VIDOSAV STEVANOVIĆ - ISTA STVAR

Vidosav Stevanović je autor koji obrađuje mnogobrojne važne teme, koji sa malo reči kaže puno. Njegova oštrina, brutalna iskrenost, težnja da zbuni i unese pometnju mešaju se sa mestimičnim lirskim izlivima. Ista stvar je delo koje autora ističe kao dobrog psihologa, dobrog poznavaoca ljudi koji na malo stranica mnogo kaže. Takođe, uspeva da zaintrigira, da bude tajnovit i mističan, uspeva da pretvori čitaoca u detektiva pred kojim je misterija koju treba rešiti.

Prva specifičnost je da su umesto poglavlja prisutni krugovi. To nije slučajno jer svaki krug obuhvata fragmente o svim ličnostima koje se pojavljuju u delu. Pored fragmentarnosti, kroz koju upoznajemo likove, dominira filozofsko izražavanje. Uz sve to, uočavamo Stevanovićevu veštinu da bude bez dlake na jeziku, ali ne i vulgaran.

Prvi krug donosi poetiku ćutanja i razgovora likova sa sobom (ovo će se ispoljavati do kraja romana). Zatim se suočavamo sa nestalnošću identiteta, čak i njegovim odsustvom, tu su dvostrukost i trostrukost imena (Pol/Pavle; Zaza/La Kuron/Margo) koje često poništavaju jednu egzistenciju i zamenjuju je drugom. Ime je jedini preduslov i dokaz postojanja, a promena identiteta u ovom delu predstavlja znak pripadnosti i stvara osećaj da se negde pripada. U Profesorovom slučaju, identitet se gubi sa osećajem nepripadanja, dok profesija zamenjuje ime. U prvom krugu nailazimo na motiv prisutnog odsustva:

 

Sela je sama u srušenoj kući, a zna da nije sama. Nešto je prati, sledi, stiže. Neko je stalno s njom, neko se ne odvaja od nje. Taj neko nema lica, nema imena. Kako da ga zove kad je niko? Kako da mu se obrati kad ga nema? Zato priča sa sobom, reči moraju da izađu, inače ispune usamljenu ženu i ona prska, cepa se i sve ispada iz nje, prosipa se kao voda.

 

Ovaj citat ne govori samo o prisutnoom odsustvu, već potvrđuje neophodnost razgovora likova sa samim sobom i ukazuje na potrebu svakog bića da govori. Kada čitamo o La Kuron i njenoj majci, vidimo da se nemoral prenosi sa majke na ćerku, poput porodičnog nasleđa koje prati samo  žensku liniju. Fragment o Monsieur Buvijeu uvodi poetiku zaborava koji i nije zaborav, to je samo potiskivanje onoga čega ne želi da se seća, dok kod Julijusa nailazimo na odbacivanje i odricanje od onoga što jeste zarad imaginacije. Šesti uvodi temu pedofilije svojom izjavom:

Ja volim male žene, što manje. [...] Devojčice su lake za nošenje, još nisu sasvim kurve, nisu otežale od seksa.

 

Priča o gradu koji ima tri imena u sebi sadrži aluziju na čoveka, a ona se prepoznaje u sledećem opisu:

Taj grad se nalazi blizu rata, u ratu je, nije u ratu, opkoljen je nevidljivom vojskom, nije bombardovan, izložen je bedi, u njemu ima mnogo bogatih ljudi, dečaci se igraju bombama na pustim ulicama, stariji crtaju zemljopisne karte i na tim kartama osvajaju zemlje i gradove. Grad je stvaran, sakriven u magli, napadan vetrovima iz ravnice i sa istočnih planina, ponekad sunčan kao stena na obali mora koje se povuklo, ponenkad zavejan snegom kao grob paganskog ratnika.

 

Naizgled, delovi opisa, koji ne govore šta rade stariji i dečaci, pripadaju samo gradu. Ipak, ako se zapitamo šta je to ljudsko u tim delovima, između redova ćemo pročitati da je kroz medijum grada prikazan čovek u svim svojim stanjima. Zapazićemo da se primenjuju obe tehnike pripovedanja: prikazivanje celine (grada) preko pojedinca i prikazivanje pojedinca posredstvom celine (grada).

Sledeći pasus se bavi zgradom u kojoj živi Pisac. Čitajući opis ove višespratnice, jasno nam je da je ona ovaploćenje smrti, ratište na kome se gine bez borbe. Pre nego što se pozabavimo završetkom prvog kruga, napomenućemo da je, uprkos kratkoći romana, postignuta namera da shvatimo da ljudske samoobmane i gadosti nisu tvorevine 21. veka, već postoje odavno, samo sada nisu prikrivene kao tada. Tada su smatrane društvenim anomalijama, a danas se prikazuju kao normalne iako su daleko od normalnog.

Prvi krug se završava pasusom koji pred nas postavlja dosta  mogućnosti kada je u pitanju pravac tumačenja, a sve one su relevantne:

Ja se zovem drukčije. […] Ja imam pseudonym. Simon, Pol, Sela, La Kuron, Slepac, Monsieur Buvije, Profesor, Za, Šesti, Julijus? Ja nisam sam. Ja nemam nikoga pored sebe ali nisam sam.

 

Moguće je da se radi o poremećaju višestruke ličnosti, ali je moguće i da samoća i borba nagone Pisca da u mislima druguje sa pomenutim ličnostima. Opet, ne možemo sa sigurnošću reći da nisu stvarne, da ih nije poznavao, i to toliko dobro da ih sjedinjuje u sebi, na momente postaje oni i oseća ih kao neodvojive delove svoje ličnosti. Ili, jednostavno, Stevanović kroz oneobičavanje želi da kaže da u nama žive svi tipovi ličnosti, samo čekaju svojih pet minuta da se ispolje.

Drugi krug počinje naglašavanjem samoće, isticanjem da je Simon sam. Saznajemo da su Simonovi roditeelji poginuli pred njegovim očima, što predstavlja trenutak kada se njegovo detinjstvo prekida. Prekid detinjstva rezultira ranim sazrevanjem, ali trauma ostaje. Posledica svega ovoga je psihička nestabilnost, kao i otuđenost od samog sebe usled osećaja krivice što je živ. Osećaj krivice je učinio da ne zna ko je, on može biti svako i niko, može biti praznina. S druge strane, tu je Sela koja svedoči o majčinskom instinktu kada govori da će njena ćerka možda preživeti rat, a još se nije porodila. Stevanović nam kroz lik Slepca poručuje da treba da volimo svoje telo, da osvestimo njegovo postojanje umesto da ga podrazumevamo. Slepac će nam kasnije, u desetom krugu, pokazati istinitost naučne tvrdnje da telo pamti pokrete i oblike, tako da možemo slikati ili svirati iako ne vidimo ili ne čujemo. U drugom krugu Monsieura Buvijea vidimo kao pristalicu rutine, njega ona usrećuje, donosi mu mir i ispunjenje, što znači da svako od nas ponekad treba da se prepusti svojim rutinama na neko vreme. Međutim, rutine ne smeju da ispunjavaju cele dane, onda prelaze u monotoniju, gube smisao. Samo jedan lik romana Ista stvar je zadovoljan svojim životom i uživa u samoći – Šesti. Na kraju fragmenta o njemu se javlja ideja o suicide koji će izvršiti nakon što pobije sve druge. Ovo pokazuje da su zadovoljstvo i uživanje samo maske, prikrivaju devijantnost ovog lika. Na kraju drugog kruga se pojavljuje još jedna mogućnost, a do nje smo došli jer su fragmenti o Piscu uvek ostavljeni za kraj kruga. Dakle, moguće je da je ovo knjiga – skica o stvaranju dela, delo o izgradnji likova za drugo delo.

Treći krug predstavlja vojnike kao nosioce smrti. Njihov miris upozorava da je smrt stalno tu i može nastupiti bilo kada, bilo gde. Fragment koji govori da Slepac nije oduvek slep donosi, u podtekstu, mit o nastanku sveta velikim praskom. Takođe, treći krug sadrži asocijaciju na Čehova i njegovo delo Ujka Vanja. Ovu asocijaciju nam je omogućio Profesor koji sebe uzdiže do božanstva. Sa Čehovljevim profesorom je povezan jer obojica misle da su najpametniji, da su otkrili do sada neotkriveno, a samo ponavljaju i prepričavaju ono što su drugi napisali ili rekli. Pored toga, povezuje ih želja da se svi povinuju onome što oni smatraju istinom i svojim otkrićem.

Ako sledimo mogućnost da u svakome od nas postoje svi tipovi ličnosti i uzmemo u obzir ženske likove u delu, do sada smo dobili potvrdu postojanja ANIMUSA (muški deo ličnosti) i ANIME (ženski deo ličnosti) u jednoj osobi, bez obzira da li je muško ili žensko. Čitajući treći krug do kraja, postajemo sigurni u asocijaciju na Milorada Pavića i Hazarski rečnik. Ova asocijacija će nas pratiti do kraja romana, a radi se o tome da možemo čitati delove koji se odnose samo na jednu ličnost i tako sklopiti više priča u jednoj.

Pre nego što uđemo u četvrti krug, potrebno je obratiti pažnju na ponavljanje onoga čime se jedan pasus završava na početku sledećeg pasusa. Naime, jedan fragment o jednoj ličnosti se završava nekim osećanjem, pominjanjem nekog predmeta ili neke osobine i radnje, a drugi fragment, o drugoj ličnosti, počinje istim tim završetkom. Ovo je anadiploza – stilska figura ponavljanja koja je česta u poeziji, a ređe se sreće u prozi. Kad smo kod stilskih figura, neprestano se susrećemo sa kontrastom. Najočigledniji je kada Zaza želi da sakrije svoju istinu, a Profesor svoju želi da obelodani.

