanju sadašnjosti i prošlosti. Međutim, tehnika prekidanja priče u ključnom momentu je dosta neubedljiva. Nagla je, a ponovno vraćanje na Verin lik deluje izveštačeno, kao da mu tu nije mesto. Ono najvažnije u trećem poglavlju nam daje mogućnost da bolje upoznamo Ljubicu i potpuno sagledamo njenu mudrost, nesebičnost i nežnost. Naravno, ističe se to koliko je ova žena hrabra, a bila je primorana da u najvećem strahu, strahu za život, bude hrabra i sakrije strah. Samoća odzvanja iz svakog dela njenog bića, njenih priča, čak i u rečima joj se jasno čita koliko je samoće u njoj i oko nje. Kad kaže da više veruje snovima nego svojim očima, tada čitalac ne može suzdržati uzdah koji je do sada, kako-tako, uspevao da suzbije. Ljubičine mudre reči neću analizirati jer bi time bile banalizovane, a čitalac će se u njima lako pronaći i odćutati koji minut nad njima. Kraj trećeg poglavlja u priču uvosi misterioznog čoveka koji noću posmatra Ljubičinu kuću i tajno ulazi u nju. Njegovo prikradanje i želja da ostane sakriven govore nam da je on deo, možda i ključ, tajne koja će se otkriti i pokrenuti odmotavanje klupka čije postojanje naslućujemo još od kad smo pročitali množinu imenice TAJNA u naslovu.
Priča o Divijacima, njen početak sledi odmah nakon pojave misteriozne ličnosti. Nagli prekid jedne priče i prelazak na drugu ostavljaju utisak fragmentarnosti kojoj do samog kraja nećemo znati smisao. Iako ponekad, a naročito nakon drugog susreta sa noćnim posetiocem, imamo utisak da je sve na rubu onostranosti, da je sve proizvod jedne psihoze, mi i dalje verujemo da su događaji stvarni, iako ponekad nabacani i raštrkani. Ta raštrkanost čini da radnja stoji na klimavim nogama, da se nesigurno tetura iz stranice u stranicu.
Autorka u jednom momentu usmerava čitaočevu pažnju ka otvaranju asocijativnog polja. U pitanju je scena kada Mirsad, koji je na samrti, traži da vidi Sofijui traži da ga Bog uzme i prekrati mu strašne muke. Ovde se uvode dva motiva, prvi je potreba za pokajanjem. Tu se rađa asocijacija na Lazu Kostića i pesmu Santa Maria della Salute u kojoj pokajanje predstavlja uslov za pojavu drage. Tako i ovde, pokajanje je preduslov za spasenje. Za razliku od pesnika, Mirsad se ne kaje, tako da mu spas ne dolazi odatle. Drugi motiv autorku ponovo približava Ivi Andriću i njegovoj pripoveci Anikina vremena. Zapravo, i Ristićkina snaha i Mirsad kunu i to je ono što ih povezuje - KLETVA. U Mirsadovom slučaju, kletva uništava i njega i Sofiju. Kasnije saznajemo da je Sofija ostavila svoju ćerku i izvršila samoubistvo. Tu se potvrđuje naša slutnja s početka teksta, a dete biva dato u manastir. Kako nema pomena o detetovom imenu, a uzimajući u obzir Verin stav o ljubavi i prijateljstvu dve osobe različite vere, naslućujemo da je ona Esadova i Sofijina ćerka, ćerka majke hrišćanke i oca uslimana. Imajući u vidu da su je, možda, Olga i Stevan usvojili, donekle možemo razumeti i njihovo ponašanje.
Ništa ne možemo sa sigurnošću da tvrdimo jer nemamo pouzdan podatak, sve je u naslućivanju. Šokantno saznanje da su događaji u Jasiku samo snovi sanjani u komi ostavlja bez teksta jer nema ni pomena da se dogodila nesreća. Ovo saznanje rasvetljava nagle prelaze i nedovršene priče jer se, zapravo, prelazi iz sna u san. Vera je kroz snove spoznala svoje greške, pronašla je izgubljeno i zaboravljeno Ja, vratila se sebi kakva jeste i osvestila da može da bude ono što želi. Prevazišla je strahove, prepreke i ograničenja, pobedila je staru sebe koja joj je smetala da postane nova ona, da bude ono što želi. Sada možemo reći da se Branka poslužila tehnikom Miloša Crnjanskog. Reč je o tome da je i ona svoj roman oivičila snom. Roman Ostava tajni počinje izlaskom iz sna, zatim se radnja odvija u snu i na kraju se opet budi iz sna, dok se Seobe završavaju ulaskom Vuka Isakoviča u san, a počinju njegovim izlaskom iz sna.
Sada ćemo se vratiti koferu i njegovoj crvenoj boji. Kofer postaje jedna apstrakcija, jedna mogućnost koja čeka da se ispuni. Crvena, kao boja ljubavi, nagoveštava nastavak jednog života koji je ponovo rođen. On postaje simbol spremnosti da se uplovi u ljubav i njome ispuni praznina kofera. Takođe, ne odvajajući se od njega, Vera spremno stoji pred nekim novim vratima koja čekaju da se otvore njenoj i Mirsadovoj ljubavi.
Autor teksta: Sofija Ivanović
Нема коментара:
Постави коментар