Ova novela počinje jednim tužnim tonom, jednom tužnom slikom sedmogodišnjeg dečaka sa pocepanim čarapama. Dečaka zatičemo usamljenog, izolovanog, bolje reći zarobljenog, na terasi kako u suzama gleda život na ulici. Tužni ton se pretvara u jezivu melodiju, koja će se pojačavati postajato još jezivija, kada saznamo da on, gledajući sve to, sav taj bezbrižan život koji se odvija pred njegovim očima, pokušava da zaboravi na nasilje kome je izložen. Nije slućajan izbor sedmogodišnjeg dečaka jer deca su najlepša i najčistija Božija stvorenja; ne znaju za zlo, nevina su, iskrena, nikog ne povređuju namerno, ako uopšte jedno dete može bilo koga da povredi. Njegova detinja duša nije imala prilike da bude ono što jeste, on je primoran da prerano odraste, upozna zlo, bedu, da bude svedok jedne propasti u koju vodi potreba za novcem i nedostatak istog. Majčin ljubavnik, Mirko, stalno ga je tukao bez ikakve krivice. Jedina dečakova krivica je što uopte postoji. Da njegov položaj bude gori, nije smeo da se požali majci na batine koje dobija jer je ona uvek na strani ljubavnika. Njeno sopstveno dete joj je teret, na njemu je iskaljivala svu ogorčenost, muku, bes i gađenje prema samoj sebi.
Mirko je blistao od zadovoljstva nakon što bi istukao dečaka. Bezbrižno i iscerenog lica bi pošao kuda je krenuo ostavši da se valja u blatu svoje zlobe i poremećene psihe. Bio je strah i trepet za dečaka, a njegova majkaje činila sve samo da je ne ostavi. Uživao je u osećaju nadmoći i iskorišćavao ga da obmane, namami dečakovu majku u zamku. Njegove reči i dela su se kosili, a da u njemu nema ni malo ljubavi prvi je osetio dečak i pokušao majci da ukaže na to. Ona je u svom rastrojstvu gurala dečaka od sebe, govorila mu da bib bolje bilo da ga nema. Svoje telo je davala svima, a dušu je postepeno gubila pod pritiskom stvarnosti. Iako svesna da detetu trebaju stvari, novac koji bi zaradila trošila je na Mirka i svoje potrebe. Bavljenje prostitucijom je zahtevalo dosta ulaganja jer se moda stalno menjala, a samim tim su i zahtevi rasli. Ipak, u njoj je bilo ljubavi za dečaka što se vidi u momentu kad mu čita o Isusu i dečaku kome je Anđeo čuvar pomogao, kad želi nešto da ga nauči. Tad se otkriva da ona nije potpuno zastranila, promalja se osećaj grešnosti i šelja da sve prestane i bude drugačije. Pričom o dečaku koji je doneo lek bolesnoj majci i, uz zaštitu Anđela čuvara, nije ao u ponor, želi da mu ukaže na značaj dobrote. Samim ovim podučavanjem pokazuje da zna za batine koje wen sin dobija od njenog ljubavnika iako dečak ne priča o tome. Pokazala je da joj se srce slama zbog toga i želi da se to više ne događa. U duši zna da njen sin nije zaslužio batine, ali mora da stane na Mirkovu stranu kako ga ne bi izgubila. Svesna njegove lažljivosti i praznih obećanja, ne može da ga pusti jer joj je jedina slamka spasa.
