VIDOSAV STEVANOVIĆ - ISTA STVAR

Vidosav Stevanović je autor koji obrađuje mnogobrojne važne teme, koji sa malo reči kaže puno. Njegova oštrina, brutalna iskrenost, težnja da zbuni i unese pometnju mešaju se sa mestimičnim lirskim izlivima. Ista stvar je delo koje autora ističe kao dobrog psihologa, dobrog poznavaoca ljudi koji na malo stranica mnogo kaže. Takođe, uspeva da zaintrigira, da bude tajnovit i mističan, uspeva da pretvori čitaoca u detektiva pred kojim je misterija koju treba rešiti.

Prva specifičnost je da su umesto poglavlja prisutni krugovi. To nije slučajno jer svaki krug obuhvata fragmente o svim ličnostima koje se pojavljuju u delu. Pored fragmentarnosti, kroz koju upoznajemo likove, dominira filozofsko izražavanje. Uz sve to, uočavamo Stevanovićevu veštinu da bude bez dlake na jeziku, ali ne i vulgaran.

Prvi krug donosi poetiku ćutanja i razgovora likova sa sobom (ovo će se ispoljavati do kraja romana). Zatim se suočavamo sa nestalnošću identiteta, čak i njegovim odsustvom, tu su dvostrukost i trostrukost imena (Pol/Pavle; Zaza/La Kuron/Margo) koje često poništavaju jednu egzistenciju i zamenjuju je drugom. Ime je jedini preduslov i dokaz postojanja, a promena identiteta u ovom delu predstavlja znak pripadnosti i stvara osećaj da se negde pripada. U Profesorovom slučaju, identitet se gubi sa osećajem nepripadanja, dok profesija zamenjuje ime. U prvom krugu nailazimo na motiv prisutnog odsustva:

 

Sela je sama u srušenoj kući, a zna da nije sama. Nešto je prati, sledi, stiže. Neko je stalno s njom, neko se ne odvaja od nje. Taj neko nema lica, nema imena. Kako da ga zove kad je niko? Kako da mu se obrati kad ga nema? Zato priča sa sobom, reči moraju da izađu, inače ispune usamljenu ženu i ona prska, cepa se i sve ispada iz nje, prosipa se kao voda.

 

Ovaj citat ne govori samo o prisutnoom odsustvu, već potvrđuje neophodnost razgovora likova sa samim sobom i ukazuje na potrebu svakog bića da govori. Kada čitamo o La Kuron i njenoj majci, vidimo da se nemoral prenosi sa majke na ćerku, poput porodičnog nasleđa koje prati samo  žensku liniju. Fragment o Monsieur Buvijeu uvodi poetiku zaborava koji i nije zaborav, to je samo potiskivanje onoga čega ne želi da se seća, dok kod Julijusa nailazimo na odbacivanje i odricanje od onoga što jeste zarad imaginacije. Šesti uvodi temu pedofilije svojom izjavom:

Ja volim male žene, što manje. [...] Devojčice su lake za nošenje, još nisu sasvim kurve, nisu otežale od seksa.

 

Priča o gradu koji ima tri imena u sebi sadrži aluziju na čoveka, a ona se prepoznaje u sledećem opisu:

Taj grad se nalazi blizu rata, u ratu je, nije u ratu, opkoljen je nevidljivom vojskom, nije bombardovan, izložen je bedi, u njemu ima mnogo bogatih ljudi, dečaci se igraju bombama na pustim ulicama, stariji crtaju zemljopisne karte i na tim kartama osvajaju zemlje i gradove. Grad je stvaran, sakriven u magli, napadan vetrovima iz ravnice i sa istočnih planina, ponekad sunčan kao stena na obali mora koje se povuklo, ponenkad zavejan snegom kao grob paganskog ratnika.

 

Naizgled, delovi opisa, koji ne govore šta rade stariji i dečaci, pripadaju samo gradu. Ipak, ako se zapitamo šta je to ljudsko u tim delovima, između redova ćemo pročitati da je kroz medijum grada prikazan čovek u svim svojim stanjima. Zapazićemo da se primenjuju obe tehnike pripovedanja: prikazivanje celine (grada) preko pojedinca i prikazivanje pojedinca posredstvom celine (grada).

