Pesma kojom zbirka započinje nosi naziv Tvoja haljina i, na samom početku, usmerava čitaoca u kom pravcu će teći čitanje. Ovo usmerenje je omogućila asocijacija na Lazu Kostića i pesmu Santa Maria Della Salute. Prve dve strofe Ivove pesme predstavljaju odu prirodi i njenoj lepoti, što je preduslov za pojavu subjektove drage. Oda prirodi i lepoti zamenjuje pokajanje u Kostićevoj pesmi, ali i jedno i drugo dozvoljavaju njihovim „vilama“ da se pojave. Kod Torbice su naglašena osećanja koja priroda budi u lirskom subjektu, ona su u direktnoj vezi sa onim što oseća prema voljenoj. Kada se ona pojavi, prisustvujemo eksploziji osećanja propraćenoj snažnom olujom. Osvrnemo li se na reč NAJEDNOM, u sećanje nam dolazi da se i Kostiću draga javlja iznenada, a to iznenadno javljanje narušava iluziju stvarnog, realnog susreta. To pesmu Tvoja haljina uzdiže na viši, transcendentalni nivo. Lebdimo negde između sna i jave, osećajući da smo više u prostoru sna.
Kao i kod Kostića, kod Torbice zatičemo formu pesme u pesmi. Prve dve strofe se mogu posmatrati i kao jedna pesma, što važi i za preostale dve. Isticanje nežnih tonova dugujemo obgrljenoj rimi koja je dala svoj doprinos melodičnosti pesme. Poslednja dva stiha potvrđuju utisak neostvarenosti ljubavi, dok znak uzvika upućuje na vapaj zaljubljene i ranjene duše. Lirski subjekt svoju ranjivost skriva velom sreće kad pomisli na nju i kad je vidi u magnovenju. Međutim, probuđen i suočen sa nemanjem voljene, ne može da prikrije očaj koji se nazire u pozivu da mu se prepusti. Poetika noći, strast, mesec, žudnja, idealna atmosfera za ljubav i igre u tami – sve to nas dočekuje u pesmi Budi sjaj očiju mojih.
Čitajući stihove Ive Torbice, pred očima nam se lagano i ritmično talasa potok, a u ušima čujemo lako i prijatno žuborenje vode. Ukoliko zastanemo, malo razmislimo o pesmama koje smo pročitali i poslušamo prvu misao koja se javlja, postaćemo svesni da je ovo zbirka u kojoj su pesme izjednačene sa himnama ženi. Lirskog subjekta i uzvišenost njegove poezije će razumeti samo srce koje je ludo volelo ili upravo sada ludo voli. Kao da joj priča priču o tome kako bi im bilo kad bi bila njegova. Stalno smo na ivici sreće (maštanje da je njegova) i tuge (bolna beznjenica). Samo njeno postojanje je glavni element njegovih udaha, bez nje, makar bila samo u mislima, za njega život ne bi postojao. Ona mu je jedina misao, tema, ona je razlog svakog otkucaja njegovog srca. Vrata njene duše su isto što i vrata Raja. Njen glas ga održava u životu, on ostaje i kad je ona daleko, za njega niko ne postoji, sam je u gomili. Samo on i priviđenje njegove idealne drage.
Za pecmu Radi nas je karakteristično to što pokušava da poistoveti voljenu sa Bogorodicom na, naizgled, manje upadljiv način nego u prvoj pesmi. Umesto te neupadljivosti, otišao je u očiglednost, čemu svedoči veliko slovo u rečima – TEBE, TI – sledećih stihova:
Ma koliko od Tebe daleko bio...
Uvek se pojaviš, samo Ti
Naravno, ne uspeva mu, kao što nije uspelo ni Lazi Kostiću, ni Momčilu Nastasijeviću. Nakon ovog pokušaja, sledi evociranje izmišljenih, izmaštanih uspomena sa njom, što je potvrđuje kao ljudsko biće. Iako predivna (mašta ne može biti drugačija), sećanja su tu da ga podsete na realnost i da ništa od toga nije istina. Zato kaže da su nalik krupnim pahuljama – podsećaju na iluziju doživljene sreće. Potvrdu da je ona jedini element njegovog bitisanja na ovom svetu i da ga njen glas održava u životu nalazimo u stihovima:
Pričaj mi. Nemoj prestati,
Jer glas tvoj volim da slušam,
Jer se dvaput nećemo roditi!