U četvrtom krugu nailazimo na simbol beline koja je ovde zamućena. Nevinost i čistota, koje bela boja simbolizuje, nestaju pred nasiljem o kome Sela ne govori direktno, a mi ga iščitavamo između redova.  Na početku smo pomenuli da se u ovom romanu imena lako odbacuju i zamenjuju novim, pa nas ne iznenađuje pojava skladišta izgubljenih imena koje je poput tezge na kojoj stoje maske. Ove maske uzima svako, kad hoće i koju hoće. Nekoliko pasusa kasnije, Slepac indirektno, putem zamišljanja sebe kao stranca, progovara o tome da u svima nama postoji stranac koga nismo upoznali i, iz nekog razloga, ne možemo da ga upoznamo. Stranac u nama se ispoljava kada uradimo nešto što nije tipično za nas, pa ne prepoznajemo sebe.

Pred kraj četvrtog kruga, javlja se poduži pasus sa kratkim rečenicama, ali one više liče na teze, na concept, nego na rečenice. Tako mi imamo slobodu da taj pasus protumačimo kao misli i teme o kojima bi Pisac želeo da piše, što ide u prilog tumačenju da je ovo knjiga - skica. Najdominantniji zaključak, kojim zatvaramo ovaj krug, tiče se imena – ona imaju svoj, zaseban, život.

Za peti krug je neophodno da istaknemo samo dve stvari. Sada su svi likovi, prvi i jedini put, na istom mestu. Šesti ih posmatra i kuje planove kako da nestanu, da ih sve ubije, ostane sam na svetu i gospodari. On je poput panoptikona, sve ih vidi i posmatra, a oni ne znaju da su pod prismotrom. Druga stvar koju treba primetiti jeste postojanje ruskog detaljizma, ali na Stevanovićev način. Poput Andrića, najviše se zadržava na licu i onome što, na osnovu njega, otkrivamo o likovima i ljudima koji ih okružuju.

Kako čitanje odmiče, sve više se priklanjamo mogućnosti da sve ovo pripoveda Pisac iako ne ističe sebe u prvi plan. Na osnovu rečenog, nije netačna misao da je Stevanović napisao roman o pisanju, tačnije, o fazi formiranja likova i njihovih života. Veoma važna pojava je pojava Ništavila. Stevanovićevo filozofsko Ništa, Ništavilo, drugačije je od Crnjanskovog. Kod Crnjanskog se naglo upada u Ništa, Ništavilo, dok se kod Stevanovića propada postepeno – preživljava se dan po dan da bi se upalo u Ništavilo. Dosada je predstavljena kao zadnji korak do Ništavila. Šesti krug donosi zloupotrebu prve Božje zapovesti, što se vidi kada Šesti kaže za sebe: Ja sam bog. Nemojte imati drugih bogova osim mene. Šesti nije slučajno dobio to ime – on je šesti ljubavnik, on je nosilac negativne rekonstrukcije činjenice da je Bog stvarao svet šest dana, on je svedočanstvo značenja broja šest kao nečega zlog. Takođe, na kraju romana će nam biti jasno da on neće ispaliti metak u sebe, biće ubijen – ubiće ga sedmi ljubavnik.

Pored zgrade, koju smo pomenuli ranije, ovaploćenje smrti pronalazimo i u pejzažu: Pada žut i prljav sneg na Stad, Dunum i Palam, misli pisac. Leden vetar duva sa zaleđenih reka, ledolomci ne rade, mornari su na frontu kao dobrovoljci, mrznu se uši, nosevi i lica, smrzavaju se ruke u pocepanim rukavicama, krajem ove decenije kupićemo nove, možda će nam ih poslati naši iz inostranstva, ne radi grejanje, cevi pucaju, voda je zagađena i mora se prokuvavati, sve se pokvarilo i promenilo, isti ljudi više nisu isti i hleb njihov nasušni više nije hleb.

Takođe, iskrsava mogućnost da je ovo neka vrsta Piščevog dnevnika, ali u formi književnog dela. Fragmentarnost i kratki zapisi o ličnostima ukazuju na dnevničku formu bez datuma. Fragmentarnost i, naizgled neusaglašeni i neskladni, delovi o pojedinačnim ličnostima sugerišu nam da piše oslanjajući se na sećanje.

Prva važna stvar sedmog kruga je Profesorova ličnost. On sada ispoljava jasnu mržnju prema onima koji ga ne poštuju i ne slušaju, što ga približava Čehovljevom profesoru u drami Ujka Vanja. Ova dva profesora najbolje prikazuju većinu današnjih ljudi, a autori romana i drame su na pravi način prikazali masu posredstvom pojedinca. U zadnjem pasusu imamo aluziju na Aleksandrijsku biblioteku, najveću antičku biblioteku, koja je nekoliko puta uništavana. Možda najvažnije u ovom krugu jeste osvešćivanje da se skoro svaki krug završava asocijacijom na Simona, a sledeći počinje fragmentom o njemu. To nije slučajno jer je Simonov lik najdublje obrađen i on, budući dete, zaslužuje najviše čitalačke pažnje.       

 U osmom krugu se izdvaja poetika nestajanja, promene, zaborava i smrti, ali je važno pomenuti i prisustvo snova, težnje da se bude neko drugi, neko ko je važan i ima autoritet. Ovo nas navodi da pomislimo na Šekspira i njegovu tezu da je život kao pozornica, a svi ljudi su glumci pod maskama. Za deveti krug je karakteristično to što dominira želja za osvetom, svako želi svoju osvetu.

Od desetog kruga neke stvari počinju da se menjaju i postaju jasnije. Slepac pronalazi sebe, shvata da je nekada bio slikar, a opis noćnog bombardovanja sadrži privid lepote u ružnom koji, makar na trenutak, razvejava mučnu i mračnu atmosferu:

Granate doleću kao meteoriti koji zaasipaju zemlju, svetleći meci pletu paukovu mrežu iznad grada, požari to osvetljavaju odozdo kao treperavi reflektori. Bio bi to dobar film kad bi se filmovi još snimali. U nedostatku boljeg, ništa nije lepše od noćnog bombardovanja, čak ni  siva mačka.

Jedanaesti krug je veoma važan jer uočavamo promenu kod Simona. Simon je naučio da živi sa strahotama koje su postale svakodnevica. Očvrsnuo je nakon što su mu roditelji stradali pred očima, nema više onog plašljivog dečaka. Dvanaesti krug nam donosi saznanja o povezanosti nekih likova: Simon je Profesorov unuk, a Sela je Slepčeva žena. Za Monsieur Buvijea umetnost ništa ne znači, za njega je posedovanje slika statusni simbol, dokaz da ima dovoljno novca da ih kupi, bogatiji je od ostalih. Profesor je, kao i većina ljudi danas, ubeđen da se sve radi  zbog njega i protiv njega.

Čitajući epilog, nailazimo na rekonstruisan mit o Sibili koja je molila za večni život, koji je dobila, ali je zaboravila da zatraži večnu mladost i lepotu. Kod Stevanovića, nosilac ovog mita je muškarac (Profesor), a prepoznajemo ga kada pročitamo da će Profesor biti starac koji ne može umreti.

Na kraju, uočavamo da je ovo priča o novom svetu, svetu u kome nema života, već samo smrti i nestajanja. Nejasan kraj potvrđuje tezu o knjizi – skici, a na čitaocu je da ispiše priču na osnovu pročitanih fragmenata. 

VILA KADER - MOJA ANTONIJA

 
Vila Kader je neko ko, svojim opisima, igrama reči, vešto osmišljenim tokovima života i sudbina junaka, ostavlja neizbrisiv trag u srcima čitalaca. Slika prerije, boje, mirisi, način života, odnosi među ljudima – sve to postaje jedna uspomena, jedan doživljaj koji se ne zaboravlja. Autorka nam je omogućila putovanje iz udobnosti našeg doma, uslov je samo da se prepustimo čarima koje njene reči dovode do naših duša.

Roman Moja Antonija je istorija odrastanja, ali i oda prijateljstvu koje traje ceo život i prevazilazi sve prepreke, ne pita za kilometre i vreme. Takođe, možemo reći da ova priča predstavlja nit sudbina, naizgled nevezanih jedna za drugu, čvrsto oslonjenih na svačija leđa. Naime, fragmenti o Leni Lingard su značajni jer prikazuju kontrast na kome se zasniva dobar deo romana, ali su svedoci prihvatanja i razumevanja različitosti. Isto tako, sudbina Lene Lingard potvrđuje činjenicu da su putevi do uspeha i sreće različiti za svakog pojedinca. Neko, kao što je to Antonija, mora grčevito da se bori i položi sve testove izdržljivosti da bi, na kraju, uživao u zasluženoj sreći.

Nije teško zaključiti da Antonijin put umnogome određuju tragedije i nesreće koje je okružuju. Sudbina je izmešala karte tako da tuđi životi utiču na tok njenog života. Pre nego što otkrijemo kako su životi tih ljudi promenili Antonijin, treba napomenuti da Vila Kader umešno uklapa formu ispovesti u naraciju. To čini tako spontano i neosetno, tako da vrlo lako može proći nezapaženo. Priča o Pavelu, koji se, pavši u postelju, ispoveda Antoniji i Džimu, predstavlja ovu formu na najbolji način. Njegova ispovest sa sobom nosi rableovske momente (uživanje u jelu i piću) i motiv preokreta svadbene povorke u pogrebnu, koji nalazimo u narodnoj pesmi Ženidba Milića barjaktara. Reč je o tome da prilično pijani gosti kreću kući sa svadbenog veselja, a u noćnoj tami ih proždiru vukovi i tada se svadbeno veselje pretvara u krvavi pir. Kada su svi gosti postali hrana vukovima, Pavel je, kako bi sačuvao sebe i brata, gurnuo mladence pravo u čeljusti vukova. Nije prošlo mnogo od ovog događaja kada ga je sustigla kazna u vidu teške bolesti i savesti koja mu ne da mira. Ispovedivši svoj greh, olakšao je dušu i mirno umro nakon nekoliko dana.