Sledeći pasus se bavi zgradom u kojoj živi Pisac. Čitajući opis ove višespratnice, jasno nam je da je ona ovaploćenje smrti, ratište na kome se gine bez borbe. Pre nego što se pozabavimo završetkom prvog kruga, napomenućemo da je, uprkos kratkoći romana, postignuta namera da shvatimo da ljudske samoobmane i gadosti nisu tvorevine 21. veka, već postoje odavno, samo sada nisu prikrivene kao tada. Tada su smatrane društvenim anomalijama, a danas se prikazuju kao normalne iako su daleko od normalnog.

Prvi krug se završava pasusom koji pred nas postavlja dosta  mogućnosti kada je u pitanju pravac tumačenja, a sve one su relevantne:

Ja se zovem drukčije. […] Ja imam pseudonym. Simon, Pol, Sela, La Kuron, Slepac, Monsieur Buvije, Profesor, Za, Šesti, Julijus? Ja nisam sam. Ja nemam nikoga pored sebe ali nisam sam.

 

Moguće je da se radi o poremećaju višestruke ličnosti, ali je moguće i da samoća i borba nagone Pisca da u mislima druguje sa pomenutim ličnostima. Opet, ne možemo sa sigurnošću reći da nisu stvarne, da ih nije poznavao, i to toliko dobro da ih sjedinjuje u sebi, na momente postaje oni i oseća ih kao neodvojive delove svoje ličnosti. Ili, jednostavno, Stevanović kroz oneobičavanje želi da kaže da u nama žive svi tipovi ličnosti, samo čekaju svojih pet minuta da se ispolje.

Drugi krug počinje naglašavanjem samoće, isticanjem da je Simon sam. Saznajemo da su Simonovi roditeelji poginuli pred njegovim očima, što predstavlja trenutak kada se njegovo detinjstvo prekida. Prekid detinjstva rezultira ranim sazrevanjem, ali trauma ostaje. Posledica svega ovoga je psihička nestabilnost, kao i otuđenost od samog sebe usled osećaja krivice što je živ. Osećaj krivice je učinio da ne zna ko je, on može biti svako i niko, može biti praznina. S druge strane, tu je Sela koja svedoči o majčinskom instinktu kada govori da će njena ćerka možda preživeti rat, a još se nije porodila. Stevanović nam kroz lik Slepca poručuje da treba da volimo svoje telo, da osvestimo njegovo postojanje umesto da ga podrazumevamo. Slepac će nam kasnije, u desetom krugu, pokazati istinitost naučne tvrdnje da telo pamti pokrete i oblike, tako da možemo slikati ili svirati iako ne vidimo ili ne čujemo. U drugom krugu Monsieura Buvijea vidimo kao pristalicu rutine, njega ona usrećuje, donosi mu mir i ispunjenje, što znači da svako od nas ponekad treba da se prepusti svojim rutinama na neko vreme. Međutim, rutine ne smeju da ispunjavaju cele dane, onda prelaze u monotoniju, gube smisao. Samo jedan lik romana Ista stvar je zadovoljan svojim životom i uživa u samoći – Šesti. Na kraju fragmenta o njemu se javlja ideja o suicide koji će izvršiti nakon što pobije sve druge. Ovo pokazuje da su zadovoljstvo i uživanje samo maske, prikrivaju devijantnost ovog lika. Na kraju drugog kruga se pojavljuje još jedna mogućnost, a do nje smo došli jer su fragmenti o Piscu uvek ostavljeni za kraj kruga. Dakle, moguće je da je ovo knjiga – skica o stvaranju dela, delo o izgradnji likova za drugo delo.

Treći krug predstavlja vojnike kao nosioce smrti. Njihov miris upozorava da je smrt stalno tu i može nastupiti bilo kada, bilo gde. Fragment koji govori da Slepac nije oduvek slep donosi, u podtekstu, mit o nastanku sveta velikim praskom. Takođe, treći krug sadrži asocijaciju na Čehova i njegovo delo Ujka Vanja. Ovu asocijaciju nam je omogućio Profesor koji sebe uzdiže do božanstva. Sa Čehovljevim profesorom je povezan jer obojica misle da su najpametniji, da su otkrili do sada neotkriveno, a samo ponavljaju i prepričavaju ono što su drugi napisali ili rekli. Pored toga, povezuje ih želja da se svi povinuju onome što oni smatraju istinom i svojim otkrićem.

