ROMANI MILENE SEKULIĆ ODALOVIĆ

 

Milena Sekulić Odalović je neko ko se u svoje priče unese potpuno. Poseduje tu lakoću prebacivanja u vreme koje nam prikazuje, prilagođava jezik i stil toom vremenu, a opet ostaje svoja, jedinistvena i autentična. Njene knjige izdvaja i to  što su, na jedinstven način, protkane asocijacijama na velikane naše i svetske književnosti. To ćemo najbolje uočiti kroz osvrte na Milenine knjige. Počećemo od Ledene lejdi, zatim sledi saga o Hanterovima. Nakon ovoga se selimo u srednji vek, gde ćemo osetiti dašak Vetra sa Pirineja. Na kraju, društvo će nam praviti Devojka sa violinom.

Ledena lejdi je fenomenalno delo sa svih aspekata. Pre svega, fascinantno je kako se autorka potpuno "preselila" u to vreme i pisala stilom kojim su pisane životne drame Eme Bovari i Ane Karenjine. Ovo delo odiše slojevitošću koju nalazimo u romanu Bespuće Veljka Milićevića. Reč je o roditeljima koji guše, potcenjuju i omalovažavaju svoje dete. Alanis neprestano lebdi između dva sveta, onoga što želi i onoga što joj je nametnuto. Čezne za slobodom, za potpunim ostvarenjem svog Ja koje je ispunjeno umetnošću, slikanjem aktova. Za tadašnje društvo to predstavlja novinu i bestidno je za većinu tadašnjih pripadnika strogo normiranih kodeksa ponašanja. Svako kršenje istih se smatra skandalom, sve što je izvan granica društveno razumljivog se odbacuje. Uzimajući to u obzir, neizbežno je povezati njenog oca sa mužem Ane Karenjine. Obema junakinjama je data sloboda u okviru društveno prihvatljivog. Alanisina jačina se ogleda u tome što se svim silama bori za ostvarenje sna, a ujedno pomaže porodici da isplati dugovanje iako joj oni zatvaraju vrata svojih srca. Priča o ledenoj lejdi je trijumf ljubavi i strasti koje menjaju čoveka i skidaju svima dobro poznate maske sa Alanisinog i Kalenovog lica.

Kada je u pitanju prvi deo sage o Hanterovima, Kneginja Nariškina, nailazimo na potpuno uživljavanje u sliku tadašnjeg vremena i divimo se kako vešto autorka vlada stilom i  jezikom vremena o kome piše. Nije iz sadašnjosti prikazana priča iz prošlosti, već se Milena potrudila da nam sa svih strana dočara vreme kneginje Nariškine. Ekaterina Nariškina je jaka, hrabra i stabilna ličnost koja se ne da poljuljati tako lako. Drugačija od svih, gradi svoj svet, svoja pravila i ne odstupa od njih. Dok sve žene i devojke brinu o tome šta će reći ostali, lažni moralisti koji ne prihvataju ništa drugačije od svojih uskih shvatanja, ona je bezbrižna. Živi svoj život kako njoj odgovara. Ako voli, neće kriti i voleće do zadnjeg daha. Ovo delo nam pruža priliku da uočimo elemente majstorstva Bore Stankovića kada je reč o strasti i njenom ispoljavanju. Reč je o tome da Nariškina neguje Borinu estetsku erotiku koja je sva u nagoveštajima, pogledima. Na momente se u njoj rađa divlja stast koja je nadvladava, ali se brzo vraća suptilnosti i tananosti. Pripovedanje miluje poput Ninine muzike. Rečenice su notni zapisi najnežnije pesme duše. Atmosfera većeg dela romana je romantičarska, spoj ljubavi i tragičnosti. Najuočljivija romantičarska crta je prisustvo patosa koji uočavamo kada lord Dankan zapadne u stanje bezizlaza i poroka. Ekaterina je u tim trenucima glas razuma, a svojom ljubavlju ga uzdiže i daje mu snagu da nastavi. Njena jačina se ogleda u tome što odlučnost da se kaže istina, ma koliko teška bila, ne može biti sprečena strahom. Ona je svesna svih svojih postupaka i čvrsto stoji iza njih, što je odlika izuzetno hrabre žene i žene koja zna koliko vredi.