Čest je slučaj u književnosti da jedna smrt najavljuje drugu i da te smrti presudno utiču na život ljudi koji su im prisustvovali. Prvu najavu tragedije koja će zadesiti Antoniju i njenu porodicu pronalazimo u samoubistvu ruskog Pitera, Pavelovog brata. Nedugo nakon ovog samoubistva desilo se i drugo. Antonijin otac je oduzeo sebi život i, tim činom, svoju nesreću preneo na Antonijinu budućnost. Od tada, sve do udaje za Kuzaka, Antonija je upadala u sve veće nesreće i tuge, ali je njena ljubav prema životu bila dovoljno snažna da preokrene stvari u njenu korist. Ona je, tokom celog života, bila borac za svoju slobodu, borila se za svoja prava. Ipak, u jednom trenutku se ta borba učinila uzaludnom i beznadnom. Uprkos tome, nastavila je da se bori i zadržala unutrašnju lepotu, ostala je dosledna sebi. Doslednost se najviše ispoljila u tome što je, kada joj se pružila prilika da se školuje, odbila tu mogućnost i ostala da pomaže majci i bratu. Ovde se ispoljila i njena odlučnost, kao i činjenica da je oduvek znala šta želi, oduvek je osećala gde je sudbina vodi. Samo je pratila unutrašnji osećaj i nije pogrešila. Sada ćemo navesti Džimove reči koje samo potvrđuju onoo što smo do sada rekli o Antoniji.

Ona je bila otelotvorenje iskonskih ljudskih načela koja instinktivno prepozajemo kao univerzalna i istinita. Nisam pogrešio. Ona je sada bila izmorena žena, ne ljupka devojka; ali je još uvek imala to nešto što potpaljuje maštu i još uvek je mogla za trenutak da vam oduzme dah samo jednimpogledom ili pokretom koji su na neki način otkrivali značenje običnih stvari.

Sada je pravo vreme da sagledamo posledice usamljenosti, dolaska u nepoznatu zemlju, svedočenja samoubistvima i suočavanja sa zlobom u ljudima. Sve nabrojano, uključujući i Antonijinu prirodu, dovelo je do toga da ona postane prava patrijarhalna žena,  posvećena kući, služenju muških članova porodice, kasnije i muža, očuvanju porodice i brizi o svemu što je drugima potrebno, a najmanje brige je posvećivala sebi. Uplitanje motiva patrijarhalne žene nas vodi do asocijacije na roman Čedomir Ilić Milutina Uskokovića. U ovom romanu se sreću tri tipa žene, ali za nas su relevantna dva: tip patrijarhalne žene (majka Višnje Lazarević), kome pripada Antonija, i tip moderne žene koja hoće da je u centru pažnje i da joj svi udovoljavaju (Bela Matović), kome pripada Lena Lingard.

Iako naslov najavljuje priču o jednoj ličnosti, što je odlika romana epohe realizma, Vila Kader plete priču o mnogobrojnim ličnostima koje prave veliki krug oko glavne ličnosti, Antonije, i stavljaju je u  centar. Ovo podseća na Čehovljevo delo Ujka Vanja, gde su svi životi podređeni profesoru oko koga je napravljen isti ovakav krug. Razlika je u tome što životi ličnosti koje okružuju Antoniju nisu usmereni ka njoj, niti su joj podređeni, već se kroz njih reflektuje Antonijina ličnost. Tačnije, kroz odnos sa njima mi upoznajemo Antoniju. 

Pomenuvši naslov dela, moramo se osvrnuti na još neke formalnosti. Struktura romana Moja Antonija je specifična jer počinje prvim licem, u uvodu nam ženska osoba najavljuje da sledi priča o Antoniji, ali baš onakva kako je se seća Džim Berden. Zatim, do kraja romana imamo pripovedanje u prvom licu, ali sada iz muške perspektive. Ovde imamo i izneverena očekivanja čitaoca. Ženska osoba obećava da će napisati svoju stranu priče o Antoniji kako bi ubedila Džima da napiše svoju. Rečenica kojom se završava uvod – Moja priča nikada nije napisana, ali tekst koji sledi je Džimijev rukopis, uglavnomm onakav kakvog mi ga je doneo. – izneverava čitaočeva očekivanja da će saznati obe strane priče i moći da ih uporedi. Bezimienost ženske osobe u uvodnom poglavlju tera čitaoca da naslućuje i, poput detektiva, istražuje ko bi to mogao biti. Ukoliko sagledamo celinu i razmislimo o uvodu i kraju romana, najverovatnije je da je u pitanju Lena Lingard, ali svako će imati svoju teoriju. 

Za kraj, pozabavićemo se jednim moćnim pasusom koji u sebi sadrži opis simbola prerije i njenog zaštitnog znaka. 

Ubrzo smo videli jednu čudnu stvar: nije bilo oblaka, sunce se spuštalo niz prozračno,  zlatom okupano nebo. Tek što se donja ivica cervenog diska oslonila na visoka polja koja su činila horizont, jedan veliki crni obris iznenada se pojavio nasuprot suncu. Skočili smo na noge, naprežući oči prema njemu. U trenutku smo shvatili šta je to. Na nekom imanju u gornjem delu, ostao je jedan plug u polju. Sunce je tonulo baš iza njega. Pošto ga je svetlo koje seprostiralo vodoravno uvećalo preko razdaljine, stajao je nasuprot suncu i tačno se uklapao u krug diska; ručke, ralo, raonik – crni nasuprot užareno crvene boje. Stajao je tu, uzvišen u svojoj veličini, slika ispisana na suncu.

Pojava ovog simbola na nebu poručuje da je prerija uvek tu i da Antonija i Džim mogu da se vrate kad požele. Možda ih put više neće dovesti da zaista posmatraju preriju i njene čari, ali će uvek moći u mislima da otputuju na ovo mesto, mesto gde su bili srećni zajedno i uživali u svom prijateljstvu.

ROMANI MILENE SEKULIĆ ODALOVIĆ

 

Milena Sekulić Odalović je neko ko se u svoje priče unese potpuno. Poseduje tu lakoću prebacivanja u vreme koje nam prikazuje, prilagođava jezik i stil toom vremenu, a opet ostaje svoja, jedinistvena i autentična. Njene knjige izdvaja i to  što su, na jedinstven način, protkane asocijacijama na velikane naše i svetske književnosti. To ćemo najbolje uočiti kroz osvrte na Milenine knjige. Počećemo od Ledene lejdi, zatim sledi saga o Hanterovima. Nakon ovoga se selimo u srednji vek, gde ćemo osetiti dašak Vetra sa Pirineja. Na kraju, društvo će nam praviti Devojka sa violinom.

Ledena lejdi je fenomenalno delo sa svih aspekata. Pre svega, fascinantno je kako se autorka potpuno "preselila" u to vreme i pisala stilom kojim su pisane životne drame Eme Bovari i Ane Karenjine. Ovo delo odiše slojevitošću koju nalazimo u romanu Bespuće Veljka Milićevića. Reč je o roditeljima koji guše, potcenjuju i omalovažavaju svoje dete. Alanis neprestano lebdi između dva sveta, onoga što želi i onoga što joj je nametnuto. Čezne za slobodom, za potpunim ostvarenjem svog Ja koje je ispunjeno umetnošću, slikanjem aktova. Za tadašnje društvo to predstavlja novinu i bestidno je za većinu tadašnjih pripadnika strogo normiranih kodeksa ponašanja. Svako kršenje istih se smatra skandalom, sve što je izvan granica društveno razumljivog se odbacuje. Uzimajući to u obzir, neizbežno je povezati njenog oca sa mužem Ane Karenjine. Obema junakinjama je data sloboda u okviru društveno prihvatljivog. Alanisina jačina se ogleda u tome što se svim silama bori za ostvarenje sna, a ujedno pomaže porodici da isplati dugovanje iako joj oni zatvaraju vrata svojih srca. Priča o ledenoj lejdi je trijumf ljubavi i strasti koje menjaju čoveka i skidaju svima dobro poznate maske sa Alanisinog i Kalenovog lica.

Kada je u pitanju prvi deo sage o Hanterovima, Kneginja Nariškina, nailazimo na potpuno uživljavanje u sliku tadašnjeg vremena i divimo se kako vešto autorka vlada stilom i  jezikom vremena o kome piše. Nije iz sadašnjosti prikazana priča iz prošlosti, već se Milena potrudila da nam sa svih strana dočara vreme kneginje Nariškine. Ekaterina Nariškina je jaka, hrabra i stabilna ličnost koja se ne da poljuljati tako lako. Drugačija od svih, gradi svoj svet, svoja pravila i ne odstupa od njih. Dok sve žene i devojke brinu o tome šta će reći ostali, lažni moralisti koji ne prihvataju ništa drugačije od svojih uskih shvatanja, ona je bezbrižna. Živi svoj život kako njoj odgovara. Ako voli, neće kriti i voleće do zadnjeg daha. Ovo delo nam pruža priliku da uočimo elemente majstorstva Bore Stankovića kada je reč o strasti i njenom ispoljavanju. Reč je o tome da Nariškina neguje Borinu estetsku erotiku koja je sva u nagoveštajima, pogledima. Na momente se u njoj rađa divlja stast koja je nadvladava, ali se brzo vraća suptilnosti i tananosti. Pripovedanje miluje poput Ninine muzike. Rečenice su notni zapisi najnežnije pesme duše. Atmosfera većeg dela romana je romantičarska, spoj ljubavi i tragičnosti. Najuočljivija romantičarska crta je prisustvo patosa koji uočavamo kada lord Dankan zapadne u stanje bezizlaza i poroka. Ekaterina je u tim trenucima glas razuma, a svojom ljubavlju ga uzdiže i daje mu snagu da nastavi. Njena jačina se ogleda u tome što odlučnost da se kaže istina, ma koliko teška bila, ne može biti sprečena strahom. Ona je svesna svih svojih postupaka i čvrsto stoji iza njih, što je odlika izuzetno hrabre žene i žene koja zna koliko vredi.

Drugi i treći deo o prokletstvu Hanterovih, Iz zemlje kamena i Beg iz zlatnog kaveza, predstavićemo zajedno jer se čitaju u dahu i razumeju srcem. Radi se o dve junakinje, Lori i Ekaterini, koje vole istog čoveka. Igrom sudbine, njegovo srce kuca za obe. Lori je njegov spas i svetlost, ona ga i proklinje i obožava. Ipak, kletva koju mu upućuje joj se vraća, a njega drži sputanim. Njena kletva i njegovo prokletstvo otuđenosti, nepripadanja, prokletstvo da stalno sakriva pravo biće pod maskama hladnoće i grubosti, čine nepodnošljiv spoj. Erik Hanter je praćen i prokletstvom svog prezimena (lovac), prinuđen da na svet gleda kao na livadu punu divljači koju treba usmrtiti ili ukrotiti. Imena njegovih vukova, Senka i Košmar, simbolizuju glavne karakteristike njegove egzistencije. Lori unosi svetlost u tu tamu, a Ekaterina je iskušenje koje stavlja na probu ono što je Lori probudila u njemu. Odlazak u Škotsku nije slučajan jer ga tamo Lorin duh oslobađa okova koje je sebi stavio zbog uspomene na nju. Daje mu blagoslov da ostvari svoju sreću sa ženom iz zemlje snega i leda.