U dečakovu svest se urezalo to da on nije dobar i još više produbilo njegove rane na duši koje neprestano krvare. Moramo obratiti pažnju na motive terase i igre sa crvenom lopticom. Pre svega, terasa postaje njegovo stalno prebivalište, sa terase gleda život koji prolazi mimo njega. On je u nekoj vrsti zarobljeništva, a oni koji se neprestano kreću, užurbanost, buka predstavljaju ono što on u potaji želi. Svi ti ljudi, deca, svi oni se na kraju dana vraćaju u tople domove, onima koji ih vole, grle i pružaju im sve udobnosti i nežnosti kojih je on lišen. Iako nigde nije naznačeno da on želi biti deo svega toga, pogled koji mu se često zaustavlja na susednoj zgradi i kolporterima u poslu jasno ukazuje na to. Još jedna činjenica ide u prilog tome da je njegov pogled odraz ove želje, a to je njegova istovremena igra s lopticom . On se igra ne skidajući pogled s ulice i života koji vrvi. Ta igra se pretvara u mehaničke pokrete, postaje jedna monotonija koju više ne možemo nazvati igrom.Takođe, mehanički, naučeni pokreti, koji postaju nezavisna radnja od njegovog pogleda, svedoće o tome da on, gledajući u ono što ćeli, zamišlja da je tamo, da doživljava sve što i ti ljudi. Ma koliko bio tužan zbog sebe, u dubini duše se raduje zbog tih ljudi. Raduje se njihovoj slobodi i prihvata svoje zarobljeništvo. Sve navedeno nas asocira na Iva Ćipika i dečaka približava Ćipikovoj Cvijeti kojoj je prozor medijum ka onome što želi, a monotono brisanje prozoraje paralelno igri s lopticom našeg malog junaka.
Kad smo već kod asocijacija, ne možemo da ne spomenemo Čehovljeve junake kojima je život često promašen, a oni su i sami promašeni ljudi kojima su drugi uređivali život i koji su zavisili od tuđe milosti. Ništa manje nije važna paralela našeg junaka sa junakom Turgenjevljevog Dnevnika suvišnog čoveka. Junake obe priče odlikuje suvišnost, oni kao da nikome ne trebaju, nemaju svrhu postojanja. Razlika među njima je što naš dečak svoju svrhu pronalazi u tome da dokaže da je dobar, dok Turgenjevljev junak ostaje bez svrhe i umire kao suvišan čovek. Za suvišnost, kao što vidimo, nisu važne godine, Trenutak u kome nad dečakom nadvladava detinja priroda, kad dse budi želja za nestašlucima je onaj kad želi da pljune kolportera po kosi i to pokazuje da on, uprkos svemu, ostaje dete. Treba pomenuti još jednu važnu stvar, a to je uticaj literature na čoveka, u ovom slučaju dete. Krsto Špoljar nije prvi koji se bavi ovom temom, pre njega su to, na drugačiji način, činili Stendal i Gistav Flober. Kroz obradu ove teme, Špoljar pokreće i pitanje vere u Boga i Anđele, Njegove izaslanike.Takođe se ističe dečija naivnost i želja da se bude prihvaćen. Dečakovo čisto srce, otvoreno za sve, osim za Mirka, svoju veličinu pokazuje poverenjem u dvanaestogodišnju Helu koja je sve samo ne iskrena i dobronamerna. Ona ga nagovara na opasne stvari, manipuliše njime koristeći njegovu veru u Anđela čuvara. Ohrabruje ga da, izloživši se opasnosti, dokaže da je dobar i da neće pasti u ponor. Naš mali heroj, ne slutivši njeno lukavstvo, pristaje na to i sa verom da će ga Anđeo čuvar zaštititi, kao i dečaka iz priče, pokušava da pređe preko jako uskog ruba. Helino zadovoljstvo zbog toga što će imati razlog da ga ismeva pred drugima je prekinuto u trenutku kad je shvatila u koliku ga je opasnost dovela. Kako obično biva, krivica dolazi tek pred opasnošćui nakon već učinjenog. Njene suze i vrištanje sada mu nisu mogli pomoći, a on ih od straha za sopstveni život nije ni čuo. Mislio je na majku i obraćao se Anđelu čuvaru, molio ga da, ako je on zaista dobar, ne dozvoli da padne. Želeo je da bude poput dečaka iz priče i, na neki način, uspeo u tome. Anđeo čuvar ga je sačuvao, nije dozvolio da se dečak teže povredi. Ovime se šalje poruka čitaocu da svako od nas ima Anđala čuvara koji je uvek tu, uvek je sa nama i štiti nas.
