Vila Kader je neko ko, svojim opisima, igrama reči, vešto osmišljenim tokovima života i sudbina junaka, ostavlja neizbrisiv trag u srcima čitalaca. Slika prerije, boje, mirisi, način života, odnosi među ljudima – sve to postaje jedna uspomena, jedan doživljaj koji se ne zaboravlja. Autorka nam je omogućila putovanje iz udobnosti našeg doma, uslov je samo da se prepustimo čarima koje njene reči dovode do naših duša.
Roman Moja Antonija je istorija odrastanja, ali i oda prijateljstvu koje traje ceo život i prevazilazi sve prepreke, ne pita za kilometre i vreme. Takođe, možemo reći da ova priča predstavlja nit sudbina, naizgled nevezanih jedna za drugu, čvrsto oslonjenih na svačija leđa. Naime, fragmenti o Leni Lingard su značajni jer prikazuju kontrast na kome se zasniva dobar deo romana, ali su svedoci prihvatanja i razumevanja različitosti. Isto tako, sudbina Lene Lingard potvrđuje činjenicu da su putevi do uspeha i sreće različiti za svakog pojedinca. Neko, kao što je to Antonija, mora grčevito da se bori i položi sve testove izdržljivosti da bi, na kraju, uživao u zasluženoj sreći.
Nije teško zaključiti da Antonijin put umnogome određuju tragedije i nesreće koje je okružuju. Sudbina je izmešala karte tako da tuđi životi utiču na tok njenog života. Pre nego što otkrijemo kako su životi tih ljudi promenili Antonijin, treba napomenuti da Vila Kader umešno uklapa formu ispovesti u naraciju. To čini tako spontano i neosetno, tako da vrlo lako može proći nezapaženo. Priča o Pavelu, koji se, pavši u postelju, ispoveda Antoniji i Džimu, predstavlja ovu formu na najbolji način. Njegova ispovest sa sobom nosi rableovske momente (uživanje u jelu i piću) i motiv preokreta svadbene povorke u pogrebnu, koji nalazimo u narodnoj pesmi Ženidba Milića barjaktara. Reč je o tome da prilično pijani gosti kreću kući sa svadbenog veselja, a u noćnoj tami ih proždiru vukovi i tada se svadbeno veselje pretvara u krvavi pir. Kada su svi gosti postali hrana vukovima, Pavel je, kako bi sačuvao sebe i brata, gurnuo mladence pravo u čeljusti vukova. Nije prošlo mnogo od ovog događaja kada ga je sustigla kazna u vidu teške bolesti i savesti koja mu ne da mira. Ispovedivši svoj greh, olakšao je dušu i mirno umro nakon nekoliko dana.
Čest je slučaj u književnosti da jedna smrt najavljuje drugu i da te smrti presudno utiču na život ljudi koji su im prisustvovali. Prvu najavu tragedije koja će zadesiti Antoniju i njenu porodicu pronalazimo u samoubistvu ruskog Pitera, Pavelovog brata. Nedugo nakon ovog samoubistva desilo se i drugo. Antonijin otac je oduzeo sebi život i, tim činom, svoju nesreću preneo na Antonijinu budućnost. Od tada, sve do udaje za Kuzaka, Antonija je upadala u sve veće nesreće i tuge, ali je njena ljubav prema životu bila dovoljno snažna da preokrene stvari u njenu korist. Ona je, tokom celog života, bila borac za svoju slobodu, borila se za svoja prava. Ipak, u jednom trenutku se ta borba učinila uzaludnom i beznadnom. Uprkos tome, nastavila je da se bori i zadržala unutrašnju lepotu, ostala je dosledna sebi. Doslednost se najviše ispoljila u tome što je, kada joj se pružila prilika da se školuje, odbila tu mogućnost i ostala da pomaže majci i bratu. Ovde se ispoljila i njena odlučnost, kao i činjenica da je oduvek znala šta želi, oduvek je osećala gde je sudbina vodi. Samo je pratila unutrašnji osećaj i nije pogrešila. Sada ćemo navesti Džimove reči koje samo potvrđuju onoo što smo do sada rekli o Antoniji.