 Završnica porodične sage o Hanterovima, Kuća na ostrvu Skaj,  posebna je i tako dirljiva. Jedno veliko putovanje kroz dva vremenska perioda koje će vam otopiti srca. Vešto isprepletene niti prošlosti i sadašnjosti, pripovedač koji tačno zna na koji način treba da prenese priču, zaintrigira i uvuče se u srce čitaocimia. Susrećemo se sa Elizabet Dankan i Sebastijanom Hanterom koje na prvi pogled ne vezuje ništa. Zapravo, mi smo u ogromnoj zabludi jer strast je samo pokretač za ispoljavanje i otkrivanje unutrašnjeg bića. Oni, kao predstavnici neprijateljskih porodica, uleću u borbu za svoju ljubav. Ta situacija neminovno odvodi do Šekspirovih Romea i Julije, s tom što ovde nema tragičnog kraja. Možemo reći da njihova priča ima segmente bajke: počinje slučajnim susretom, privučeni su od prvog pogleda, osećanja se produbljuju i sve su iskrenija što su prepreke veće, uspešno prevazilaze prepreke i bivaju srećni. Iako ovo deluje kao uobičajeni tok radnje, tu se krije nešto mnogo dubljle. Tu se kriju senke prošlosti, sukob između starog i novog vremena, tu je generacijski jaz, ali i ponavljanje istorije. Istorija se ponavlja, ali sada su posledice susreta, prepreke i ponašanja junaka bili drugačiji. Piter i Ester su ostali zarobljeni u prošlosti, nisu želeli da prihvate nove vrednosti i postojanje slobode izbora partnera. Nisu mogli da se pomire sa činjenicom da novim generacijama nisu važna nekadašnja neprijateljstva, da su se uzdigli iznad njih. Kao da nisu prisutni u vremenu u kome žive. Elizabet je žena koja, u moru istih, uspeva da očuva svoj identitet koji je izgradila na sopstvenim vrednostima i boreći se za to da izabere kakav život želi, odluči šta je ono što će joj doneti ispunjenje. Nesvesno, ona dovršava ono što Uskokovićeva Višnja nije uspela da izvede do kraja. Elizabet se izborila za emancipaciju žena i njihovu intelektualnu nadgradnju. To je možda i najjača poruka ove završnice. Poruka da ne treba potcenjivati žene i braniti im da ostvaruju snove, ma koliko oni delovali nerealno i idealizovano. Sve se može kada je srce otvoreno za nove ljude i doživljaje.

Srednji vek, legenda o prvoj montanjskoj veštici, novo putovanje i avanture biće propraćeni daškom Vetra sa Pirineja. Slobodno možemo reći da je ovim romanom autorka nadmašila sebe. Isplela je pletenicu pomoću vihora vetrova koji su nam doneli priču punu tame, tragičnosti, sujeverja, borbe, ali u njoj ima i nade, ljubavi, vere u ljude i dobrotu. Viteštvo i ljubav pobeđuju zlo i rušiteljski nagon koji je prirodan za čoveka pred kojim se ispreči osećaj egzistencijalne ugroženosti. Primer pravog viteza, heroja i junaka je don Rikardo koji je odbio da poveruje u postojanje montanjske veštice. On je u devojci koja, prema predanju, nosi obeležja veštice video ono što niko nije. Ostali nisu mogli dalje od površine i verovanja  u predanje, tako nisu ni prepoznali dobrotu i ljubav u devojci crvene kose i crnih očiju. Na kraju se ispostavilo da je ona, za koju su mislili da im je donela svu nesreću, njihova isceliteljka i spasiteljka. Intuicija i inteligencija koje poseduje su je dovele do rešenja Markosove misteriozne bolesti i naveli je da se potpuno zauzme za dete koje ispašta roditeljske grehe. Ona mu zamenjuje majku i između njih se rađa jaka i čvrsta veza ispletena ljubavlju. Pobedu ljubavi nad smrću je Milena simbolično predstavila. Najveći dokaz da ljubav vraća u život pred naše oči iskrsava pred sam kraj romana. Marija Luiza vraća u život svog zaštitnika, viteza, svoju prvu i poslednju ljubav poljupcima, suzama i konačnim obelodanjivanjem osećanja. Ljubav je svemoguća i ona je svetlost najveće tame.

U najnovijoj knjizi, Milena nam predstavlja Devojku sa violinom i ponovo briljira. Ovaj put je podigla lestvicu na viši nivo. U Sandrin Neker su se sjatile brojne junakinje i uloge koje jedna žena, posebno u to vreme, nije smela da igra. Milena je ispričala priču u kojoj ima nešto od Andrićeve Aske, priču u kojoj ima nešto od Tolstojeve Ane Karenjine. Uprkos preplitanjima junakinja i junaka koje prepoznajemo, pred nama je autentična, unikatna i neponovljiva Sandrin Neker. Aska u našoj junakinji dominira u trenucima kada se umetnošću, u ovom slučaju, sviranjem violine, ona bori za opstanak u nemilosrdnom svetu. Ona svira za život, kao što Aska igra kako bi preživela. U svetu koji ne zna za umetnost i ne prihvata nušta što je drugačije, ona opstaje baš zato što se izdvaja od drugih. Ana Karenjina i Vronski plešu svoj ples kada se prvi put sretnu Sandrin Neker i Sajmon Kliford. Sandrin privlači Sajmona jer se njeno ophođenje prema njemu razlikuje od ophođenja ostalih devojaka. Ona je slobodna da mu se suprotstavi i iskaže svoje mišljenje, ne povlađuje mu kako bi mu se dopala. Sajmon Kliford je gori od Vronskog! Još nešto, dublje i važnije, nosi dah Tolstojevog romana sa sobom. Lik Etjena Nekera se dosta poklapa sa Aninim mužem. Želja za kontrolom, lišavanje slobode, ograničene aktivnosti. Ona je mogla da bude slobodna u okviru onoga što je prihvatljivo društvu i Etjenu Nekeru koji, isto kao Karenjin, ne može da vidi dalje od svog ugleda.

 

IVO TORBICA - SA SVIIH IZVORIŠTA TVOJIH

Pre nego što započnemo putovanje kroz szihove, istakla bih da su pesme koje će se pominjati u daljem tekstu nosioci zbirke, u njima je satkano ono najvažnije. Ostale pesme samo potvrđuju izrečeno na nove načine i jačim intenzitetom. 

Pesma kojom zbirka započinje nosi naziv Tvoja haljina i, na samom početku, usmerava čitaoca u kom pravcu će teći čitanje. Ovo usmerenje je omogućila asocijacija na Lazu Kostića i pesmu Santa Maria Della Salute. Prve dve strofe Ivove pesme predstavljaju odu prirodi i njenoj lepoti, što je preduslov za pojavu subjektove drage. Oda prirodi i lepoti zamenjuje pokajanje u Kostićevoj pesmi, ali i jedno i drugo dozvoljavaju njihovim „vilama“ da se pojave. Kod Torbice su naglašena osećanja koja priroda budi u lirskom subjektu, ona su u direktnoj vezi sa onim što oseća prema voljenoj. Kada se ona pojavi, prisustvujemo eksploziji osećanja propraćenoj snažnom olujom. Osvrnemo li se na reč NAJEDNOM, u sećanje nam dolazi da se i Kostiću draga javlja iznenada, a to iznenadno javljanje narušava iluziju stvarnog, realnog susreta. To pesmu Tvoja haljina uzdiže na viši, transcendentalni nivo. Lebdimo negde između sna i jave, osećajući da smo više u prostoru sna.

Kao i kod Kostića, kod Torbice zatičemo formu pesme u pesmi. Prve dve strofe se mogu posmatrati i kao jedna pesma, što važi i za preostale dve. Isticanje nežnih tonova dugujemo obgrljenoj rimi koja je dala svoj doprinos melodičnosti pesme. Poslednja dva stiha potvrđuju utisak neostvarenosti ljubavi, dok znak uzvika upućuje na vapaj zaljubljene i ranjene duše. Lirski subjekt svoju ranjivost skriva velom sreće kad pomisli na nju i kad je vidi u magnovenju. Međutim, probuđen i suočen sa nemanjem voljene, ne može da prikrije očaj koji se nazire u pozivu da mu se prepusti. Poetika noći, strast, mesec, žudnja, idealna atmosfera za ljubav i igre u tami – sve to nas dočekuje u pesmi Budi sjaj očiju mojih.

Čitajući  stihove Ive Torbice, pred očima nam se lagano i ritmično talasa potok, a u ušima čujemo lako i prijatno žuborenje vode. Ukoliko zastanemo, malo razmislimo o pesmama koje smo pročitali i poslušamo prvu misao koja se javlja, postaćemo svesni da je ovo zbirka u kojoj su pesme izjednačene sa himnama ženi. Lirskog subjekta i uzvišenost njegove poezije će razumeti samo srce koje je ludo volelo ili upravo sada ludo voli. Kao da joj priča priču o tome kako bi im bilo kad bi bila njegova. Stalno smo na ivici sreće (maštanje da je njegova) i tuge (bolna beznjenica). Samo njeno postojanje je glavni element njegovih udaha, bez nje, makar bila samo u mislima, za njega život ne bi postojao. Ona mu je jedina misao, tema, ona je razlog svakog otkucaja njegovog srca. Vrata njene duše su isto što i vrata Raja. Njen glas ga održava u životu, on ostaje i kad je ona daleko, za njega niko ne postoji, sam je u gomili. Samo on i priviđenje njegove idealne drage. 