Dečakova majka je ta koja ga je spustila na zemlju. Tek pred opasnošću da izgubi sina, shvatila je koliko ga voli i da ne može bez njega. Taj trenutak joj je osvestio sve što je propustila, svaka greška je sada bila pred njenim uplakanim očima i zarivala se u njenu dušu. Ovo osvešćenje, svest čitaoca o njemu, vidi se u nemoći koja se ističe. Sad je stavljena pred izbor koji će je zauvek pratiti: sin ili Mirko. Rečenica kojom se novela završava je veoma važna pa ćemo je navesti, a zatim osvestiti njen značaj:
Gledao je zalijepljenih trepavica u njeno sagnuto lice i činilo mu se da sve shvaća.
Njena sagnuta glava, suze koje ne može da zadrži ukazuju da je došlo do pokajanja i da je izbor napravljen. Rastrzanosti izimeđu sina i lažljivog ljubavnika je došao kraj. Smogla je snage da se pomiri sa svojom bedom i nemaštinom i izabrala sina. Taj izbor nije jasno naznačen, ali iz toga što se dečaku činilo da sve shvata, možemo naslutiti da je, uprkos svemu, izabrala njega zanemarivši sve ostale muke. Shvatila je, ma koliko se mučili, zajedno će lakše podneti sve muke. Nije mogla da se odrekne onoga koga je rodila jer, ako zagrebemo dublje, njena potisnuta podsvestju je uvek gonila da se bori zbog svog deteta. Naslućujemo, slika dečaka pripijenog uz njena bedra je tu podsvest pretvorila u svest. Majka i sin su ponovo sjedinjeni, a čitaocu je ostavljeno da domašta šta se dalje zbivalo sa njima.
Važna stvar koju ne bi trebalo zaobići jeste motiv opraštanja samoj sebi koji proizilazi iz novostečene svesti. Izabravši sina, odlučivši da prihvati potisnutu podsvest kao svest i željom da nadoknadi, bar koliko može, izgubljeno, ona započinje dug i ni malo lak proces opraštanja sebi. Takođe, priznavanje i prihvatanje sopstvene krivice spadaju u deo procesa, jer ako ne priznamo da smo krivi i ne prihvatimo tu krivicu kao nešto što nam je u tom trenutku, u trenutku delanja, izgledalo kao ispravno, jedino moguće, kao jedini izbor koji imamo, do oproštaja neće doći, nećemo oprostiti sebi i , i dalje ćemo se gristi, pitati kako smo mogli. Majka ovog dečaka nije jedina Špoljarova junakinja koja se bori da oprosti sebi. U noveli Kamen posljednjeg otoka imamo Marinu koja sebi ne može da oprosti što je ostavila Toma kada mu je bila najpotrebnija. Razlika između ove dve žene, ujedno i prednost za dečakovu majku, jeste u tome što Marina nema priliku da pokuša da ispravi svoju grešku, njeno pokajanje, svest i priznavanje krivice ne stvaraju priliku da se nadoknadi izgubljeno, dok dečakova majka dobija drugu šansu da popravi stvari. Ove dve novele ne dovodi u vezu samo motiv opraštanja sebi, već i jedan negativan aspekt, jedo izopačeno primenjivanje sile na mlađe i nejake od strane staratelja, muške figure, koja treba da bude uzor. Naime, videli smo da dečaka tuče majčin ljubavnik, a Marinina pozicija je, iako je starija, možda i gora jer njoj otac, koji treba da bude uzor, udara šamare samo zato što je došla posle njega kući jer se on vratio ranije nego obično.
Ove dve junakinje, njihova sudbina, bolna egzistencija, kao i dečakov život, potvrđuju ono što svi već znamo, ali ne cenimo dovoljno. Bez porodice, prijatelja, onih koji nas prihvataju i vole, mi smo često ništa, samo olupine koje svsako odbbaci čim mu zasmetaju. Čovek je društveno biće, a osuditi ga na samoću i lišiti ljubavi je krajnje nehumano i neljudski.
Autor teksta: Sofija Ivanović
Нема коментара:
Постави коментар