Drugi i treći deo o prokletstvu Hanterovih, Iz zemlje kamena i Beg iz zlatnog kaveza, predstavićemo zajedno jer se čitaju u dahu i razumeju srcem. Radi se o dve junakinje, Lori i Ekaterini, koje vole istog čoveka. Igrom sudbine, njegovo srce kuca za obe. Lori je njegov spas i svetlost, ona ga i proklinje i obožava. Ipak, kletva koju mu upućuje joj se vraća, a njega drži sputanim. Njena kletva i njegovo prokletstvo otuđenosti, nepripadanja, prokletstvo da stalno sakriva pravo biće pod maskama hladnoće i grubosti, čine nepodnošljiv spoj. Erik Hanter je praćen i prokletstvom svog prezimena (lovac), prinuđen da na svet gleda kao na livadu punu divljači koju treba usmrtiti ili ukrotiti. Imena njegovih vukova, Senka i Košmar, simbolizuju glavne karakteristike njegove egzistencije. Lori unosi svetlost u tu tamu, a Ekaterina je iskušenje koje stavlja na probu ono što je Lori probudila u njemu. Odlazak u Škotsku nije slučajan jer ga tamo Lorin duh oslobađa okova koje je sebi stavio zbog uspomene na nju. Daje mu blagoslov da ostvari svoju sreću sa ženom iz zemlje snega i leda.

 Završnica porodične sage o Hanterovima, Kuća na ostrvu Skaj,  posebna je i tako dirljiva. Jedno veliko putovanje kroz dva vremenska perioda koje će vam otopiti srca. Vešto isprepletene niti prošlosti i sadašnjosti, pripovedač koji tačno zna na koji način treba da prenese priču, zaintrigira i uvuče se u srce čitaocimia. Susrećemo se sa Elizabet Dankan i Sebastijanom Hanterom koje na prvi pogled ne vezuje ništa. Zapravo, mi smo u ogromnoj zabludi jer strast je samo pokretač za ispoljavanje i otkrivanje unutrašnjeg bića. Oni, kao predstavnici neprijateljskih porodica, uleću u borbu za svoju ljubav. Ta situacija neminovno odvodi do Šekspirovih Romea i Julije, s tom što ovde nema tragičnog kraja. Možemo reći da njihova priča ima segmente bajke: počinje slučajnim susretom, privučeni su od prvog pogleda, osećanja se produbljuju i sve su iskrenija što su prepreke veće, uspešno prevazilaze prepreke i bivaju srećni. Iako ovo deluje kao uobičajeni tok radnje, tu se krije nešto mnogo dubljle. Tu se kriju senke prošlosti, sukob između starog i novog vremena, tu je generacijski jaz, ali i ponavljanje istorije. Istorija se ponavlja, ali sada su posledice susreta, prepreke i ponašanja junaka bili drugačiji. Piter i Ester su ostali zarobljeni u prošlosti, nisu želeli da prihvate nove vrednosti i postojanje slobode izbora partnera. Nisu mogli da se pomire sa činjenicom da novim generacijama nisu važna nekadašnja neprijateljstva, da su se uzdigli iznad njih. Kao da nisu prisutni u vremenu u kome žive. Elizabet je žena koja, u moru istih, uspeva da očuva svoj identitet koji je izgradila na sopstvenim vrednostima i boreći se za to da izabere kakav život želi, odluči šta je ono što će joj doneti ispunjenje. Nesvesno, ona dovršava ono što Uskokovićeva Višnja nije uspela da izvede do kraja. Elizabet se izborila za emancipaciju žena i njihovu intelektualnu nadgradnju. To je možda i najjača poruka ove završnice. Poruka da ne treba potcenjivati žene i braniti im da ostvaruju snove, ma koliko oni delovali nerealno i idealizovano. Sve se može kada je srce otvoreno za nove ljude i doživljaje.