Za pecmu Radi nas je karakteristično to što pokušava da poistoveti voljenu sa Bogorodicom na, naizgled, manje upadljiv način nego u prvoj pesmi. Umesto te neupadljivosti, otišao je u očiglednost, čemu svedoči veliko slovo u rečima – TEBE, TI – sledećih stihova:

Ma koliko od Tebe daleko bio...

Uvek se pojaviš, samo Ti

Naravno, ne uspeva mu, kao što nije uspelo ni Lazi Kostiću, ni Momčilu Nastasijeviću. Nakon ovog pokušaja, sledi evociranje izmišljenih, izmaštanih uspomena sa njom, što je potvrđuje kao ljudsko biće. Iako predivna (mašta ne može biti drugačija), sećanja su tu da ga podsete na realnost i  da ništa od toga nije istina. Zato kaže da su nalik krupnim pahuljama – podsećaju na iluziju doživljene sreće. Potvrdu da je ona jedini element njegovog bitisanja na ovom svetu i da ga njen glas održava u životu nalazimo u stihovima:

Pričaj mi. Nemoj prestati,

Jer glas tvoj volim da slušam,

Jer se dvaput nećemo roditi!

Pesma Cvet iz Raja nam donosi upečatljivu sliku uzburkanosti bića strašću i uzbuđenje pred telesnim obličjem drage. Takođe, lirski subjekt pruža dokaz nemogućnosti postojanja bez nje, dokaz da se,  ako ona biva otrgnuta od njega, briše i njegovo postojanje. Ovo je pesma nezadovoljene požude, pesma o neuzvraćenoj strasti koja dovodi do neke vrste ludila. Iza insistiranja na strastima i telesnom se krije ono što subjekt ne želi da prizna ni sebi ni nama – očajan je što nije njegova. Kako čitanje odmiče, postajemo svesni da je u svakoj pesmi sadržan krik, samrtnički ropac. Ljubav prema ovoj ženi je njegov kraj, smrt koju pokušava da odloži jer se još uvek nada da će uspeti da je ubedi da se prepusti njegovoj ljubavi. U pesmi Možda sam, a možda i nisam zatičemo lirskog subjekta u stanju preispitivanja i jasno nam je da prolazi kroz krizu identiteta koja je karakteristična za Milićevićeve likove.

Naslućivali smo, još od prve pesme, smrt i videli njegovu borbu da je odloži, ali ta smrt dobija još jedno obličje nakon što pročitamo pesmu Nesan. Tek sada smo  sigurni da je njegova draga mrtva. Lirski subjekt sada postaje Orfej koji pokušava da vrati svoju Euridiku. Međutim, naš subjekt je svestan da je samo smrtno biće koje nema moć da pobedi smrt, ni svoju ni njenu. Stihovima pokušava da umoli smrt da mu je vrati iako zna da je svaki pokušaj uzaludan. 

Osmeh u ramu potvrđuje tumačenja koja smo izneli u govoru o prvoj pesmi zbirke. Kada kaže: Kao ikonu, čuvam tvoj osmeh u ramu – podseća nas da je dragu uzdigao do nivoa božanstva i da još uvek nije odustao od pokušaja da je izjednači sa Bogorodicom. Takođe, zadnja strofa ove pesme svedoči o njegovom laganom umiranju koga sve više postaje svestan. Jasno mu je da ne može više da odlaže neminovno i prepušta se smrti poistovetivši se sa mesečinom na koju asocira bledilo lica u spoju sa kišama (suzama) koje niz njega liju.

Čitajući dalje, sve jasnije vidimo raspolućenost lirskog subjekta, pred nas iskače, u prirodnoj veličini, silueta nekadašnjeg subjekta koju zaklanja labilnost sadašnjeg bića. Ova nedoslednost, rasejanost i promenljivost psihičkog stanja se najbolje vidi u tome što čas peva o njihovoj ljubavi kao da je ona tu, a čas je bolno svestan da nje više nema. Podseća na Čehova to što u njegovom ludilu ima isuviše normalnosti koje ne bi ni bilo da nije tog ludila. Kad bolje razmislimo, ima još nešto u tom pevanju kao da je tu. Zapravo, na taj način pokušava da zaboravi trijumf smrti, na poraz ljudske prirode pred gospođom u crnom. Želi da oživotvori iluziju da je mudriji od Orfeja, da je uspeo ono što on nije. U svakom slučaju, uspeo je da je učini besmrtnom pišući o njoj i posvećujući joj svaki stih. Torbica na još jedan način ističe nestalnost i rastrojen um lirskog subjekta – različita dužina pesama čini očiglednim njegov nemir, nestrpljenje da se vrati mašti i iluziji pretrčavši stvarnost i, samim tim pretrčavanjem, brišući trezvenost. 

U pesmi Put ka ludilu uočavamo sposobnost lirskog subjekta da hirurški precizno, pomalo hladno i ravnodušno kaže kako se oseća i predstavi ono što ga okružuje. Doza uzbuđenja se javlja u stihovima:

Ni za milion novih ljubavi, proći me nećeš!

Za nas dvoje neće više biti mirisnih proleća

Obuzelo me je zlo!

Subjekt je svestan da je stanje u kome se nalazi poslednji trzaj razuma i ulazak u ludilo. Potvrdu da nije uspeo da se vrati nazad pruža nam stih kojim se pesma završava:

I prazne duše gubim još jednu bitku, najtežu. 

Kako čitanje odmiče, sve više se nameće misao da je svaka pesma pismo voljenoj koja u onostranosti, posle ovozemaljske smrti, živi život u kome nema mesta za njega. Sve što su imali je izbrisano iz njenog srca i sećanja prelaskom u metafizičku egzistenciju. Ta pisma niikada neće stići do nje jer više ne postoji adresa na koju bi ih poslao. Jedina mogućnost da joj ih preda je da ih čuva do svoje smrti i ponese sa sobom na to novo putovanje sa nadom da će se sresti.

 

MARIJA GOJKOVIĆ - PRODATA

 

Prva rečenica romana nam odmah otkriva o kakvom pripovedanju se radi. Odmah se uočava da se o događajima piše sa vremenske distance. Govor o prošlosti u prvom licu upućuje na ispovednu formu, ali je i uvod u pojavu sveznajućeg pripovedača. Junakinja i pripovedač su ista osoba, a njihova podeljenost jasno iskrsava u trenucima kada se, na momente, magoveštava šta se dešavalo nakon trenutka o kome piše. Interesantno je to što se pripovedač prebacuje u sadašnje vreme nakon što je naglasio da su to dogadjaji iz prošlosti. Takodje, prisustvo sveznajućeg pripovedača je ggotovo neprimetno, oseti se tek u ponekiim rečenicama koje imaju funkciju da upozore čitaoca na loš sled događaja.Ovde je reč o doživljenom govoru, prikazane su sve nijanse duševnih pomeranja. I kad se jasno javlja, sveznajući pripovedač ostaje na nivou svesti junakinje u trenutku dešavanja. Pomenuta distanca se gotovo briše, a zrelija junakinja se u ispovesti poistovećuje sa tadašnjom sobom. 

Pripovedanje počinje predveče, kada su Tea i Saša, naslonjeni uz ogradu, posmatrali ušće, dve reke kako se spajaju. Mrak, svetla koja obasjavaju reku, lagana muzika u pozadini i njihova ljubav- slika prave romantične idile. Međutim, nije to samo opis spoljašnjeg sveta, već prikazivanje Teine duše, jednog sanjara koji voli i sve svoje strahove zaboravlja u zagrljaju voljene osobe. Naizgled, Saša je savršen, momak sa manirima i gubitkom roditelja iza sebe. Njeni rositelji su ga prihvatili jer je njagovo ponašanje prema Tei bilo onakvo kakvo ona zaslužuje - bio je pun pažnje, poštovanja i  ljubavi. Niko nije mogao naslutiti šta se krije iza toga jer ni u jednom trenutku  nije davao povoda za sumnju. Čak je, poštujući kodekse nekadašnjeg patrijarhalnog ponašanja, zatražio ruku od njenih roditelja. Na taj način je spojio moderno i tradicionalno, pokazujući time poštovanje njenim roditeljima. Dok je uveravao njene roditelje da njihovoj sreći niko i ništa neće stati na put, promena u njegovom glasu nije promakla Tei. Ta promena bila je prva u nizu i trebala je da jojnagovesti da nešto nije u redu. Misli o tome je usmerila na tremu i zanemarila tu promenu. Ona i nije mogla drugačije da protumači jer se tu otkrila njena čista, nevina, dobra i  zaljubljena duša koja ne zna za zlo i ne ume da ga prepozna. Druga važna naznaka, nagoveštaj da nije sve kako izgleda, bila je kada mu se ugassio sjaj u pčima usled njenog pitanja o njegovom poslu u Parizu.Dodatnu sumnju je, iz perspektive distanciranog, svesnog i zrelijeg pripovedača, izazivalo konstantno ćutanje o poslu i dozvoljavanje da ona osseća krivicu što ga ispituje o poslu. 

Veče pred puptovanje donosi saznanje da se sve dešava zimi. Nimalo nije slučajno što  je to tako jer puste ulice, hladnoća i poslednji sneg te zime predstavljaju slutnju, najavu buduće pustoši junakinjine duše. Trenutna veselost je priprema za rušenje njenog sveta koje počinje već u avionu, tokom leta za Pariz. Loše predosećanje ima i njena majka, ali je ono i u Teinoj podsvesti. Obe su imale osećaj da se vide poslednji put. Svesna onoga što joj podsvest poručuje postaje u avionu. Međutim, tada ta svest nije potpuna, ona joj otkriva samo prvi sloj višeslojne Sašine maske koju nosi sve vreme. On je odlučio da joj otkriva deo po deo svog pravog lica, a prvi deo joj je otkrio kada više nije bilo šanse za povratak. Njegova manipulatorska priroda je iskorišćavala potpuno poverenje i iz senke radila na ostvarenju svojih ciljeva.