Ako sledimo mogućnost da u svakome od nas postoje svi tipovi ličnosti i uzmemo u obzir ženske likove u delu, do sada smo dobili potvrdu postojanja ANIMUSA (muški deo ličnosti) i ANIME (ženski deo ličnosti) u jednoj osobi, bez obzira da li je muško ili žensko. Čitajući treći krug do kraja, postajemo sigurni u asocijaciju na Milorada Pavića i Hazarski rečnik. Ova asocijacija će nas pratiti do kraja romana, a radi se o tome da možemo čitati delove koji se odnose samo na jednu ličnost i tako sklopiti više priča u jednoj.

Pre nego što uđemo u četvrti krug, potrebno je obratiti pažnju na ponavljanje onoga čime se jedan pasus završava na početku sledećeg pasusa. Naime, jedan fragment o jednoj ličnosti se završava nekim osećanjem, pominjanjem nekog predmeta ili neke osobine i radnje, a drugi fragment, o drugoj ličnosti, počinje istim tim završetkom. Ovo je anadiploza – stilska figura ponavljanja koja je česta u poeziji, a ređe se sreće u prozi. Kad smo kod stilskih figura, neprestano se susrećemo sa kontrastom. Najočigledniji je kada Zaza želi da sakrije svoju istinu, a Profesor svoju želi da obelodani.

U četvrtom krugu nailazimo na simbol beline koja je ovde zamućena. Nevinost i čistota, koje bela boja simbolizuje, nestaju pred nasiljem o kome Sela ne govori direktno, a mi ga iščitavamo između redova.  Na početku smo pomenuli da se u ovom romanu imena lako odbacuju i zamenjuju novim, pa nas ne iznenađuje pojava skladišta izgubljenih imena koje je poput tezge na kojoj stoje maske. Ove maske uzima svako, kad hoće i koju hoće. Nekoliko pasusa kasnije, Slepac indirektno, putem zamišljanja sebe kao stranca, progovara o tome da u svima nama postoji stranac koga nismo upoznali i, iz nekog razloga, ne možemo da ga upoznamo. Stranac u nama se ispoljava kada uradimo nešto što nije tipično za nas, pa ne prepoznajemo sebe.

Pred kraj četvrtog kruga, javlja se poduži pasus sa kratkim rečenicama, ali one više liče na teze, na concept, nego na rečenice. Tako mi imamo slobodu da taj pasus protumačimo kao misli i teme o kojima bi Pisac želeo da piše, što ide u prilog tumačenju da je ovo knjiga - skica. Najdominantniji zaključak, kojim zatvaramo ovaj krug, tiče se imena – ona imaju svoj, zaseban, život.

Za peti krug je neophodno da istaknemo samo dve stvari. Sada su svi likovi, prvi i jedini put, na istom mestu. Šesti ih posmatra i kuje planove kako da nestanu, da ih sve ubije, ostane sam na svetu i gospodari. On je poput panoptikona, sve ih vidi i posmatra, a oni ne znaju da su pod prismotrom. Druga stvar koju treba primetiti jeste postojanje ruskog detaljizma, ali na Stevanovićev način. Poput Andrića, najviše se zadržava na licu i onome što, na osnovu njega, otkrivamo o likovima i ljudima koji ih okružuju.

Kako čitanje odmiče, sve više se priklanjamo mogućnosti da sve ovo pripoveda Pisac iako ne ističe sebe u prvi plan. Na osnovu rečenog, nije netačna misao da je Stevanović napisao roman o pisanju, tačnije, o fazi formiranja likova i njihovih života. Veoma važna pojava je pojava Ništavila. Stevanovićevo filozofsko Ništa, Ništavilo, drugačije je od Crnjanskovog. Kod Crnjanskog se naglo upada u Ništa, Ništavilo, dok se kod Stevanovića propada postepeno – preživljava se dan po dan da bi se upalo u Ništavilo. Dosada je predstavljena kao zadnji korak do Ništavila. Šesti krug donosi zloupotrebu prve Božje zapovesti, što se vidi kada Šesti kaže za sebe: Ja sam bog. Nemojte imati drugih bogova osim mene. Šesti nije slučajno dobio to ime – on je šesti ljubavnik, on je nosilac negativne rekonstrukcije činjenice da je Bog stvarao svet šest dana, on je svedočanstvo značenja broja šest kao nečega zlog. Takođe, na kraju romana će nam biti jasno da on neće ispaliti metak u sebe, biće ubijen – ubiće ga sedmi ljubavnik.