Ona je bila otelotvorenje iskonskih ljudskih načela koja instinktivno prepozajemo kao univerzalna i istinita. Nisam pogrešio. Ona je sada bila izmorena žena, ne ljupka devojka; ali je još uvek imala to nešto što potpaljuje maštu i još uvek je mogla za trenutak da vam oduzme dah samo jednimpogledom ili pokretom koji su na neki način otkrivali značenje običnih stvari.
Sada je pravo vreme da sagledamo posledice usamljenosti, dolaska u nepoznatu zemlju, svedočenja samoubistvima i suočavanja sa zlobom u ljudima. Sve nabrojano, uključujući i Antonijinu prirodu, dovelo je do toga da ona postane prava patrijarhalna žena, posvećena kući, služenju muških članova porodice, kasnije i muža, očuvanju porodice i brizi o svemu što je drugima potrebno, a najmanje brige je posvećivala sebi. Uplitanje motiva patrijarhalne žene nas vodi do asocijacije na roman Čedomir Ilić Milutina Uskokovića. U ovom romanu se sreću tri tipa žene, ali za nas su relevantna dva: tip patrijarhalne žene (majka Višnje Lazarević), kome pripada Antonija, i tip moderne žene koja hoće da je u centru pažnje i da joj svi udovoljavaju (Bela Matović), kome pripada Lena Lingard.
Iako naslov najavljuje priču o jednoj ličnosti, što je odlika romana epohe realizma, Vila Kader plete priču o mnogobrojnim ličnostima koje prave veliki krug oko glavne ličnosti, Antonije, i stavljaju je u centar. Ovo podseća na Čehovljevo delo Ujka Vanja, gde su svi životi podređeni profesoru oko koga je napravljen isti ovakav krug. Razlika je u tome što životi ličnosti koje okružuju Antoniju nisu usmereni ka njoj, niti su joj podređeni, već se kroz njih reflektuje Antonijina ličnost. Tačnije, kroz odnos sa njima mi upoznajemo Antoniju.
Pomenuvši naslov dela, moramo se osvrnuti na još neke formalnosti. Struktura romana Moja Antonija je specifična jer počinje prvim licem, u uvodu nam ženska osoba najavljuje da sledi priča o Antoniji, ali baš onakva kako je se seća Džim Berden. Zatim, do kraja romana imamo pripovedanje u prvom licu, ali sada iz muške perspektive. Ovde imamo i izneverena očekivanja čitaoca. Ženska osoba obećava da će napisati svoju stranu priče o Antoniji kako bi ubedila Džima da napiše svoju. Rečenica kojom se završava uvod – Moja priča nikada nije napisana, ali tekst koji sledi je Džimijev rukopis, uglavnomm onakav kakvog mi ga je doneo. – izneverava čitaočeva očekivanja da će saznati obe strane priče i moći da ih uporedi. Bezimienost ženske osobe u uvodnom poglavlju tera čitaoca da naslućuje i, poput detektiva, istražuje ko bi to mogao biti. Ukoliko sagledamo celinu i razmislimo o uvodu i kraju romana, najverovatnije je da je u pitanju Lena Lingard, ali svako će imati svoju teoriju.
Za kraj, pozabavićemo se jednim moćnim pasusom koji u sebi sadrži opis simbola prerije i njenog zaštitnog znaka.
Ubrzo smo videli jednu čudnu stvar: nije bilo oblaka, sunce se spuštalo niz prozračno, zlatom okupano nebo. Tek što se donja ivica cervenog diska oslonila na visoka polja koja su činila horizont, jedan veliki crni obris iznenada se pojavio nasuprot suncu. Skočili smo na noge, naprežući oči prema njemu. U trenutku smo shvatili šta je to. Na nekom imanju u gornjem delu, ostao je jedan plug u polju. Sunce je tonulo baš iza njega. Pošto ga je svetlo koje seprostiralo vodoravno uvećalo preko razdaljine, stajao je nasuprot suncu i tačno se uklapao u krug diska; ručke, ralo, raonik – crni nasuprot užareno crvene boje. Stajao je tu, uzvišen u svojoj veličini, slika ispisana na suncu.
Pojava ovog simbola na nebu poručuje da je prerija uvek tu i da Antonija i Džim mogu da se vrate kad požele. Možda ih put više neće dovesti da zaista posmatraju preriju i njene čari, ali će uvek moći u mislima da otputuju na ovo mesto, mesto gde su bili srećni zajedno i uživali u svom prijateljstvu.
Нема коментара:
Постави коментар