Sašina uznemirenost, napetost, iznenadno ćutanje i ignorisanje, tajni razgovori i stalno menjanje kartica na telefonu, samo su neka alarmantna ponašanja koja su uznemirila Teu, ali još uvek nisu dopirala do njene svesti u vidu opomene i upozorenja na opasnost. Shvativši da se on ponaša kao stranac, da ne želi ni da je dodirne i primetivši izobličenost njegovog lica, zapitala se ko je on. S druge strane, on je znao da može tako da se ponaša jer će ona sve to pripisati dugom putovanju. Međutim, nije bio svestan da loše prikriva strah od otkrivanja. Ovakvim ponašanjem pokušava da se sakrije sam od sebe, da ne ispolji svoju prestrašenost. Ne želi da u njenim očima ispadne monstrum iako zna da ga ono što radi čini baš takvim. Ako se zadržimo na ovoj sceni i pridodamo joj onu iz restorana, dobijamo potpuno drugačiju sliku u kojoj imamo mrvicu razumevanja za njega. Kada mu je Tea u restoranu dala novac koji je dobila od majke, uhvatio ju je za ruku i brzo su pošli ka izlazu. Na trenutak je poželeo da pobegnu, da je spaasi, ali kada je video Arape kako ih čekaju ispred, predomislio se. Nagla promena odluke, samo par sekundi nakon potrebe za begom, ukazuje na drugu stranu priče. Iako se ne pominje pozadina svega ovoga, iako ne znamo šta je prethodilo njegovom ulasku u ove poslove, naslućujemo da se radi o uceni, da mu, najverovatnije, život zavisi od toga. Jedino što sada sigurno znamo je da nije svojom voljom ušao u svet trgovine ljudima. On radi za druge, a protiv sebe. Sam taj pokušaj da je izbavi svedoči o delu njegovog bića koji je ljudski, savestan, moralan. 

- Ipak ideš sa njima - rekao je.

- Ali Saša...! povikah.

- Mislio sam... ali to nije važno sada. Ideš sa njima i  ne pravi glupopsti. Čuvaj se, mala.

Deo koji smo citirali predstavlja ključni momenat u autorkinom prikazivanju unutrašnjeg sukoba koji postoji, ma kolliko nam Saša delovao bezosećajno. Rečenica koja počinje rečju IPAK svedoči o premišljanju i nesigurnosti u prvobitnu odluku. U poslednjem trenutku je prelomio da uradi ono što se od njega očekivalo. Kad izgovori MISLIO SAM i napravi pauzu u govoru znak je da postoji nada da se svo drugačije završi, ali on zna da je ta nada uzaludna. Sada ne sme odustati jer bi time mogao da ih dovede u još  veću opasnost. Pušta je u nepoznato, u svet psihološke torture jer mu osećanja koja ipak gaji prema njoj dopuštaju da veruje u njenu jačinu i izdržljivost. On smenjuje svoje maske, menja identiteet i okiva sebe hladnoćom i bezdušnošću po potrebi.

Dok se govori o putovanju do mesta iz koga nema izlaza, Tea uvodi motiv psihološkog vremena, njoj se putovanje od 5-6 sati čini kao večnost. Nije slučajno što je polako padao mrak kada su stigli ispred zgrade. Laganoo padanje mraka je uvod u mrak koji je čeka tamo gde je vode. Sada je pravvo vreme da se osvrnemo na poetiku opisa Marije Gojković. Njeni opisi su u funkciji prikazivanja raspoloženja i atmosfere u unutrašnjem biću junaka. Takođe, promene prirode i opisi koji prethode dešavanjima su najava onoga što sledi. Ovime su prikazane dve narativne tehnike, ubutrašnja i spoljašnja fokoalizacija. Autorka polazi od spoljašnje fokalizacijie da bi postepeno prešla na unutrašnju. Ona ne daje suvišne opise, opisuje samo ono što je značajno za doživljaj junaka, u ovooom slučaju za Teine doživljaje. Zbog ovoga, ali i uvođenja novih tema je važan osećaj koji izaziva zgrada u koju ulazi. Crne misli su u skladu sa smradom, ustajalošću i pustoši zgrade. Takođe, one su odraz mračnog hodnika kojim se prolazi do stana iza čijih vrata počinju paklene muke. Tea se suočila sa nerazumevanjem negativnosti koja ju je obuzela jer je do sada uvek pobeđivala svojim optimizmom. Ubrzo joj je postalo jasno da joj je za preživljavanje potrebno daleko više od optimizma. Kada je pregrmela prvi šok izazvan saznanjem da je prodata, shvatila je da na scenu stupa psihološka igra u kojoj ona i ostale devojke moraju da ostanu normalne, da pobede sve nedaće. Ovde se uvodi motiv muzike, pevanja. Pevanjem pokušavaju da nadvladaju strah, da bar nakratko zaborave torturu kroz koju prolaze. Ovime pokušavaju da održe nivo vedrine potreban da ne potonu, dokazuju sebi da su sposobne da iskoriste svaki, i najmanji, atom snage za borbu. Zatim, javlja se asocijacija na Andrićev tekst o slobodi govora. Svaka od njih iznosi svoju priču, svaka pokušava da izbaci iz sebe sećanje na to kako su dospele ovde. Kada im se pridružila Elena, saznale su šta se planira i učvrstile  svoju odluku da ne dozvole psihički pad. Elenina duga ispovest je Tei donela teško saznanje da je "njen" Saša saučesnik, organizator ovih gadosti. Ona još uvek nije povezala ovo saznanje i njegovo ponašanje u avionu, ali je čitaocu sada kristalno jasna drastična promena ponnašanja. Tei je sada jasno da Saša koga je znala ne postoji, da je sve to bila maska koja je skinuta kada je cilj postignut. Njegova obećanja o sreeći su sada davna prošlost. Na kraju poglavlja Saznanje progovara sveznajući pripovedač, javlja se junakinja sa vremenske distance:

Sve što tada nisam shvatala, sve što nisam znala... volela bih da ni sada ne znam. Eh da me je sudbina ili neka viša sila poštedela svega što sam osetila na svojoj koži, na svojoj duši. Sada kada sve znam, znam da leka nema, zaborava nema. Sećanja ostaju   večna. Neizbrisiva!

Dani su prolazili, a beznađe je bilo sve teže i prisutnije među devojkama. U želji da unese malo vedrine i vrati život u mrtvilo, Indira je izmislila priču o rođendanu. Pevajućii rođendansku pesmicu, devojke su se vidno opustile i prepustile retkim trenucima radosti. Pile su vodu zamišljajući da je šampanjac i nazdravljale ne sluteći šta donosi naredno veče. Indiru je vapaj za slobodom koštao života, a njen leš je danima podsećao kako završavaju one koje se pobune. Smena radosti i tuge, tannka linija između života i smrti, sve to navodi na razmišljanje o prolaznosti. Temu prolaznosti najbolje je obradio Andrić u Prokletoj avliji, a Indirin slučaj je samo potvrda da će svako jednog dana proći, da ništa nije večno. Od te večeri, Tea i Elena se nisu odvajale. Dok su druge devojke polako popuštale pod pritiskom, Tea je izgradila svoj odbrambeni mehanizam. Pogled na parče neba bio je podsetnik da život jojš uvek postoji izvan ove zgrade. Gledajući plavetnilo neba, misli su joj se vraćale u Beograd i njen život pre ovoga. Povezanost sa beskrajnim nebom je odavala Teinu ljubav prema životu, prisustvo nade da će se ponovo naći pod  beskrajnim nebeskim svodom. Sada se moramo vratiti na sam početak i na sveznajućeg pripovedača. Pripovedanje sa vremenske distance  i doživljeni govor nam odmah otkrivaju da se junakinja izvukla iz sveta prostitucije i da se uspešno izborila sa svim preprekama na tom putu. Neminovno je da na njenoj duši zauvek ostaju ožiljci, ali čitaočeva duša je umirena saznanjem da je Tea živa.

Koliko više ništa nije njeno govori scena kada joj Učitelj udara šamar jer je skratila kosu i ofarbala je u smeđe. Taj čin ima dublju psihološku motivaciju. Nadala se da će je kratka kosa učiniti ružnom i odbojnom za klijente, ali je postigla suprotan efekat. Kratka kosa ju je učinila mlađom i nevinijom, što je bila ogromna prednost. Takođe, kad se pogledala u ogledalo, nije prepoznavala sebe, činilo joj se da je to neka druga devojka. Privid promene identiteta je učinio da lakše podnese sve na šta je primorana. Iluzija da se to dešava drugoj devojci, a ne njoj donela je kratkotrajno olakšanje. Sa druge strane, vraćena u surovu realnost, pokušala je sebe da ubedi kako joj sve to prija, ali nije uspela da obmane sebe i svoju, na sitne komadiće razbijenu, dušu. Osećala je da su joj, zajedno sa telom, oduzeli i umrtvili dušu. Poniženje, stid, prezir prema ovoj sebi kakva je i ko je sad, zarobljenost u četiri zida neminovno su okrnjili njenu psihu, ali teraasa, svež vazduh, pogled na nebo su joj ulivali snagu da izdrži. Smisao za borbu da očuva život je nalazila u nemoj poruci prirode da ona to može, da mora da se izvuče jer postoje oni koji jej vole. Takođe, morala je da izađe odavde kako bi ispričala sve što se ovde događa i tako doprinela širenju svesti o trgovini ljudima i navela druge žrtve koje su se izvukle da podele svoju priču kako bi se radilo na sprečavanju dalje trgovine ljudima. 

Slobodno vreme u toku dana provodila je u razmišljanju. Ključan je bio dan kad su imale slobodno jer je tada došlo do važnih promena u njenom razmišljanju i odluke koje je donela su podigle  njeno samopouzdanje, oslobodile je krivice koju je sebi pripisivala. Prissećala se cele veze sa Sašom kako bi našla naznaku da on nije ono za šta se predstavljao. Tražila je, ali nije nalazila sve do puta za Pariz. Tek sada joj je do svesti došlo do svesti da je njegovo ponašanje tokom putovanja bilo upozorenje, tada je trebala da posumnja u Sašine namere. Mada, ta sumnja ništa ne bi mogla da promeni, osim što bi je pripremila na mogućnost da će se desiti nešto loše. Pod strogim Sašinim nadzorom ne bi mogla ni da apokuša da kontaktira bilo koga. Nije se odvajao od nje, a kada su bili u kafiću, uzeo joj je sve stvari. Suze koje su tog daaana kvasile njene obraze imale su umirujuće dejstvo. Kroz njih je izašao sav teret njene duše. Suze su ovde odigrale svoju ulogu koja je karakteristična za srednjovekovnu književnost - pročišćenje. Pročistile su Teinu dušu, sprale svu prljavštinu koja se nakupila. Suze su bile medijum kroz koji je iscurelo samosažaljenje, suze su te koje su dovele do sagledavanja sebe, uklanjanja krivice koju nije imala. Nakon ovoga, usledio je oproštaj sebi, oproštaj jer je volela pogrešnog čoveka. Ujedno, to je bio konačan oproštaj od Saše.