Pored zgrade, koju smo pomenuli ranije, ovaploćenje smrti pronalazimo i u pejzažu: Pada žut i prljav sneg na Stad, Dunum i Palam, misli pisac. Leden vetar duva sa zaleđenih reka, ledolomci ne rade, mornari su na frontu kao dobrovoljci, mrznu se uši, nosevi i lica, smrzavaju se ruke u pocepanim rukavicama, krajem ove decenije kupićemo nove, možda će nam ih poslati naši iz inostranstva, ne radi grejanje, cevi pucaju, voda je zagađena i mora se prokuvavati, sve se pokvarilo i promenilo, isti ljudi više nisu isti i hleb njihov nasušni više nije hleb.

Takođe, iskrsava mogućnost da je ovo neka vrsta Piščevog dnevnika, ali u formi književnog dela. Fragmentarnost i kratki zapisi o ličnostima ukazuju na dnevničku formu bez datuma. Fragmentarnost i, naizgled neusaglašeni i neskladni, delovi o pojedinačnim ličnostima sugerišu nam da piše oslanjajući se na sećanje.

Prva važna stvar sedmog kruga je Profesorova ličnost. On sada ispoljava jasnu mržnju prema onima koji ga ne poštuju i ne slušaju, što ga približava Čehovljevom profesoru u drami Ujka Vanja. Ova dva profesora najbolje prikazuju većinu današnjih ljudi, a autori romana i drame su na pravi način prikazali masu posredstvom pojedinca. U zadnjem pasusu imamo aluziju na Aleksandrijsku biblioteku, najveću antičku biblioteku, koja je nekoliko puta uništavana. Možda najvažnije u ovom krugu jeste osvešćivanje da se skoro svaki krug završava asocijacijom na Simona, a sledeći počinje fragmentom o njemu. To nije slučajno jer je Simonov lik najdublje obrađen i on, budući dete, zaslužuje najviše čitalačke pažnje.       

 U osmom krugu se izdvaja poetika nestajanja, promene, zaborava i smrti, ali je važno pomenuti i prisustvo snova, težnje da se bude neko drugi, neko ko je važan i ima autoritet. Ovo nas navodi da pomislimo na Šekspira i njegovu tezu da je život kao pozornica, a svi ljudi su glumci pod maskama. Za deveti krug je karakteristično to što dominira želja za osvetom, svako želi svoju osvetu.

Od desetog kruga neke stvari počinju da se menjaju i postaju jasnije. Slepac pronalazi sebe, shvata da je nekada bio slikar, a opis noćnog bombardovanja sadrži privid lepote u ružnom koji, makar na trenutak, razvejava mučnu i mračnu atmosferu:

Granate doleću kao meteoriti koji zaasipaju zemlju, svetleći meci pletu paukovu mrežu iznad grada, požari to osvetljavaju odozdo kao treperavi reflektori. Bio bi to dobar film kad bi se filmovi još snimali. U nedostatku boljeg, ništa nije lepše od noćnog bombardovanja, čak ni  siva mačka.

Jedanaesti krug je veoma važan jer uočavamo promenu kod Simona. Simon je naučio da živi sa strahotama koje su postale svakodnevica. Očvrsnuo je nakon što su mu roditelji stradali pred očima, nema više onog plašljivog dečaka. Dvanaesti krug nam donosi saznanja o povezanosti nekih likova: Simon je Profesorov unuk, a Sela je Slepčeva žena. Za Monsieur Buvijea umetnost ništa ne znači, za njega je posedovanje slika statusni simbol, dokaz da ima dovoljno novca da ih kupi, bogatiji je od ostalih. Profesor je, kao i većina ljudi danas, ubeđen da se sve radi  zbog njega i protiv njega.

Čitajući epilog, nailazimo na rekonstruisan mit o Sibili koja je molila za večni život, koji je dobila, ali je zaboravila da zatraži večnu mladost i lepotu. Kod Stevanovića, nosilac ovog mita je muškarac (Profesor), a prepoznajemo ga kada pročitamo da će Profesor biti starac koji ne može umreti.

Na kraju, uočavamo da je ovo priča o novom svetu, svetu u kome nema života, već samo smrti i nestajanja. Nejasan kraj potvrđuje tezu o knjizi – skici, a na čitaocu je da ispiše priču na osnovu pročitanih fragmenata.