Pesma Cvet iz Raja nam donosi upečatljivu sliku uzburkanosti bića strašću i uzbuđenje pred telesnim obličjem drage. Takođe, lirski subjekt pruža dokaz nemogućnosti postojanja bez nje, dokaz da se, ako ona biva otrgnuta od njega, briše i njegovo postojanje. Ovo je pesma nezadovoljene požude, pesma o neuzvraćenoj strasti koja dovodi do neke vrste ludila. Iza insistiranja na strastima i telesnom se krije ono što subjekt ne želi da prizna ni sebi ni nama – očajan je što nije njegova. Kako čitanje odmiče, postajemo svesni da je u svakoj pesmi sadržan krik, samrtnički ropac. Ljubav prema ovoj ženi je njegov kraj, smrt koju pokušava da odloži jer se još uvek nada da će uspeti da je ubedi da se prepusti njegovoj ljubavi. U pesmi Možda sam, a možda i nisam zatičemo lirskog subjekta u stanju preispitivanja i jasno nam je da prolazi kroz krizu identiteta koja je karakteristična za Milićevićeve likove.
Naslućivali smo, još od prve pesme, smrt i videli njegovu borbu da je odloži, ali ta smrt dobija još jedno obličje nakon što pročitamo pesmu Nesan. Tek sada smo sigurni da je njegova draga mrtva. Lirski subjekt sada postaje Orfej koji pokušava da vrati svoju Euridiku. Međutim, naš subjekt je svestan da je samo smrtno biće koje nema moć da pobedi smrt, ni svoju ni njenu. Stihovima pokušava da umoli smrt da mu je vrati iako zna da je svaki pokušaj uzaludan.
Osmeh u ramu potvrđuje tumačenja koja smo izneli u govoru o prvoj pesmi zbirke. Kada kaže: Kao ikonu, čuvam tvoj osmeh u ramu – podseća nas da je dragu uzdigao do nivoa božanstva i da još uvek nije odustao od pokušaja da je izjednači sa Bogorodicom. Takođe, zadnja strofa ove pesme svedoči o njegovom laganom umiranju koga sve više postaje svestan. Jasno mu je da ne može više da odlaže neminovno i prepušta se smrti poistovetivši se sa mesečinom na koju asocira bledilo lica u spoju sa kišama (suzama) koje niz njega liju.
Čitajući dalje, sve jasnije vidimo raspolućenost lirskog subjekta, pred nas iskače, u prirodnoj veličini, silueta nekadašnjeg subjekta koju zaklanja labilnost sadašnjeg bića. Ova nedoslednost, rasejanost i promenljivost psihičkog stanja se najbolje vidi u tome što čas peva o njihovoj ljubavi kao da je ona tu, a čas je bolno svestan da nje više nema. Podseća na Čehova to što u njegovom ludilu ima isuviše normalnosti koje ne bi ni bilo da nije tog ludila. Kad bolje razmislimo, ima još nešto u tom pevanju kao da je tu. Zapravo, na taj način pokušava da zaboravi trijumf smrti, na poraz ljudske prirode pred gospođom u crnom. Želi da oživotvori iluziju da je mudriji od Orfeja, da je uspeo ono što on nije. U svakom slučaju, uspeo je da je učini besmrtnom pišući o njoj i posvećujući joj svaki stih. Torbica na još jedan način ističe nestalnost i rastrojen um lirskog subjekta – različita dužina pesama čini očiglednim njegov nemir, nestrpljenje da se vrati mašti i iluziji pretrčavši stvarnost i, samim tim pretrčavanjem, brišući trezvenost.
U pesmi Put ka ludilu uočavamo sposobnost lirskog subjekta da hirurški precizno, pomalo hladno i ravnodušno kaže kako se oseća i predstavi ono što ga okružuje. Doza uzbuđenja se javlja u stihovima:
Ni za milion novih ljubavi, proći me nećeš!
Za nas dvoje neće više biti mirisnih proleća
Obuzelo me je zlo!
Subjekt je svestan da je stanje u kome se nalazi poslednji trzaj razuma i ulazak u ludilo. Potvrdu da nije uspeo da se vrati nazad pruža nam stih kojim se pesma završava:
I prazne duše gubim još jednu bitku, najtežu.
Kako čitanje odmiče, sve više se nameće misao da je svaka pesma pismo voljenoj koja u onostranosti, posle ovozemaljske smrti, živi život u kome nema mesta za njega. Sve što su imali je izbrisano iz njenog srca i sećanja prelaskom u metafizičku egzistenciju. Ta pisma niikada neće stići do nje jer više ne postoji adresa na koju bi ih poslao. Jedina mogućnost da joj ih preda je da ih čuva do svoje smrti i ponese sa sobom na to novo putovanje sa nadom da će se sresti.