 

Promene prihičkog stanja su neminovne, pogotovo u uslovima u kojima Tea živi. Bolje je reći antiuslovima jer biti danima zaključan bebz ikakvog kontakta sa bilo kimi, osim onog fizičkog sa mušterijama, dovodi do paranoje i opssesivno kompulzivnog sindroma. Ovaj sindrom prati Teu dok ne upozna Debelog koji, iako mušterija kao i svi drugi, pokazuje više razumevanja i osećajnosti. On odlazi sa njom u sobu da ne bi bili sumnjivi, ali ne zahteva od nje odnos. Takvo ponašanje joj uliva  nadu da nisu svi isti, on je njena slamka spasa za koju se uhvatila i grčevito se drži za nju. Nakon njihovog poljupca i vođenja ljubavi, njen opsesivno kompulzivni sindrom nestaje, na njegovo mesto dolaze misli o Debelom koje bude zaspalu radost.

Važno je osvrnuti se  na žurku kraj bazena jer nam ona otkriva mnogo toga o ljudskoj prirodi. Pre svega, predstavlja prividan vid sloboode, privremeno napuštanje kaveza u kome su zarobljene. Ta žurka je predstava priređena za prikazivanje jednog lažno luksuznog života, predstavlja teatar u kome su se pojedinci saživeli sa maskama i ulogama, pa ne žele da promene bilo šta. Ovde se pokreće tema popmirenosti sa sudbinom i prihvatanja svoje nemoći da se bilo šta promeni. Ovo samo potvrđuje Šekspirovu misao da je život pozornica, a mi samo glumci koji igraju uloge koje su im određene, nametnute. Ne znamo kada zavesa pada, kraj nije ispisan, a tekst sami stvaramo u hodu. Devojke koje uživaju u "provodu" su definitivno izgubile sebe i postale ono što su drugi želeli od njih. S druge stane, toj žurci prisustvuju i one koje su primorane da budu tu, one koje još uvek uspevaju da zadrže svoj identitet. Koliko je u ljudskoj prirodi izražena poetika zaborava, govori to što je nekolicina njih zaboravila ko su i šta su bile pre ovoga sada. Zaboravljale su na život koji je postojao pre i da život postoji izvan ovih zidina. Sve ovo ukazuje na prirodnu čovekovu moć prilagođavanja, ali i nagona za opstankom koji često tera na suštinsku promenu, ne daje pravo izbora.  

Na trenutak ćemo se vratiti tehnikama pripovedanja  jer se uočava još jedna, ne manje vaćna iako je epizodna. Reč je o tehnici panoptikona i uočava se kada Tea nailazi na staklenu prostoriju, alil ne vidi šta je unutra. Međutim, ona je viđena i svaki njen pokret se prati iznutra. Svevideće oči posmatraju, a ona to saznaje tek kada se otvore vrata i ukaže joj se jeziv  prizoor. Takođe, pripovedanje sa distance podrazumeva analiziranje i posmatranje nekadašnje sebe, ali u ovom slulčaju se ne radi o vrsti tehnike panoptikona jer sveznajući pripovedač nen govori iz svoje pozicije sveznanja, već ponekad podseti na svoje postojanje nekim komentarom.

Nakon nekog vremena, ne znamo koliko je trajalo jer smo sve vreme u subjektivnom, psihološkom vremenu, statičnosti, nastupa vreme promena. Teu šalju na drugo mesto, iz poznatog u  nepoznato. Izvesnost i rutina koje su ovde stečene bivaju poništene odlaskom na drugo mesto. Tamo nema vremenskog ograničenja rada, često nema pauze između mušterija i uslovi su gori. Ljudi koji je sada okružuju nemaju ni trunčicu duše i topline. Prelazak iz izvesnosti u novu nenizvesnost potvrđuje prolaznost i cikličnost života,  smenu kao na traci, nužnost brzog prevazilaženja prvobitnog  šoka i navikavanja na nove uslove. Takođe, kako bi se sačuvala psiha neophodno je dovesti svoje telo u stanje robotizovanosti, mehanizacije, obavljati to što se zahteva bez prisustva uma. Kako čitanje odmiče, suočavamo se sa sve težim izazovima zajedno sa Teom. Primećuje se besmisao koji je ovladao njome. Uz taj besmisao ide i praznina koja koja ispunjava njeno biće, praznina koju ništa ne može da ispuni. Iako joj je svaki dan ispunjen, za nju su to lažno ispunjeni dani. Ona ne dozvoljava da prazninu njenog bića ispune nulte vrednosti i na taj način uspeva da zadrži ono malo dostojanstva pred sobom. Njen život se sveo na preživljavanje, živi dan po dan, a motiv za preživljavanje je njena porodica i duboko sakrivena nada da će preživeti ovaj pakao. Koliko god bilo teško živeti, a osećati se ubijenim, vera u čudo na momente oživljava njen duh. Privid prihvatanja onoga što je neprihvaćeno je jedini način opstanka. Ona je čista pred samom sobom, zna da nije pribegla porocima, osim što ponekad popije alkohol. Nije dozvolila da zlo i surovost iskvare njenu dušu. Koliko može, sačuvala je vreddnosti koje neguje i nije dozvolila da ostane bez savesti. To potvrđuje kada je izjeda krivica što mora da iskoristi i prevari dečaka koje je majka organizovala sastanak sa njom u tajnosti. Egzistencija u ovakvom okruženju, pored neizbrisivih trauma, donosi saznanje o tome kakva zaista želi da bude i od čega će bežati glavom bez obzira.Takođe, ona ovde jača psihu iako su padovi česti, uči se izdržljivosti i u sebi nalazi najveći oslonac. 

Počevši da radi kao ulična prostitutka, imala je veću "slobodu". Jednog dana je imala mušteriju koja joj je dala sumu koja skoro pokriva iznos koji mora da preda, pa je, zaradivši ostatak, u crkvi kupila statuicu Bogorodice. Momenat ulaska u crkvu i molitve koja je došla iz dubine njenog namučenog bića bio je presudan jer je tada ponovo počela da veruje. Snovi koji su usledili odnelli su pesimizam i vratili joj želju za životom. Motiv da preživi i izdrži sve joj je bio san u kome je videla sliku svoje buduće porodice i srećnog života. Ako se setimo da je san u srednjem veku imao funkciju najavljivanja onoga što će se dogoditi, naslutićemo da je blizu trenutak njenog izbavljlenja. Zaista, Božje čudo se dogodilo jer je njena vera postala prava, jer je sačuvala svoju empatiju i saosećajnost za druge. To se najbolje vidi kada daje priveske sa svog lančića koji joj je sestra poklonila - Matei sidro (nada), Mariji krstić (vera). Za sebe je sačuvala srce (ljubav) jer joj je ono bilo najpotrebnije. Sačuvala ga je da joj bude podsetnik na san i novi smisao borbe u teškim trenucima.

Pred kraj ove ispovesti saznajemo da je, pored njene jačine i izdržljivosti, njenom opstanku doprinelo i njeno ime. Tea znači divlja ruža, a ona se ne slama tako lako. Značenje njenog imena joj je dalo nesalomivost u najvažnijim trenucima. Ona jesste mnoogo puta klonula, ali se nije polomila, njena stabljika je jaka, a latice se čvrsto drže jedna uz drugu. Svesna da je čeka još dosta izazova u procesu vraćanja normalnom životu, ide korak po korak bez namere da odustane. Svaka od nas ćena i devojaka treba u sebi da ima jednu Teu koja će nas bodritit kad posustanemo, koja će nas naučiti da preživimo iako mislimo da nema dalje.  

   

ALBERTO MORAVIJA - RIMLJANKA

 Ono što, pre svega, uvek treba imati na umu prilikom čitanja ove knjige jeste to da je ovo istinita priča. Sam početak otkriva da je priča ispričana u prvom licu, u formi ispovesti. Odmah nam je jasno da autor romana i pripovedač nisu ista osoba. Ne samo što nisu ista osoba, već nisu istog pola. Pripovedač, ali i glavni akter je žena.

Prva rečenica otkriva da Adrijana pripoveda o svojoj mladosti iz ugla zrele osobe. Svoje sećanje počinje da nam saopštava od trenutka kad je imala 16. godina. U to retrospektivno pripovedanje upliće tek poneki, naizgled nevažan komentar koji nam daje sliku nje u treenutku pisanja. Kada opisuje sebe kao šesnaestogodišnjakinju, ona uubacuje deo o tome da oval njenog lica sada nije tako savršen, odnosno, da ga ona ne smatra tako lepim. Odmah uvodi figuru majke i ističe njeno mišljenje o sebi sugerišući nam koliko će ono biti važno u njenom životu. Prva tačka razilaženja sa majkom jeste pridavanje važnosti lepoti njenog tela, umesto lepoti lica koju je Adrijana želela da istakne. Svest o svojoj telesnoj lepoti stiče pozirajući raznim slikarima kod kojih su dolazili njihovi prijatelji. Slikari je nisu gledali sa požudom da je poseduju, oni su u njenoj nagosti videli lepotu koju treba preneti na platno i učiniti je večnom,  gledali su je umetničkim okom koje je umelo da izvuče ono najbolje iz njenog nagog tela, da spoji fizičko, ono što zaista vidi, i svoj doživljaj onoga što mu je pred očima. 