Srednji vek, legenda o prvoj montanjskoj veštici, novo putovanje i avanture biće propraćeni daškom Vetra sa Pirineja. Slobodno možemo reći da je ovim romanom autorka nadmašila sebe. Isplela je pletenicu pomoću vihora vetrova koji su nam doneli priču punu tame, tragičnosti, sujeverja, borbe, ali u njoj ima i nade, ljubavi, vere u ljude i dobrotu. Viteštvo i ljubav pobeđuju zlo i rušiteljski nagon koji je prirodan za čoveka pred kojim se ispreči osećaj egzistencijalne ugroženosti. Primer pravog viteza, heroja i junaka je don Rikardo koji je odbio da poveruje u postojanje montanjske veštice. On je u devojci koja, prema predanju, nosi obeležja veštice video ono što niko nije. Ostali nisu mogli dalje od površine i verovanja  u predanje, tako nisu ni prepoznali dobrotu i ljubav u devojci crvene kose i crnih očiju. Na kraju se ispostavilo da je ona, za koju su mislili da im je donela svu nesreću, njihova isceliteljka i spasiteljka. Intuicija i inteligencija koje poseduje su je dovele do rešenja Markosove misteriozne bolesti i naveli je da se potpuno zauzme za dete koje ispašta roditeljske grehe. Ona mu zamenjuje majku i između njih se rađa jaka i čvrsta veza ispletena ljubavlju. Pobedu ljubavi nad smrću je Milena simbolično predstavila. Najveći dokaz da ljubav vraća u život pred naše oči iskrsava pred sam kraj romana. Marija Luiza vraća u život svog zaštitnika, viteza, svoju prvu i poslednju ljubav poljupcima, suzama i konačnim obelodanjivanjem osećanja. Ljubav je svemoguća i ona je svetlost najveće tame.

U najnovijoj knjizi, Milena nam predstavlja Devojku sa violinom i ponovo briljira. Ovaj put je podigla lestvicu na viši nivo. U Sandrin Neker su se sjatile brojne junakinje i uloge koje jedna žena, posebno u to vreme, nije smela da igra. Milena je ispričala priču u kojoj ima nešto od Andrićeve Aske, priču u kojoj ima nešto od Tolstojeve Ane Karenjine. Uprkos preplitanjima junakinja i junaka koje prepoznajemo, pred nama je autentična, unikatna i neponovljiva Sandrin Neker. Aska u našoj junakinji dominira u trenucima kada se umetnošću, u ovom slučaju, sviranjem violine, ona bori za opstanak u nemilosrdnom svetu. Ona svira za život, kao što Aska igra kako bi preživela. U svetu koji ne zna za umetnost i ne prihvata nušta što je drugačije, ona opstaje baš zato što se izdvaja od drugih. Ana Karenjina i Vronski plešu svoj ples kada se prvi put sretnu Sandrin Neker i Sajmon Kliford. Sandrin privlači Sajmona jer se njeno ophođenje prema njemu razlikuje od ophođenja ostalih devojaka. Ona je slobodna da mu se suprotstavi i iskaže svoje mišljenje, ne povlađuje mu kako bi mu se dopala. Sajmon Kliford je gori od Vronskog! Još nešto, dublje i važnije, nosi dah Tolstojevog romana sa sobom. Lik Etjena Nekera se dosta poklapa sa Aninim mužem. Želja za kontrolom, lišavanje slobode, ograničene aktivnosti. Ona je mogla da bude slobodna u okviru onoga što je prihvatljivo društvu i Etjenu Nekeru koji, isto kao Karenjin, ne može da vidi dalje od svog ugleda.