Adrijana se zadržava na opisu svog susreta sa prvim slikarem jer tu otkrivamo karakter njene majke. Stiče se utisak da je ona manipulatorka koja viče kad god nije po njenom. Ono što je sigurno je da se previše zaštitnički odnosi prema ćerki. Upada u oči značaj koji pridaje novcu i slobodi. S druge strane, prikazuje nam se žena koja vodi promašen život, žena kojoj je nametnuto da živi onako kako ne želi. Na brak i porodicu gleda kao na zarobljeništvo, a siromaštvo ju je lišilo svake razonode. Ostavši udovica, samo joj je bilo bitno da dođe do novca jer joj ništa drugo nije preostalo. Iz njene tragične priče saznajemo da je Adrijana neželjeno dete, ali ipak nije mogla da počini greh i reši je se dok je još bila u njenom stomaku. Adrijaninu usamljenost možemo pripisati strahu njene majke  da će ona prestati da se pokorava njenoj volji ako je pusti da pođe među ljude. Sam pogled kroz pogled je doprinosio uokvirenju tame Adrijanine sobe. Atmosfera u kojoj je ona provodila dane i noći, spojena sa jednoličnošću kuća, izgleda i rasporeda zelenila, dodavala je još jednu nijansu crnilu u njenoj duši. I kuća u kojoj živi je podseća, svojom nečistoćom i prazninom, na ulicu. Ne mogavši da se druži, da radi ono što želi, utonula je u maštu svesna da će realnost pobediti. Nemoćna, poput ptice u kavezu, plakala je nad svojom samoćom i svojim životom, svesna čak i da njena lepota nije samo njena.

Adrijanina majka je njenu lepotu smatrala i svojom, samo zato što ju je ona rodila. Tu se, još očiglednije, ispoljava majčina sebičnost. Ona koristi ćerkinu lepotu kao sredstvo pribavljanja novca, voda je svuda gde može da se zaradi i sklopi korisno poznanstvo. Ne mari za to šta Adrijana želi i svoje neostvarene želje, snove i ideale nameće ćerki. Razumljivo je da roditelj ne želi da njegovo dete napravi njegove greške, razumljivo je da ona, kao majka, želi bolji život za Adrijanu, ali način koji je izabrala nimalo se ne može opravdati. Gušiti rođenu ćerku i upropašćavati je sputavajući joj slobodu kretanja i izbora zarad iluzije da će, sprečivši ćerku da bira život kakav želi, preko nje ispraviti svoje greške i živeti drugačije, ne može se opravdati. Zato ne čudi Adrijanino divljenje kad ugleda kroz prozor susedne kuće skladan i normalan porodični ručak, ne čudi jer je to otelotvorenje njenih maštanja.

Majka je tera i na bslet, a hotel gde se održavaju časovi je samo još jedna noćna mora, još jedan sablasni crni bezdan. Pored još jednog sloja  bede, crnila, prljavštine, susrećemo se sa slikom nipodaštavanja umetnosti. Reč je o tome da je njima potpuno svejedno gde se nalazi klavir i kako se na njemu svira. Prostorija je mala, mračna, a klavir je u ćošku pored klozeta, igračice su polunage, a jlavijaturista svira u mraku. Imamo iskrivljenu sliku baleta i umetnosti. Ovde nije važna umetnost, već je važno učiniti atmosferu erotskom i praviti što više pokreta koji zavode i navode na blud. Ovime je umetnost spuštena na niži nivo. Suočena, protiv svoje volje, sa ovakvom slikom, Adrijana u sebii izgovara: osetila sam kako me ostavlja hrabrost. Ovo uopšte ne iznenađuje i ovaj deo rečenice je sasvim dovoljan, ne mora više ništa da kaže o tom hotelu i časovima baleta. Teško je prevazilazila stid da naga pozira slikarima, a sada treba i da pleše polugola, to bi svakom bilo previše.

Adriijanin odnos sa prvim slikarem kome je pozirala bio je jedna svetla tačka u tami koja ju je okruživala. Slikar je razumeo njenu želju da se uda i da rodi decu, podržavao ju je u tome. Sada je trenutak da se setimo slike idealne porodice koju je ugledala kroz  prozor i da shvatimo da je to drugo, za sada poslednje svetlo. Njena pritajena mudrost i razumevanje ljudi se otkrivaju rečenicom: Tako, eto, svako zamišlja svoj raj tamo gde je za drugoga pakao. Njen Raj se nalazio u toj kući preko puta njennj, a samo njeni stanovnici znaju gde je njihov Raj. Čovek je često nezadovoljan onim što ima i stalno hiće još, još lepše, bogatije, luksuznije, više, a ne razmišlja koliko je srećan sa time što ima i što ga uopšte ima.

U drugom poglavlju jasno čujemo glas zrele i starije Adrijane koja govori o sebib analitički i sa oštrinom koju ne bismo od svaakoga očekivali. Iz sadašnje perspektive, ona sažaljeva sebe kao šesnaestogodišnjakinju koja je bila većinom nesvesna uloge žrtve. Iako je imala trenutaka u kojima je bila svesna  promašenosti i toga da je majka samo koristi za svoje interese, zadržala je vedrinu u nadi da je to prolazno i da će period ugnjetavanja brzo ostati iza nje. Nije bila svesna kako tužno izgleda njen život sa strane, iz ugla drugih ljudi. Njena sreća zaista počinje kada upozna mladića Đina koji je duže vreme samo posmatrao, a zatim skupio hrabrosti da je pozove da se upoznaju. On joj se dopao jer je mislio isto što i ona. Đino je pokušao da joj otvori oči, da joj pomogne da uvidi kakvi su zaista motivi njene majke i koliko je njena ljubav lažna, ali ona je srčano branila majku. Nije želela da prihvati istinu o gotovo nikakvoj ljubavi njene majke. Đino je pokušao da bude glas razuma koji će je spasiti od dalje propasti. On je izgledao kao ostvarenje njenog sna, bila je zanesena njima, a pre svega, očarana njegovim pogledima. 

Pažljivi čitalac će u toku daljeg pripovedanja uočiti da se sve češće javlja glas Adrijane koja sa distance posmatra sebe sa osamnaest godina i situacije u kojima se nalazila. Zahvaljujući autorovoj veštini, ova dva glasa se tako spontano prepliću i glas starije, zrelije Adrijane sve češće nagoveštava zablude mladalačke zaljubljenosti kojih tada nije bila svesna. Zapravo, dok pripoveda kako je Đino bio ostvarenje njenih snova, kako je tada samo blago slutila, ali brzo odbacivala, ono što sada una, ona priprema čitaoca za preokret. Do sada je i manje pažljivom čitaocu postalo jasno da je Đino manipulator, neiskren, podmukao, dvoličan. Jedina nejasnoća za sada ostaje majčino ponašanje kada sazna da je Adrijana spavala sa verenikom ako imamo na umu da je javno izjavila kako ne bi imala ništa protiv da joj se ćerka bavi prostitucijom. Sama priča o tome kako je Đino savršen, da ne može da mu nađe manu, budi sumnju kod čitaoca koja se kasnije i ostvaruje. Njegov ženskaroški staž se prepoznaje u samom poznavanju žena i prema tome što zna kad šta treba reći i uraditi, a da ne probudi sumnju u svoju iskrenost i ne otkrije da je to za njega samo zabava i igra. Sama Adrijana, ali ona zrelija Adrijana koja je proživela sve o čemu pripoveda, otkriva da joj je bio neveran. 

Interesantno je to kako se Adrijana, iako pripovedač, razdvaja i kako se ta razdvojenost jasno oseća, a ne narušava sklad i celinu. Ona se distancirala od sebe kao osamnaaestogodišnjakinje i preuzela ulogu posmatrača. Sada je sposobna da sve što joj se desilo prikaže kroz staklo realnosti i da potvrdi kako je dostigla izvestan nivo zrellosti. Iako vidimo da osamnaestogodišnja Adrijana greši i ne vidi da greši, ne možemo je osuđivati. Za nju je Đino predstavljao treću svetlost u životu, sa njim je mogla da se kreće izvan rute kuća-ateljei-kuća. On joj je bio sinonim slobode, sa njim je imala osećaj da može sama odlučivati oo svom životu i praviti izbore. Dok je on pored nje, imala je snage da se suprotstavi majci. Njena sreća se najbolje vidi kada kroz prozor sobe, koju priprema za njih dvoje, vidi dvorište, ali ne vidi njegovu bedu i prljavštinu. Sreća i ljubav menjaju pogled na svet, tada sve izgleda lepše nego što jeste. Sada se moramo osvrnuti na njenu majku zbog karakteristike koju nismo ranije naveli. Iako ne odobravamo njeno ponašanje, a naročito smo ostali zgroženi pred nasiljem nad ćerkom, moramo istaći da je ona glas razuma, bar za sada. 

Već sada se u delu potvrđuje Šekspirova misao da  je život pozorište, a ljudi samo glumci pod maskama. Samo, u životu nikad ne znamo kad zavesa pada, nemamo unapred naučen tekst, niti znamo kuda će nas odvesti. Adrijana je svesna da je drugačija i svim silama se bori da ostane takva. Tada, kao i danas, najlepše i najteže je bilo ostati svoj, biti ono što jesi i ne dozvoliti drugima da te promene. U romanu dominira korišćenje objbektivnog korelativa. Sam opis kako neka prostorija izgleda i šta se u njoj nalazi odaje mnogo više o tom mestu nego kad bi se upotrebio neki pridev da se to opiše. 

Da se zbog ljubavi na sve pristaje i za nju sve čini, potvrđuje Adrijana kada popušta, posle dugog i bezuspešnog opiranja, pred pritiskom da legne sa drugim. Majstori manipulacije su tačno znali čime da joj zaprete- njenom vezom sa Đinom- i ona se pokorila svesna da greši i da više ništa neće biti isto. Kako nije imala kome da poveeri ovaj teret, obratila se Bogu, jedinom koji sve vidi, razume i ne osuđuje. Ispovedila se, molila Bogorodici i osetila olakšanje jer je znala da njen greh može da se oprosti jer se iskreno pokajala. Svu svoju ogorčenost i nemoć poverila je Majci Božjoj, a svoje spasenje pronašla u molitvi. Kad više nemamo kud, uvek možemo otići pod Božje okrilje, tamo smo zaista sigurni i bezbedni, tamo ćemo osetiti istinsku ljubav i blagoslov.